Датум: 16.05.2012. Крај јед­не фар­се Са­да је ја­сно где је та стра­нач­ка „шва­ле­ра­ци­ја“ по­кра­јин­ске пар­тиј­ске ад­ми­ни­стра­ци­је Де­мо­крат­ске стран­ке са ми­тро­вач­ким ДСС-ом хте­ла да од­ве­де Срем­ску Ми­тро­ви­цу. У не­до­ђи­ју. Као што је то слу­чај са Зре­ња­ни­ном, где је ДС пу­као на из­бо­ри­ма. Сре­ћа је што у ру­ко­вод­ству ми­тро­вач­ког ДС-а ни­је би­ло оних ко­ји­ма би не­ко од ка­ма­ра­да имао ра­шта да при­шљам­чи да су ло­по­ви, јер би­смо већ гле­да­ли ре­при­зу оне зре­ња­нин­ске фар­се са Го­ра­ном Кне­же­ви­ћем. О ше­фу ми­тро­вач­ких де­мо­кра­та Алек­сан­дру Про­да­но­ви­ћу мо­же се ре­ћи ово или оно, да ни­је ве­се­ло на­сме­јан као па­ла­нач­ка ра­до­дај­ка, да не обе­ћа­ва на хи­ља­де из­ми­шље­них рад­них ме­ста, да не под­ми­ћу­је но­ви­на­ре, уоп­ште да је пре­ви­ше озби­љан, по­не­кад на­мр­го­ђен чак... Али се за Алек­сан­дра Про­да­но­ви­ћа са си­гур­но­шћу ни­ка­ко не мо­же ре­ћи да је ло­пур­да. Јер, ло­пур­де и би­тан­ге се оку­пља­ју та­мо око брат­ског ДСС-а и ње­го­ве ре­зер­вне ко­ло­не, Пај­ти­ћу и Еле­зо­ви­ћу Ми­ле & Дра­ге „Вред­не Ми­тро­ви­це“, ко­ја се ода­зи­ва и на Бед­на Ми­тро­ви­ца. Још увек не мо­гу да се от­мем ути­ску ко­ји но­сим у се­би, још од пре ви­ше од ме­сец да­на, тач­ни­је од 9. апри­ла, ка­да сам у рум­ском Кул­тур­ном цен­тру при­су­ство­вао пред­из­бор­ној кон­вен­ци­ји де­мо­кра­та за Срем. Ни­сам члан Де­мо­крат­ске стран­ке (ни­ти би­ло ко­је дру­ге), али чак се и ме­ни утро­ба окре­ну­ла ка­да сам на би­ни ве­ли­ке са­ле ви­део Бра­ни­сла­ва Не­ди­мо­ви­ћа, ми­тро­вач­ког де­е­се­сов­ско-ра­ди­кал­ског гра­до­на­чел­ни­ка, ко­ји на­дах­ну­то по­зи­ва сре­мач­ке де­мо­кра­те да гла­са­ју за Де­мо­крат­ску стран­ку. Што ће исто учи­ни­ти и сам, на по­кра­јин­ском ни­воу, да­ју­ћи свој глас др Ивић Го­ра­ну за по­сла­ни­ка. Док ће на ло­кал­ном ни­воу (то ни­је ре­као, али се по­сле Ђур­ђев­да­на ви­де­ло шта је ми­слио и ура­дио), за­јед­но са сво­јим ка­ма­ра­ди­ма из ДСС-а и „Вред­не Ми­тро­ви­це“, ра­ди­ти све да на­у­ди ми­тро­вач­ким де­мо­кра­та­ма. Да сам не­ким слу­ча­јем члан Де­мо­крат­ске стран­ке из Срем­ске Ми­тро­ви­це и да сам у том свој­ству био при­су­тан на тој кон­вен­ци­ји у Ру­ми, си­гур­но не бих био сре­ћан што ме на гла­са­ње за мо­ју стран­ку по­зи­ва чо­век чи­ја је ДСС-ов­ска власт уна­за­ди­ла мој град, не­ко ко ра­ди на раз­би­ја­њу Де­мо­крат­ске стран­ке у Срем­ској Ми­тро­ви­ци и не­ко чи­јим ка­би­не­том не­зва­нич­но упра­вља Ле­ма­јић Не­над, нај­ве­ћа по­ли­тич­ка ште­то­чи­на ко­ја је икад вла­да­ла овим гра­дом... О Не­ди­мо­вић Бра­ни­сла­ву, као не­ка­квом као по­ли­ти­ча­ру, не вре­ди тро­ши­ти ре­чи. До­шао је на ме­сто гра­до­на­чел­ни­ка Срем­ске Ми­тро­ви­це као ка­дар ДСС-а. Из­гла­сан је на функ­ци­ју уз по­моћ ра­ди­ка­ла, јер је ДС био про­тив ње­го­вог име­но­ва­ња. Ка­сни­је су ра­ди­ка­ли ишу­ти­ра­ни у опо­зи­ци­ју, а ми­тро­вач­ким де­мо­кра­та­ма је на­ло­же­но из Но­вог Са­да да пра­ве ло­кал­ну власт са ДСС-ом. Ка­сни­је Не­ди­мо­вић и Ле­ма­јић осни­ва­ју ла­жно­де­мо­крат­ску „па­ра­вој­ну“ оп­ци­ју ДСС-а, ко­ја се ла­жно пред­ста­вља као „про­е­вроп­ска“ (Ми­тро­ви­ца европ­ска ре­ги­ја, ина­че пред­вод­ни­ца Гру­пе гра­ђа­на „Вред­на Ми­тро­ви­ца“ на овим из­бо­ри­ма), пра­ве са­рад­њу са Бо­ја­ном Пај­ти­ћем и Ду­ша­ном Еле­зо­ви­ћем, са же­љом да у ми­тро­вач­ки ДС уба­це Не­ди­мо­ви­ћа, ко­ји ће га раз­бу­ца­ти из­ну­тра. У по­за­ди­ни све­га ово­га сто­ји чист ин­те­рес, чи­ји и са ко­ли­ко па­ра у игри, до­ћи ће и то на ред јед­ног да­на. Ме­ђу­тим, ми­тро­вач­ки де­мо­кра­ти ни­су на­се­ли на што­со­ве, па је Не­ди­мо­вић и да­нас, пар го­ди­на от­ка­ко је схва­тио да би во­лео да бу­де Члан Де­мо­крат­ске Стран­ке, још увек са­мо кан­ди­дат са пер­спек­ти­вом да ни­кад не бу­де при­мљен, јер га у Ми­тро­ви­ци не­ће. Ми­тро­вач­ки ДСС и ње­го­ва „па­ра­вој­на“ ор­га­ни­за­ци­ја „Вред­на Ми­тро­ви­ца“ оства­ри­ли су до­бре ре­зул­та­те. У то­ме им је по­мо­гла и по­кра­јин­ска ор­га­ни­за­ци­ја ДС, на овај и онај на­чин, о че­му ће се још чу­ти ка­да све бр­љо­ти­не из­би­ју на ви­де­ло. Ка­жу да је др Ивић Го­ран свој ула­зак у дру­ги круг, у не­де­љу 6. ма­ја уве­че, сла­вио у про­сто­ри­ја­ма ДСС–Вред­на Ми­тро­ви­ца, а не у про­сто­ри­ја­ма Де­мо­крат­ске стран­ке чи­ји је кан­да члан. Ка­жу и да је Бо­јан Пај­тић не­ки дан, при­ли­ком до­ла­ска у Срем­ску Ми­тро­ви­цу бо­ра­вио у дру­штву са де­е­се­сов­ско-ра­ди­кал­ским гра­до­на­чел­ни­ком, а не са сво­јим де­мо­кра­та­ма. Да ли у ово­ме и ова­квим и слич­ним ства­ри­ма ле­жи бар део узро­ка ло­ших ре­зул­та­та Бо­ја­на Пај­ти­ћа и Де­мо­крат­ске стран­ке на ни­воу Вој­во­ди­не? Иако су Пај­ти­ће­ви пу­ле­ни из ДСС-а на раз­не на­чи­не ста­вља­ли кли­по­ве у точ­ко­ве ми­тро­вач­ким де­мо­кра­та­ма, ДС у Срем­ској Ми­тро­ви­ци је оства­рио је мно­го бо­ље ре­зул­та­те од ДС-а на ни­воу Вој­во­ди­не. О то­ме ће се ваљ­да раз­го­ва­ра­ти кад све ово про­ђе. Или не­ће. Али то су њи­хо­ве уну­тар­пар­тиј­ске ства­ри. Датум: 09.05.2012. ИЗ­БО­РИ БЕЗ ИДЕ­О­ЛО­ГИ­ЈЕ - Кла­ње во­ла за ки­лу ме­са? При из­ла­ску са гла­сач­ког ме­ста број 46, где сам био упи­сан у би­рач­ки спи­сак и где сам за Ђур­ђев­дан ишао да оба­вим гра­ђан­ску ду­жност, по­што сам за­о­кру­жи­ва­њем сво­јих кан­ди­да­та „убио ажда­ху“, пи­там она­ко ус­пут Све­тла­ну да ли то оно за су­сед­ним сто­лом бе­ше др Го­ран Ивић. То јест ако ме очи не ва­ра­ју. (За оне ко­ји не зна­ју, др Ивић Го­ран је бив­ши ди­рек­тор ми­тро­вач­ке Оп­ште бол­ни­це, хи­рург ина­че, ко­ји је пре око го­ди­ну да­на екс­пре­сно оти­шао за Но­ви Сад). Још ни­сам ни до­био од­го­вор од Све­тла­на, али јед­на го­спо­ђа у про­ла­зу, чув­ши шта сам пи­тао, ре­че ви­ше за се­бе, али при­лич­но гла­сно: Док­тор Ивић? Опет, а та­ман смо га се ре­ши­ли. Го­спо­ђа је, це­ним, оно „а та­ман смо га се ре­ши­ли“ пре­фе­ри­ра­ла у по­ли­тич­ком сми­слу? Јер је др Ивић Го­ран, ни­чим иза­зван, по­но­во кан­ди­до­ван за по­кра­јин­ског по­сла­ни­ка Де­мо­крат­ске стран­ке ис­пред Срем­ске Ми­тро­ви­це, по ве­ћин­ском си­сте­му. Ње­го­ва је кан­ди­да­ту­ра из­не­на­ди­ла мно­ге сим­па­ти­зе­ре ДС, с об­зи­ром да је др Ивић од пре го­ди­ну да­на но­во­сад­ски ка­дар. Та­ко се ње­го­ва кан­ди­да­ту­ра ме­ђу Ми­тров­ча­ни­ма до­жи­вља­ва као пар­тиј­ско­би­ро­крат­ско на­ме­та­ње, упр­кос чи­ње­ни­ци да ми­тро­вач­ка ор­га­ни­за­ци­ја ДС има ве­о­ма до­брих кан­ди­да­та, чак и ме­ђу ле­ка­ри­ма, ко­ји би си­гур­но до­би­ли ви­ше гла­со­ва од Иви­ћа, с об­зи­ром да ов­де ра­де. На стра­ну то што док­то­ру Иви­ћу, као бив­шем ди­рек­то­ру Оп­ште бол­ни­це ми­тро­вач­ка јав­ност за­ме­ра да је оти­шао у Но­ви Сад, пре не­го што јој је об­ја­шње­но шта се за­и­ста до­го­ди­ло у ве­зи са про­шло­го­ди­шњим по­жа­ром у хи­рур­шком бло­ку и ко сно­си кри­ви­цу због то­га. По­сто­је и дру­ге ства­ри ко­је су се де­ша­ва­ле за ди­рек­тор­ског ман­да­та др Иви­ћа у Здрав­стве­ном цен­тру, од­но­сно Оп­штој бол­ни­ци, о ко­ји­ма је јав­ност уве­ли­ко рас­пре­да­ла и ко­је спа­да­ју у сфе­ру „јав­не тај­не“. На­чи­ни за­по­шља­ва­ња, узи­ма­ње ми­та и ре­ке­ти­ра­ње па­ци­је­на­та од стра­не по­је­ди­на­ца, о че­му по­сто­је за­пи­си чак и у књи­зи ути­са­ка, са­мо су не­ка од пи­та­ња у ве­зи са ко­ји­ма је оче­ки­ва­но да се јав­но из­ја­сни и др Ивић Го­ран, као од­го­во­ран чо­век, ди­рек­тор и по­кра­јин­ски по­сла­ник, у сми­слу шта је ру­ко­вод­ство бол­ни­це пред­у­зе­ло да ис­пи­та шта је од то­га исти­на, а шта не­и­сти­на и да ли ће не­ко због не­че­га од­го­ва­ра­ти. Лич­но ми­слим да ће др Ивић оства­ри­ти при­сто­јан ре­зул­тат као кан­ди­дат и по­ред то­га што ни­је оми­љен у де­лу гла­сач­ког те­ла, што је би­ло ви­дљи­во и по то­ме да су ње­го­ви бил­бор­ди нај­ви­ше ша­ра­ни и пре­цр­та­ва­ни. Це­ним да ће за ње­га гла­са­ти члан­ство ДС, по­шту­ју­ћи пар­тиј­ску ди­сци­пли­ну, али ни­сам си­гу­ран за њи­хо­ве сим­па­ти­зе­ре. Ма­да ће обе ко­ло­не ДСС-а (дру­га је „Вред­на Ми­тро­ви­ца“) та­ко­ђе да­ва­ти гла­со­ве Иви­ћу, што ће се сва­ка­ко од­ра­зи­ти на број гла­со­ва ко­је ће до­би­ти др Ми­та Па­вло­ви­ћ, је­дан че­стит ле­кар и чо­век, ина­че зва­ни­чан кан­ди­дат Ко­шту­ни­чи­не стран­ке за по­кра­јин­ског по­сла­ни­ка. Што се ти­че и кан­ди­да­ту­ре др Ивић Го­ра­на за по­кра­јин­ског по­сла­ни­ка, ту су ми ства­ри до­не­кле ја­сне. Ра­ди се о уну­тар­пар­тиј­ском над­гор­ња­ва­њу, с тим што увек оста­је отво­ре­но пи­та­ње да ли се по­кра­јин­ској пар­тиј­ској ад­ми­ни­стра­ци­ји ис­пла­ти да ко­ље во­ла за ки­ло ме­са. Елем, о то­ме не­ка ми­сле Еле­зо­вић, и ко још тре­ба. Ме­ни је ту за­ни­мљи­ва јед­на дру­га ствар: Ка­ко то да су не­ки по­кра­јин­ски функ­ци­о­не­ри Де­мо­крат­ске стран­ке, ви­ше и од са­мог Ко­шту­ни­це, отво­ре­но по­др­жа­ва­ли ми­тро­вач­ки „па­ра­вој­ни“ огра­нак ДСС–а ма­ски­ран у уни­фор­ме „вред­не Ми­тро­ви­це“ и да ли је то ре­зул­ти­ра­ло оче­ки­ва­ним из­бор­ним ре­зул­та­ти­ма? Ка­ко год, то сва­ка­ко ни­је бес­плат­но и има сво­ју це­ну. А то се укла­па и у при­чу ко­ју је не­дав­но об­ја­вио је­дан бе­о­град­ски ма­га­зин. По тој при­чи, по­сто­ји јед­на „ро­ђач­ка“ еки­па у по­кра­јин­ској ор­га­ни­за­ци­ји, ко­ја жа­ри и па­ли сви­ме и сва­чим што има ве­зе са па­ра­ма ко­је цу­ре кроз по­кра­јин­ске фон­до­ве и за­вр­ша­ва­ју у при­ват­ним џе­по­ви­ма. Та еки­па ра­ди о гла­ви чак и Бо­ја­ну Пај­ти­ћу, а по­је­дин­ци из тог кру­жо­ка има­ју до­бре лин­ко­ве са ми­тро­вач­ким ДСС-ом. Ствар је јед­но­став­на: Ако но­во­сад­ска „еки­па“ по­мог­не ми­тро­вач­ком ДСС-у (са ње­го­вом дру­гом ко­ло­ном „Вред­ном Ми­тро­ви­цом“) да оста­не на вла­сти, он­да ће ДСС-ов­ска ло­кал­на власт пу­сти­ти ка­ма­ра­де из Но­вог Са­да да пљач­ка­ју пре­ко уго­во­ре­них по­сло­ва у Срем­ској Ми­тро­ви­ци са њи­хо­вим фир­ма­ма. Уз­гред, де­мо­кра­та др Ивић и ми­тро­вач­ки ДСС та­ко­ђе ве­о­ма до­бро са­ра­ђу­ју. Датум: 25.04.2012. Сре­мач­ка ло­ко­мо­ти­ва у но­во­а­у­то­но­ма­шком ај­зи­ба­ну Кад год се пре­до­бри Са­ва Али­шић, на­чел­ник окру­га сре­мач­ког у ка­квој све­чар­ској при­ли­ци до­хва­ти ми­кро­фо­на, не про­пу­сти да ка­же ка­ко је Бог, кад је де­лио зе­мљу, Срем­ци­ма оста­вио нај­леп­ши део, отрг­нут од са­мог Ра­ја. И на­рав­но, да је Срем ло­ко­мо­ти­ва раз­во­ја Ср­би­је. Кад год чу­јем то у ве­зи ло­ко­мо­ти­ве (раз­во­ја), од­не­куд до ме­не до­пре по­зна­ти зви­ждук са штај­ге, по­ми­слим на ко­фер ко­ји сто­ји спа­ко­ван и на­рав­но по­гле­дам на сат. Ту сам осо­би­ну, мо­рам при­зна­ти, на­сле­дио од сво­је си­ро­те ма­те­ре, ко­ја је, кад мо­ра да пу­ту­је ај­зи­ба­ном, бар по­ла са­та пре ро­ка за­пи­са­ног у ре­ду во­жње већ ди­сци­пли­но­ва­но сто­ја­ла на пе­ро­ну, јер „он нас не­ће че­ка­ти“. Иако смо ста­но­ва­ли све­га ми­нут-два до же­ле­знич­ке ста­ни­це и иако је ка­шње­ње во­за би­ло ре­дов­на по­ја­ва. Џа­бе сам се спр­дао са том ње­ном па­ра­но­ич­ном на­ви­ком. Она је уред­но Же­ле­зни­ци да­ва­ла бар по­ла са­та че­ка­ња фо­ре. Ве­ро­ват­но је за­то за­ка­сни­ла на мно­ге дру­ге ства­ри ва­жне у жи­во­ту. Али то је при­ча о не­ким дру­гим во­зо­ви­ма. Иако же­ле­знич­ког пре­во­за је­два да има, Сре­му је за­па­ло ча­сно ме­сто да бу­де Ло­ко­мо­ти­ва Раз­во­ја Ср­би­је. У ова сла­бо раз­ви­је­на вре­ма. Је­дан дру­ги мој дра­ги по­зна­ник (не­ћу га име­но­ва­ти из не­ког раз­ло­га) се увек на­сме­је на ову хва­лу гле­де Сре­ма, па ше­рет­ски до­да да ка­кав ли је по­след­њи ва­гон У Том Во­зу. Елем, док се пре­гре­ја­на Ло­ко­мо­ти­ва Раз­во­ја у ове пред­из­бор­не да­не за­хук­та­ва на бр­зим пру­га­ма Ср­би­је, мо­ју па­жњу из­ме­ђу оста­лог при­вла­че два чо­ве­ка. Оба су Срем­ца, оба оства­ре­на у оно­ме чи­ме се ба­ве, а оба ре­ше­на да сво­јим де­ло­ва­њем у по­ли­ти­ци до­при­не­су оства­ре­њу бо­љег дру­штва. То су Или­ја Ћо­сић, Ри­ви­ча­нин по ро­ђе­њу, про­фе­сор и де­кан Фа­кул­те­та тех­нич­ких на­у­ка у Но­вом Са­ду и Си­ни­ша Ко­ва­че­вић, ро­ђен у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, је­дан од на­ших нај­по­зна­ти­јих драм­ских пи­са­ца и про­фе­сор на Ака­де­ми­ји умет­но­сти у Бе­о­гра­ду. Иако при­па­да­ју раз­ли­чи­тим, бо­ље ре­ћи су­прот­ста­вље­ним по­ли­тич­ким оп­ци­ја­ма, по­зна­ва­ју­ћи их, си­гу­ран сам да обо­ји­ца има­ју иде­ју да жи­вот Вој­во­ђа­на и Сре­ма­ца бу­де бо­љи не­го што је био до са­да. Про­фе­сор др Или­ја Ћо­сић је сво­јим за­ла­га­њем већ по­при­лич­но учи­нио за сво­је род­но се­ло и це­лу ири­шку оп­шти­ну, а ка­ко ка­же по­ли­ти­ка је та­ква ствар да јој ни­кад не мањ­ка по­тре­ба за па­ме­ћу, струч­но­шћу, на­уч­ним са­зна­њи­ма и здра­вим ра­зу­мом. Не­ка­да­шњи де­чак из скром­не ри­вич­ке ку­ће, та­ко­ре­ћи ђак-пе­шак, на­пра­вио је жи­вот­не ко­ра­ке од се­дам ми­ља и са­да ра­до пло­до­ве сво­га ра­да де­ли са сво­јим Срем­ци­ма. Раз­ба­ру­ше­ни умет­ник Си­ни­ша Ко­ва­че­вић је већ ме­диј­ски до­вољ­но по­знат да га не тре­ба по­себ­но пред­ста­вља­ти. Сво­јим не­дав­ним пред­ло­гом за вој­во­ђан­ску хим­ну и за­ста­ву, ус­пео је да јав­ност не оста­ви рав­но­ду­шном. То је ње­го­ва по­ру­ка вој­во­ђан­ским но­во­а­у­то­но­ма­ши­ма, у чи­јим гла­ва­ма још ста­ну­ју вам­пи­ри о вој­во­ђан­ској (па­ра)др­жа­ви чи­ју су иде­ју зи­да­ли кру­ни­ћев­ско-стој­ши­ћев­ски дун­ђе­ри, са све суб­но­ров­ским ак­ци­ја­ши­ма, а ко­ји­ма су Не­над Ча­нак, Жи­ка Бе­ри­са­вље­вић и њи­хо­ви ма­пет-ауто­но­ма­ши са­мо га­сна за­ве­са. Што се ти­че пред­ло­га за хим­ну, ме­ни је не­ка­ко дра­жа „Три ула­ра, три узи­це...“ Ми­слим да има ви­ше по­кло­ни­ка ме­ђу ак­ту­ел­ним но­во­а­у­то­но­ма­ши­ма. Ма­да, ни „Че­тир’ ко­ња де­бе­ла“ ни­је лош из­бор. У ве­зи за­ста­ве се ап­со­лут­но сла­жем. На пла­вој по­за­ди­ни бо­је ле­пог ба­нат­ског не­ба, ку­пус бач­ки, фу­то­шки (гла­ви­це ко­ма­да два), а још ку­лен сре­мач­ки оба­шка. Ку­лен има ви­ше­стру­ко зна­че­ње, с об­зи­ром на афи­ни­те­те љу­би­те­ље истог, чак и сим­бо­лич­ко. Али, кад год се би­ло шта сре­мач­ко по­ме­не, у ве­зи са Ба­но­ви­ном по­го­то­во, не мо­гу да се не се­тим оне уз­ре­чи­це „Оти­шли Нем­ци, до­шли Срем­ци“. Тра­ја­ло је то бог­ме, док год не­ки ни­су уми­сли­ли да је Вој­во­ди­на за­и­ста др­жа­ва. Чак су и је­дан др­жа­во­тво­ран филм сни­ма­ли. О ве­ли­ком тран­спор­ту бра­шна, сла­ни­не и шун­ки, дру­го­ви­ма пар­ти­за­ни­ма. Што је тре­ба­ло да пред­ста­вља офан­зи­ву. Као на Не­ре­тви, или Су­тје­сци. Се­тио сам се то­га ото­ич, кад је сни­мљен онај ли­ци­дер­ско-ше­ћер­лем­ски филм Ђор­ђа Ба­ла­ше­ви­ћа „Као ра­ни мраз“. Ко­ји су опет не­ки до­жи­ве­ли „др­жа­во­твор­но“. Ма­да ми­слим да то ни­је би­ла Ђо­ле­то­ва иде­ја. Ка­ко год, би­ће да ће се у Ба­но­ви­ну пре вра­ти­ти Нем­ци, не­го Срем­ци. Јер, пра­во је чу­до да на не­кој озбиљ­ној функ­ци­ји у по­кра­јин­ској вла­сти не­ма ни јед­ног Срем­ца. Па ка­ква је Срем то он­да Ло­ко­мо­ти­ва Раз­во­ја? Или је та при­ча о Ло­ко­мо­ти­ви Раз­во­ја Ср­би­је нео­збиљ­на, или са Срем­ци­ма не­што де­бе­ло „ни­је у ре­ду“, бар гле­да­но из угла но­во­ком­по­но­ва­них пост­пе­то­ок­то­бар­ских но­во­а­у­то­но­ма­ша? Ипак, не тре­ба смет­ну­ти с ума да су раз­ви­тла­ва­њу оне ауто­но­ма­шке кли­ке са па­ра­др­жав­ним иде­ја­ма, ко­ја је нај­у­ре­на са не­ко­ли­ко те­тра­па­ка јо­гур­та, у нај­ве­ћој ме­ри до­при­не­ли са­мо Срем­ци, без об­зи­ра што се Бра­ци­ка Кер­тес она­ко ку­ро­пе­цао. Датум: 11.04.2012. Пред­из­бор­ни мар­ке­тинг Кад год се при­бли­жи Ус­крс, са но­стал­ги­јом се се­тим де­тињ­ства ка­да сам мо­рао да од свог оца са­кри­вам фар­ба­на ја­ја ко­ја сам до­би­јао од ро­ђа­ка и ком­ши­ја. Мој отац је по пи­та­њу ре­ли­ги­је био опа­сни­ји од Ни­ко­ле­ти­не Бур­са­ћа, јер „ко­ме­сар је ре­као да не­ма Бо­га“, а ус­кр­шња ја­ја су пред­ста­вља­ла „опи­јум за ма­се“, са бе­лан­цем и жу­ман­цем за­јед­но. За сво­ју ода­ност ко­ме­са­ри­ма, мој отац је до­био при­стој­ну пен­зи­ју, још у го­ди­на­ма у ко­ји­ма се да­нас они ко­ји има­ју сре­ће и ко­ји су чла­но­ви стран­ке, за­по­шља­ва­ју. Ту пен­зи­ју при­ма већ по­ла ве­ка и у том сми­слу мој отац пред­ста­вља мог кла­сног не­при­ја­те­ља. Због ње­га и на хи­ља­де и хи­ља­де кр­ко­ба­би­ћа, ко­ји су у пен­зи­ју оти­шли још у вре­ме кад су мо­гли ко­њу реп да иш­чу­па­ју, мо­ја и ге­не­ра­ци­је по­сле ме­не те­шко да ће ви­де­ти пен­зи­је ика­да. Јер пен­зи­о­ни стаж је све ду­жи, а пен­зи­о­ни фонд све та­њи. За­то је Ср­би­ја је­ди­на др­жа­ва ко­ја има пен­зи­о­нер­ску, а не­ма рад­нич­ку или се­љач­ку стран­ку. Та­ко је то, јер су нам ПУПС-ов­ци нај­жи­вах­ни­ји део дру­штва, та­ко­ре­ћи аван­гар­да рад­нич­ке кла­се. Али, то је те­ма за не­ку дру­гу рас­пра­ву. Про­шле го­ди­не у ово вре­ме и на овом ме­сту, уочи нај­ве­ћег хри­шћан­ског пра­зни­ка, по­ку­шао сам да из­ве­дем те­зу о то­ме шта би се да­нас де­си­ло Ису­су Хри­сту ка­да би, она­ко чи­стог ср­ца и на свом ма­гар­цу, уја­хао у овај наш вир­ту­ел­ни свет. Да ли би сме­ста био ухап­шен, јер ко­ме тре­ба не­ко ко усред ма­фи­ја­шке тран­зи­ци­је и пљач­ка­шке при­ва­ти­за­ци­је при­ча о по­ште­њу, пре­зи­ре лаж и сре­бро­љу­бље. Шта би ура­дио не­ки но­во­ком­по­но­ва­ни Пон­ти­је Пи­лат? Да ли би са­мо опрао ру­ке, или би био још очи­глед­ни­ји са­у­че­сник оних ко­ји­ма сме­та по­ја­ва На­за­ре­ћа­ни­на. Да се Исус на ма­гар­цу по­ја­ви ме­ђу на­ма да­нас, ме­сец да­на пред из­бо­ре на свим ни­во­и­ма, усред пред­из­бор­не кам­па­ње, те­шко да би то при­ја­ло ов­да­шњим по­ли­ти­ча­ри­ма. Мо­жда би му од­мах, у нај­бо­љем слу­ча­ју био од­ре­ђен при­твор до ме­сец да­на, по на­ло­гу не­ке по­ли­тич­ке стран­ке, јер ње­го­во при­су­ство ве­ро­ват­но не би ни­ко­ме ишло у при­лог. За­што би Исус био ухап­шен? Из чи­сто пре­вен­тив­них и прак­тич­них раз­ло­га. Јер, оно што он чи­ни и го­во­ри ни­ка­ко не ли­чи на на­шу већ уоби­ча­је­ну пред­ста­ву о по­ли­тич­ком мар­ке­тин­гу, ка­кав нам кро­је пин­ков­ски му­зи­кан­ти. А ни Дин­ки­ћев пљач­ка­шки За­кон о ин­фор­ми­са­њу се не мо­же при­ме­ни­ти на не­ког ко у џе­пу не­ма ни ди­на­ра. Јер је не­за­по­слен, по­што ни­је члан стран­ке, а ни­је до­био ни оних хи­ља­ду евра за ак­ци­је јав­них пред­у­зе­ћа, за ко­је га је Дин­кић сла­гао још на прет­ход­ним из­бо­ри­ма. Пре све­га, Исус би био ухап­шен због оно­га што ра­ди и го­во­ри, јер се ње­го­во де­ло­ва­ње ни­ка­ко не по­кла­па са пред­из­бор­ним мар­ке­тин­гом ов­да­шњих по­ли­тич­ких стра­на­ка. Чак и да се На­за­ре­ћа­нин ни­је кан­ди­до­вао на ово­го­ди­шњим из­бо­ри­ма, ње­го­во де­ло­ва­ње је по по­ли­ти­ча­ре по­губ­ни­је од оних ко­ји за­го­ва­ра­ју бе­ле ли­сти­ће. Оне ко­ји су сво­је­вре­ме­но ја­ха­ли по­по­ве и ко­ји су по­че­ли да се кр­сте тек кад су би­ли си­гур­ни да Јо­сип Броз не­ће по­но­во вас­кр­сну­ти ме­ђу Ср­би­ма, тре­ба­ло би под­се­ти­ти да хри­шћан­ство тра­је већ две хи­ља­де го­ди­на, а не че­тво­ро­го­ди­шњи ман­дат, или два. То су схва­ти­ли још ру­ски бољ­ше­ви­ци, ко­ји су ко­му­ни­стич­ку ве­ру у бо­љи жи­вот гра­ди­ли на те­ме­љи­ма хри­шћан­ства и чи­ја је иде­о­ло­ги­ја на вла­сти тра­ја­ла се­дам­де­сет го­ди­на. Али, ни Ле­њин и ка­ма­ра­ди ни­су мо­гли ве­чи­то да вла­да­ју. Ко­му­ни­зам је ипак обе­ћа­вао не­мо­гу­ће ства­ри. За раз­ли­ку од по­ли­ти­ча­ра ко­ји јед­но ра­де, дру­го го­во­ре и тре­ће ми­сле, Исус Хри­стос го­во­ри оно што ми­сли, а ње­го­ве ре­чи по­твр­ђу­ју ње­го­ва де­ла. Исус је на­шао на­чи­на да са пар ри­ба на­хра­ни ви­ше љу­ди не­го на­ше на­род­не ку­хи­ње, да пре­тво­ри во­ду у ви­но, да ожи­ви мр­твог Ла­за­ра, да по­мог­не сле­пи­ма да про­гле­да­ју, да из­ле­чи гу­бав­це и да блуд­ни­цу при­ве­де ве­ри. Он је то мо­гао јер је по­сто­ја­ла ве­ра. Ни­је ла­гао о де­о­ни­ца­ма, о хи­ља­да­ма из­ми­шље­них рад­них ме­ста, о ин­ве­сти­то­ри­ма ко­ји нас то­ли­ко за­ска­чу да не мо­же­мо да се од­бра­ни­мо. А, шта би тек ре­као по­кра­јин­ски „ко­ме­сар“ за ин­фор­ми­са­ње М. Ђу­рић, ко­ји ар­чи ми­ли­о­не на агит­проп у пар­тиј­ски кон­тро­ли­са­ним ме­ди­ји­ма. Про­шао би На­за­ре­ћа­нин мно­го го­ре не­го сво­је­вре­ме­но „Го­луб­ња­ча“, на ко­ју су хај­ку ор­га­ни­зо­ва­ли ста­ри ауто­но­ма­ши. Мо­гу са­мо да за­ми­слим. Датум: 04.04.2012. Шта ра­ди Фа­та из­ме­ђу Му­је и Ха­се Не ве­ру­јем да има иког ко не зна онај виц, ко­ји тра­жи и да­је од­го­вор на пи­та­ње шта ра­ди Фа­та из­ме­ђу Му­је и Ха­се?. На­рав­но, зна се да Фа­та ту са­мо сме­та. Е сад, за­што би Му­ји би­ла леп­ша Ха­си­на гу­за од Фа­ти­не, ствар је уку­са и сек­су­ал­не ори­јен­та­ци­је. Док се у по­ли­ти­ци та­кве ства­ри прав­да­ју зах­те­ви­ма ко­а­ли­ци­је. Ко­ли­ко ко­ме бри­ди зад­њи­ца од ра­зних (не)прин­ци­пи­јел­них ко­а­ли­ци­ја у прет­ход­ном пе­ри­о­ду, сад ни­је ви­ше ни ва­жно, јер за ме­сец да­на ће но­ви из­бо­ри, па се мо­же де­си­ти и да Му­јо сме­та из­ме­ђу Ха­се и Фа­те. Шта да се ра­ди, јер уви­јек има не­тко тре­ћи. Што би ре­као Ар­сен Де­дић. Ка­ко год, до­њи део ле­ђа ти је увек от­по­за­ди и из­ло­жен опа­сно­сти. Али, пре не­го што на­ста­вим о по­ли­тич­ком груп­ња­ку, ко­ји се на­зи­ва ко­а­ли­ци­јом, ре­као бих ко­ју о ди­но­са­у­ру­си­ма. Фо­то­гра­фи­ја са на­слов­не стра­не овог бро­ја М НО­ВИ­НА за­слу­жу­је ово ме­сто јер је Сло­бо­дан Си­мић, на­кон ман­гу­ли­це, по­дол­ског го­ве­че­та и уша­тог ма­га­ре­ћег ле­по­та­на, на За­са­ви­цу ус­пео да до­ве­де и – ди­но­са­у­ру­се. До­ду­ше, не баш пре­те­ра­но жи­вах­не, али сва­ка­ко увер­љи­ве. Управ­ник Спе­ци­јал­ног ре­зер­ва­та при­ро­де За­са­ви­ца Сло­бо­дан Си­мић у из­ве­сном је сми­слу, фи­гу­ра­тив­но ре­че­но на­рав­но, та­ко­ђе јед­на вр­ста ди­но­са­у­ру­са, она ко­ја оп­ста­је упр­кос вре­ме­ну. Сло­бо­дан Си­мић је, пре не­го што је по­стао при­род­њак, ов­де био по­знат као по­ли­тич­ки ак­ти­ви­ста. До­би­јао је и гу­био, баш као што је у по­ли­ти­ци и коц­ки уоби­ча­је­но, али мо­је ми­шље­ње (са ко­јим се он мо­жда и не сла­же) је да је у жи­во­ту био нај­ве­ћи до­бит­ник он­да ка­да је у по­ли­ти­ци био нај­ве­ћи гу­бит­ник. Нај­ве­ћу услу­гу су му учи­ни­ли со­ци­ја­ли­сти, кад су га још оно­мад сме­ни­ли са ме­ста ди­рек­то­ра спорт­ске ха­ле, јер ни­је био на по­жељ­ном по­ли­тич­ком кур­су. Би­ло је то дав­них де­ве­де­се­тих, од ка­да се мо­же сма­тра­ти и по­че­так ње­го­вог за­ни­ма­ња за Ба­ру. Оста­ло је исто­ри­ја, све до да­на­шњих ди­но­са­у­ру­са. Ни­је да Сло­бо­дан Си­мић ни­је пе­тљао са по­ли­ти­ком и на­кон 5. ок­то­бра 2000. го­ди­не, али ево, от­ка­ко је Ми­ло­ше­вић оте­ран са вла­сти, Сло­бо­да­на Си­ми­ћа је не­ка­ко све ма­ње у по­ли­ти­ци, а све ви­ше на За­са­ви­ци. Што је сва­ка­ко до­бро за Спе­ци­јал­ни ре­зер­ват при­ро­де. И док се стран­ке и по­ли­тич­ке гру­па­ци­је, ко­је се спре­ма­ју за ло­кал­не ђур­ђев­дан­ске из­бо­ре, већ пре­и­спи­ту­ју ко би с ким мо­гао, а ко с ким не би у по­сти­збор­ну ко­а­ли­ци­ју, Си­мић Сло­бо­дан кан­да не­ма тих бри­га. Он је за Срем­ску Ми­тро­ви­цу и њен имиџ ура­дио ви­ше не­го два по­след­ња гра­до­на­чел­ни­ка за­јед­но. Ни­је „отво­рио“ на хи­ља­де из­ми­шље­них рад­них ме­ста и на де­се­ти­не из­ми­шље­них фир­ми, али се за Срем­ску Ми­тро­ви­цу по пр­ви пут чу­ло по не­че­му што ни­је Ка-пе-дом. Сло­бо­дан Си­мић би мо­жда био нај­бо­ље ре­ше­ње за гра­до­на­чел­ни­ка Срем­ске Ми­тро­ви­це, али те­шко да ће се то де­си­ти. Из про­стог раз­ло­га што се до­тич­ни ока­нуо по­ли­ти­ке, бар у оном ого­ље­ном сми­слу. Не са­мо за­то што не же­ли да из­и­гра­ва Фа­ту из­ме­ђу Му­је и Ха­се, већ и за­то што чо­век вре­ме­ном схва­ти да по­сто­је и не­ке дру­ге ства­ри. Ни­су сви љу­ди као Ле­ма­јић Не­над, ко­ји­ма је се­о­ска по­ли­ти­ка вр­ху­нац. Сло­бо­дан Си­мић ми­сли да је бо­ље би­ти успе­шан у ши­рим окви­ри­ма, не­го оста­ти са­мо глав­ни ба­ја на се­о­ској осмо­мар­тов­ској игран­ци. Е сад, ко ће у Срем­ској Ми­тро­ви­ци би­ти Фа­та ко­ја сме­та из­ме­ђу Му­је и Ха­се, то пак бу­мо ви­дли. Си­ту­а­ци­ја ће сва­ка­ко би­ти дру­га­чи­ја не­го 2008. го­ди­не, ка­да су са­мо де­мо­кра­те (са 25 од­бор­ни­ка), ра­ди­ка­ли (20) и ДСС (16) мо­гле да фор­ми­ра­ју власт. Као што је већ по­зна­то, у тој ва­ри­јан­ти су от­па­ли ра­ди­ка­ли, на­кон што су зло­у­по­тре­бље­ни од ДСС-а да му из­гла­са­ју гра­до­на­чел­ни­ка. Ове го­ди­не, по­сле Ђур­ђев­да­на, по не­ким про­це­на­ма, у ми­тро­вач­ком пар­ла­мен­ту ће се, уме­сто три, на­ћи бар шест од­бор­нич­ких гру­па. Осим де­мо­кра­та и ра­ди­ка­ла, ве­ро­ват­но ће се ту на­ћи и ДСС, али и ње­го­ва ре­зер­вна ко­ло­на ко­ју пред­во­де Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић и Ле­ма­ји­ћев МЕР, под на­зи­вом „Вред­на Ми­тро­ви­ца“. За­тим, ту ће сва­ка­ко би­ти на­пред­ња­ци, а по све­му су­де­ћи и со­ци­ја­ли­сти. Ако је ова про­це­на тач­на, то је бар шест од­бор­нич­ких гру­па у пар­ла­мен­ту. Сем „Му­је“, „Фа­те“ и „Ха­се“, још тро­је но­вих за ко­а­ли­ци­ју по­сле 6. ма­ја. Кад се узму у об­зир из­ја­ва Алек­сан­дра Про­да­но­ви­ћа, да­та М НО­ВИ­НА­МА, да ДС ви­ше не­ће у ко­а­ли­ци­ју са ДСС, из­ја­ва Ду­шка Ни­ко­ли­ћа да ра­ди­ка­ли ни­ка­ко не­ће са на­пред­ња­ци­ма, прак­тич­на при­ро­да ДСС и Бра­ни­сла­ва Не­ди­мо­ви­ћа да мо­гу са сва­ким, са­мо да им се до­зво­ли да им ру­ке до ра­ме­на бу­ду у бу­џет­ским па­ра­ма (итд.), он­да не тре­ба би­ти па­ме­тан па за­кљу­чи­ти ка­кве су све ко­а­ли­ци­је мо­гу­ће. Ко ће ко­ме да бу­де по­же­љан парт­нер, а ко ће да сме­та, за­ви­си­ће пре све­га од из­бор­них ре­зул­та­та. Од то­га ће је­ди­но за­ви­си­ти ко ће би­ти гра­до­на­чел­ник, ко на вла­сти, а ко у опо­зи­ци­ји. Датум: 28.03.2012. Гра­до­на­чел­ник као ма­ри­о­не­та у по­ли­тич­ком лут­кар­ском по­зо­ри­шту У ре­ду, пред­из­бор­ни цир­кус је по­чео, це­ла ме­на­же­ри­ја је иза­шла на сце­ну и са­да ће­мо се до Ђур­ђев­да­на, за ка­да су рас­пи­са­ни из­бо­ри, на­слу­ша­ти ра­зних би­се­ра усме­не књи­жев­но­сти и аудио ви­зу­ел­них умет­но­сти. Је­дан од тих је сва­ка­ко не­ка­кво на­вод­но про­мо­ви­са­ње кан­ди­да­ту­ре по­је­ди­них ли­ко­ва за гра­до­на­чел­нич­ку функ­ци­ју. Тим по­во­дом ми од­мах на­ви­ру ми­сли и из­ре­ке из ли­те­ра­ту­ре и ши­ро­ког спек­тра на­род­не му­дро­сти. Као на при­мер: Ку­че у ча­ши­ре! Или: Вид’ла жа­ба да се коњ пот­ки­ва, па и она ди­гла но­гу! Има их још, али до­вољ­не су и ове две. Гра­до­на­чел­ник у ло­кал­ној са­мо­у­пра­ви је са­мо пред­став­ник нај­ја­че стран­ке или ко­а­ли­ци­о­ног до­го­во­ра, а по­не­кад и не­прин­ци­пи­јел­ног уце­њи­ва­ња јед­не по­ли­тич­ке гру­па­ци­је, ко­ја има оно што се на­зи­ва тр­го­вач­ко по­ли­тич­ким реч­ни­ком на­зи­ва – ко­а­ли­ци­о­ни ка­па­ци­тет. Та­кав је био слу­чај по­след­њег ми­тро­вач­ког гра­до­на­чел­ни­ка, Бра­ни­сла­ва Не­ди­мо­ви­ћа. Мла­ђа­ном се Не­ди­мо­вић Бра­ни­сла­ву, по све­му су­де­ћи, до­па­ло да се­ди у гра­до­на­чел­нич­ком ка­би­не­ту, да лич­но во­зи­ка слу­жбе­ни ауто као свој и да нон стоп при­ча при­че о не­ким вир­ту­ел­ним но­вим ин­ве­сти­ци­ја­ма и вир­ту­ел­ним хи­ља­да­ма рад­них ме­ста, у ко­је те­шко да и сам мо­же да по­ве­ру­је. Не­ди­мо­вић је Бра­ни­слав по­стао по­след­њи ми­тро­вач­ки гра­до­на­чел­ник ни крив ни ду­жан, за­хва­љу­ју­ћи свом по­ли­тич­ком твор­цу Ле­ма­јић Не­на­ду и то на вр­ло јед­но­ста­ван, по­ли­тич­ки ле­ги­ти­ман и из­над све­га по­ква­рен на­чин. Јед­но­став­но, Де­мо­крат­ска стран­ка Ср­би­је (ДСС) је у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, на­кон из­бо­ра 2008. го­ди­на има­ла то­ли­ки број од­бор­ни­ка да се без ње ни­је мо­гла пра­ви­ти ло­кал­на власт. Ко­а­ли­ци­ја Де­мо­крат­ске стран­ке (ко­ја је има­ла нај­ве­ћи број од­бор­ни­ка – 25 од укуп­но 61) и ра­ди­ка­ла (са 20 од­бор­ни­ка) ни­је би­ла до­зво­ље­на из цен­тра­ле, па је та­ко ДСС-у (са 16 од­бор­ни­ка) оста­ло да би­ра с ким ће у ко­а­ли­ци­о­ни брак. С об­зи­ром да ко­шту­ња­ви ни­су би­ли га­дљи­ви ни на ког и ни на шта, сем на го­лу власт. Ка­ко је би­ло не­за­ми­сли­во да се на сред „жу­тог Сре­ма“ на­ла­зи ра­ди­ка­ла­ко-де­е­се­сов­ска „пла­ва тач­ка“, та­ко је ДС при­хва­тио ну­жно зло фор­ми­ра­ју­ћи ДС–ДСС ко­а­ли­ци­ју, на чи­јем ће че­лу би­ти Не­ди­мо­вић ДСС Бра­ни­слав. Сва­ка­ко да не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да су Не­ди­мо­ви­ћа на функ­ци­ју гра­до­на­чел­ни­ка из­гла­са­ли баш ра­ди­ка­ли. За­то Не­ди­мо­вић Бра­ни­слав ви­ше ни­кад не сме би­ти гра­до­на­чел­ник Срем­ске Ми­тро­ви­це. Из цен­тра­ла ве­ли­ких стра­на­ка у Бе­о­гра­ду, ко­је се спре­ма­ју да фор­ми­ра­ју вла­ду по­сле Ђур­ђев­да­на, сти­же и по­ли­тич­ки „сви­лен гај­тан“ за мла­ђа­ног ра­ди­кал­ског гра­до­на­чел­ни­ка, ко­ји је у ме­ђу­вре­ме­ну по­ку­шао све и сва­шта, па да се пред­ста­вља и као „евро­пе­јац“. (У те свр­хе је ње­гов по­ли­тич­ки мен­тор Ле­ма­јић Не­над фор­ми­рао не­ка­кав МЕР – Ми­тро­ви­ца европ­ска ре­ги­ја – ко­ји са­да пред­во­ди из­ве­сну гру­пу гра­ђа­на ко­ја се пред­ста­вља као „вред­на Ми­тро­ви­ца“, на ли­сти на ко­јој се на­ла­зи и го­спон Не­ди­мо­вић.) На­и­ме, по­сто­ји за­бра­на би­ло ка­кве ко­а­ли­ци­је са ДСС-ом и ли­стом „вред­на Ми­тро­ви­ца“ у фор­ми­ра­њу бу­ду­ће вла­сти, ако до­тич­ни пре­ђу цен­зус то јест. Ова за­бра­на је са­свим прак­тич­не при­ро­де. Јер, упра­во је за­хва­љу­ју­ћи на­чи­ну на ко­ји је Не­ди­мо­вић по­стао гра­до­на­чел­ник, Срем­ска Ми­тро­ви­ца има­ла ви­ше про­бле­ма од дру­гих срем­ских оп­шти­на. Док су у дру­ге срем­ске оп­шти­не до­ла­зи­ли и пред­став­ни­ци вла­де и стра­ни ин­ве­сти­то­ри, Срем­ска Ми­тро­ви­ца је је­ди­но за­хва­љу­ју­ћи на­по­ри­ма Де­мо­крат­ске стран­ке, ко­ја је ко­ри­сте­ћи бе­о­град­ске ве­зе, ус­пе­ла да до­би­је лив­ни­цу Сир­ми­јум Стил, са не­ких 200 за­по­сле­них. Али то сва­ка­ко ни­је за­по­шља­ва­ње од не­ко­ли­ко хи­ља­да рад­ни­ка, ци­фра ко­ју као па­па­гај пред сво­јим пла­ће­ним но­ви­на­ри­ма по­на­вља Не­ди­мо­вић без по­кри­ћа. Што се пак ти­че бив­шег Ме­ле­ра, а да­на­шњег Ито­на, ту је­сте за­по­сле­но хи­ља­ду рад­ни­ка, али Не­ди­мо­вић за­бо­ра­вља да је ова фир­ма у Срем­ску Ми­тро­ви­цу до­шла још мно­го пре не­го што је он уоп­ште и знао да ће га ра­ди­ка­ли јед­ног да­на иза­бра­ти за гра­до­на­чел­ни­ка. А и то ка­ко је до­шла, ни­је се де­си­ло би­ло чи­јом по­ли­тич­ком за­слу­гом, већ на ба­зи лич­ног по­знан­ства јед­не осо­бе из Срем­ске Ми­тро­ви­це са јед­ном осо­бом из ру­ко­вод­ства Ме­ле­ра. Че­му, по­ме­ну­том по­знан­ству то јест, Ми­тро­ви­ца тре­ба би­ти ле­по за­хвал­на. А ни­ка­ко не­ма раз­ло­га би­ти за­хвал­на ни Не­ди­мо­вић Бра­ни­сла­ву, ни ње­го­вом прет­ход­ни­ку Ми­шче­вић Зо­ра­ну, ко­ји је цео ман­дат про­вео по­на­вља­ју­ћи истих не­ко­ли­ко на­и­зуст на­у­че­них ре­че­ни­ца пред те-ве ка­ме­ра­ма у пла­ће­ним еми­си­ја­ма. Ко ће би­ти но­ви гра­до­на­чел­ник Срем­ске Ми­тро­ви­це, ни­је то­ли­ко ва­жно, ко­ли­ко је ва­жно ко ће фор­ми­ра­ти вла­ду. Јер, бит­но је да онај ко бу­де оба­вљао ту функ­ци­ју у на­ред­ном пе­ри­о­ду бу­де иза­бран ис­пред стран­ке ко­ја ће има­ти до­бре ве­зе са ак­ту­ел­ном вла­дом. Јер, па­ре су у Бе­о­гра­ду, а не у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, а гру­пе гра­ђа­на ко­је пред­ста­вља­ју не­ка­кву гру­па­ци­ју на чи­јој је ли­сти Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић, фи­нан­си­ра­ју се из бу­џе­та, а ни­ка­ко за­хва­љу­ју­ћи соп­стве­ној вред­но­ћи и па­ме­ти. Упра­во из тог раз­ло­га и по­ми­њем Ми­шче­вић Ја Имам Тим Зо­ра­на, ко­ји је на жа­лост на нај­де­пер­со­на­ли­зо­ва­ни­ји на­чин по­ка­зао сву не­моћ не­ко­га ко не пред­ста­вља ауто­ри­тет, иако је је­ди­ни иза­бран на не­по­сред­ним из­бо­ри­ма. Кроз ње­го­ва уста го­во­рио је ње­гов по­ли­тич­ки тр­бу­хо­збо­рац Ле­ма­јић Не­над, ко­ји је на исти на­чин пра­вио обич­ну по­ли­тич­ку ма­ри­о­не­ту и од Не­ди­мо­вић Бра­ни­сла­ва. За­то ни је­дан од њих ви­ше ни­кад не сме би­ти гра­до­на­чел­ник. Не по­ма­же ту ни по­ли­тич­ко ше­гр­то­ва­ње код Го­ра­на Је­ши­ћа, ко­је је Не­ди­мо­вић за­по­чео та­ко очи­глед­но и та­ко очај­нич­ки. Го­ран Је­шић ни­кад ни­је имао Ле­ма­јић Не­на­да, без чи­јег над­зо­ра ни­је смео да до­но­си ни нај­о­бич­ни­је, а ка­мо ли не­ке ва­жне од­лу­ке. Датум: 14.03.2012. Ман’те ме се ин­ве­сти­то­ри Ка­да сам од ви­ђе­ни­јих вој­во­ђан­ских ауто­но­ма­ша, ко­је је Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић кра­јем осам­де­се­тих про­шлог ве­ка оду­вао у цу­гу, по­ку­ша­вао да до­би­јем сми­слен од­го­вор о то­ме ка­ко је јед­на за­дри­гла и са­мо­за­до­вољ­на власт, ко­ја је сво­ју сна­гу ба­шти­ни­ла на ка­ме­њар­ској пар­ти­зан­шти­ни и твр­до­кор­ном ко­му­њар­ском ко­ме­сар­ству, по­ра­же­на у гро­теск­ној јо­гурт-ре­во­лу­ци­ји, увек сам до­би­јао сли­чан од­го­вор: да је По­жа­ре­вља­нин имао ме­ди­је и про­па­ган­ду. По­себ­но бе­о­град­ску те­ле­ви­зи­ју и штам­пу. Сад, шта су ту оста­ли ду­жни ма­же­ни, па­же­ни и на­де­бе­ло хра­ње­ни сви ти вој­во­ђан­ски ме­ди­ји, ауто­но­ма­ши ни­кад ни­су уме­ли да од­го­во­ре. Ваљ­да се из тог раз­ло­га да­нас, са ре­кла­мом као за срем­ске ко­ба­си­це, по­ја­вљу­ју не­ки вој­во­ђан­ски ме­ди­ји „са кон­тро­ли­са­ним ге­о­граф­ским по­ре­клом“. То кан­да та­ко ово­вре­мен­ски ауто­но­ма­ши за­ми­шља­ју „ан­га­жо­ва­не и сло­бод­не ме­ди­је“? Па се за сва­ки слу­чај „на га­стар­бајт“ до­вла­че као кер­бе­ри и ви­ђе­не лут­ке из бе­о­град­ских ме­ди­ја. Та­ко да­нас вој­во­ђан­ска ме­диј­ска сце­на ли­чи на већ ви­ђе­ни агит­проп из вре­ме­на ка­да су се глав­не по­ли­тич­ке по­ру­ке сла­ле са се­о­ских со­ци­ја­ли­стич­ких сла­ва. Јед­на од по­след­њих ко­ме­сар­ско-агит­про­пов­ских сви­ња­ри­ја из но­во­сад­ске ме­диј­ске куј­не, пот­по­мог­ну­те ло­кал­ним но­ви­нар­ским при­у­че­ним ко­но­ба­ри­ма, је­сте јеф­ти­но са­мо­хва­ли­са­ње о не­ка­квој на­ро­чи­тој ин­ве­сти­ци­о­ној кли­ми Вој­во­ди­не и не­ких вој­во­ђан­ских гра­до­ва. Јед­на пре­сна лаж о то­бо­жној из­у­зет­но­сти вој­во­ђан­ског ре­ги­о­на и гра­до­ва за ин­ве­сти­то­ре „од ко­јих се про­сто не­мо­гу­ће од­бра­ни­ти“, већ да­ни­ма се по­на­вља у елек­трон­ским ме­ди­ји­ма и штам­пи. Од јед­не јеф­ти­не ла­жи, и чи­ње­ни­це да је у Вој­во­ди­ни, и уоп­ште у Ср­би­ји, јеф­ти­ни­је не­го би­ло где (јер су пла­це­ви бес­плат­ни, јер је рад­на сна­га нај­јеф­ти­ни­ја, а мо­же се до­би­ти не­што и у ке­шу из про­гра­ма за за­по­шља­ва­ње), ов­де се за­хва­љу­ју­ћи нео­д­го­вор­ним по­ли­ти­ча­ри­ма и но­ви­на­ри­ма, пра­ви пред­из­бор­ни те­фе­рич. (По­га­ђа­те, реч је о не­ка­квој ли­сти ко­ји је скро­јио под­ли­стак Фај­нен­шел тај­мса, и за шта се уче­шће по све­му су­де­ћи ле­по пла­ћа. Што зна­чи да би све из­гле­да­ло дру­га­чи­је да су уче­ство­ва­ли и они ко­ји ни­су, јер им се ни­су тро­ши­ле па­ре.) У исто вре­ме, док се од стра­не вој­во­ђан­ских по­лит­ко­ме­са­ра у ме­ди­ји­ма раз­ви­ја кли­мак­те­рич­на еуфо­ри­ја, у бе­о­град­ским те­ле­ви­зи­ја­ма и штам­пи се уоп­ште не по­ми­њу Бе­о­град, Вра­ње, За­је­чар, ко­ји се та­ко­ђе на­ла­зе на ли­ста­ма овог „ту­не­ла јеф­ти­но­ће“. Ни јед­ног је­ди­ног срп­ског, од­но­сно вој­во­ђан­ског гра­да не­ма ни на јед­ној дру­гој ли­сти, као до­брог ме­ста за ула­га­ње, по би­ло ком дру­гом осно­ву, сем ис­кљу­чи­во и са­мо по јеф­ти­но­ћи. У ре­ду, зна­мо где је свет а где смо ми, али че­му оду­ше­вље­ност рав­на ци­ју­ка­њу па­ла­нач­ке ра­до­дај­ке, ко­ја се, ето и она, ко­нач­но уда­ла. И док бе­о­град­ски ме­диј­ски кре­а­то­ри „ку­ли­ра­ју“, но­во­сад­ски агит­про­пов­ци на­ми­гу­ју остат­ку све­та као оцва­ле фрај­ле. Не мо­же­мо да се од­бра­ни­мо од ин­ве­сти­то­ра, ве­ли по­ли­ти­чар чи­ји су ме­ди­ја­то­ри сво­је­вре­ме­но пла­си­ра­ли да се све ули­це у Вој­во­ди­ни ас­фал­ти­ра­ју за­хва­љу­ју­ћи ње­му. Шта тек мо­гу да оче­ку­јем од гра­до­на­чел­ни­ка Срем­ске Ми­тро­ви­це, ме­диј­ски ег­зал­ти­ра­ног Бра­ни­сла­ва Не­ди­мо­ви­ћа? Чо­ве­ка ко­ји се фр­ља са не­ка­квим хи­ља­да­ма до са­да и хи­ља­да­ма убу­ду­ће отво­ре­них но­вих рад­них ме­ста. Јој, бо­же ми­ли, ко да из­др­жи то­ли­ко пу­но за­по­сле­но­сти, па ма­ла нам је и јад­на ова Ми­тро­ви­ца ко­ли­ко јој но­во­о­тво­ре­них рад­них ме­ста ва­пи за рад­ном сна­гом. Шеф Тр­жи­шта ра­да у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, То­ша Ку­зман­че­вић има да до­жи­ви нер­вни слом, јер зар сад пред пен­зи­ју да оста­не без по­сла? Јер, на­рав­но да ће оста­ти без по­сла ако на­гр­ну сви ти сил­ни ин­ве­сти­то­ри? Не­ће има­ти ко да бу­де на тр­жи­шту ра­да. Ја пред­ла­жем То­ши да отво­ри аген­ци­ју за увоз рад­не сна­ге, јер ка­ко је кре­ну­ло увоз рад­ни­ка нам не ги­не. Али, уме­сто што при­ча бај­ке у ко­је ве­ро­ват­но ви­ше не ве­ру­је ни сам, гра­до­на­чел­ник Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић би за по­че­так мо­гао да отво­ри бар не­ка­кав ки­оск бр­зе хра­не, ауто­пра­о­ни­цу, фри­зе­рај, мо­ле­рај, или шта већ, па да за­по­сли не­ког свог и ти­ме по­ка­же ка­ко је Срем­ска Ми­тро­ви­ца до­бро ме­сто за ин­ве­сти­ра­ње. Али, ка­ко то да ура­ди чо­век, ко­ји ни ми­ну­та ни­је ра­дио у не­кој при­ват­ној фир­ми, и ко­ји не зна за дру­га­чи­је за­по­шља­ва­ње, сем оног у оп­штин­ској ад­ми­ни­стра­ци­ји и јав­ним пред­у­зе­ћи­ма, на­рав­но по пар­тиј­ској осно­ви. Датум: 29.02.2012. КАКО СЕ МИТРОВАЧКИ ДСС ТРУДИО ДА НАПРАВИ БУДАЛУ ОД СВОГ ПАРТИЈСКОГ ШЕФА КОШТУНИЦЕ ДР ВОЈИСЛАВА - Ми­тро­ви­ца европ­ска ре­ги­ја ор­га­ни­зо­ва­ла про­мо­ци­ју јед­не ан­ти­е­вроп­ске књи­ге где су но­ви­на­ри би­ли не­по­жељ­ни ТАЈ­НА ПРО­МО­ЦИ­ЈА ЈЕД­НЕ КЊИ­ГЕ: Ка­ко је бо­ди­гард ДСС – МЕР Ле­ма­јић Не­над стра­жа­рио на ула­зу у Град­ску ку­ћу? Пред­сед­ник Де­мо­крат­ске стран­ке Ср­би­је др Во­ји­слав Ко­шту­ни­ца про­мо­ви­сао је про­шле сре­де, 22. фе­бру­а­ра, у Срем­ској Ми­тро­ви­ци сво­ју књи­гу под на­зи­вом „За­што Ср­би­ја, а не Европ­ска уни­ја“. Шту­ра вест о овом до­га­ђа­ју об­ја­вље­на је у ло­кал­ним ме­ди­ји­ма, ма­да но­ви­на­ри­ма при­ступ ни­је био до­зво­љен. До­зво­ље­но је сли­ка­ње са­мо ка­мер­ма­ни­ма Срем­ске те­ле­ви­зи­је и фо­то­ре­пор­те­ри­ма штам­па­них ме­ди­ја на плат­ном спи­ску ло­кал­не вла­сти ко­ју чи­не ДСС и ње­на ла­жна фрак­ци­ја МЕР (Ми­тро­ви­ца европ­ска ре­ги­ја), а но­ви­на­ри­ма је по­ру­че­но да не до­ла­зе, јер да не­ма по­тре­бе, по­што не­ће би­ти мо­гу­ће узе­ти би­ло ка­кву из­ја­ву. Про­мо­ци­ја је одр­жа­на у ве­ли­кој са­ли Скуп­шти­не гра­да Срем­ска Ми­тро­ви­ца, а не у град­ској би­бли­о­те­ци или са­ли по­зо­ри­шта. Не­ко се ве­ро­ват­но бо­јао да би ства­ри мо­гле из­ма­ћи кон­тро­ли, по­што би се по­ред не­по­жељ­них но­ви­на­ра мо­гао по­ја­ви­ти и не­ки гра­ђа­нин, или не­дај­бо­же члан ДСС-а, не­за­до­во­љан сво­јим ру­ко­вод­ством. Уз­гред, по­сто­је са­свим по­у­зда­на са­зна­ња да је и Ко­шту­ни­ца др Во­ји­слав, од­но­сно бе­о­град­ски врх стран­ке, ве­о­ма не­за­до­во­љан ра­дом пар­тиј­ске ор­га­ни­за­ци­је у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, по­себ­но по­је­ди­ним град­ским функ­ци­о­не­ри­ма огре­злим у ко­руп­ци­ју, раз­не кри­ми­нал­не рад­ње и ко­је­ка­кве ло­по­влу­ке. Та­ко је, ето, од јед­не нор­мал­не про­мо­ци­је, ка­кву за­вре­ђу­је сва­ка, па и та­ква књи­га, на­пра­вљен по­лу­тај­ни, по­лу­при­ват­ни пар­тиј­ски скуп, на ко­ме су уче­шће мо­гли узе­ти са­мо про­ве­ре­ни чла­но­ви ДСС-а и про­ве­ре­ни сим­па­ти­зе­ри. Од срем­ско­ми­тро­вач­ке Град­ске ку­ће на­пра­вље­на је ДСС-ов­ско-МЕР-ов­ска ку­мро­вач­ка шко­ла, на ко­јој се раз­ма­тра пар­тиј­ска ли­те­ра­ту­ра и на ко­јој ни­ко не сме ни­шта да пи­та. Јад­но и бед­но за пред­ста­вља­ње књи­ге чо­ве­ка ко­ји бе­ше на­пи­сао онај Устав Са Пре­ам­бу­лом. Иако сам прет­по­ста­вио да ми, као ни дру­гим но­ви­на­ри­ма, не­ће би­ти до­зво­љен улаз на овај та­ко­ре­ћи тај­ни, али у сва­ком слу­ча­ју при­ват­ни скуп, до­зво­лио сам се­би да по­ку­шам. Чи­сто да ми бу­де мир­на са­вест. Јер, же­лео сам да Ко­шту­ни­цу др Во­ји­сла­ва пи­там не­ко­ли­ко ства­ри: 1.) Ка­ко он као де­кла­ри­са­ни евро­скеп­тик гле­да на то што му ло­кал­ну власт у Срем­ској Ми­тро­ви­ци (где је ДСС, чи­ји је он пред­сед­ник, не­кад има­ла нај­ја­чу ор­га­ни­за­ци­ју у Ср­би­ји), вр­ши не­ка­ква фран­ке­штај­нов­ска фрак­ци­ја ко­ја се ода­зи­ва на МЕР и ко­ја се то­бо­же јав­но од­ри­че ан­ти­е­вроп­ског про­гра­ма ДСС? 2.) Ка­ко ко­мен­та­ри­ше чи­ње­ни­цу да је глав­ни кре­а­тор и „иде­о­лог“ до­тич­ног МЕР-а упра­во Ле­ма­јић Не­над, по­кра­јин­ски по­сла­ник ДСС? По си­сте­му „Док­тор Џе­кил и ми­стер Хајд“? 3.) Ка­ко ко­мен­та­ри­ше чи­ње­ни­цу да до ње­га и стра­нач­ке цен­тра­ле до­пи­ру гла­си­не о по­је­дин­ци­ма огре­злим у кри­ми­нал, ло­по­влук и ко­руп­ци­ју из ње­го­ве стран­ке, ко­ји се на­ла­зе на вла­сти у Срем­ској Ми­тро­ви­ци? Ни­сам имао при­ли­ке да пи­там Ко­шту­ни­цу др Во­ји­сла­ва ни­шта од то­га. Мо­мак из обез­бе­ђе­ња ко­ји је сто­јао на вра­ти­ма за­у­ста­вио ме је, ре­кав­ши да не мо­гу да уђем уну­тра. Од­мах иза ње­га на вра­ти­ма је ста­јао Ле­ма­јић Не­над, на ко­га се мо­мак из обез­бе­ђе­ња по­звао, од­но­сно ре­кав­ши да ми је улаз у Град­ску ку­ћу за­бра­њен по ње­го­вом, Ле­ма­ји­ће­вом на­ре­ђе­њу. Ни­је ме из­не­на­ди­ло, јер Ле­ма­јић се и ина­че већ ду­же вре­ме­на по­на­ша као да је из­вр­шио пуч у Град­ској ку­ћи, без из­гле­да да му се ста­не на пут. Ре­као сам му да тре­ба да га бу­де сра­мо­та, јер се та­ко не по­на­ша је­дан по­кра­јин­ски по­сла­ник. А ка­да је фо­то­ре­пор­тер М НО­ВИ­НА Жељ­ко Пе­трас по­ку­шао да фо­то­гра­фи­ше Не­на­да Ле­ма­ји­ћа, ко­ји сто­ји на вра­ти­ма и кон­тро­ли­ше ко (не)мо­же да уђе на про­мо­ци­ју књи­ге, он­да му је по­кра­јин­ски по­сла­ник ДСС и осни­вач МЕР-а ре­као да ће му бу­де ли га фо­то­гра­фи­сао, од­у­зе­ти и сло­ми­ти фо­то­а­па­рат. Што ме је под­се­ти­ло на онај ка­дар из фил­ма „Кум“, у ко­ме Со­ни Кор­ле­о­не раз­би­ја фо­то­а­па­рат ра­до­зна­лом фо­то­ре­пор­те­ру. Пе­трас му је на то уз­вра­тио: Ле­ма­ји­ћу, ја те се не бо­јим! Али, ипак ни­је сли­као, јер до­бар фо­то­а­па­рат је скуп, а он не­ма при­ма­ња као Ле­ма­јић. Ето ка­ко се ми­тро­вач­ки ДСС тру­дио да на­пра­ви бу­да­лу од свог пар­тиј­ског ше­фа Ко­шту­ни­це др Во­ји­сла­ва. Јер, шта ће, кад са­зна, ре­ћи Ко­шту­ни­ца на то да је тај­ну про­мо­ци­ју јед­не ан­ти­е­вроп­ске књи­ге ор­га­ни­зо­ва­ла Ми­тро­ви­ца европ­ска ре­ги­ја? Ако са­зна, с об­зи­ром да је че­сто нео­ба­ве­штен. ПРЕД­ИЗ­БОР­НИ БЕ­ЋАР­ЦИ: Бу­га­џи­ја, и ти се по­ка­жи! Не­дав­но се, уз хор­ско ме­диј­ско та­лам­ба­са­ње, на сва зво­на об­зна­ни­ло ка­ко је у Срем­ској Ми­тро­ви­ци цен­трал­но гре­ја­ње по­јеф­ти­ни­ло за чи­та­вих пет од­сто. То­ли­ко је ло­кал­на ДСС-МЕР-ов­ска власт, у чи­јем се пар­тиј­ско-ко­а­ли­ци­о­ном по­се­ду на­ла­зи ми­тро­вач­ка То­пли­фи­ка­ци­ја, ре­ши­ла да пред из­бо­ре „ча­сти“ гра­ђа­не ко­ји ко­ри­сте цен­трал­но гре­ја­ње. Да би ово би­ло мо­гу­ће, за­слу­жна је нај­ви­ше ми­тро­вач­ка Енер­га­на, ко­ја град снаб­де­ва то­плот­ном енер­ги­јом, јер је у ме­ђу­вре­ме­ну из­вр­ши­ла ре­кон­струк­ци­ју пар­них ко­тло­ва. До­ду­ше, у ме­ђу­вре­ме­ну је по­ску­пео и гас, за чи­та­вих де­сет од­сто, али ми­тро­вач­ка ло­кал­на власт је из­ра­чу­на­ла да ће мо­ћи да из­др­жи ни­жу це­ну за пет од­сто. Та ни­жа це­на ва­жи са­мо за ин­ди­ви­ду­ал­не по­тро­ша­че, од­но­сно гра­ђа­не, али не и за пред­у­зе­ћа. Ло­гич­но, пред­у­зе­ћа не иду на гла­са­ње, а гра­ђа­ни иду. Ако не­што зап­не, ту је и бу­џет, од­но­сно сред­ства по­ре­ских об­ве­зни­ка, па да се раз­ли­ка у це­ни по­кри­је. Иако је кри­за, из­др­жа­ће се до из­бо­ра, а он­да гре­ја­ње опет мо­же да по­ску­пи, због че­га је све ви­ше оних ко­ји от­ка­зу­ју услу­ге То­пли­фи­ка­ци­је и од­лу­чу­ју се за дру­ги вид гре­ја­ња. С об­зи­ром да ДСС-МЕР др­жи и дру­га јав­на пред­у­зе­ћа (Во­до­вод, Срем Гас...), за оче­ки­ва­ти је да се и она при­дру­же овој пред­из­бор­ној мо­ди са про­мо­тив­ним це­на­ма сво­јих услу­га. Ди­рек­то­ре Во­до­во­да, Са­ша Бу­џа­џи­ја, ди­рек­то­ре Срем Га­са, Вла­ди­ми­ре Са­на­де­ру, по­мо­зи­те сво­јој стран­ци да до­би­је ко­ји глас ви­ше. Оста­ће још до­вољ­но за по­ли­тич­ки мар­ке­тинг и ца­ка­ње лоп­те. Јер у су­прот­ном, ако ва­ша стран­ка на­кон про­лећ­них из­бо­ра не уђе у ло­кал­ну власт, не­ће­те још ду­го би­ти ди­рек­то­ри. ПРЕД­ИЗ­БОР­НО ПО­ЗИ­ЦИ­О­НИ­РА­ЊЕ: Мо­гу­ћа ко­а­ли­ци­ја ЛДП и ДСС у Срем­ској Ми­тро­ви­ци? Иако из­бо­ри још увек ни­су зва­нич­но рас­пи­са­ни, стран­ке су по­че­ле са сво­јим пред­из­бор­ним ак­тив­но­сти­ма, ка­ко на ре­пу­блич­ком и по­кра­јин­ском, та­ко и на ло­кал­ном ни­воу. Про­шлог че­тврт­ка је кон­фе­рен­ци­ју за штам­пу одр­жао и ми­тро­вач­ки огра­нак ЛДП, чи­ји је ме­на­џер Алек­сан­дар Га­ври­ло­вић при­лич­но рас­па­лио по по­кра­јин­ској вла­сти, оп­ту­жу­ју­ћи је да је да је за­слу­жна што Вој­во­ди­на спа­да у не­раз­ви­је­ни­ји део Ср­би­је. Је­ди­ни, ко­ји по ње­му, мо­же да на­ђе из­лаз из ло­ше си­ту­а­ци­је је­сте Пре­о­крет, ка­ко у Вој­во­ди­ни, та­ко и у Срем­ској Ми­тро­ви­ци. За­то је, ка­ко пи­ше у са­оп­ште­њу ЛДП-а, у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, у Пре­о­крет до­бро­до­шла сва­ка стран­ка, осим Де­мо­крат­ске стран­ке, ко­ја је ка­ко у свом са­оп­ште­њу ка­же Алек­сан­дар Га­ври­ло­вић „до­ве­ла град до ко­лап­са“. Не­ка­да­шњи ви­со­ки функ­ци­о­нер Де­мо­крат­ске стран­ке за ло­ше ста­ње у гра­ду оп­ту­жу­је сво­је бив­ше пар­тиј­ске дру­го­ве. Не­мам на­ме­ру да из­и­гра­вам адво­ка­та Де­мо­крат­ској стран­ци, али је ли то Га­ври­ло­вић на­мер­но за­бо­ра­вља ко вла­да Срем­ском Ми­тро­ви­цом? Зар за­бо­ра­вља да по­след­њих осам го­ди­на ДСС, а не ДС, има гра­до­на­чел­ни­ка? Зар за­бо­ра­вља да из­вр­шну власт у гра­ду има онај ко има гра­до­на­чел­ни­ка? И да град до ко­лап­са мо­же до­ве­сти са­мо онај ко има ре­ал­ну, из­вр­шну власт? Сво­јим ко­а­ли­ци­о­ним уче­шћем у вла­сти са по­ли­тич­ком гру­па­ци­јом ДСС-МЕР, ми­тро­вач­ки ДС је­сте са­у­че­сник, али ни­ка­ко не мо­же би­ти глав­ни кри­вац стран­ка ко­ја од вла­сти има упра­ву за бри­гу о со­ци­јал­но угро­же­ни­ма и упра­ву за по­љо­при­вре­ду. Су­де­ћи по ин­то­на­ци­ји са­оп­ште­ња ми­тро­вач­ког ЛДП-а, из­гле­да да сем ДСС-а, у Пре­о­крет мо­гу и ра­ди­ка­ли и на­пред­ња­ци – сви осим де­мо­кра­та. За раз­ли­ку од свог пар­тиј­ског ли­де­ра Че­до­ми­ра Јо­ва­но­ви­ћа, ко­ји мо­же са сви­ма осим са ДСС-ом и ра­ди­ка­ли­ма, ме­на­џер за Срем­ску Ми­тро­ви­цу кан­да баш ми­сли обр­ну­то. Ова­кав став као да иде на ру­ку ку­ло­ар­ским при­ча­ма да шеф ДСС-МЕР-а Не­над Ле­ма­јић и шеф ЛДП-а Алек­сан­дар Га­ври­ло­вић већ има­ју до­го­вор о пред­из­бор­ној са­рад­њи и по­сти­збор­ној ко­а­ли­ци­ји. Не­ко је јед­ном ре­као да не­ма лич­ни­је ства­ри од по­ли­ти­ке, од­но­сно же­ље за вла­шћу. У Ср­би­ји по­себ­но. Чо­век ће ти лак­ше опро­сти­ти ако спа­ваш са ње­го­вом же­ном, не­го ако му от­меш део вла­сти. Датум: 22.02.2012. Пред­из­бор­не ла­жи и но­ви­нар­ске гу­ске у магли Ка­да су ме сво­је­вре­ме­но, док сам ра­дио у Срем­ским но­ви­на­ма, не­ки до­бро­на­мер­ни љу­ди кри­ти­ко­ва­ли што нам је ло­кал­ни „ку­пу­сни лист“ при­лич­но про­фе­си­о­нал­но за­пу­штен, блед, без­ли­чан и осим за пот­па­лу по­го­дан углав­ном за ста­вља­ње под пи­ли­ће, увек сам имао спре­мљен од­го­вор, ка­ко би од­бра­нио част углед­ног гла­си­ла чи­ји је осни­вач био ССРНВ (Со­ци­ја­ли­стич­ки са­вез рад­ног на­ро­да Вој­во­ди­не), а ствар­ни упра­вљач и глав­ни и од­го­вор­ни Са­вез ко­му­ни­ста. Ре­као бих да но­ви­не мо­жда је­су то­ли­ко ло­ше (јер ка­кве, ру­ку на ср­це, и мо­гу би­ти но­ви­не у ко­ји­ма но­ви­на­ри има­ју ста­тус дру­штве­но-по­ли­тич­ког рад­ни­ка?), али да ма ко­ли­ко се та­мо тру­ди­ли, ни­кад не мо­гу би­ти то­ли­ко без­ве­зне као но­во­сад­ски Днев­ник. Тај сам од­нос пре­ма Днев­ни­ку имао ду­ги низ го­ди­на, али ме је вре­ме де­ман­то­ва­ло. У не­дељ­ном из­да­њу овог но­во­сад­ског днев­ног ли­ста, од 19. фе­бру­а­ра, на стра­ни 10, дат је текст у ко­ме се на­во­ди да је ме­ђу они­ма ко­ји су се ја­ви­ли на кон­курс у ка­те­го­ри­ји ефек­тив­но­сти тро­шко­ва ула­га­ња (што би се ре­кло по срп­ски – та­мо где је нај­јеф­ти­ни­је), вој­во­ђан­ски ре­ги­он на че­твр­том ме­сту. Кон­курс о мо­гу­ћим гра­до­ви­ма и ре­ги­о­ни­ма бу­дућ­но­сти је ор­га­ни­зо­вао ФДИ, под­ли­стак Фај­нен­шел тај­мса. На пр­вом ме­сту по јеф­ти­но­ћи ула­га­ња је ре­ги­он Бу­ку­ре­шта у Ру­му­ни­ји, док се на дру­гом и тре­ћем ме­сту на­ла­зе ре­ги­он Ин­ђи­ја и ре­ги­он Срем­ска Ми­тро­ви­ца, у од­но­су на ко­је је ре­ги­он Вој­во­ди­на ша­ла ма­ла. Иза се на­ла­зе не­ки ре­ги­о­ни из Укра­ји­не. До­ду­ше, ре­ги­о­ни Шид, Ру­ма, Ириг, Пе­ћин­ци, Ста­ра Па­зо­ва и Бе­о­чин ни­су уче­ство­ва­ли, ина­че Укра­јин­ци не би има­ли шан­се, а ни ре­ги­он Вој­во­ди­на се не би про­вео баш нај­бо­ље. Ка­да сам се ма­ло рас­пи­ти­вао за­што (ми­слим ни­су уче­ство­ва­ли и оста­ли на­ши срем­ски ре­ги­о­ни), од­го­вор је био да „не­ма се па­ра“ и то­ме слич­но. Сад, ка­ко то да је Срем­ска Ми­тро­ви­ца ре­ги­он, а не град, ђа­во ће га зна­ти. Или су се ови гра­до­на­чел­ни­ко­ви ча­у­ши, што су кон­ку­ри­са­ли, ла­жно пред­ста­ви­ли, или та­мо у ре­дак­ци­ји тог ча­со­пи­са не­ма­ју пој­ма где су и шта су Срем­ска Ми­тро­ви­ца и Ин­ђи­ја? Јер, у ка­те­го­ри­ји ма­лих гра­до­ва по истом кри­те­ри­ју­му, ни Ин­ђи­је ни Ми­тро­ви­це ниг­де не­ма на та­бе­ли „ефек­тив­но­сти ула­га­ња“. Док има и Вра­ња и За­је­ча­ра, на пе­том и сед­мом ме­сту. И Вра­ње и За­је­чар су гра­до­ви ве­ћи од „ре­ги­о­на“ Срем­ска Ми­тро­ви­ца, ко­ји има то­ли­ко ста­нов­ни­штва, ко­ли­ко да на­пу­ни ста­ди­он за је­дан „ве­чи­ти дер­би“. Ла­жно пред­ста­вља­ње, на­мер­но или слу­чај­но, тек мо­жда и ни­је нај­ва­жни­је. Не фа­ли ма­ло пла­ће­не ре­кла­ме пред из­бо­ре. То сви по­ли­ти­ча­ри ра­де, тро­ше­ћи за то па­ре сво­јих по­ре­ских об­ве­зни­ка, ка­ко би до­би­ли ман­дат да их усре­ћу­ју и у на­ред­ном пе­ри­о­ду, и не­што је на шта смо по­ста­ли на­вик­ну­ти. Лич­но ми­слим да је Го­ран Је­шић већ по­стао сам се­би нај­бо­ља ре­кла­ма и да му та­кво шта ни­је нео­п­ход­но, али ни не шко­ди. Гра­до­на­чел­ник срем­ско­ми­тро­вач­ког „ре­ги­о­на“ Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић, (чи­ји је по­ли­тич­ки ста­ра­тељ од­у­век же­лео да „ма­ли јед­ног да­на по­ста­не к’о Је­шић“), мо­гу­ће да је пре­пи­си­вао од гра­до­на­чел­ни­ка Ин­ђи­је. Не­ма се чо­ве­ку шта пу­но за­ме­ри­ти: по­што му ни­је ус­пе­ло да се учла­ни у Де­мо­крат­ску стран­ку, мо­ра не­што да сми­сли за из­бо­ре. На­ро­чи­то не­што што ће пла­си­ра­ти пре­ко ло­кал­них пла­ће­них и пар­тиј­ски ин­стру­и­са­них ме­ди­ја, али и пре­ко пре­сто­нич­ких днев­них та­бло­и­да. Чи­је стра­не о ве­ли­ком успе­ху Б. Не­ди­мо­ви­ћа нео­до­љи­во под­се­ћа­ју на пла­ће­не ре­клам­не тек­сто­ве. Но­ви­нар­ске пат­ке? Или, мо­жда је бо­ље ре­ћи – но­ви­нар­ске гу­ске? С об­зи­ром да цео труст но­ви­нар­ских кре­а­ти­ва­ца, ко­ји је ових да­на во­зди­же лик и де­ло гра­до­на­чел­ни­ка Не­ди­мо­ви­ћа, је­два да има ску­па по­ла фа­кул­те­та. До­чим, ни­сам при­ме­тио да су се но­ви­на­ри ко­ји се кре­ди­бил­но ба­ве еко­ном­ским пи­та­ња (но­ви­нар Вре­ма­на Ди­ми­три­је Бо­а­ров, но­ви­нар­ка Да­на­са Ру­жа Ћир­ко­вић, но­ви­на­ри Еко­но­ми­ста, НИН-а итд.), уоп­ште и освр­ну­ли на ово еко­ном­ско чу­до Ре­ги­је Срем­ска Ми­тро­ви­ца. Шта је, да­кле, ових да­на на све ме­диј­ске та­лам­ба­се обе­ло­да­њи­ва­но из кре­а­тив­них но­ви­нар­ских ра­ди­о­ни­ца, у ко­а­ли­ци­о­ном са­деј­ству са гра­до­на­чел­ни­ком Не­ди­мо­ви­ћем? Да је Ми­тро­ви­ца тре­ћа у Евро­пи по ефи­ка­сно­сти ин­ве­сти­ра­ња; да је рај за ин­ве­сти­то­ре; да је Евро­па про­сто по­лу­де­ла за Ми­тро­ви­цом, и ено је сто­ји у ре­до­ви­ма ис­пред гра­до­на­чел­ни­ко­вог ка­би­не­та, Ја­ца се­кре­та­ри­ца не сти­же да на­ру­чи ка­фе свим тим ин­ве­сти­то­ри­ма, ко­ли­ко их је, стра­ва, мно­го....Лу­ди­ло. Сви се већ хва­та­ју за гла­ву, јер ових 15.000 не­за­по­сле­них ни­је ни ма­њи део по­треб­не рад­не сна­ге, ко­ли­ко ће ов­де да се ин­ве­сти­ра, ево чим се ото­пи снег. А и др Бо­јан Пај­тић, ко­ји је Че­тврт­та Ре­ги­ја, Вој­во­ди­на, иза тре­ће по ре­ду Ре­ги­је Срем­ска Ми­тро­ви­це, раз­ми­шља да под­не­се остав­ку, та­ко му и тре­ба кад ни­је та­ко ве­ли­ки да­са као наш гра­до­на­чел­ник. Шта су вр­ли жур­на­ли­сти пре­ћу­та­ли? Вр­ли су жур­на­ли­сти у све­оп­штем оду­ше­вље­њу гра­до­на­чел­ни­ком Не­ди­мо­ви­ћем, пре­ћу­та­ли, сем то­га да је Ми­тро­ви­ца ла­жно пред­ста­вље­на као ре­ги­он, да је сем ЈЕФ­ТИ­НО­ЋЕ би­ло још шест ка­те­го­ри­ја ве­за­них за гра­до­ве и ре­ги­о­не са по­вољ­ном ин­ве­сти­ци­о­ном кли­мом. То су еко­ном­ски по­тен­ци­јал, људ­ски ре­сур­си, ква­ли­тет жи­во­та, ин­фра­струк­ту­ра, по­сло­вич­ност, ФДИ стра­те­ги­ја и на­рав­но ефек­ти тро­шко­ва ула­га­ња, или­ти јеф­ти­но­ћа. Ка­да се сви аспек­ти са­бе­ру, тек њи­хо­ва за­јед­нич­ка вред­ност да­је не­ка­кву сли­ку. У тим укуп­ним ме­ре­њи­ма, Срем­ска Ми­тро­ви­ца не по­сто­ји. Ни­је до­вољ­но то што има­мо нај­ма­ње пла­те, што нам је стан­дард на дну и што би (фи­гу­ра­тив­но ре­че­но) ски­ну­ли га­ће са­мо да не­ко ов­де отво­ри не­ка­кав по­гон­чић. Ма­да, ни то не мо­же да про­ђе без ре­ке­ти­ра­ња од стра­не жи­во­пи­сних стра­нач­ких ли­ко­ва са сли­ко­ви­тим на­дим­ци­ма, као што су Да­са По­ла По­ла, Да­са 30 по­сто, Да­са ПДВ итд. Ре­ги­ја Срем­ска Ми­тро­ви­ца не­ма ни­шта да по­ну­ди ин­ве­сти­то­ри­ма, сем свог „ту­не­ла јеф­ти­но­ће“. Што да­ка­ко ни­је до­вољ­но. Јер да је­сте, ин­ду­стриј­ска зо­на не би из­гле­да­ла као пу­ста­ра од ко­је је и Бог ди­гао ру­ке. Ни­ти би Ми­тро­ви­ца би­ла град са 15.000 не­за­по­сле­них и то­ли­ким бро­јем ко­ри­сни­ка на­род­не ку­хи­ње. Што је ско­ро 20 од­сто укуп­ног ста­нов­ни­штва „ре­ги­је“. А што се ти­че ЈЕФ­ТИ­НО­ЋЕ са­ме по се­би, то вам мо­жда нај­бо­ље мо­гу об­ја­сни­ти сту­ден­ти Еко­ном­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду. Оног по­ред же­ле­знич­ке и ауто­бу­ске ста­ни­це. У чи­јој бли­зи­ни се на­ла­зи чу­ве­ни „Пи­цин парк“, ве­ро­ват­но из ло­ка­циј­ског раз­ло­га, од­но­сно ма­ли пр­ља­ви пар­кић у ко­ме ор­ди­ни­ра­ју нај­јеф­ти­ни­је про­сти­тут­ке. (На­рав­но, на­мер­но сам иза­брао овај при­мер, јер ако је по­ли­ти­ка кур­ва, он­да ће и мој гра­до­на­чел­ник до­бро раз­у­ме­ти да сам ја до­бро раз­у­мео оно о че­му он при­ча и да ме­не не мо­же да об­ма­њу­је.) Да­кле, као што је Срем­ска Ми­тро­ви­ца нај­јеф­ти­ни­ји град за ин­ве­сти­ра­ње, али без ин­ве­сти­то­ра (по­што не­ма ни­шта сем бес­плат­ног пла­ца да по­ну­ди), та­ко и умет­ни­це из Пи­ци­ног пар­ка, иако су нај­јеф­ти­ни­је, те­шко да мо­гу да се на­да­ју до­број му­ште­ри­ји (мо­жда не­ком пи­ја­ном на­куп­цу из Ра­да­ши­но­вог кра­ја, или тр­гов­цу са кван­та­ша), по­што се сем на ра­зли­ци у це­ни мо­же „за­ра­ди­ти“ и на не­кој ве­не­рич­ној бо­ле­шти­ни, па ће он­да чи­та­во ве­се­ље да бу­де још ску­пље. Да­кле, гра­до­на­чел­ни­че Не­ди­мо­ви­ћу, не тре­ба се хва­ли­ти оним због че­га се дру­ги сти­де. Та­кво хва­ли­са­ње ме нео­до­љи­во под­се­ћа на кур­че­ње се­о­ског ђил­ко­ша пред се­о­ским ду­ћа­ном, или на удад­бу Ге­ор­ги­не из Ра­до­ва­на Тре­ћег, ко­ја ни­је ле­па, ама је мал­ко труд­на. Али, дру­га­чи­је ја гле­дам на ства­ри, а дру­га­чи­је гра­до­на­чел­ник Не­ди­мо­вић. А зна се шта би­ва кад се удру­же по­ште­ни по­ли­ти­ча­ри и па­мет­ни но­ви­на­ри. Тој љу­ба­ви па­ра не­ма. Датум: 15.02.2012. Ру­пе на мо­згу Ка­жу да се озбиљ­ност јед­не др­жа­ве ви­ди по то­ме у ка­квом су јој ста­њу пу­те­ви. За­то, кад гле­дам те не­ке фил­мо­ве, или те­ле­ви­зиј­ске се­ри­је, уве­зе­не из Евро­пе и Аме­ри­ке, про­сто не мо­гу да за­ми­слим ка­ко би ми би­ло да не­ким не­срећ­ним слу­ча­јем мо­рам та­мо да жи­вим. Ниг­де ру­пе на пу­ту, мо­жеш ки­ло­ме­три­ма да во­зиш и да не на­и­ђеш ни на нај­о­бич­ни­ју ру­пи­цу, ма ка­мен­чић је­дан. А ка­мо ли на ру­пе­ти­не и про­ва­ли­је, ка­квих код нас има на сва­ком ко­ра­ку и за шта не­ма­ју при­ви­ле­ги­ју са­мо они ко­ји ста­ну­ју „на руб­ним де­ло­ви­ма“, већ и они из са­мог цен­тра гра­да. Због овог на­пред ре­че­ног, увек сам не­ка­ко са стра­хо­по­што­ва­њем гле­дао на ми­тро­вач­ке пу­та­ре, а у јед­ном свом члан­ку сам сво­је­вре­ме­но чак ди­рек­то­ра ми­тро­вач­ких „Пу­те­ва“, Пе­ру Иса­ко­ви­ћа про­гла­сио за сво­је­вр­сног хе­ро­ја ра­да, мал­те­не ко Али­ју Си­ро­та­но­ви­ћа. (Би­ло је то пре не­го што је на власт за­се­ла ДСС-ов­ска кли­ка. Тој се кли­ки ка­сни­је при­дру­жио и не­ка­кав МЕР, а о по­је­ди­ним ло­по­ви­ма да се и не при­ча.) У на­сло­ву тог тек­ста је ста­ја­ло да је „Пе­ра Иса­ко­вић, чо­век ко­ји је за­кр­пио све ми­тро­вач­ке ру­пе“. Пре­по­ште­ни Пе­ра је од­мах пре­вен­тив­но од­ре­а­го­вао, ус­твр­див­ши да у мом тек­сту ни­је би­ло не­ке еро­тич­не алу­зи­је и зле на­ме­ре, већ да сам на­пи­сао упра­во оно што сам ми­слио. (Уз­гред, не знам за­што не­ки увек ми­сле да но­ви­на­ри јед­но пи­шу, а дру­го ми­сле.) Елем ру­па је увек би­ло, а пу­та­ри су са њи­ма из­ла­зи­ли на крај та­ко и та­ко. Ру­па је би­ло све ви­ше, све жи­во­пи­сни­јих и нај­ра­зли­чи­ти­јих вр­ста, а ен­ту­зи­ја­зма све ма­ње. Да је ђа­во од­нео ша­лу, уве­рио сам се на при­ме­ру пу­тар­ских ра­до­ва у Ули­ци Фи­ли­па Ви­шњи­ћа, где ина­че ста­ну­јем. А ста­ну­је и по­моћ­ник гра­до­на­чел­ни­ка, ко­ји се чо­век то­ли­ко за­у­зи­мао да нам се ули­ца сре­ди, јер ни­је има­ла ат­мос­фер­ску ка­на­ли­за­ци­ју и кад год па­да ки­ша ду­же од по­ла са­та, љу­ди поч­ну да пла­ни­ра­ју ку­по­ви­ну чам­ца, ка­ко би мо­гли на по­сао, или сти­гли до ку­ће. Ат­мос­фер­ска ка­на­ли­за­ци­ја је не­ка­ко скле­па­на, али је ули­ца ура­ђе­на на­ка­рад­но, укри­вље­но и де­лу­је по­ма­ло на­бле­са­во, па љу­ди не са­мо да не мо­гу да се пар­ки­ра­ју из­ме­ђу тро­то­а­ра и ко­ло­во­за, не­го је не­ки­ма про­блем и да уте­ра­ју ауто у соп­стве­ну авли­ју, јер им је ћу­при­ја на­пра­вље­на „на спрат“. По­ку­шао сам да у ве­зи са тим до­би­јем од­го­вор од Пе­ре Иса­ко­ви­ћа, али ми се у по­след­ње вре­ме не ја­вља на те­ле­фон. Мо­жда не сме да ми се ја­ви, јер му то мо­жда не до­зво­ља­ва га­зда(ри­ца)? По­што је фир­ма у ме­ђу­вре­ме­ну при­ва­ти­зо­ва­на. (Ех! Хте­ли сте де­мо­кра­ти­ју, ето вам сад при­ват­ни­ка не­ка во­де ра­чу­на о пу­те­ви­ма, ре­као би мој чи­ка Слав­ко, узор­ни рад­ник и ру­ко­во­ди­лац то­ком оних ле­пих го­ди­на со­ци­ја­ли­стич­ке об­но­ве и из­град­ње, а са­да уми­ро­вље­ник са за­слу­же­ном пен­зи­јом.) Са ру­па­ма на пу­те­ви­ма пре­жи­вља­ва­мо ето и пре и по­сле 5. ок­то­бра, али мно­го то­га ду­гу­је­мо Гло­бал­ном За­гре­ва­њу. Ко­је упра­во овог фе­бру­а­ра де­ман­ту­је са­мо се­бе. От­ка­ко је за­ве­ја­ло и за­ле­ди­ло, ви­ше ни­ко и не по­ми­ње ру­пе на пу­те­ви­ма. Сва­ки дан не­ко пре­ми­не од по­сле­ди­ца смр­за­ва­ња, а по­лу­го­ле спи­кер­ке са Јав­ног Сер­ви­са нас упо­зо­ра­ва­ју да уко­ли­ко из­ла­зи­мо тре­ба то­пло да се об­у­че­мо! Ствар­но? Баш су слат­ке те спи­кер­ке, ко она фран­цу­ска ми­ни­стар­ка што је по­ру­чи­ла бес­кућ­ни­ци­ма да не из­ла­зе из ку­ћа Док Ово Тра­је. На­ши бес­кућ­ни­ци, за раз­ли­ку од фран­цу­ских, углав­ном су без ку­ћа. Зим­ска не­по­го­да је по­ка­за­ла да су, иако су ру­пе на пу­те­ви­ма из објек­тив­них раз­ло­ка „за­кр­пље­не“, то јест за­ве­ја­не, до из­ра­жа­ја до­шле не­ке дру­ге. Ру­пе, да­ка­ко. Ру­пе у гла­ви, ре­ци­мо. Ру­пе на не­чи­јем мо­згу. Што је еви­дент­но из број­них па­мет­них из­ја­ва. По­чев од ме­те­о­ро­ло­га, ко­ји нас без­оч­но ла­жу, па до свих фак­то­ра ван­ред­не си­ту­а­ци­је, ко­ји по­ка­зу­ју сву збу­ње­ност и не­спо­соб­ност. Ех тај снег и лед! Са­мо нам је још то тре­ба­ло, а та­ман смо се успе­шно об­ра­чу­на­ли са те­ро­ри­сти­ма. По­себ­но оним ме­ђу би­бли­о­те­ка­ри­ма, ти су нај­о­па­сни­ји. Али Ма­ма Дал­тон ни­је би­ла та­ко на­ив­на. Она је че­ка­ла да зи­ма чвр­сто стег­не, а за­тим је Срет­ку Ка­ли­ни­ћу и ње­го­вом пај­то­су Жељ­ку Ми­ло­ва­но­ви­ћу, пре­ру­ше­на у Сне­шка Бе­ли­ћа, под окри­љем Ван­ред­не Си­ту­а­ци­је, до­ту­ри­ла две тан­ке-тан­ке те­сте­ри­це за оп­ште­тех­нич­ко обра­зо­ва­ње уче­ни­ка основ­не шко­ле. Те­сте­ри­це су се на­ла­зи­ле на дну теп­си­је са ги­ба­ни­цом, ко­ју је Ма­ма Дал­тон уме­си­ла с љу­ба­вљу, те при­ли­ком по­се­те, до­не­ла Срет­ку Ка­ли­ни­ћу зва­ном Звер и ње­го­вом ко­ле­ги из при­твор­ске је­ди­ни­це тзв. Спе­ци­јал­ног су­да у Бе­о­гра­ду. Да­ле­ко од очи­ју Та­лич­ног То­ма. Уме­сто да те­сте­ри­це по­је­ду за­јед­но са ги­ба­ни­цом, што би ишло на ру­ку Ван­ред­ној Си­ту­а­ци­ји, они су, док је на­по­љу па­дао снег и бу­кве пу­ца­ле од зи­ме, под окри­љем Бу­ке Иза­зва­не Про­ма­јом Због Ру­па У Не­чи­јим Гла­ва­ма, те­сте­ри­са­ли и те­сте­ри­са­ли. Све док ни­су пре­те­сте­ри­са­ли бу­ка­ги­је и де­бе­ле ре­шет­ке. И уоп­ште, лу­ди­ло јед­но. Е сад, мо­гу да за­ми­слим шта би се де­си­ло да нам по Ре­зо­лу­ци­ји 1244 сле­ду­је да чи­сти­мо ста­зе и бо­га­зе по Ко­со­ву & Ме­то­хи­ји. (Ни да за­ми­слим не­ћу шта би се све из­де­ша­ва­ло да су Ше­шељ и То­ма оно­мад са др­жав­ним гра­ни­ца­ма сти­гли до Огу­ли­на, Кар­лов­ца и Ви­ро­ви­ти­це?) Ова­ко, не­ка Та­чи то све чи­сти са оба­два ба­ге­ра. Датум: 01.02.2012. Те­ро­ри­зам над здра­вим ра­зу­мом Још од вре­ме­на из­ве­сног Кар­ло­са и чу­ве­них Цр­ве­них бри­га­да, на овим про­сто­ри­ма се ни­је то­ли­ко се­и­ри­ло о успе­шној бор­би про­тив те­ро­ри­зма. По­себ­но про­тив ли­ко­ва ка­кав је ре­ци­мо онај Бо­ле из Ба­ња­лу­ке. Са све шта­ка­ма, ко­је му ваљ­да слу­же да до­дат­но збу­ни про­тив­ни­ка. Или ка­кав је ре­ци­мо онај би­бли­о­те­кар. Би­бли­о­те­ка­ри уме­ју да бу­ду здра­во не­зго­дан свет, на­ро­чи­то ако на вре­ме не вра­тиш књи­гу. И још се пра­ве не­ве­шти. Срем­ска Ми­тро­ви­ца је чак и ту ми­мо све­та. Јер, што се ти­че по­је­ди­них да­ма, по њи­хо­вом сти­лу обла­че­ња, не­ко би од ми­тро­вач­ке би­бли­о­те­ке пре по­ми­слио да је ту сме­штен бор­дел, не­што као ре­ци­мо Са­лон Ки­ти, не­го не­ка те­ро­ри­стич­ка ће­ли­ја. Осим ако се ства­ри не узму у раз­ма­тра­ње услов­но. Јер на­чин на ко­ји ДСС-МЕР-ов­ска ло­кал­на власт тре­ти­ра и зло­у­по­тре­бља­ва кул­ту­ру за­рад пар­тиј­ских, фи­нан­сиј­ских и лич­них ин­те­ре­са је­сте не­ка вр­ста те­ро­ри­стич­ког ата­ка на здрав ра­зум. Не бих да до­но­сим суд о те­ро­ри­зму ме­ђу би­бли­о­те­ка­ри­ма, би­ци­кли­сти­ма и го­лу­ба­ри­ма. Ни­сам пла­ћен за то. Ма­да то до­би­ја по­себ­ну ди­мен­зи­ју кад се у све то уме­ша­ју тзв. ин­те­лек­ту­ал­ци. Ср­би­ја је ина­че по­зна­та по ин­те­лек­ту­ал­ним и оста­лим ели­та­ма и иним брен­до­ви­ма. Што би ре­као Ђо­ле Ба­ла­ше­вић, мо­жеш да их ку­пиш (ин­те­лек­ту­ал­це та­ко­зва­не) за шпри­цер и ка­вур­му. То­ли­ко о ин­те­лек­ту­ал­ци­ма. Али, ни­ка­ко ми ни­је ја­сно ка­ко то ми­ни­стар по­ли­ци­је сма­тра да др­жав­ни би­бли­о­те­кар­ски чи­нов­ник не мо­же при­ват­но да по­др­жи не­ка­кву пе­ти­ци­ју пи­са­ца о сло­бо­ди из­ра­жа­ва­ња. Док тај исти ми­ни­стар уред­но од­ла­зи у кућ­ну по­се­ту код удо­ви­це рат­ног зло­чин­ца, сво­је дру­га­ри­це из за­ви­ча­ја, Све­тла­не Це­це Ра­жна­то­вић, ко­ја је због кри­ми­нал­не де­лат­но­сти у кућ­ном за­тво­ру. Па кад му то не­ко по­ку­ша да спо­чи­та, он ка­же да је то ње­го­ва при­ват­на ствар. Ако су и Ми­ни­стар и Би­бли­о­те­кар др­жав­ни чи­нов­ни­ци, ка­ко то да овај пр­ви има пра­во на од­ре­ђе­но по­на­ша­ње у сло­бод­но вре­ме, а по­то­њи не­ма. Те је, овај дру­ги, пу­тем СМС по­ру­ке до­био от­каз. Што је ма­њи про­блем, јер је по­сао из­гу­био на исти на­чин на ко­ји га је и до­био. На­рав­но, же­сто­ка те­ле­фон­ско­ан­ти­те­ро­ри­стич­ка ак­ци­ја у ви­ду ло­ци­ра­ња и екс­пре­сног сла­ња на би­ро за за­по­шља­ва­ње до­тич­ног би­бли­о­теч­ког чи­нов­ни­ка, на­и­шла је на раз­ли­чи­та ми­шље­ња, ка­ко код Чла­но­ва Би­бли­о­те­ке, та­ко и код обич­них Сим­па­ти­зе­ра. Јед­ни су од­мах ре­кли да нас пр­ви по­ли­ца­јац Ср­би­је по­ку­ша­ва да вра­ти у Де­ве­де­се­те. Чак и Ча­нак, ко­ји стал­но обе­ћа­ва да ће да нас вра­ти у Ба­но­ви­ну. Ако нас је ми­ни­стар по­ли­ци­је вра­тио у Де­ве­де­се­те, он­да је ред да се сви ле­по из­ви­не­мо на­шем су­гра­ђа­ни­ну Го­ра­ну Ма­ти­ћу, бив­шем ју­лов­ском ми­ни­стру за ин­фор­ми­са­ње. Јер, упра­во ови, ко­ји су Го­ра­на Ма­ти­ћа про­зва­ли Ша­љив­џи­јом, ру­га­ју­ћи му се због не­ка­квих „Па­у­ко­ва“, „Оса“ и оста­ле те­ро­ри­стич­ке га­ма­ди, са­да су га пре­ва­зи­шли у сва­ком по­гле­ду. Ма­да, ви­ше сам склон да ве­ру­јем јед­ном па­мет­ном чо­ве­ку ко­ји је ре­као да ово ни­ка­ко ни­је по­вра­так у Де­ве­де­се­те. Не са­мо за­то што се због тих фа­мо­зних Де­ве­де­се­тих ми­ни­стар по­ли­ци­је не­дав­но и јав­но из­ви­нуо. Тај па­мет­ни чо­век ка­же да ће ово пре би­ти по­вра­так у Осам­де­се­те. Они ко­је слу­жи пам­ће­ње из тог вре­ме­на, а ко­ји­ма мо­зак у ме­ђу­вре­ме­ну ни­је ис­пран, се­ти­ће се оне но­во­сад­ске афе­ре ве­за­не за „Го­луб­ња­чу“. Би­ло је то у вре­ме ка­да нас је пар­тиј­ска кли­ка Са­ве­за ко­му­ни­ста, са Бо­шком Кру­ни­ћем на че­лу, те­ра­ла да се из­ја­шња­ва­мо о по­зо­ри­шном ко­ма­ду Јо­ва­на Ра­ду­ло­ви­ћа, без об­зи­ра да ли смо ко­мад гле­да­ли, од­но­сно да ли смо драм­ски текст про­чи­та­ли. Рет­ко је ко имао ку­ра­жи да ка­же да не мо­же да се из­ја­сни про­тив не­чег што ни­је ни чуо ни ви­део. Та­ко је ето то функ­ци­о­ни­са­ло у Вој­во­ди­ни. И по­сле су са­мо бу­да­ле мо­гле да се чу­де све­му оно­ме што је на­кнад­но до­шло. У ви­ду јо­гурт ре­во­лу­ци­је и ра­зних би­тан­ги ко­је су нас за­ја­ши­ле уме­сто прет­ход­них би­тан­ги. А та сме­шна ауто­но­ма­шка власт „бра­ни­ла је Вој­во­ди­ну“ у кан­це­ла­ри­ја­ма Ба­но­ви­не. Они су Вој­во­ди­ну до­жи­вља­ва­ли као соп­стве­ну гу­зи­цу у удоб­ној фо­те­љи. Слич­но она­ко ка­ко то да­нас за­ми­шља­ју ови Чан­ко­ви ли­га­ши. Али не тре­ба на­ма се­ћа­ње на „Го­луб­ња­чу“ и ауто­но­ма­шке ко­ме­са­ре у спре­зи са ССРН-СУБ­НОР-ов­ским по­ли­тич­ким по­ма­га­ли­ма, да би пра­ви­ли ком­па­ра­ци­је са вре­ме­ном са­да­шњим. Има­мо ми ов­де у Сре­му, у нај­ве­ћој срем­ској оп­шти­ни (ко­ја не­ким чу­дом има ста­тус Гра­да) до­вољ­но то­га због че­га нор­ма­лан чо­век тре­ба да бу­де згро­жен. Има­мо гра­до­на­чел­ни­ка ко­га су на власт до­ве­ли Ше­ше­ље­ви ра­ди­ка­ли (што не­ма ни у јед­ној срем­ској оп­шти­ни) и где се у Град­ској ку­ћи за­бра­њу­ју но­ви­не. По­што при­ступ има­ју са­мо они ме­ди­ји ко­ји су на плат­ном спи­ску и под пар­тиј­ском кон­тро­лом ДСС-МЕР и њи­хо­вих упра­ва. Они ко­ји пи­шу о ло­по­влу­ци­ма, на­ме­шта­њи­ма ја­вих на­бав­ки и дру­гим не­по­доп­шти­на­ма по­је­ди­на­ца из ДСС-МЕР-ов­ске вла­сти, не­по­жељ­ни су. Датум: 25.01.2012. Кад по­ра­стем би­ћу Је­шић На­слов­на стра­на про­шлог бро­ја М НО­ВИ­НА, на ко­јој је, ис­под фо­то­гра­фи­је пот­пред­сед­ни­ка срп­ске вла­де по из­бо­ру днев­ног ли­ста Блиц, ста­јао пот­пис „Го­ран Је­шић нај­у­спе­шни­ји по­ли­ти­чар Сре­ма“, ни­је баш би­ла сви­ма по во­љи. У Сре­му. Што је нор­мал­но. Ко­нач­но, сва­ко има пра­во на сво­је ми­шље­ње. Па и чи­та­о­ци Бли­ца. То је ваљ­да де­мо­кра­ти­ја. Уоста­лом, да се Го­ран Је­шић тру­дио да се сви­ма до­пад­не, ве­ро­ват­но не би већ три пу­на ман­да­та, то јест од 2000. го­ди­не, био на че­лу јед­не од нај­у­спе­шни­јих срп­ских оп­шти­на, не­го би че­као да га не­ки Ма­ги­стар Игре Ста­кле­них Пер­ли иза­бе­ре за сво­ју по­ли­тич­ку ма­ри­о­не­ту. Као што се то ра­ди у Срем­ској Ми­тро­ви­ци. Ако се из­у­зме онај бив­ши фо­то­граф, ко­ме се по­сре­ћи­ло да бу­де пред­сед­ник ми­тро­вач­ке оп­шти­не у пр­вом пост­пе­то­ок­то­бар­ском ман­да­ту (а ко­ји је за раз­ли­ку од оних ко­ји су до­шли на­кон ње­га, ипак имао из­ве­стан пер­со­на­ли­ти, да куц­нем у др­во, слу­чај­но да ме не чу­је Жељ­ко Ми­тро­вић), ми­тро­вач­ки „гра­до­на­чел­ни­ци“, са ман­да­ти­ма у пе­ри­о­ду 2004 – 2008. и 2008 – 2012. го­ди­не, Ми­шче­вић Зо­ран и Не­ди­мо­вић Бра­ни­слав, те­шко да су мо­гли, под усло­вом да су уоп­ште то и хте­ли, да по­ли­тич­ки ис­ко­ра­че из сен­ке Ле­ма­јић Не­на­да, њи­хо­вог пар­тиј­ског ше­фа и по­ли­тич­ког Твор­ца, од­но­сно ма­што­ви­тог ре­ди­те­ља свих де­е­се­сов­ско­ме­ров­ских пред­ста­ва на јав­ној и тај­ној сце­ни зва­нич­не Срем­ске Ми­тро­ви­це. Ле­ма­јић је да­кле Не­над, чо­век по­знат по уз­ре­чи­ци да „све је то јед­на игра“, и Ми­шче­вић Зо­ра­на и Не­ди­мо­вић Бра­ни­сла­ва об­ли­ко­вао као „по­ли­ти­ча­ре“ у сво­јој пар­тиј­ској ла­бо­ра­тро­ри­ји, са ма­штом на ко­јој би му мо­гао по­за­ви­де­ти и чу­ве­ни Док­тор Џе­кил, тво­рац чу­ве­ног Ми­стер Хај­да, или већ ка­кав дру­ги љу­би­тељ фран­ке­штај­нов­ских тво­ре­ви­на, ка­кви­ма оби­лу­ју пет­па­рач­ка књи­жев­ност и ла­ка ки­не­ма­то­гра­фи­ја. Ка­ко сам као но­ви­нар, по при­ро­ди свог по­сла, био у си­ту­а­ци­ји да бу­дем све­док у об­ли­ко­ва­њу гра­до­на­чел­нич­ких функ­ци­ја и њи­хо­вом ме­диј­ском пред­ста­вља­њу, до­бро се се­ћам бур­леск­них си­ту­а­ци­ја у ко­ји­ма се пред очи­ма јав­но­сти, за по­ли­тич­ку упо­тре­бу, пра­ви пи­та од не­че­га од че­га се иста обич­но не пра­ви. Ми­шче­вић Зо­ран је, до­ду­ше, чо­век ко­ји је не­ким чу­дом за пред­сед­ни­ка оп­шти­не иза­бран на не­по­сре­дан на­чин, био све­стан да се од ње­га оче­ку­је да се мно­го не ме­ша у свој по­сао без оба­вље­ног бри­фин­га од стра­не „Ве­ли­ког Штрум­фа“. Пред­став­ни­ку ге­јач­ког мен­та­ли­те­та обе Ми­тро­ви­це, за ко­га би би­ло по­гре­шно ми­сли­ти да је по­ли­тич­ки не­ин­те­ли­ген­тан, би­ло је ја­сно да игра са­мо јед­ну од уло­га у ДСС-ов­ском цир­ку­су, те је схва­тив­ши да је за жи­вот нај­ва­жни­је има­ти до­бру ма­те­ри­јал­ну оп­скр­бу – играо игру ко­ја се од ње­га и оче­ку­је. Без­број пу­та је пред но­ви­на­ри­ма по­на­вљао да „Ја имам тим“, а ако би но­ви­на­ри оче­ки­ва­ли и не­што ви­ше од то­га, он­да је за те-ве еки­пу би­ла за­ду­же­на ње­го­ва лич­на пи-ар­ка и не­ка­да­шња зве­зда те­ле­ви­зиј­ског по­ли­тич­ког жур­на­ли­зма за по­зна­тог куп­ца, да­нас углед­на ту­ри­стич­ка рад­ни­ца за по­ли­тич­ку упо­тре­бу сво­је ДСС-МЕР ин­те­ре­сне гру­па­ци­је, док је штам­па под­ле­га­ла цен­зу­ри­са­но­им иш­чи­та­ва­њу од стра­не по­лу­пи­сме­них стра­нач­ких ак­ти­ви­ста – е да би „гра­до­на­чел­ник“ уна­пред знао шта ће про­чи­та­ти у су­тра­шњим но­ви­на­ма. Од­ре­ђе­ни но­ви­на­ри, ка­ко те­ле­ви­зиј­ски, та­ко и они из ло­кал­них ку­пу­сних ли­сто­ва, а бог­ме и оми­ље­ни до­пи­сни­ци днев­них ли­сто­ва, би­ли су због „ко­рект­не са­рад­ње“ са ДСС-ом бо­га­то на­гра­ђи­ва­ни. Као и да­нас уоста­лом. Ни­је ту ДСС имао шта но­во да из­ми­шља. Све је то још оно­мад из­ми­сли­ли Ин­кви­зи­ци­ја, хер Ге­белс и Агит­проп. Ле­ма­јић Не­над ни­је имао раз­ло­га да бу­де не­за­до­во­љан учин­ком Ми­шче­вић Зо­ра­на, „гра­до­на­чел­ни­ка“ ко­ји ће као пр­ви у исто­ри­ји Срем­ске Ми­тро­ви­це оста­ти за­пам­ћен по то­ме што је имао мр­зост да у свом ка­би­не­ту при­ма гра­ђа­не ко­ји су га би­ра­ли на раз­го­вор у ве­зи са њи­хо­вим про­бле­ми­ма. Шта је уоста­лом он као та­кав и мо­гао да по­мог­не гра­ђа­ни­ма, ка­да се све што је бит­но де­ша­ва­ло у пар­тиј­ским кан­це­ла­ри­ја­ма ДСС-а. Срем­ска Ми­тро­ви­ца је, као рет­ко ко­ји срп­ски град у Ср­би­ји, до­жи­ве­ла ту вр­сту уде­са да јој на че­лу чак два ман­да­та бу­ду ДСС-ов­ски гра­до­на­чел­ни­ци. Овај дру­ги и по све­му су­де­ћи и по­след­њи, је на функ­ци­ју пр­вог чо­ве­ка Срем­ске Ми­тро­ви­це иза­бран гла­со­ви­ма ра­ди­ка­ла, на­кон из­бо­ра у про­ле­ће 2008. го­ди­не. Ле­ма­јић Не­над је био убе­ђен да ће власт на ре­пу­блич­ком ни­воу фор­ми­ра­ти ко­а­ли­ци­ја Во­ји­сла­ва Ко­шту­ни­це и То­ме Ни­ко­ли­ћа, у вре­ме док је овај још био Ше­шељ Уме­сто Ше­ше­ља. Ка­да је Ле­ма­ји­ћев сан по­стао не­из­во­дљив, ње­го­ва ин­те­ли­ген­ци­ја по­ка­зу­је не­слу­ће­ну ма­што­ви­тост. Он у ми­тро­вач­ки пар­ла­мент, на мо­гло би се ре­ћи пу­чи­стич­ки на­чин, уво­ди гру­па­ци­ју ко­ја уоп­ште ни­је уче­ство­ва­ла на из­бо­ри­ма, ак­ти­ви­сте сво­је „при­ват­не фир­ме“ ег­зо­тич­ног на­зи­ва до­стој­ног јед­ног кро­ко­ди­ла-ве­ге­та­ри­јан­ца, ко­ја се ода­зи­ва на Ми­тро­ви­ца европ­ска ре­ги­ја, скра­ће­но МЕР. МЕР глу­ми „не­ке но­ве љу­де“, оне исте иза­шле из ле­ма­ји­ћев­ског ши­ње­ла, а на­ма­за­не но­вим бо­ја­ма. Али, тре­ба про­да­ти ци­глу Жу­ти­ма, са­мо са се пре­жи­ви до сле­де­ћих из­бо­ра. Схва­тив­ши да са ра­ди­ка­ли­ма у ко­а­ли­ци­ји не­ће да­ле­ко сти­ћи, Ле­ма­јић окре­ће ле­ђа Ко­шту­ни­ци и ба­ца линк пре­ма По­кра­јин­ском од­бо­ру ДС, пра­ве­ћи пакт са Ду­ша­ном Еле­зо­ви­ћем, ко­ји му до­пу­шта да за­др­жи на че­лу Ми­тро­ви­це ра­ди­кал­ског гра­до­на­чел­ни­ка. Еле­зо­вић је чо­век прак­ти­чан; гле­да­ју­ћи из Но­вог Са­да он за­кљу­чу­је да му се не ис­пла­ти да у Ми­тро­ви­ци, у сред „жу­тог Сре­ма“ има ко­а­ли­ци­ју ДСС и СРС. Та­ко је у Ми­тро­ви­ци ство­рен че­тво­ро­го­ди­шњи брак из ра­чу­на и без не­ке ра­до­сти, ко­а­ли­ци­ја ДС и ДСС. Оно што је за по­кра­јин­ску по­ли­ти­ку ДС ве­ро­ват­но до­бро, ни­је баш по­нај­бо­ље за Срем­ску Ми­тро­ви­цу, ко­ју де­е­се­сов­ско­ме­ров­ска бра­ти­ја, нај­бла­же ре­че­но, оме­та у раз­во­ју на сва­ки на­чин. Пљач­ка­ју­ћи је оба­шка. (По­сле се, до­ду­ше, при­ча­ло да је пак­ту из­ме­ђу Еле­зо­ви­ћа и Ле­ма­ји­ћа ку­мо­ва­ла не­ка ко­но­бар­ска ве­за, ко­ја је обе­ћа­ла да ће ра­ди­кал­ског гра­до­на­чел­ни­ка Не­ди­мо­ви­ћа при­ми­ти у ДС, а да ће из­ве­сни го­спо­дин за­уз­врат до­би­ти да ас­фал­ти­ра Ми­тро­ви­цу уз­дуж и по­пре­ко...Ви­ше по­пре­ко, ма­да ова при­ча ни­кад ни­је озва­ни­че­на, од­но­сно оти­шла да­ље од ку­ло­ар­ских спе­ку­ла­ци­ја. Али, то је не­ка дру­га те­ма.) Схва­тив­ши да ДСС то­не по­ла­ко и си­гур­но у исто­ри­ју, ам­би­ци­о­зни кре­а­тор ми­тро­вач­ке по­ли­тич­ке сце­не не гу­би дах. Јер, бу­ду­ћи да док је на вла­сти он има све, док без вла­сти ско­ро све гу­би, Ле­ма­јић Не­над у свом све очи­глед­ни­јем де­ло­ва­њу из сен­ке (да ли је то сми­шље­на так­ти­ка не­и­ри­ти­ра­ња јав­но­сти, или шта већ?) свој улог ста­вља на Не­ди­мо­вић Бра­ни­сла­ва. Не­ког из­бо­ра и не­ма, јер ње­го­ви су стра­нач­ки „пр­ва­ци“ љу­ди не­кре­а­тив­ни, у ње­го­вој сен­ци, па са­мим тим не­сло­бод­ни и не­са­мо­стал­ни. О не­у­спе­лом учла­ње­њу ра­ди­кал­ског гра­до­на­чел­ни­ка у ДС већ је пи­са­но, али так­ти­ка по­ли­тич­ког „тро­јан­ског ко­ња“ ни­је и је­ди­на нео­ства­ре­на де­е­се­сме­ров­ска ам­би­ци­ја. Лич­но сам ви­ше пу­та био при­су­тан ка­да је Ле­ма­јић Не­над (по си­сте­му „ки­се­ло је гро­жђе“) по­ку­ша­вао да ми­ни­ми­зи­ра учи­нак ин­ђиј­ског гра­до­на­чел­ни­ка. Ма­да би све дао да има јед­ног та­квог у сво­јим ре­до­ви­ма. Сад, да ли је он то оче­ки­вао од Не­ди­мо­ви­ћа, или је Не­ди­мо­вић то оче­ки­вао од са­мог се­бе, те­шко је ре­ћи, али у јед­ном мо­мен­ту је „син­дром Го­ра­на Је­ши­ћа“ по­чео је да се сер­ви­ра у пи-ар је­лов­ни­ци­ма ДСС-МЕР-ов­ске куј­не. Гра­до­на­чел­ник је Не­ди­мо­вић уз по­моћ већ по­ме­ну­тог ме­диј­ског ха­у­змај­сто­ра пла­си­ран на фо­то­гра­фи­ја­ма на ко­ји­ма пу­ца од са­мо­у­ве­ре­но­сти. Са нон­ша­лант­но-ки­цо­шки пре­ба­че­ним са­ко­ом пре­ко ра­ме­на. За­гле­дан у бу­дућ­ност, или не­где где већ тре­ба. По­себ­но кад још по­ме­не 1.000 но­вих рад­них ме­ста у свим до­са­да­шњим го­ди­на­ма ње­го­вог успе­шног ман­да­та. Хи­ља­ду рад­них ме­ста нај­ма­ње, ве­се­ло и са­мо­у­ве­ре­но је клик­тао с љу­ба­вљу пре­ма свом гра­ду гра­до­на­чел­ник. (За раз­ли­ку од ње­га, онај скром­ни пред­сед­ник рум­ске оп­шти­не, Го­ран Ву­ко­вић, ни­је се пра­вио та­ко пре­те­ра­но ва­жан што је у Ру­ми за­и­ста отво­ре­но хи­ља­ду рад­них ме­ста. За­и­ста, а не да је са­мо оста­ло не­ре­ал­но обе­ћа­ње – лу­дом ра­до­ва­ње.) Али, чак и да је не­ки од ми­тро­вач­ких гра­до­на­чел­ни­ка за­и­ста и по­же­лео да јед­ног да­на по­ста­не у Ми­тро­ви­ци оно што је Је­шић Го­ран у Ин­ђи­ји, то је мо­гао би­ти са­мо „сан лет­ње но­ћи“. Не за­то што сма­трам да ни је­дан од њих за та­ко шта не­ма што­фа. По­сто­ји ту не­што мно­го ви­ше од то­га. Ни­је до­вољ­но са­мо ре­ћи да „ја имам тим“, „ја имам с чим, или с ким“, или шта већ. По­треб­но је би­ти свој. По­треб­но је би­ти без ту­то­ра, сло­бо­дан да би био од­го­во­ран. Оно што Го­ран Је­шић је­сте у Ин­ђи­ји, за раз­ли­ку од ових ко­ји то ни­су у Срем­ској Ми­тро­ви­ци. Јер, да је Је­шић Го­ран, та­мо у Ин­ђи­ји имао не­ког Ле­ма­јић Не­на­да, ко­ји је то­ли­ко не­при­ко­сно­вен да мо­же њи­ме да по­ли­тич­ки ма­ни­пу­ли­ше и „игра се“ по свом на­хо­ђе­њу – или не би би­ло Је­ши­ћа, или не би би­ло Ле­ма­ји­ћа на чар­шиј­ској по­ли­тич­кој сце­ни. Очи­глед­но не овог по­то­њег, јер „не за­коп­ча­ва се на ле­ђи­ма“ не­ко ко три уза­стоп­на ман­да­та сто­ји на че­лу сво­је оп­шти­не. За­то Го­ра­на Је­ши­ћа мо­же­мо во­ле­ти и не во­ле­ти. Али, чак и ако из­у­зме­мо „ге­о­по­ли­тич­ки“ по­ло­жај оп­шти­не у ко­јој је он гра­до­на­чел­ник, пу­ста­ре од „ин­ду­стриј­ских зо­на“ у Срем­ској Ми­тро­ви­ци ће по­же­ле­ти ин­ве­сти­то­ре ка­кве има Ин­ђи­ја. До­ста то­га за­ви­си и од љу­ди. Датум: 21.12.2011. Го­ди­на про­ђе, члан ни­кад? Кра­јем про­шле го­ди­не, не­где уочи са­мих но­во­го­ди­шњих пра­зни­ка, на ма­лом екра­ну те-ве при­јем­ни­ка, еми­то­ва­на је, до­ду­ше већ на­ја­вљи­ва­на, али због то­га не и ма­ње екс­клу­зив­на вест да је ми­тро­вач­ки гра­до­на­чел­ник Не­ди­мо­вић Бра­ни­слав пот­пи­сао при­ступ­ни­цу за члан­ство у Де­мо­крат­ској стран­ци. Тре­ба­ла је то да бу­де по­след­ња ета­па за­ми­шље­на у му­дрој гла­ви глав­ног кре­а­то­ра ло­кал­не по­ли­тич­ке гру­па­ци­је ДСС и МЕР (Ми­тро­ви­це европ­ске ре­ги­је), опе­ра­ци­је ко­ја је нео­до­љи­во под­се­ћа­ла на при­чу о Тро­јан­ском ко­њу. Опе­ра­ци­ја је би­ла за­ми­шље­на та­ко да Не­ди­мо­вић као про­е­вроп­ски опре­де­љен чо­век, ко­га су на функ­ци­ју „пр­вог чо­ве­ка“ Срем­ске Ми­тро­ви­це иза­бра­ли ра­ди­ка­ли, схва­ти да ви­ше не­ма шта да тра­жи ме­ђу сво­јим ка­ма­ра­ди­ма из ДСС-а и на­пу­сти пар­ти­ју ко­ја по­ла­ко али си­гур­но то­не у за­бо­рав. Би­ло је то не­где по­чет­ком про­шле го­ди­не, е да би већ не­где пред крај про­ле­ћа Не­ди­мо­вић у име МЕР-а пот­пи­сао не­ка­кав про­то­кол о са­рад­њи са По­кра­јин­ским од­бо­ром ДС. Све ово је, на­рав­но, тре­ба­ло да бу­де кру­ни­са­но ње­го­вим пре­ла­ском у Де­мо­крат­ску стран­ку. И не са­мо то. Ње­гов „пар­тиј­ски за­да­так“ је по оно­ме што се мо­гло чу­ти био и тај да са њим по­ђе и део ДСС-МЕР-ов­ског ба­га­жа, од­но­сно ка­дро­ва из ста­ре при­че, чи­ја је на­ме­ра би­ла да ме­ђу ми­тро­вач­ким де­мо­кра­та­ма за­у­зму од­ре­ђе­не по­зи­ци­је. Кре­а­тор ова­кве при­че је мо­гу­ће имао иде­ју да се на из­ве­стан на­чин на­ру­га нај­ја­чој стран­ци у ми­тро­вач­ком пар­ла­мен­ту: да се на ме­сту гра­до­на­чел­ни­ка на­ђе чо­век са члан­ском кар­том ДС, ко­га су на то ме­сто до­ве­ли гла­со­ви Срп­ске ра­ди­кал­не стран­ке. Да ли при­хва­та­ју­ћи Не­ди­мо­ви­ће­ву при­ступ­ни­цу о то­ме мо­жда ни­су нај­па­жљи­ви­је раз­ми­шља­ли у Но­вом Са­ду, или мо­жда ни­су сма­тра­ли да је то пре­те­ра­но ва­жно, са­да и ни­је ви­ше бит­но. Бит­но је да је Оп­штин­ски од­бор ДС јед­но­гла­сно за­у­зео став про­тив при­је­ма ра­ди­кал­ско-де­е­се­сов­ског гра­до­на­чел­ни­ка у члан­ство ми­тро­вач­ких де­мо­кра­та. По­кра­јин­ски пар­тиј­ски функ­ци­о­не­ри, ко­ји су пред те-ве ка­ме­ра­ма од­и­гра­ли ро­лу „срећ­ни­ка“ јер им гра­до­на­чел­ник Срем­ске Ми­тро­ви­це до­ла­зи на но­ге и мо­ли за при­јем пар­тиј­ске члан­ске кар­те, ве­ро­ват­но спа­да у део по­ли­тич­ког фол­кло­ра. Ме­ђу­тим, сва­ко­ме ко је про­чи­тао ста­тут Де­мо­крат­ске стран­ке је би­ло ја­сно да ни Пај­тић, ни Еле­зо­вић не мо­гу да у ми­тро­вач­ку пар­тиј­ску ор­га­ни­за­ци­ју при­ме не­ко­га – а да то не ами­ну­ју у Срем­ској Ми­тро­ви­ци. С об­зи­ром да су Ми­тров­ча­ни би­ли јед­но­гла­сно про­тив, је­ди­ни ко­ји би мо­гао да при­ми Не­ди­мо­ви­ћа ди­рект­но у стран­ку, био је Бо­рис Та­дић. Што се Бо­ри­са Та­ди­ћа ти­че, Не­ди­мо­вић је ра­чу­нао на то, али Бо­рис ни­је баш имао на­ме­ру „да ко­ље во­ла за ки­ло ме­са“. Ко год је по­зна­вао си­ту­а­ци­ју на те­ре­ну знао је да Бо­рис Та­дић не­ће до­во­ди­ти у пи­та­ње јед­но­гла­сну од­лу­ку пар­тиј­ске ће­ли­је у Срем­ској Ми­тро­ви­ци. Сем то­га, пр­ви чо­век ми­тро­вач­ких де­мо­кра­та Алек­сан­дар Про­да­но­вић спа­да у онај круг љу­ди чи­је ми­шље­ње Та­дић ува­жа­ва. Елем, ме­се­ци­ма од та­да, гра­до­на­чел­ник Срем­ске Ми­тро­ви­це је на пи­та­ње да про­ко­мен­та­ри­ше свој пар­тиј­ски ста­тус, од­го­ва­рао да се он сва­ка­ко осе­ћа као члан ДС, без об­зи­ра што га та­мо не­ће, а мо­жда и ни­је имао не­ки бо­љи од­го­вор. Од та­да па до да­нас, про­шло је го­ди­ну да­на, а ка­ко би ре­као је­дан од ви­ђе­ни­јих љу­ди из бе­о­град­ске цен­тра­ле ДСС, (ко­ја не кри­је не­за­до­вољ­ство због ра­зних ми­тро­вач­ких афе­ра, ко­руп­ци­је и кри­ми­нал­них рад­њи ме­ђу сво­јим члан­ством у Срем­ској Ми­тро­ви­ци), Не­ди­мо­вић ће ве­ро­ват­но оста­ти за­пам­ћен као „ги­ни­со­вац“ у че­ка­о­ни­ци за при­јем у ДС. Ко че­ка, тај се на­че­ка... Да ли Не­ди­мо­вић и да­ље че­ка на при­јем у Де­мо­крат­ску стран­ку? Да ли је мо­жда од­у­стао од че­ка­ња, па се не оства­рив­ши сво­ју жи­вот­ну же­љу вра­тио у сво­ју ста­ру стран­ку? Да ли је мо­жда на­шао не­ку но­ву стран­ку, јер ево уско­ро ће но­ви из­бо­ри, а ако не­маш стран­ку ко ће те кан­ди­до­ва­ти за гра­до­на­чел­ни­ка? На та пи­та­ња гра­до­на­чел­ник Не­ди­мо­вић не од­го­ва­ра М НО­ВИ­НА­МА, ко­је се је­ди­не усу­ђу­ју да га та­ко не­што уоп­ште и пи­та­ју. Не осу­ђу­јем Б. Не­ди­мо­ви­ћа. Лич­но ми­слим да би га при­ми­ли у ДС да је пот­пи­си­ва­ње ње­го­ве при­ступ­ни­це би­ло искре­но и да ни­је за со­бом ву­као ба­гаж из “бив­шег“ по­ли­тич­ког жи­во­та. Али, бу­ди­мо објек­тив­ни, шта је мо­гао он сам. Чак ни онај Ми­шче­вић, ко­ји је пре Не­ди­мо­ви­ћа био гра­до­на­чел­ник као не­по­сред­но иза­бран (а не као ре­зул­тат ме­ђу­стра­нач­ке на­год­бе), ни­је мо­гао ни­шта без до­зво­ле свог пар­тиј­ског тр­бу­хо­збор­ца. Али, шта да се ра­ди. Ја­дан је град у ко­ме гра­до­на­чел­ник не сме ни­шта да од­лу­чи док му се са над­ле­жног ме­ста не одо­бри. Датум: 14.12.2011. Зло­у­по­тре­ба бу­џе­та за стра­нач­ку про­па­ган­ду Ка­жу да је глав­ни „иде­о­лог“ ми­тро­вач­ког ДСС-а и Ми­тро­ви­це европ­ске ре­ги­је при­де, 2008. го­ди­не, при­ли­ком фор­ми­ра­ња ко­а­ли­ци­је ко­ја ће вр­ши­ти власт на ло­ка­лу, на при­мед­бу сво­јих стра­нач­ких ка­ма­ра­да да им је у де­о­би „над­ле­жно­сти“ из ру­ку из­ма­кло јав­но пред­у­зе­ће ко­је рас­по­ла­же са нај­ве­ћим бу­џе­том, Ди­рек­ци­ја за из­град­њу гра­да Срем­ска Ми­тро­ви­ца, од­го­во­рио да не­ка ни­ко не бри­не, „јер па­ре су код нас“. На­рав­но, ми­сли­ло се на бу­џет­ске па­ре рас­по­ре­ђе­не по град­ским упра­ва­ма и јав­ним пред­у­зе­ћи­ма, а јед­на од глав­них упра­ва где су се сли­ва­ле и ода­кле су се не рет­ко на нај­чу­де­сни­је на­чин усме­ра­ва­ле па­ре за раз­не по­тре­бе је Град­ска упра­ва за обра­зо­ва­ње, кул­ту­ру и спорт. Кул­ту­ру и спорт на­ро­чи­то, с об­зи­ром да Срем­ска Ми­тро­ви­ца већ го­ди­на­ма уна­зад сло­ви за кул­тур­ну пре­сто­ни­цу Ман­ђе­ло­са и Бе­ше­но­ва, али и за спорт­ску ве­ле­си­лу. Че­му се не тре­ба чу­ди­ти, јер се и за кул­ту­ру и за спорт тро­ши то­ли­ко па­ра да би­смо мо­гли фи­нан­си­ра­ти је­дан Би­теф или Фест и бар део пр­ве по­ста­ве Чел­зи­ја. Ма­да, ни ово што има­мо ни­је за ба­ца­ње. Фе­сти­вал бе­сед­ни­штва, на ко­ме се оку­пи чи­та­вих пе­де­сет по­се­ти­ла­ца, а о ца­ка­њу лоп­те у Бе­ше­но­ву да се и не го­во­ри. Кад се то­ме до­да­ју Ту­ри­стич­ка ор­га­ни­за­ци­ја без ту­ри­ста, Цар­ска ка­фа­на у цар­ској па­ла­ти и Фонд Ата­на­си­је Стој­ко­вић из ко­га се фи­нан­си­ра­ју пар­тиј­ске кур­те и мур­те у ве­ћој ме­ри не­го сту­ден­ти ко­ји за­слу­жу­ју сти­пен­ди­ју, он­да је ја­сно да се па­ре уба­цу­ју ло­па­та­ма за при­ват­не и пар­тиј­ске ства­ри. Атлет­ски ста­дион је по­себ­на при­ча. Да не го­во­ри­мо о фи­нан­си­ра­њу пар­тиј­ске про­па­ган­де кроз стро­го кон­тро­ли­са­не ме­ди­је и при­ват­не ре­дак­ци­је на­мен­ских пар­тиј­ских гла­си­ла, фор­ми­ра­них за јед­но­крат­ну и ви­ше­крат­ну упо­тре­бу. Ме­ђу ко­је спа­да и јед­на штам­па­на ствар ко­ја се фи­нан­си­ра на ве­о­ма вол­ше­бан на­чин, а чи­та­ви то­ва­ри то­га чи­ји се при­мер­ци уба­цу­ју љу­ди­ма у дво­ри­шта као ка­та­ло­зи Је­хо­ви­них све­до­ка, до­во­зе се са штам­па­ња слу­жбе­ним ауто­мо­би­лом... Што се пак бу­џе­та јав­них пред­у­зе­ћа ти­че (Во­до­вод, Срем гас, То­пли­фи­ка­ци­ја) у це­ни њи­хо­вих услу­га гра­ђа­ни­ма су ура­чу­на­та и сред­ства за пар­тиј­ски мар­ке­тинг, а ка­ко се те па­ре тро­ше ни­је те­шко до­зна­ти: све се то гра­ђа­ни­ма вра­ћа кроз ме­диј­ску про­па­ган­ду и бри­гу о пар­тиј­ским фуд­ба­ле­ри­ма скром­ног та­лен­та. И уоп­ште, ако чо­век при­ста­не да не ве­ру­је соп­стве­ним очи­ма, већ пла­ће­нич­ким ме­ди­ји­ма, он­да про­сто не мо­же да ве­ру­је ко­ли­ко му је жи­вот леп, и да то што му се при­ват­но чи­ни да је у бе­да­ку је­сте са­мо су­бјек­тив­ни осе­ћај не­ког ко је ве­ро­ват­но устао на ле­ву но­гу. Слу­чај за се­бе је­сте стро­го (не)кон­тро­ли­са­но фи­нан­си­ра­ње удру­же­ња гра­ђа­на из до­тич­не на­пред на­ве­де­не град­ске упра­ве. Чи­ме је чи­та­ва иде­ја о тзв. не­вла­ди­ном сек­то­ру до­ве­де­на до ап­сур­да, исме­ја­на и зло­у­по­тре­бље­на. М НО­ВИ­НЕ су о то­ме пи­са­ле у ви­ше на­вра­та, а на по­след­њој сед­ни­ци Скуп­шти­не гра­да, глас про­тив то­га су ди­гли и из­ве­сни од­бор­ни­ци ми­тро­вач­ког пар­ла­мен­та. Од­бор­ни­ци су се за­пи­та­ли због че­га се то­ли­ко нов­ца одо­бра­ва удру­же­њи­ма гра­ђа­на, а да при том та иста удру­же­ња не под­но­се из­ве­шта­је о сво­ме ра­ду и не зна се ко све сто­ји иза тих ор­га­ни­за­ци­ја. Од­бор­ни­ке је по­себ­но ири­ти­ра­ло то што се на че­лу по­је­ди­них удру­же­ња гра­ђа­на на­ла­зе ло­кал­ни функ­ци­о­не­ри, од­но­сно чла­но­ви по­ли­тич­ких пар­ти­ја. О то­ме су М НО­ВИ­НЕ та­ко­ђе из­ве­шта­ва­ле, а из из­ве­шта­ја за 2009. и 2010. се ви­ди да по­је­ди­ни функ­ци­о­не­ра има­ју по не­ко­ли­ко удру­же­ња на осно­ву ко­јих до­би­ја­ју сред­ства иако не­ма из­ве­шта­ја из ко­јих се мо­же ја­сно ви­де­ти ка­ко су та сред­ства по­тро­ше­на. Ко­ли­ко се па­ра тро­ши у Град­ској упра­ви за обра­зо­ва­ње, кул­ту­ру и спорт по­ка­зу­је и ре­ба­ланс бу­џе­та. Док су оста­ле упра­ве оста­ле ма­ње – ви­ше у пла­ни­ра­ним гра­ни­ца­ма, овој упра­ви ко­ју у свом пар­тиј­ском по­се­ду кон­тро­ли­ше ДСС–МЕР по­ве­ћа­на је рас­ход­на стра­на за 22 ми­ли­о­на ди­на­ра. Је­ди­но је гра­до­на­чел­ник про­цен­ту­ал­но до­био ве­ће по­ве­ћа­ње, од­но­сно де­сет ми­ли­о­на ке­ша. Али гра­до­на­чел­ник има свог тро­шка, крај је ман­да­та, а он је то­ли­ко то­га обе­ћао и то­ли­ко то­га оства­рио. Не ми­слим са­мо на оних хи­ља­ду рад­них ме­ста сва­ке го­ди­не. Хи­ља­ду нај­ма­ње, во­лео је да ис­так­не гра­до­на­чел­ник у сво­јим сјај­ним ин­тер­вју­и­ма. Па да би на­ро­ду свом об­ја­снио шта је то све за ње­го­ву пол­зу за свог ман­да­та чи­нио, он му ша­ље ка­та­ло­ге пре­ко днев­ног ли­ста, а и те­ле­ви­зиј­ско на­сту­па­ње је, бра­те ми­ли, ску­па ствар. Гра­до­на­чел­ник нам је је­дан и ај­де, ле­по је да се чо­век по­хва­ли и у дру­гим ме­ди­ји­ма, сем оних ко­је по­ли­тич­ка гру­па­ци­ја ко­ја га је усто­ли­чи­ла кон­тро­ли­ше. Кад већ има чи­ме. Датум: 07.12.2011. Ни на ис­ток, ни на за­пад Оста­де нам из­гле­да још са­мо Цар­ство Не­бе­ско. Бит­ка за из­гу­бље­но Ко­со­во, до по­след­ње днев­ни­це, тј. док бу­де па­ра у бу­џе­ту за рад­ну оба­ве­зу на ба­ри­ка­да­ма. У мо­мен­ту док пи­шем овај текст, по­не­де­љак пре­под­не, још увек се не зна став ми­ни­ста­ра ЕУ, али те­шко да ће­мо до­би­ти пре­по­ру­ку за сле­де­ћи ко­рак на пу­ту за Евро­пу. То би би­ло по­ште­но. Јер, за­што би Евро­пи би­ло ста­ло до нас ви­ше не­го на­ма до ње. Па не па­ти ни­ко баш за та­кви­ма као што смо ми, да им уђе­мо у фа­ми­ли­ју. Не нер­ви­ра ме­не нај­ви­ше од све­га то да ли ће­мо и ка­да по­ста­ти члан европ­ске по­ро­ди­це, по­зна­те под име­ном и пре­зи­ме­ном Европ­ска Уни­ја. Тур­ска је ре­ци­мо већ то­ли­ко ду­го на че­ка­њу, али ко зна ка­да ће и да ли ће ика­да би­ти при­мље­на у ЕУ. Иако је Тур­ска јед­на уре­ђе­на др­жа­ва са за­вид­ном еко­но­ми­јом. Хо­ћу да ка­жем, сва­ка част Тур­ци­ма, иако су 500 го­ди­на бо­ра­ви­ли ов­де. Али, ето, све се ме­ња сем ка­ме­ња. И сем на­шег не­пре­ва­зи­ђе­ног та­лен­та да да­је­мо ауто­го­ло­ве. Чу­дан смо на­род. Уме­сто да нам исто­ри­ја бу­де учи­те­љи­ца жи­во­та, ми ви­ше во­ли­мо ми­то­ве. Оно што сва­ко нор­ма­лан те­шко мо­же да схва­ти је­сте та ко­ли­чи­на де­струк­тив­не енер­ги­је ко­ју по­се­ду­је­мо. Не­ће­мо ни ка­ко ми хо­ће­мо, јер ни не зна­мо шта би. Пре­под­не би јед­но, по­под­не дру­го, су­тра­дан тре­ће. И ја­ре, и па­ре, па по­врх све­га и му­зич­ку же­љу. На­ша по­ли­тич­ка ели­та, ако се та гру­па па­ра­зит­ских ве­сел­ни­ка та­ко мо­же на­зва­ти, и по­зи­ци­ја и опо­зи­ци­ја, ли­чи ми на оног се­о­ског ђил­ко­ша, ко­ји по цео дан за­зја­ва ис­пред ме­сног ду­ћа­на, че­ка­ју­ћи да му не­ко пла­ти пи­во и фи­ло­зо­фи­ра­ју­ћи о то­ме шта то на­ме­ра­ва­ју ве­ли­ке си­ле, Аме­ри­ка и Ен­гле­ска (би­ће зе­мља про­ле­тер­ска), Ру­си­ја, Ки­на и оста­ли и ка­ко смо ми од свих њих до­вољ­но па­мет­ни­ји да их ву­че­мо за нос, не би ли се због нас по­ту­кле и за ко­су по­чу­па­ле. Та­ко нам се по­ли­тич­ка „ели­та“, уме­сто да се по­на­ша од­го­вор­но и ка­же на­ро­ду исти­ну о Ко­со­ву, пра­ви из­ван­ред­но лу­да, јер ми то­бож про­тив те Је­вро­пе ни­шта не­ма­мо, ал Ко­со­во не да­мо, јер не да­мо ве­ру за ве­че­ру. Не мо­ра­мо ми ни­шта да има­мо про­тив Евро­пе, по­ред Грч­ке и оста­лих мен­та­ли­тет­но слич­них ни­је она ни­ма­ло лу­да за на­ма, а на­ши по­ли­ти­ча­ри Ко­со­во мо­гу да чу­ва­ју до суд­ње­га да­на. Сло­ве­ни­ја је већ одав­но при­мље­на у ЕУ, Хр­ват­ска са­мо што ни­је, а се­ти­мо се са­мо у шта су нас убе­ђи­ва­ли по­ли­ти­ча­ри кра­јем осам­де­се­тих и по­чет­ком де­ве­де­се­тих: да ка­ко ће и Сло­ве­ни­ја и Хр­ват­ска на­чи­сто да про­пад­ну без на­шег тр­жи­шта и на­ше си­ро­вин­ске ба­зе. Као што ви­ди­мо, про­па­до­ше они ко она ствар кроз по­де­ра­не га­ће, а ми се са ком­ши­ја­ма из БиХ у ба­ра­жу бо­ри­мо за за­слу­же­но пред­зад­ње ме­сто, тј. за то ко не­ће би­ти нај­го­ри од све де­це. Ис­пред нас су и Цр­на Го­ра, и Ма­ке­до­ни­ја, ко­је та­ко­ђе је­два да при­зна­је­мо као др­жа­ве, а цр­кве им оба­шка. Оно што те­о­рет­ски мо­же да нам се де­си, још је по­ра­зни­је. Да јед­ног да­на, по­сле свог на­шег кур­че­ња, у ЕУ при­ме не­при­зна­ту, са­мо­про­гла­ше­ну и ни­чим иза­зва­ну др­жа­ву Ко­со­во. Да Ко­со­во бу­де у Евро­пи, па да од Ха­ши­ма Та­чи­ја за­ви­си да ли ће гла­са­ти за наш при­јем у исто дру­штво. Али још је по­ра­зни­је ово по­след­ње што нам се де­си­ло. Дми­триј Ме­две­дев је Ср­би­ма ко­ји би у се­о­бе на пу­та­њи ис­точ­не зве­зде, отво­ре­но по­ру­чио да се не на­да­ју др­жа­вљан­ству ма­ту­шке Ру­си­је. И по­ред то­га што не­ки ов­де хо­ће да по­ста­не­мо ру­ска гу­бер­ни­ја, и по­ред то­га што смо им по­кло­ни­ли НИС, и по­ред то­га што кад год нам за­гу­сти са остат­ком све­та ми вик­не­мо да нас са Ру­си­ма има 300 ми­ли­о­на, и по­ред све­га оста­лог... На За­па­ду нас не­ће, на Ис­то­ку нас не­ће? Шта нам оста­је? Бес­крај­ни пла­ви круг, у ње­му зве­зда. Не­бе­ска Ср­би­ја. Јер дру­ге кан­да и не­ма? Датум: 23.11.2011. Ле­па вест у Ср­би­ји Ако се ми­ни­стар по­ли­ци­је Иви­ца Да­чић баш ни­је про­сла­вио сво­јим из­ја­ва­ма у ве­зи са одр­жа­ва­њем тзв. „па­ра­де по­но­са“, он­да за­слу­жу­је све че­стит­ке у ве­зи са на­ме­ром да у по­ли­ци­ји за­по­сли ону за ово вре­ме не­у­о­би­ча­је­но по­ште­ну мла­ду же­ну Ма­ри­ну. Се­ћа­те се, Ма­ри­на је на­шла из­гу­бље­них 200.000 евра и 100.000 ди­на­ра и не треп­нув­ши оком, ни у јед­ном мо­мен­ту не до­шав­ши у ис­ку­ше­ње, вра­ти­ла их вла­сни­ку. Но­вац је из­гу­бљен и на­ђен у ка­фа­ни где је она ра­ди­ла као ко­но­ба­ри­ца. Вла­сник из­гу­бље­ног нов­ца се Ма­ри­ни у име за­хвал­но­сти оду­жио ча­стив­ши је са чак 1.000 (и сло­ви­ма: хи­ља­ду) ди­на­ра. Га­лант­но од чо­ве­ка ко­ји хо­да­ју­ћи по бир­цу­зи­ма но­си у не­ка­квој ке­си 200.000 евра и 100.000 ди­на­ра. Мо­ра да је тај баш те­шко за­ра­дио ту го­ми­лу па­ра ка­да се пре­тр­гао са на­гра­дом од јед­не чр­ве­не. Ма­ри­на, ко­ја, кад јој ни­је лош дан, хи­ља­ду ди­на­ра мо­же да за­ра­ди на чи­стом бак­ши­шу, ку­пи­ла је се­би, од на­гра­де ко­ју је до­би­ла, јед­ну па­муч­ну ма­ји­цу. Али, не бих ви­ше о вла­сни­ку из­гу­бље­ног нов­ца, као ни о ли­ко­ви­ма ко­ји са го­ми­лом па­ра у тор­би­ца­ма и ке­са­ма, као да но­се ки­лу кром­пи­ра са пи­ја­це, ше­та­ју око­ло, јер је због та­квих ли­ко­ва у до­број ме­ри по­ре­ме­ћен си­стем вред­но­сти у овој јад­ној зе­мљи. Дра­го ми је због Ма­ри­не, јер ако је Да­чић за­по­сли у по­ли­ци­ји, ви­ше не­ће мо­ра­ти да тр­пи пи­ја­не го­сте и пе­ре ча­ше по­сле фај­рон­та. Би­ће то до­бра ствар и за по­ли­ци­ју, ко­ја је на свом тран­зи­ци­о­ном пу­ту од на­род­не ми­ли­ци­је до да­на­шњих да­на до­жи­ве­ла раз­не тран­сфор­ма­ци­је. Се­ћам се, као кли­нац сам имао дру­га ко­ји је хтео да се шко­лу­је за по­ли­цај­ца у Срем­ској Ка­ме­ни­ци. Да би га при­ми­ли, вр­ши­ли су нај­ра­зли­чи­ти­је про­ме­ре, па чак и шта о ње­му ми­сле пр­ве ком­ши­је. Ни­сам ни­ка­да био фан „љу­ди у пла­вом“ („не­мој по гла­ви, дру­же пла­ви“), али сва­ко ко ка­же да те пр­ве ге­не­ра­ци­је мла­дих ми­ли­ци­о­на­ра из Ка­ме­ни­це ни­су де­ло­ва­ле уљу­ђе­но, кул­тур­но и ле­по вас­пи­та­но, а из­над све­га про­фе­си­о­нал­но – у нај­ма­њу ру­ку ни­је искрен. По­сле су до­шле „го­ди­не рас­пле­та“, а де­ве­де­се­те су из­ба­ци­ле и та­кве ли­ко­ве у по­ли­циј­ским уни­фор­ма­ма ко­ји­ма се и ро­ђе­на мај­ка те­шко об­ра­ду­је. До­ла­зи­ли су с ко­ца и ко­ноп­ца, вра­ћа­ју­ћи се из из­гу­бље­них ра­то­ва, на­ви­кли на на­си­ље, не­ки и на не­ка­жње­ну пљач­ку, ре­кет и оста­ле сло­бод­не ди­сци­пли­не пан­дур­ске „пре­то­ри­јан­ске гар­де“ јед­не на­ка­зне др­жа­ве и јед­не про­па­ле по­ли­ти­ке. Ужи­ва­ли су у си­ле­џиј­ском по­на­ша­њу, пре­би­ја­њу де­мон­стра­на­та, а по­след­њу фа­зу свог раз­во­ја кру­ни­са­ли су ор­та­клу­ком са зе­мун­ским и сур­чин­ским кла­ном, ове­рив­ши то уби­ством пре­ми­је­ра Зо­ра­на Ђин­ђи­ћа. Не­мој­мо то ни­кад за­бо­ра­ви­ти, Ђин­ђи­ћа је уби­ла ње­го­ва др­жа­ва, из по­ли­циј­ског снај­пе­ра. Од та­да, до да­нас, про­ла­зе те­шке го­ди­не у ко­јој они ко­ји се ба­ве по­ли­ци­јом, тре­ба да ре­фор­ми­шу овај ор­га­ни­зам ко­ји се у јед­ном мо­мен­ту на пу­ту од на­род­не ми­ли­ци­је до са­вре­ме­ног сер­ви­са гра­ђа­на, пре­тво­рио у пан­дур­ску по­лу­хај­ду­чи­ју. За­то на­ме­ра ми­ни­стра Да­чи­ћа да у ре­до­ве по­ли­ци­је при­ми мла­ду же­ну ко­ја је вра­ти­ла из­гу­бље­ни но­вац, пред­ста­вља јед­ну ве­о­ма ле­пу вест, ка­квих је ма­ло у Ср­би­ји. Датум: 16.11.2011. Од­ла­зак Кра­ља Умро је глу­мац Пе­тар Краљ. Ми­тров­ча­ни су га увек до­жи­вља­ва­ли као свог. Ру­мља­ни та­ко­ђе. Као и За­греп­ча­ни, где је ро­ђен. Као и Но­во­са­ђа­ни где се шко­ло­вао. За Бе­о­гра­ђа­не да и не по­ми­ње­мо, та­мо је про­вео нај­ве­ћи део свог жи­во­та. Та­ко је то кад не­ко за жи­во­та по­ста­не краљ. Не са­мо по пре­зи­ме­ну. Ми­тров­ча­ни, ко­ји сво­је ко­ре­не во­ле да по­твр­ђу­ју по­знан­ством са овим бар­дом ју­го­сло­вен­ског и срп­ског глу­ми­шта, во­ле да се се­ћа­ју дру­же­ња са њим. Управ­ни­ци ми­тро­вач­ког, не­ка­да пра­вог, по­зо­ри­шта увек су ра­до ис­ти­ца­ли да је на ов­да­шњим да­ска­ма играо, као и ње­го­ва ста­ри­ја ко­ле­ги­ни­ца Ми­ра Ба­њац. Пе­ра се ра­до се­ћао тих да­на, на­гла­ша­ва­ју­ћи ка­ко је то у оно вре­ме би­ло про­фе­си­о­нал­но и по­зна­то по свом ре­пер­то­а­ру. Не­ки, ко­ји су ве­ро­ват­но же­ле­ли да ка­жу ка­ко ни нај­да­ро­ви­ти­ји ни­су без­гре­шни, по­ми­ња­ли су за­јед­нич­ке гим­на­зиј­ске да­не у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, и ка­ко је на­вод­но био „ис­те­ран из шко­ле“, у ко­јој је не­ко вре­ме ње­гов отац био ди­рек­тор. У то вре­ме је и ми­тро­вач­ка Гим­на­зи­ја би­ла шко­ла на гла­су. Ме­ђу­тим, то ни­је тач­но. Пе­тар Краљ ни­је ис­кљу­чен из Гим­на­зи­је због не­ка­квог ба­нал­ног не­ста­шлу­ка. По­бу­нио се про­тив не­ка­кве ре­фор­ме, па му је са­ве­то­ва­но да је бо­ље да про­ме­ни шко­лу. Он­да је оти­шао у Но­ви Сад. Ко зна за­што је то би­ло до­бро. Мо­жда би му, да је остао у Ми­тро­ви­ци, жи­вот ишао не­ким дру­гим то­ком. Ма­да, из­гле­да да му је би­ло су­ђе­но да по­ста­не краљ глу­ме. *** Кра­јем осам­де­се­тих био сам у Па­влов­ци­ма код Ру­ме. Би­ла је је­сен, не­ка­ква сла­ва, а Па­влов­ча­ни су као фи­ни свет увек во­ле­ли умет­ни­ке. По­зва­ли у го­сте Пе­тра Кра­ља. Пе­ра је већ био осве­до­че­ни љу­би­тељ ка­пљи­це, а и ја сам у то вре­ме мо­гао при­лич­но да по­тег­нем. Ка­ко већ би­ва на ле­по вас­пи­та­ним се­о­ским сла­ва­ма, ну­ди­ло се и ово и оно. До­ма­ће, бе­ло, обо­је­но...ра­ки­ја и ви­но. Мо­же ово? Мо­же. Мо­же оно? Мо­же. Пи­ло се све ре­дом, ни­је ле­по од­би­ти кад те стал­но нут­ка­ју. Ме­не већ до­бро ухва­ти­ло, а на Пе­ри се и не по­зна­је. По­сле за­вр­ши­мо у ку­ћи не­ког од ме­шта­на. Опет ра­ки­ја, мо­же, опет ви­но, мо­же, он­да до­ма­ћин из­не­се и но­во, још не­пре­вре­ло ви­но, слат­ка­сто и ре­жи, ал ’ва­та па не пу­шта. Ви­дим ја ме­ни већ пре­ко гла­ве. Пе­ра под­но­си од­лич­но. Ка­же он да по­пи­је­мо још по јед­ну-две, јер он не мо­же ду­го да оста­не, по­што уве­че има пред­ста­ву у по­зо­ри­шту, па да не за­ка­сни. Не­ма сми­сла, игра глав­ну уло­гу. Пи­там га ка­ко му успе­ва за то да по­сле до­бре мо­мач­ке пи­јан­ке уђе на сце­ну и игра сат или два. Ни­је му то ка­же про­блем. Кад иза­ђе на сце­ну, он ви­ше ни­је Пе­тар Краљ ко­ји је по­пио, та­да се он са­свим тран­сфор­ми­ше у лик ко­ји ту­ма­чи. Тек кад се пред­ста­ва за­вр­ши он је по­но­во Пе­ра и мо­же да на­ста­ви са ве­се­љем уз ча­ши­цу. За­ви­део сам му на тој ве­шти­ни. Ни­сам био у ста­њу да под ути­ца­јем ал­ко­хо­ла на­пи­шем текст. Кад сам пио ни­сам пи­сао. И обр­ну­то. *** Пе­ра се ра­до ода­зи­вао на по­зи­ве Ми­тров­ча­на. Јед­ном сам при­су­ство­вао про­мо­ци­ји пе­сни­ки­ње скром­ног та­лен­та, чи­је је сти­хо­ве го­во­рио. Та­да, на том при­ме­ру, схва­тио сам шта зна­чи кра­љев­ски та­ле­нат мај­стор­ског умет­ни­ка. Пра­зњи­ка­ви и по­ма­ло не­му­шти сти­хо­ви су го­во­ре­ни из ње­го­вих уста де­ло­ва­ли су ма­е­страл­но. Се­тио сам се при­че о мај­сто­ру и уче­ни­ку та­ко­ђе ма­е­страл­ног Да­ни­ла Ки­ша. По­ми­слио сам: Пи­та се мо­жда не мо­же на­пра­ви­ти од не­че­га. Али сва­ка­ко мо­же и од оно­га што ни­ко не би ве­ро­вао. То мо­же са­мо Краљ. *** По­след­њи пут чу­ли смо се у ју­лу. Звао сам га на про­сла­ву 10. го­ди­шњи­це М НО­ВИ­НА. Уз Га­ра­ви со­как, јер же­лео сам са­мо нај­бо­ље го­сте. Ре­као је да се не осе­ћа баш нај­бо­ље, али да ће гле­да­ти да до­ђе ако бу­де мо­гао. Дан или два уочи про­сла­ве, ре­као ми је да ипак не­ће мо­ћи да до­ђе. Из­ви­нуо се, до­дав­ши да би­ће и дру­гих при­ли­ка. Знам, ви­де­ће­мо се, сва­ка­ко јед­ног да­на. Датум: 09.11.2011. По­ли­цај­ци и пан­ду­ри Ових да­на у про­ла­зу код ло­ка­ци­је ко­ја се из ко зна ког раз­ло­га зо­ве „Зе­ле­но др­во“ (ма­да ту не­ма ни не­ког др­ве­ћа, ни зе­ле­ни­ла), у са­мом цен­тру Срем­ске Ми­тро­ви­це, ви­ђам гру­пу уни­фор­ми­са­них по­ли­ца­ја­ца ка­ко стра­жа­ри ис­пред за­ман­да­ље­них вра­та фир­ме Агро­се­ме ин­вест. У до­тич­ној је фир­ми (оп­шир­ни­је на уну­тра­шњим стра­на­ма) до­шло је до не­ких ме­ђу­соб­них спо­ре­ња бив­ших по­слов­них ор­та­ка, па ће се по све­му су­де­ћи ства­ри мо­ра­ти ре­ша­ва­ти на су­ду. Али, шта ра­де по­ли­цај­ци, што би ре­као Ра­до­ван Тре­ћи у оној ре­пли­ци из­ме­ђу Зо­ра­на Рад­ми­ло­ви­ћа и Ми­лу­ти­на Бут­ко­ви­ћа, то јест кад глав­ни ју­нак култ­не пред­ста­ве ис­пи­ту­је Де­ку, као и шко­ли. Шта ра­де по­ли­цај­ци, по­врх већ по­сто­је­ћег обез­бе­ђе­ња, ка­да се има у ви­ду да по­ли­ци­ја обич­но има не­ка пре­ча по­сла не­го да по­ста­вља „ба­ри­ка­де“ из­ме­ђу стра­на у спо­ру. Сад, јед­ни ће ре­ћи да је по­ли­ци­ја по­зва­на ка­ко би спре­чи­ла евен­ту­ал­ну ма­кља­жу од стра­не при­ват­ног обез­бе­ђе­ња, а дру­ги твр­де да по­ли­ци­ја са­мо чу­ва др­жав­ну имо­ви­ну, по­што је Агро­се­ме (фир­ма на чи­јим је успо­ме­на­ма из­не­дрен Агро­се­ме ин­вест) у сте­чај­ном по­ступ­ку. Да бу­де ја­сни­је, згра­да у ко­јој се као за­ку­пац на­ла­зи Агро­се­ме ин­вест, вла­сни­штво је Агро­се­ме­на, фир­ме ко­ја се на­ла­зи у сте­ча­ју. Па по­што су фир­ме у сте­ча­ју под ин­ге­рен­ци­јом др­жа­ве, то би­ва по­ли­ци­ја чу­ва др­жав­ну имо­ви­ну. Ле­по, не­ма шта, ште­та што се не­ко то­га ни­је се­тио ра­ни­је, јер да је по­ли­ци­ја чу­ва­ла све те др­жав­не фир­ме ко­је су у ме­ђу­вре­ме­ну про­па­ле јер су по­кра­де­не, мо­жда би нам ствар­ност би­ла леп­ша. Али, шта је ту је. По­ли­цај­ци­ма сва­ка­ко ни­је увек ла­ко, на­ро­чи­то ка­да их на тран­зи­ци­о­ном пу­ту од не­ка­да­шње на­род­не ми­ли­ци­је, па до са­вре­ме­не по­ли­ци­је по свет­ским стан­дар­ди­ма, мно­ги за по­тре­бе сво­јих днев­но­по­ли­тич­ких апе­ти­та ко­ри­сте као пан­ду­ре из до­ба кња­за Ми­ло­ша. При том да­ка­ко не ми­слим на по­ли­цај­це ко­ји де­жу­ра­ју ис­пред Агро­се­ме­на, већ су ме на раз­ми­шља­ње на­ве­ли не­ки ско­ра­шњи до­га­ђа­ји ве­за­ни за по­ли­ци­ју, али и из­ја­ве од­го­вор­них за та пи­та­ња. Све­у­куп­но гле­да­ју­ћи по­ли­ци­ја се на­ла­зи у си­ту­а­ци­ји на ко­јој јој се баш не мо­же за­ви­де­ти. Јер, она је за­пра­во нај­и­сту­ре­ни­ји део тзв. Др­жа­ве (или не­че­га што се та­ко пред­ста­вља?) у од­но­су на гра­ђа­не. Али, онај „ле­пак“ ко­ји би тре­бао да пред­ста­вља ли­ни­ју спа­ја­ња из­ме­ђу гра­ђа­на и по­ли­ци­је, те­шко успе­ва да про­функ­ци­о­ни­ше и сво­јом не­функ­ци­о­нал­но­шћу још ви­ше на­гла­ша­ва ону ли­ни­ју ко­ја раз­два­ја ци­вил­ни од по­ли­циј­ског де­ла. За то ни­су кри­ви са­мо по­ли­цај­ци, или са­мо гра­ђа­ни. За то је кри­во од­су­ство Др­жа­ве, јер по­ли­ци­ја ко­ја тре­ба да пред­ста­вља оно што пред­ста­вља сву­где у ци­ви­ли­зо­ва­ном све­ту, не рет­ко је са­мо пан­дур­ски пен­дрек, зло­у­по­тре­бљен у лич­не, а не рет­ко и по­ли­тич­ке свр­хе. Не­ма оно­га ко ни­је из­ра­зио сво­ју за­бри­ну­тост због уби­ства по­ли­ца­ја­ца при­ли­ком оне пљач­ке бан­ке, или по­ку­ша­ја спре­ча­ва­ња по­ро­дич­ног на­си­ља. Али, да ли су се они ко­ји тра­же ве­ћа овла­ште­ња за по­ли­ци­ју (ма шта то зна­чи­ло), за­пи­та­ли шта „обич­ни“ по­ли­цај­ци тра­же на ме­сти­ма као што је ору­жа­на пљач­ка бан­ке, или по­ро­дич­но на­си­ље где очи­глед­но по­ре­ме­ћен лик ви­тла бом­бом? За­што у та­квим слу­ча­је­ви­ма ни­је по­зва­на чу­ве­на ин­тер­вент­на је­ди­ни­ца, ко­ја је ваљ­да об­у­че­на за бли­ске су­сре­те са ју­ро­ди­вим и опа­сним ли­ко­ви­ма? Уме­сто то­га, ин­тер­вент­на из­ла­зи на ли­це ме­ста због раз­би­је­не шо­фер­шајб­не на при­ват­ном ауто­мо­би­лу свог ко­ле­ге и крв­нич­ки пре­би­ја ма­ло­лет­не де­ча­ке. По­след­њи до­га­ђај у Но­вом Па­за­ру мо­жда ни­ка­да не би ни иза­шао пред ли­це јав­но­сти да ме­ђу мал­тре­ти­ра­ним ма­ло­лет­ни­ци­ма од стра­не по­ли­ци­је ни­је био и син др­жав­ног функ­ци­о­не­ра Су­леј­ма­на Угља­ни­на. И кад се та­кве ства­ри де­се, он­да се на­рав­но за­пи­та­те ка­ко би тек ре­а­го­ва­ли по­је­дин­ци у по­ли­ци­ји са ве­ћим овла­шће­њи­ма? Мо­жда би то не­ко схва­тио та­ко да по­ли­ци­ја пр­во тре­ба да упу­ца не­ког, па тек он­да да утвр­ди ко је раз­био шо­фер­шајб­ну, ко не­ма лич­ну кар­ту, или ко во­зи ауто­мо­бил без од­го­ва­ра­ју­ће до­зво­ле. За­то, ка­да по­ли­циј­ски син­ди­кат из­да­је са­оп­ште­ња о те­шком ма­те­ри­јал­ном по­ло­жа­ју по­ли­ци­је и те­шким усло­ви­ма ра­да, тре­ба да има на уму и то у ка­квој зе­мљи жи­ви­мо. По­сао по­ли­цај­ца ни­је лак, али кад не­ко ре­ши да об­у­че ту вр­сту уни­фор­ме, он­да је ваљ­да од­лу­чио да же­ли да ра­ди тај по­сао пре не­го ре­ци­мо по­сао пе­ка­ра, ме­са­ра, или чу­ва­ра пла­же у зим­ском пе­ри­о­ду. Што се усло­ва ра­да ти­че, ка­ко об­ја­сни­ти не­ком да по­ли­ци­ја тре­ба да има бо­ље усло­ве од ле­ка­ра, про­фе­со­ра, или не­ких дру­гих за­ни­ма­ња из јав­них по­сло­ва. Ни­је нај­ва­жни­је да ли по­ли­цај­ци има­ју но­ве ци­пе­ле и уни­фор­ме. Мно­го је ва­жни­ја њи­хо­ва струч­на оспо­со­бље­ност и од­го­вор­ност. У том би слу­ча­ју ма­ње стра­да­ва­ли и по­ли­цај­ци, али и гра­ђа­ни ко­ји са њи­ма има­ју бли­ске су­сре­те. У пра­ву је Иви­ца Да­чић кад ка­же да би онај ко уби­је по­ли­цај­ца у Аме­ри­ци мо­жда био осу­ђен на смрт­ну ка­зну. Али, исто­вре­ме­но од ње­га ни­смо чу­ли ка­ко би то про­шао по­ли­ца­јац ко­ји из чи­сте обес­ти пре­ту­че ма­ло­лет­ни­ка. Си­гур­но се то све не би за­вр­ши­ло са обич­ном су­спен­зи­јом. Датум: 02.11.2011. Пред­из­бор­не при­че Иако власт ка­же да не­ма у пла­ну да рас­пи­ше из­бо­ре пре не­го што то пред­ви­ђа за­кон, од­но­сно пре ис­ти­ца­ња пу­ног ман­да­та, по оно­ме што се де­ша­ва у јав­но­сти, пред­из­бор­на кам­па­ња је кан­да већ по­че­ла. А са пред­из­бор­ном кам­па­њом и кал­ку­ла­ци­је о из­ла­зно­сти гра­ђа­на на би­ра­ли­шта. Иза­ћи на из­бо­ре, на ко­ји­ма се кро­ји суд­би­на сва­ког од нас, па ма­кар „на­ши“ на­кон збра­ја­ња ли­сти­ћа оста­ли у опо­зи­ци­ји, од­но­сно „у ма­њи­ни“, или оста­ти код ку­ће уз пре­зри­ви ко­мен­тар да шта се то нас ти­че кад ће иона­ко све оста­ти, ако не исто, оно сва­ка­ко слич­но, пи­та­ња су око ко­јих се за­ба­вља је­дан део јав­но­сти упра­во ових да­на. И они ко­ји су за јед­ну, и они ко­ји су за дру­гу оп­ци­ју, има­ју сво­је ар­гу­мен­те „за“ и „про­тив“. Пра­во пи­та­ње је шта то по­ли­тич­ке стран­ке у Ср­би­ји има­ју но­во да по­ну­де на „тр­жи­шту“, што већ ни­смо па­си­ра­ли свих ових го­ди­на от­ка­ко су ов­де уве­де­ни ви­ше­стра­нач­ки из­бо­ри, а то­ме је бог­ме већ две де­це­ни­је. Исти аду­ти из истог шпи­ла ка­ра­та, са­мо за по­тре­бе сва­ке из­бор­не утак­ми­це дру­га­чи­је про­ме­ша­ни, уз то са гор­ким гу­бит­нич­ким уку­сом у усти­ма и осе­ћа­јем да смо уме­сто ска­ка­ва­ца са­ми по­је­ли сво­је го­ди­не. Шта то ну­де и „ови“ и „они“, без об­зи­ра да ли им се у ме­ђу­вре­ме­ну про­ме­нио на­зив стран­ке, бо­ја дре­са, или шта већ, а и јед­ни и дру­ги су за­пра­во оста­ли „исте фа­це“, фа­це ко­је зна­мо већ то­ли­ко ду­го го­ди­на и у си­ту­а­ци­ји ко­ја се мо­же де­фи­ни­са­ти ре­чи­ма „знам те пу­шко кад си пи­штољ би­ла“. Или ка­ко већ. Ни­сам од оних ко­ји на­ме­ра­ва­ју да ап­сти­ни­ра­ју из­бо­ре, ма­да ћу при­ли­ком за­о­кру­жи­ва­ња свог кан­ди­да­та, пре не­ко што за­ши­љим плај­ваз до­бро да при­ми­слим шта ми је ко пред из­бо­ре обе­ћао. И си­гур­но не­ћу за­о­кру­жи­ти не­ко­га ко без по­кри­ћа обе­ћа­ва за­вр­ше­так не­ка­квог ко­ри­до­ра, до­ла­зак стра­них ин­ве­сти­то­ра са ко­фе­ри­ма пу­ним ми­ли­јар­ди, ве­ће пла­те и пен­зи­је, бо­љу це­ну жи­та и мле­ка, Евро­пу ко­ја нам гу­ра све те сил­не па­ре у џеп, Ру­се, Ки­не­зе, Аме­ри­кан­це, Де­да Мра­за и ми­ли­он но­вих рад­них ме­ста, и уз све то по­вра­так Ко­со­ва у окви­ре др­жа­ве Ср­би­је, иако оно у тим окви­ри­ма по­сто­ји још са­мо у на­шој гу­слар­ској ма­шти. За­о­кру­жи­ћу оног ко ми бу­де ре­као исти­ну. И ко ми бу­де ре­као не­што о то­ме ка­ко ће­мо са том бол­ном исти­ном ко­ја пред­ста­вља на­шу ствар­ност, да иза­ђе­мо на крај. Не мо­гу да смет­нем с ума ону Ђин­ђи­ће­ву ре­че­ни­цу да ако већ мо­раш да по­је­деш не­ко­ли­ко жа­ба, он­да као пр­ву иза­бе­ри ону нај­ве­ћу. Јер, до­ста смо се ла­га­ли. Тач­ни­је, до­ста су нас ла­га­ли и ови и они, а ни ми ко­ји смо на лаж при­ста­ја­ли ни­смо баш са­свим не­ви­ни. Ви­ше не же­лим да у би­ло чи­јој пред­из­бор­ној кам­па­њи не­кри­тич­ки чу­јем оно ле­по што бих во­лео да ми се де­си, без об­зи­ра ко­ли­ко је то и да ли је уоп­ште ре­ал­но. Та­кво тре­ти­ра­ње гла­са­ча од стра­не по­је­ди­них стра­на­ка де­лу­је увре­дљи­во, јер ис­па­да да су гла­са­чи ма­ло­ум­ни. Чак и кад ро­ди­те­љи пи­та­ју тро­го­ди­шње де­те шта би во­ле­ло да му Де­да Мраз по­кло­ни за Но­ву го­ди­ну, не ну­де му мо­гућ­но­сти ко­је ни­су ре­ал­не. Јер са­мо та­ко Де­да Мраз је у си­ту­а­ци­ји да не пре­ва­ри де­цу и не раз­би­је им илу­зи­ју де­тињ­ства. Ни­је у ре­ду да ин­те­ли­ген­ци­ја гла­са­ча бу­де ис­под ни­воа тро­го­ди­шњег де­те­та. По­себ­но је за­ни­мљи­ва си­ту­а­ци­ја на ло­кал­ним из­бо­ри­ма. Ле­ма­јић Не­над је, на при­мер, пред из­бо­ре 2008. го­ди­не обе­ћа­вао 4.000 (и сло­ви­ма: че­ти­ри хи­ља­де) рад­них ме­ста у Срем­ској Ми­тро­ви­ци. Не знам ко­ли­ко је стра­нач­ких ак­ти­ви­ста Де­мо­крат­ске стран­ке Ср­би­је и Ми­тро­ви­це европ­ске ре­ги­је за­по­сле­но у Во­до­во­ду и оста­лим фир­ма­ма у пар­тиј­ском по­се­ду ове по­ли­тич­ке гру­па­ци­је, али то сва­ка­ко ни­је ни де­се­ти део од обе­ћа­них 4.000. За­то кад год се се­тим ове Ле­ма­ји­ће­ве бај­ке за од­ре­ђе­ну вр­сту гла­са­ча, или гра­до­на­чел­ни­ко­вих обе­ћа­ња за сва­ку Но­ви го­ди­ну да ће се у на­ред­ној го­ди­ни за­по­сли­ти но­вих 1.000 рад­ни­ка нај­ма­ње, чу­дим се ка­ко не­ко мо­же да по­ве­ру­је у та­кве ства­ри. Је­дан стра­нач­ки ли­дер, ко­га би­је глас да не ла­же (не­ћу да ка­жем о ко­ме се ра­ди да ми не­ко не би пре­ба­цио да сам при­стра­стан), ових да­на по­чи­ње кам­па­њу др­же­ћи се спи­ска ства­ри ко­је си­гур­но мо­же да обе­ћа и – ис­пу­ни обе­ћа­ње. Се­тио сам се да је још на­кон пе­то­ок­то­бар­ских про­ме­на из­бе­га­вао да се из­ја­шња­ва о пи­та­њи­ма при­вре­де, об­ја­шња­ва­ју­ћи то ти­ме да пред­у­зе­ћа ни­су у над­ле­жно­сти ло­кал­не са­мо­у­пра­ве. То је по­ка­за­ло и отва­ра­ње но­ве фа­бри­ке у Ин­ђи­је (ви­ди прет­ход­ну стра­ну), ко­ја за­по­шља­ва 650 рад­ни­ка у стар­ту. То је ве­ли­ка ствар, ве­ћа не­го из вре­ме­на кад је Ма­троз за­по­шља­вао 2.000 рад­ни­ка. Али јед­на ствар је још ва­жни­ја. Иако су би­ли при­сут­ни на им­по­зант­ном отва­ра­њу фа­бри­ке у Ин­ђи­ји, тих 650 рад­них ме­ста ни­су обе­ћа­ли ни пред­сед­ник вој­во­ђан­ске вла­де др Бо­јан Пај­тић, ни гра­до­на­чел­ник Ин­ђи­је Го­ран Је­шић, већ вла­сник фа­бри­ке и по­сло­да­вац. Па ако из не­ког раз­ло­га бу­де дру­га­чи­је, он­да се зна ко­га тре­ба др­жа­ти за реч. Исти­на о све­ту у ко­ме жи­ви­мо. То је оно што је за по­че­так по­треб­но ка­ко би по­че­ли да ве­ру­је­мо они­ма за ко­је гла­са­мо. А кад поч­не­мо да им ве­ру­је­мо, тек он­да се не­ће раз­ми­шља­ти да ли да се иза­ђе, или не иза­ђе, на из­бо­ре. Датум: 26.10.2011. Са бал­ва­ни­ма не­ма не­из­ве­сно­сти Ко­ме то у мо­згу ра­сту бал­ва­ни? На ко­га је за­пра­во ми­слио Вук Дра­шко­вић ка­да је не­дав­но ре­као да ни­шта не­ће би­ти од на­ше кан­ди­да­ту­ре за при­кљу­че­ње Европ­ској уни­ји све док нам пут тра­си­ра­ју ''они ко­ји­ма у мо­згу ра­сту бал­ва­ни''. Од­го­во­ра на пи­та­ње с по­чет­ка ве­ро­ват­но има ви­ше и сви су тач­ни. Е, да ми је не­ко пре два­де­сет го­ди­на ре­као да ће­мо 2011. го­ди­не на ре­пер­то­а­ру опет има­ти бал­ва­не, не бих ве­ро­вао. А има­мо их. Сад, да ли се Ср­би на ба­ри­ка­да­ма на се­вер­ном Ко­со­ву се­ћа­ју хр­ват­ске ''бал­ван ре­во­лу­ци­је'' не знам. Али да сам на њи­хо­вом ме­сту два пу­та бих раз­ми­слио пре не­го што би се кла­дио на но­ве бал­ва­не. На­ма су бал­ва­ни из­гле­да суд­би­на. И фи­гу­ра­тив­ни и ствар­ни. С тим што су пр­ви услов за ове дру­ге - ствар­не. Да не­ма фи­гу­ра­тив­них бал­ва­на и пра­ви бал­ва­ни би оста­ли у шу­ми и ни­кад се не би на­шли на не­ком пу­ту. Али, бал­ва­ни су ов­де на ви­со­кој це­ни. Има их ра­зних мо­де­ла. Нај­но­ви­јих, европ­ских ли­ни­ја и ди­зај­на. Та­зе пре­кре­че­них. Има и оних ма­ло за­ста­ре­лих, али још увек до­бро др­же­ћих, а има бра­те и не­па­тво­ре­них, из­вор­них. Са дна ка­це, што ка­жу. И сви су на истом бал­ван­ском за­дат­ку. Тај бал­ван­ски за­да­так ни­је увек на Ко­со­ву. Мо­же би­ти и у Но­вом Са­ду, ре­ци­мо. Са­мо бал­ва­ну мо­же па­сти на па­мет да по­диг­не оп­ту­жни­цу про­тив но­ви­на­ра за ода­ва­ње вој­не тај­не, као што се то до­го­ди­ло но­ви­нар­ки и уред­ни­ку но­во­сад­ског На­ци­о­нал­ног гра­ђан­ског. Ина­че о тој вој­ној тај­ни цвр­ку­ћу врап­ци на гра­ни, али врап­це чо­век не мо­же ту­жи­ти, зар не? Не мо­же ту­жи­ти ни оне ко­ји ис­пи­су­ју гра­фи­те по згра­да­ма Срем­ске Ми­тро­ви­це. Ка­ко да их ту­жи, кад их ни­ко ни­је ни ви­део. Са­мо јед­но ју­тро осва­не на зи­ду То и То. А То и То зна це­ла Ми­тро­ви­ца и окол­на се­ла, од Шуљ­ма до Срем­ске Ра­че. За­то се мо­би­ли­зу­је пар­тиј­ска вој­ска да пре­кре­ча­ва и бри­ше гра­фи­те, ал џа­бе. Оста­не реп да се ву­че. И на­ди­мак. Па и по­ред све­га, ре­зул­тат бал­ва­ни­са­ња су и у овом слу­ча­ју ту­жбе про­тив но­ви­на­ра и но­ви­на. Они се не кри­ју и та­ко су ла­ко до­ступ­ни, а има­ју и ту не­згод­ну осо­би­ну да хо­ће да на­пи­шу оно што сав свет зна. Па ко би он­да одо­лео? Има и дру­га­чи­јег бал­ва­ни­са­ња и дру­гих бал­ва­на. Оних што из­во­де де­цу не­де­љом на ули­цу да из­бли­за ви­де па­три­јар­ха. Шта ће им гле­да­ње па­три­јар­ха по­мо­ћи у да­љем обра­зо­ва­њу пој­ма не­мам, али хај­де, ту им бар ни­ко ни­је ло­мио ру­ке и но­ге. Али, си­ро­ти ма­ли­ша­ни су ипак про­шли као бос по тр­њу на град­ском ста­ди­о­ну док су се спе­ци­јал­ци ''ве­што'' спу­шта­ли из хе­ли­коп­те­ра, а ре­клам­ни па­нои ле­те­ли по не­ду­жној де­ци. Та­кве бла­ма­же одав­но ни­је би­ло и зе­мљи у ко­јој је ма­ње ви­ше све бла­ма­жа. То, да се по­ли­циј­ски спе­ци­јал­ци ше­пу­ре и ва­жни­ра­ју по на­ло­гу ми­ни­стра лич­но, док око­ло де­ца ци­че и ври­ште, то­га не­ма ни у хо­рор фил­мо­ви­ма. Али, мо­ра­ло је јед­ном да се де­си. То је јед­но­став­но би­ло не­за­о­би­ла­зно уз та­кву аро­ган­ци­ју јед­ног гра­до­на­чел­ни­ка. Сре­ћа па ни­ко ни­је по­ги­нуо. У мо­мен­ту док на­ста­је овај текст (не­де­ља по­сле­под­не) бал­ва­ни на пу­те­ви­ма се­вер­ног Ко­со­ва су на бро­ју. КФОР се по­на­ша по си­сте­му кре­ни – ста­ни. Док не из­гу­би жив­це, а из­гу­би­ће их сто по­сто, јер јед­но­став­но дру­га­чи­је не мо­же би­ти. Све се ра­ди да се ти жив­ци по­гу­бе што пре. А шта ће он­да би­ти? Сви ти слу­ча­је­ви има­ју за­јед­нич­ки име­ни­тељ, тј. бал­ван. Бал­ва­ни у мо­згу и бал­ва­ни на пу­ту. Из­ме­ђу њих за­и­ста сто­ји знак јед­на­ко­сти. А док нам бал­ва­ни од­ре­ђу­ју по­ли­ти­ку и пра­вац кре­та­ња, зна се где ће­мо сти­ћи. То још бо­ље зна­ју из­бе­гли­це из Хр­ват­ске и Бо­сне. Они су сти­гли до спа­ље­них ку­ћа, збе­го­ва и ко­лек­тив­них сме­шта­ја. Са бал­ва­ни­ма не­ма не­из­ве­сно­сти, то је је­ди­но си­гур­но. Датум: 19.10.2011. Про­из­во­ђа­чи шам­по­на Пре јед­но три го­ди­не про­чи­тао сам вест о то­ме ка­ко је суд у не­ком дан­ском гра­ди­ћу про­гла­сио те­ле­ви­зиј­ску но­ви­нар­ку кри­вом за уби­ство два­на­ест ри­би­ца и за кр­ше­ње за­ко­на о за­шти­ти жи­во­ти­ња. Про­чи­тао и за­пам­тио за цео жи­вот. Су­ди­ја у том нео­бич­ном слу­ча­ју је про­це­нио да је та го­спо­ђа вољ­но по­чи­ни­ла окрут­ност пре­ма бес­по­моћ­ним ри­би­ца­ма. Она је, на­и­ме, у јед­ној еми­си­ји о за­шти­ти по­тро­ша­ча си­па­ла шам­пон про­тив пе­ру­ти у аква­ри­јум да би по­ка­за­ла ре­зул­та­те ис­тра­жи­ва­ња у ко­јем је от­кри­ве­но да је про­из­вод то­ли­ко отро­ван да мо­же да уби­је ри­би­це. Екс­пе­ри­мент је ус­пео, ри­би­це су по­би­је­не, но­ви­нар­ка осу­ђе­на, а дан­ски љу­би­те­љи жи­во­ти­ња до­би­ли са­тис­фак­ци­ју. Шта је би­ло са про­из­во­ђа­чем шам­по­на не знам. Кад не­ко ко жи­ви у Ср­би­ји про­чи­та та­кву вест мо­же са­мо да се на­сме­је. Ис­па­да да чак и ри­би­це у нор­мал­ним и уре­ђе­ним зе­мља­ма има ко да шти­ти. Ри­бљи жи­вот ите­ка­ко има це­ну у не­кој та­мо Дан­ској, а праг осе­тљи­во­сти на пат­ње спу­штен је ве­о­ма ни­ско. То­ли­ко ни­ско да је на­ма на­ви­клим на исте, пат­ње то јест, та­ква екс­тра­ва­ган­ци­ја из­гле­да не­нор­мал­но и пот­пу­но иш­ча­ше­но. Код нас је при­ча са­свим дру­га­чи­ја. Ових да­на нас бом­бар­ду­ју ве­сти­ма о то­ме ка­ко је та­мо и та­мо (углав­ном у Бе­о­гра­ду), то­ли­ко и то­ли­ко па­са из­је­да­ло труд­ни­цу, де­те, ба­ку са уну­ком ... (до­пи­ши по по­тре­би). Да се чо­век згро­зи од при­зо­ра и при­ча. Та­кве ве­сти се пу­шта­ју у кон­ти­ну­и­те­ту, дан за да­ном. И та­ман кад би и нај­ми­ро­љу­би­ви­ји и нај­то­ле­рант­ни­ји чо­век за­ва­пио: Аман до­ста ви­ше! И кад би по­ми­слио да на бе­о­град­ске ули­це тре­ба иза­ћи са шмај­се­ром и по­би­ти све псе лу­та­ли­це без пар­до­на, не­ко­ли­ко де­се­ти­на љу­ди иза­ђе да про­те­сту­је ис­пред бе­о­град­ске град­ске скуп­шти­не због лин­ча ко­ји се спро­во­ди над пси­ма лу­та­ли­ца­ма. По­ми­слио би чо­век да смо у Дан­ској. Он­да са­зна­мо да је од пет па­са на­па­да­ча са­мо је­дан лу­та­ли­ца, а оста­ла че­ти­ри има­ју га­зду. Са­зна­мо и то да је ка­зна за не­про­пи­сно др­жа­ње пса, од­но­сно ње­го­во пу­шта­ње без по­во­ца од пет до 25 хи­ља­да ди­на­ра. По­ре­ђе­ња ра­ди, за из­бе­га­ва­ње по­пи­са ка­зна је 50 хи­ља­да, а ни­ком не­ће ус­фа­ли­ти ни дла­ка са гла­ве ако по­пи­си­ва­ча не пу­сти­те у стан. А ка­мо­ли це­ло уво без ко­га је пре не­ки дан оста­ла тро­го­ди­шња де­вој­чи­ца ко­ју је на­пао ста­форд ко­ји има га­зду. То­ли­ко о ви­си­на­ма ка­зни и афир­ма­ци­ји нео­д­го­вор­ног по­на­ша­ња. А што је нај­стра­шни­је, тај на­зо­ви га­зда ће су­тра свог пса успа­ва­ти (тј. уби­ти) и не­ће ни треп­ну­ти. Јер, бо­же мој, пас је опа­сан по око­ли­ну, а он је, као фол, спре­ман да сно­си санк­ци­је. Ма­ло мор­ген, што би ре­као рах­ме­тли Сло­ба. Пре ће би­ти да је га­зда опа­сан по око­ли­ну и пре ће би­ти да ће пас сно­си­ти санк­ци­је. Јер, уко­ка­ће пса, а не га­зду. А ко је ко­га дре­си­рао да љу­ди­ма ки­да уши, ваљ­да зна­те. И ето, у Бе­о­гра­ду има љу­ди ко­ји су скон­та­ли да та­кве ве­сти има­ју свој циљ. Циљ је ве­ро­ват­но да се са пси­ма лу­та­ли­ца­ма град­ске вла­сти об­ра­чу­на­ју на нај­јев­ти­ни­ји мо­гу­ћи на­чин, та­ко што ће их по­би­ти. А про­те­ста јав­но­сти не­ће би­ти, јер за­бо­га, зар не ви­ди­те шта те зве­ри ра­де де­ци, труд­ни­ца­ма, ба­ка­ма, де­ка­ма... ? Сам бог зна ко­ли­ко су ску­пи ти ази­ли, па ко­ли­ко је ску­по сте­ри­ли­са­ње, ко­ли­ко се гра­ђа­ни­ма го­ди­шње ис­пла­ти на име од­ште­те за ује­де. Све то иза­ђе као све­тог Пе­тра кај­га­на. Ме­так у гла­ву сва­ком џук­цу до­ђе џа­бе. Мо­жда ма­ло пре­те­ру­јем, али не бих се за­чу­дио да је ова­кав сце­на­рио за­и­ста мо­гућ. За­то ме је за­и­ста об­ра­до­вао тај ма­ли про­тест Бе­о­гра­ђа­на. Тек да се вла­сти­ма ста­ви до зна­ња да су ука­пи­ра­ли о че­му је ту реч. Да по­ка­жу да се, упр­кос све­му, не за­коп­ча­ва­ју на ле­ђи­ма. Те­шка ср­ца ода­јем Бе­о­гра­ду би­ло ка­кво при­зна­ње, али овог пу­та за­и­ста мо­рам, без об­зи­ра што је на про­тест иза­шла тек гру­пи­ца љу­ди. Њих не­ко­ли­ко де­се­ти­на про­тив це­ле ме­диј­ске ма­ши­не­ри­је ко­ју ин­спи­ри­шу моћ­ни љу­ди. А то је су­шти­на про­те­ста. Кад се про­те­сту­је, про­те­сту­је се про­тив моћ­ни­ка. Као што се про­те­сту­је у Грч­кој, на Вол стри­ту, по Бри­та­ни­ји. По­је­ди­нац про­тив мо­но­по­ла си­ле ко­ји је оли­чен у др­жа­ви и си­сте­му. Је­ди­но су та­кви про­те­сти мо­рал­ни и нор­мал­ни. Оно кад хи­ља­де си­ле­џи­ја иза­ђу на ули­це да би ту­кли уче­сни­ке па­ра­де по­но­са, то је бе­да и ку­ка­вич­лук, а не про­тест. Ту­ћи сла­би­јег или пу­сти­ти кр­во­лоч­ног пса на ули­цу, то сли­чан обра­зац по­на­ша­ња. Али не­ма санк­ци­је за та­кво по­на­ша­ње. И ту је по­ен­та. А дан­ске ри­би­це су у овој при­чи са­мо ме­та­фо­ра. Ка­кве ри­би­це, да­ле­ко је Дан­ска. Ов­де се шти­те „про­из­во­ђа­чи шам­по­на“. Датум: 12.10.2011. Ауто­но­ми­ја бе­сми­сла Ка­да је Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић пу­стио на вој­во­ђан­ске ауто­но­ма­ше пу­ту­ју­ћи цир­кус, по­знат по име­ном Јо­гурт ре­во­лу­ци­ја, он је знао ка­ко да ура­ди тај по­сао. На Ср­бе у Вој­во­ди­ни је на­пуј­дао Ср­бе ван Вој­во­ди­не, као и оне у Вој­во­ди­ни ко­ји још увек ни­су је­ли ле­бац стар нај­ма­ње 50 го­ди­на. Знао је Ми­ло­ше­вић да се Ср­би нај­бо­ље об­ра­чу­на­ва­ју са Ср­би­ма, као што је то знао и сул­тан Су­леј­ман Ве­ли­чан­стве­ни, чи­ји је ве­ли­ки ве­зир Мех­мед-па­ша Со­ко­ло­вић (та­ко­ђе Ср­бин) за по­ход на аустриј­ско - угар­ску ца­ре­ви­ну, ко­ју су нај­ср­ча­ни­је бра­ни­ли пре­чан­ски Ср­би гра­ни­ча­ри, ан­га­жо­вао Ср­бе, ва­за­ле и пла­ће­ни­ке ис­под Са­ве. Та­ко су Ср­би у ра­то­ви­ма про­тив Ср­ба ре­ша­ва­ли свет­ска пи­та­ња. За­то се свет да­нас ово­ли­ко ра­ши­рио и раз­мно­жио, а Ср­ба је све ма­ње. Да­кле, Ми­ло­ше­вић ко­ји је, за раз­ли­ку од да­на­шњих екс­пе­ра­та, по­зна­вао исто­ри­ју, знао је ка­ко ће се об­ра­чу­на­ти са вој­во­ђан­ским ауто­но­ма­ши­ма: пу­стио је Ср­бе на Ср­бе. Ле­ген­дар­ни Бра­ци­ка Кер­тес био је тек до­бар за­чин у овом срп­ском ка­ра­ка­за­ну, ко­ји се гла­сно пи­тао за­што се то вој­во­ђан­ски Ср­би бо­је ср­би­јан­ских Ср­ба, кад их се, ето, он не бо­ји, иако је Ма­ђар. Бра­ци­ки се по­сле та ре­че­ни­ца ис­пла­ти­ла ви­ше не­го да је до­био до­жи­вот­ну бо­рач­ку пен­зи­ју, али из ње­го­ве ре­че­ни­це се ја­сно ви­ди оно што да­нас не­ки не схва­та­ју - ма ко­ли­ко ма­ђар­ске и мо­жда не­ке дру­ге пар­ти­је ма­њи­на у Вој­во­ди­ни де­ло­ва­ле ви­ше ауто­но­ма­шки од Ли­ге со­ци­јал­де­мо­кра­та Вој­во­ди­не (ЛСВ), ко­ја би то по при­ро­ди ства­ри тре­ба­ла би­ти – јер пи­та­ње ауто­но­ми­је је срп­ска ствар. Кад се Ср­би из­ме­ђу се­бе до­го­во­ре да се Ср­би­ма у Вој­во­ди­ни вра­ти ауто­но­ми­ја, он­да ће оку­па­ци­ја Вој­во­ди­не од стра­не бе­о­град­ских да­хи­ја пре­ста­ти. До­тле не­ће. А то не­ће би­ти ско­ро, јер Вој­во­ди­на је­сте рат­ни плен Бе­о­гра­да, ко­ји је Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић до­нео на тац­ни они­ма ко­ји су му пе­тог ок­то­бра оте­ли власт и ис­по­ру­чи­ли га Ха­гу, да их ов­де до­дат­но не оме­та у раз­во­ју. Ни­су се бе­о­град­ске да­хи­је ни њи­хо­ви екс­пер­ти од­ре­кли ни­че­га што им је Ми­ло­ше­вић оста­вио у на­сле­ђе. Ка­ко и би, јер ов­де је у пи­та­њу оно што је Не­над Ча­нак одав­но по­ста­вио као су­штин­ско: Нов­ци. А где су нов­ци у пи­та­њу ту не­ма ша­ле. Да би се Вој­во­ди­на из­бо­ри­ла за ауто­но­ми­ју, по­треб­на јој је ја­ка срп­ска стран­ка са цен­тра­лом у Но­вом Са­ду, а то сва­ка­ко не мо­же би­ти ЛСВ, ко­ја ових да­на по­ка­зу­је из­ве­сну, не­ко би при­ме­тио и ве­о­ма ве­ли­ку до­зу по­ли­тич­ке им­по­тен­ци­је. Ви­тла­ње ве­шти­ца и тзв. ан­ти­фа­ши­стич­ки ми­тин­зи сла­ба су за­ме­на за одре­ши­то гла­са­ње и ја­сан став у Скуп­шти­ни Ср­би­је. Зна се где се ре­ша­ва пи­та­ње ауто­но­ми­је Вој­во­ди­не, ако је ли­га­ши­ма за­и­ста до то­га. Да се не ла­же­мо, све те ли­га­шке ак­ци­је су ја­ло­во ин­си­сти­ра­ње на оп­штим ме­сти­ма. Ако се ли­га­ши ни­су мо­гли из­бо­ри­ти да по­кра­ји­на до­би­је пу­те­ве и пру­ге, ка­ко ми­сле да са­тру на­ра­ста­ју­ћи фа­ши­зам у Ср­би­ји? То­ли­ке го­ди­не се уда­ра­ју у ауто­но­ма­шка пр­са, а кад до­ђе ста­ни - па­ни гла­са­ју ка­ко Бе­о­град ка­же. А из­го­вор су та­ко­зва­не европ­ске ин­те­гра­ци­је ко­је су се пре­тво­ри­ле у обич­ну спрд­њу, као уоста­лом и пи­та­ње ауто­но­ми­је. У овој зе­мљи је сва­ки озби­љан др­жав­ни про­блем све­ден на спрд­њу. За­то ни­је ни чуд­но што не зна­мо ни где су гра­ни­це др­жа­ве Ср­би­је, ни ко­ли­ко нас у њој има. Али, за­то зна­мо да ли ће су­тра у При­шти­ни па­да­ти ки­ша. То­ли­ког бе­сми­сла ни­је би­ло ни у до­ба С. Ми­ло­ше­ви­ћа, иако сам до са­да ве­ро­вао да је ње­го­ва по­ли­ти­ка убе­дљи­во нај­бе­сми­сле­ни­ја, од кад по­сто­ји Ср­би­ја. Ме­ђу­тим, ис­па­ло је као у ре­пли­ци у фил­му Ску­пља­чи пер­ја: Мож' ло­шо, а мож' и го­ре. У сва­ком слу­ча­ју, ова ге­не­ра­ци­ја по­ли­ти­ча­ра не­ће Вој­во­ди­ни до­не­ти ауто­но­ми­ју по узо­ру на европ­ске. По­треб­но је да про­тек­не још во­де Са­вом и Ду­на­вом, а и они ко­ји су де­ве­де­се­тих до­шли ов­де као из­бе­глич­ке жр­тве ра­та у ко­ме ни­смо уче­ство­ва­ли, мо­ра­ће да до­че­ка­ју и ис­пра­те још до­ста се­тви и же­тви, док се то­ли­ко не нај­е­ду вој­во­ђан­ског ле­ба, да им се да­хиј­ска цен­тра­ли­стич­ка власт до­вољ­но сму­чи. А то су пре­ци да­на­шњих Вој­во­ђа­на већ до­жи­ве­ли. Датум: 05.10.2011. 100.000 по­ли­ца­ја­ца ју­ри Џор­џа Не знам да ли ме­ђу на­ма ко­ји ко­му­ни­ци­ра­мо пре­ко ове ко­лум­не има не­ко­га ко се не се­ћа оне чу­ве­не ре­че­ни­це Ра­до­ва­на Тре­ћег, ка­да ју­нак ауто­ра овог култ­ног ли­ка Ду­ша­на Ко­ва­че­ви­ћа ко­га игра по­кој­ни Зо­ран Рад­ми­ло­вић исто­вре­ме­но по­ста­вља пи­та­ње и да­је од­го­вор: Шта ра­де по­ли­цај­ци? Ју­ре Џор­џа! 100.000 по­ли­ца­ја­ца ју­ри Џор­џа ули­ца­ма гра­да Чи­ка­га! У вре­ме ка­да је ство­рен лик Ра­до­ва­на Тре­ћег, жи­ве­ли смо у Ти­то­вој Ју­го­сла­ви­ји, за ко­ју да­нас они ко­ји не мо­гу ни да окре­че оно што је та­да из­гра­ђе­но ве­ле да је би­ла там­ни­ца срп­ског на­ро­да. До­чим да­нас срп­ски на­род жи­ви у сун­ча­ној и цвет­ној ба­шти, али то ни­је те­ма за ову при­ли­ку. У вре­ме ка­да је 100.000 по­ли­ца­ја­ца ју­ри­ло Џор­џа ули­ца­ма гра­да Чи­ка­га, ов­де код нас су чу­ва­ри ре­да би­ли обич­ни дру­го­ви ми­ли­ци­о­не­ри. Те дру­го­ве ми­ли­ци­о­не­ре ни­су, као да­на­шње по­ли­цај­це, зва­ли пан­ду­ри­ма, дро­то­ви­ма, или ка­ко већ, али ни­је да се и са њи­ма ни­је по­ма­ло спр­да­ло. Би­ло је ра­зних ви­це­ва о дру­го­ви­ма ор­га­ни­ма итд. Ме­ђу­тим, са­мо онај ко је не­по­штен мо­же да ка­же да се та­да ни­смо осе­ћа­ли без­бед­ни­је, ка­ко на ули­ци та­ко и у соп­стве­ном до­му. То на­рав­но мо­гу да по­твр­де са­мо они ко­ји се се­ћа­ју вре­ме­на пре кра­ја осам­де­се­тих или по­чет­ка де­ве­де­се­тих про­шлог ве­ка. Да­на­шња де­ца ни­су те сре­ће и ако се не­ким слу­ча­јем на­ђу у „по­гре­шном тре­нут­ку“ на „по­гре­шно ме­сту“, мо­гу да по­пи­ју ле­пе ба­ти­не, не са­мо од ло­кал­них си­ле­џи­ја и би­тан­ги већ и оних за­ду­же­них за чу­ва­ње ре­да. То у „бо­љем слу­ча­ју“, јер ако не­ма­ју сре­ће мо­гу за­вр­ши­ти са но­жем или мет­ком у те­лу. Као на при­мер она три мом­ка не­дав­но у јед­ној сре­мач­кој ка­фа­ни. Имао сам сре­ће да од­ра­стам у вре­ме ка­да су на ред и мир па­зи­ли дру­го­ви ми­ли­ци­о­не­ри. Та­да ни­је би­ло не­ког на­ро­чи­тог кри­ми­на­ла, нај­ве­ћи ман­гуп је био онај ко се усу­дио да „по­зај­ми“ не­чи­ји ауто­мо­бил за лу­ду ноћ­ну во­жњу са дру­штвом, а ту­че ме­ђу мом­ци­ма су се окон­ча­ва­ле оног мо­мен­та ка­да не­ком про­цу­ри окр­ва­вље­ни нос. То је зна­чи­ло да је пе­сни­че­ња до­ста, на­кон то­га би мом­ци је­дан дру­гом ви­те­шки пру­жи­ли ру­ку (чак и ако је ту­ча би­ла због не­ке ле­пој­ке на игран­ци), а о пи­што­љи­ма, но­же­ви­ма и оста­лим по­ма­га­ли­ма за та­кву вр­сту не­по­доп­шти­не ни­је се ни са­ња­ло. У то вре­ме ишао сам пре­ко лет­њег рас­пу­ста на мо­ре сто­пом, спа­вао на клу­пи у пар­ку, же­ле­ћи да уште­дим на пу­то­ва­њу пре­но­ћи­шту. Да­нас, ни­ти бих се усу­дио да уђем у во­зи­ло не­ког не­по­зна­тог, ни­ти бих по­ве­зао оног ко­га не по­зна­јем. Ето, та­ко је то би­ло, у ме­ђу­вре­ме­ну се то­ли­ко то­га де­си­ло, про­ме­ни­ли смо ви­ше на­зи­ва (и те­ри­то­ри­ја) др­жа­ве у ко­јој жи­ви­мо не­го што смо ку­пи­ли но­вих оде­ла. Дру­го­ви ми­ли­ци­о­не­ри су у ме­ђу­вре­ме­ну „из­у­мр­ли“, а уме­сто њих смо до­би­ли по­ли­цај­це. Шта да се ра­ди, вре­ме увек но­си не­што но­во. Ме­ђу­тим, ме­ни ту мно­го то­га ни­је ја­сно. Дру­го­ви ми­ли­ци­о­не­ри су у др­жа­ви ко­ја је би­ла не­ко­ли­ко пу­та ве­ћа чу­ва­ли ред и мир го­то­во по­ла ве­ка, не ме­ња­ју­ћи сво­је ме­то­де ни на­ше ми­шље­ње о њи­ма. Шта се де­си­ло с овом по­ли­ци­јом за та­ко крат­ко вре­ме, про­сто не мо­гу да до­ку­чим. Где је та дич­на по­ли­ци­ја, са оних та­ко успе­шно оба­вље­них по­ка­зних ве­жби за де­цу и од­ра­сле, кад њен ми­ни­стар при­зна­је да ни­је у ста­њу да за­шти­ти јед­ну ве­се­лу ску­пи­ну сек­су­ал­но про­бле­ма­тич­них не­ис­то­ми­шље­ни­ка од на­мр­го­ђе­них по­што­ва­ла­ца тра­ди­ци­о­нал­них по­ро­дич­них и сек­су­ал­них вред­но­сти, ко­ји­ма је ја­сно про­пи­са­но ко ле­жи на ле­ђи­ма, ко је го­ре, ко до­ле, ко ко­га згу­за и че­му слу­же чи­зме при­ли­ком чу­ва­ња ко­за? Они ко­ји су та­ко зду­шно пре­би­ја­ли де­мон­стран­те на тр­го­ви­ма и ули­ца­ма, они ко­ји су та­ко до­бро ор­га­ни­зо­ва­ли си­гур­ност и про­тив­по­жар­но обез­бе­ђе­ње раз­би­ја­ча и пи­ро­ма­на у не­ким стра­ним ам­ба­са­да­ма, чи­ји су нај­бо­љи си­но­ви уче­ство­ва­ли чак у уби­ству пре­ми­је­ра Зо­ра­на Ђин­ђи­ћа... Ох! Зар ти див ју­на­ци ни­су у ста­њу да обез­бе­де од­бра­ну ма­ле гру­пе пе­де­ра од ма­ле гру­пе ху­ли­га­на и би­тан­ги? Не дај ти, ми­ли бо­же, да се од­не­куд по­ја­ви онај Џорџ из се­ри­је ко­ју је во­лео да гле­да Ра­до­ван Тре­ћи! Шта би он­да ра­ди­ли по­ли­цај­ци?! Датум: 28.09.2011. По­зи­ци­ја и опо­зи­ци­ја Не­дав­на рас­пра­ва на по­след­њој сед­ни­ци Скуп­шти­не оп­шти­не Шид (по­вод је био до­но­ше­ње од­лу­ке о из­ме­ни оп­штин­ског Ста­ту­та, а пра­ви раз­ло­зи су из­ла­зи­ли и из­ван окви­ра днев­ног ре­да), без об­зи­ра што се мо­гла рас­по­зна­ти ре­то­ри­ка из вре­ме­на 90-тих под­ста­кла је мо­је раз­ми­шља­ње о пред­сто­је­ћим ло­кал­ним из­бо­ри­ма. На­рав­но, ка­да се по­ме­не ре­то­ри­ка 90-тих, на­мах се по­ми­сли на од­бор­ни­ке Срп­ске ра­ди­кал­не стран­ке, ко­ји још увек не­гу­ју свој тра­ди­ци­о­нал­ни имиџ, за раз­ли­ку од дру­гих из тог кор­пу­са ко­ји су у ме­ђу­вре­ме­ну ево­лу­и­ра­ли, а не­ки бог­ме и по­ма­ло обо­ле­ли од ам­не­зи­је. Но, шта је ту је, ово је Ср­би­ја и у њој све те­че и све се ме­ња, сем без­ре­зер­вне љу­ба­ви пре­ма Срп­ској пра­во­слав­ној цр­кви и же­љи да се кад-тад до­би­је ста­тус Ру­ске Гу­бер­ни­је. Не­ве­за­но за по­ме­ну­ту Ре­то­ри­ку, по­сто­ји не­што дру­го што сам за­пра­во же­лео да ка­жем. А то је да шид­ски пар­ла­мент има опо­зи­ци­ју са ко­јом Жељ­ко Бре­сто­вач­ки, шеф по­сла­нич­ке гру­пе Де­мо­крат­ске стран­ке и на­род­ни по­сла­ник у Скуп­шти­ни Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, сва­ко ма­ло мо­ра да ула­зи у же­сто­ку и при­лич­но оштру вер­бал­ну рас­пра­ву. Хо­ћу да ка­жем да Шид за­и­ста има опо­зи­ци­ју ко­ја не спа­ва на ча­су, без об­зи­ра ко­ли­ко ко во­лео, или не во­лео ње­не ра­ди­кал­ске ли­де­ре Ми­ту Авра­мо­ва и Ми­лан­ку Вор­ка­пић. И без об­зи­ра на њи­хо­ву хи­по­те­ку вр­ше­ња вла­сти у прет­ход­ном ман­да­ту, на шта Жељ­ко Бре­сто­вач­ки ни­ка­ко не про­пу­шта да их под­се­ти, јер као што је већ по­зна­то: по­на­вља­ње је мај­ка зна­ња. Слич­на је си­ту­а­ци­ја и у ло­кал­ном пар­ла­мен­ту Оп­шти­не Ру­ма. Је­дан од ли­де­ра срп­ских ра­ди­ка­ла мр Алек­сан­дар Мар­ти­но­вић, без об­зи­ра ко­ли­ко за­у­зет сво­јим ан­га­жо­ва­њем у Скуп­шти­ни Ср­би­је, што се да при­ме­ти­ти из ди­рект­них те­ле­ви­зиј­ских пре­но­са (ко­ји су и те ка­ко ин­те­ре­сант­ни­ји од бес­крај­ног ре­при­зи­ра­ња до­ма­ћих се­ри­ја са јеф­ти­ним ху­мо­ром и ин­фан­тил­ном па­те­ти­ком), или све че­шћим на­сту­пи­ма у ток шоу еми­си­ја­ма, не про­пу­шта при­ли­ку да укр­сти вер­бал­не ма­че­ве са Не­на­дом Бо­ро­ви­ћем, ше­фом рум­ских де­мо­кра­та. Уме то бог­ме да пр­шти и те ка­ко. Слич­не су си­ту­а­ци­је и у Ста­рој Па­зо­ви, Ин­ђи­ји, Пе­ћин­ци­ма, Ири­гу... Е сад ту до­ла­зи­мо до јед­ног пи­та­ња на ко­је ни­је ла­ко до­би­ти раз­ло­жан од­го­вор, сем ако све ни­је нај­о­бич­ни­ја фар­са. Срем­ска Ми­тро­ви­ца. Град (еј, Град, хе­бо­те!) Срем­ска Ми­тро­ви­ца! Да ли је мо­гу­ће да ми­тро­вач­ки пар­ла­мент го­то­во и да не­ма опо­зи­ци­ју у озбиљ­ни­јем сми­слу? Од­но­сно, да има опо­зи­ци­ју са­мо на па­пи­ру? Кад ка­жем опо­зи­ци­ја, да­ка­ко, ми­слим на срп­ске ра­ди­ка­ле, ко­ји су је­ди­на озбиљ­на опо­зи­ци­ја у ве­ћи­ни ло­кал­них пар­ла­ме­на­та ши­ром Сре­ма, ако се из­у­зму рум­ски на­пред­ња­ци, ко­ји ви­ше не но­се бе­џе­ве са ли­ком Во­ји­сла­ва Ше­ше­ља, али ни бе­џе­ве са ли­ком Бо­ри­са Та­ди­ћа. От­ка­ко су не­ки од нај­гла­сни­јих кри­ти­ча­ра ра­да ло­кал­не са­мо­у­пра­ве у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, из ре­до­ва Срп­ске ра­ди­кал­не стран­ке, за­по­сле­ни у ми­тро­вач­ком Во­до­во­ду и при­ми­ли ДСС-МЕР-ов­ску при­чест и по­ма­за­ње од ло­кал­ног по­ли­тич­ког па­три­јар­ха Ле­ма­јић Док­тор Не­на­да, ми­тро­вач­ки пар­ла­мент је го­то­во за­мро од брач­не склад­но­сти ко­а­ли­ци­о­них парт­не­ра. С јед­не стра­не Де­мо­крат­ске стран­ке са ко­а­ли­ци­о­ним парт­не­ри­ма опре­де­ље­ним За европ­ску Ср­би­ју, а с дру­ге стра­не са фран­ке­штај­нов­ско-ин­це­сту­о­зном тво­ре­ви­ном ДСС-МЕР, од­но­сно Де­мо­крат­ске стран­ке Ср­би­је и свог та­ко­ре­ћи Сам Свој Мај­стор по­ма­га­ла Ми­тро­ви­це европ­ске ре­ги­је. Пре­ла­ском у Во­до­вод­ну Стран­ку, бра­ћа ра­ди­ка­ли и се­стре ра­ди­кал­ке су уства­ри по­ка­за­ли да се по том пи­та­њу не раз­ли­ку­ју мно­го од бла­зи­ра­них ли­га­ша. Чи­ја је ре­во­лу­ци­ја из­гле­да пре­ста­ла оног мо­мен­та ка­да је онај фо­то­граф до­био ре­до­ван по­сао. Због че­га Ли­га со­ци­јал­де­мо­кра­та Вој­во­ди­не у Срем­ској Ми­тро­ви­ци го­то­во да и не по­сто­ји. На­дај­мо се да ће ра­ди­ка­ли ипак бо­ље про­ћи од ли­га­ша на на­ред­ним из­бо­ри­ма. Ни­је Во­до­вод ипак то­ли­ко ве­ли­ка фир­ма да за­по­сли све оне ко­ји би да Док­то­ра Ле­ма­ји­ћа кри­ти­ку­ју у град­ској скуп­шти­ни. Јер, ка­ко ства­ри сто­је по­ка­за­ла је јед­на од по­след­њих град­ских скуп­шти­на ка­да је Ле­ма­јић ви­као за нос цео ло­кал­ни пар­ла­мент, па и сво­је ко­а­ли­ци­о­не при­ја­те­ље, од­би­ја­ју­ћи да по­ло­жи ра­чун о тро­ше­њу сред­ста­ва са­мо­до­при­но­са. Да не бу­дем не­по­штен пре­ма опо­зи­ци­ји, ре­а­го­вао је ра­ди­кал Ду­шко Ни­ко­лић, али то го­то­во да и ни­је има­ло од­је­ка. Брач­ну хар­мо­ни­ју ко­а­ли­ци­о­них парт­не­ра не мо­же ни­шта да на­ру­ши, а опо­зи­ци­ја се сла­бо нер­ви­ра због би­ло че­га. Бит­но је да на­пла­та во­де иде до­бро. Датум: 07.09.2011. Шњу­рин бир­цуз у Цар­ској Ру­пи Не­дав­но је је­дан бе­о­град­ски та­бло­ид об­ја­вио оп­ши­ран текст о но­вом ин­ци­ден­ту у ка­фи­ћу ко­ји се на­ла­зи у про­сто­ру не­ка­да­шње Цар­ске па­ла­те у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, објек­та за чи­је је по­кри­ва­ње и кон­зер­ви­ра­ње др­жа­ва Ср­би­ја да­ла пре­ко ми­ли­он и по евра. За ко­је је па­ре чу­ве­ни Шњу­ра (на­ди­мак на ко­ји се ода­зи­ва вла­сник ка­фи­ћа, ина­че по­знат и као бив­ши вла­сник „Ауре­у­са“), мо­гао да опре­ми бар не­ко­ли­ко мно­го бо­љих ка­фи­ћа. Али, шта да се ра­ди. Шњу­ра свој по­сао ра­ди по­ште­но, тру­ди се да као и сви вла­сни­ци ка­фи­ћа „ис­по­шту­је“ за­кон­ске од­ред­бе и оп­штин­ске уред­бе у ве­зи са на­чи­ном ра­да чар­шиј­ских бир­цу­за. Е сад, де­си се ту и та­мо да се ко­ји гост ма­ло за­не­се у сво­јим до­жи­вља­ји­ма, да се ис­по­вра­ћа или по­мо­кри у ону руп­ча­гу, ко­ју Љу­би­ша Шу­ла­ја, ди­рек­тор За­во­да за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре по­ку­ша­ва да пред­ста­ви као Цар­ску па­ла­ту. Али, не­ма Шњу­ра сто ру­ку па да све стиг­не. Он по­ште­но пла­ћа за­куп Жи­вот ов­де та­ко функ­ци­о­ни­ше. Кул­ту­ра оба­шка. То што се ста­на­ри окол­них згра­да жа­ле, има и те ка­ко сми­сла, али због то­га је Шњу­ра нај­ма­ње крив. Онај ко­ји је нај­ви­ше због то­га крив је Љу­би­ша Шу­ла­ја. По ста­ром до­бро опро­ба­ном ре­цеп­ту сво­је ДСС-МЕР стран­ке, Љу­би­ша се гра­ди из­ван­ред­но не­вешт и нео­ба­ве­штен. Не­дав­ни бо­ра­вак ак­ту­ел­ног ми­ни­стра Пре­дра­га Мар­ко­ви­ћа у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, упри­ли­чен је из­ме­ђу оста­лог и из раз­ло­га број­них ин­ци­де­на­та у Цар­ској па­ла­ти, а ко­ји се де­ша­ва­ју ве­за­но за ка­фић. Ваљ­да због то­га Љу­би­ша Шу­ла­ја ни­је звао но­ви­на­ре, али су се не­ки ипак ту на­шли и чу­ли шта ми­ни­стар Мар­ко­вић ми­сли о Цар­ској па­ла­ти ко­ја се пре­тво­ри­ла у обич­ну руп­ча­гу у цен­тру гра­да. До­ду­ше, по­кри­ве­ну руп­ча­гу. По­след­ња но­вин­ска афе­ра би­ла је ве­за­на за про­сла­ву ро­ђен­да­на си­на ДСС-ов­ске на­чел­ни­це град­ске упра­ве Ва­си­ли­је Бро­цић. Го­спо­ђа је Ва­си­ли­ја на­вод­но си­ну за­ку­пи­ла про­стор у бир­цу­зу из­над Цар­ске Ру­пе, ко­ју Љу­би­ша Шу­ла­ја на­зи­ва Цар­ском па­ла­том, на­вод­но се ту де­сио не­ки ин­ци­дент, до­ла­зи­ла ин­тер­вент­на и шта ти ја знам. Уз­гред, ни­је да не­ког бра­ним, ка­жу да је Бро­цић Ју­ни­ор, сла­вље­ник ро­ђен­да­на, јед­но при­стој­но де­те, за раз­ли­ку од де­це не­ких дру­гих ДСС-МЕР-ов­ских функ­ци­о­не­ра, да ин­тер­вент­на ина­че има оби­чај да ба­не у ка­фи­ће тек та­ко, јер јој је но­ћу до­сад­но итд. Ни­је мо­је да утвр­ђу­јем чи­ње­нич­но ста­ње. На кра­ју је ис­па­ла гу­ра­ва са­мо го­спо­ја Ва­си­ли­ја, ко­ја је у пра­ву кад ка­же да за сво­је па­ре мо­же да из­нај­ми бир­цуз ко­ји хо­ће. Сад, дру­го је пи­та­ње да ли је Ва­си­ли­ја Бро­цић тре­ба­ла би­ти ма­ло опре­зни­ја, јер мо­ра­ла је и она зна­ти шта, сем гра­ђа­на, и ре­сор­но ми­ни­стар­ство ми­сли о тој ка­фан­ској кул­ту­ри ко­ју не­гу­је За­вод за за­шти­ту спо­ме­ни­ка, кад већ Љу­би­шу Шу­ла­ју за то „бо­ли уво“. Но, пра­во је пи­та­ње упра­во ве­за­но за оно што ра­ди Шу­ла­ја Љу­би­ша. Да ли до­тич­ни го­спо­дин чи­та но­ви­не, или бар гле­да те­ле­ви­зи­ју? У том је слу­ча­ју мо­рао про­чи­та­ти, или чу­ти и ви­де­ти, да је је­дан оби­чан бив­ши вој­нич­ки ло­гор из до­ба ста­рих Ри­мља­на, Ви­ми­на­ци­јум код По­жа­рев­ца, по­стао ме­сто где се са­ста­ју нај­ви­ши зва­нич­ни­ци из ре­ги­о­на. То зна­чи да је Ви­ми­на­ци­јум уре­ђен и за та­кве ства­ри, то јест да има аде­кват­не са­др­жа­је. А шта, спрам обич­ног вој­нич­ког ло­го­ра има Цар­ска па­ла­та у не­ка­да­шњем цар­ском гра­ду Сир­ми­ју­му? Ни­шта, сем обич­не руп­ча­ге ко­ју за­пи­ша­ва­ју и по ко­јој по­вра­ћа­ју пи­ја­ни го­сти, ко­ји уз­гред ту­ку и ко­му­нал­не по­ли­цај­це. Где су ти чу­ве­ни мо­за­и­ци, ко­је је на­ја­вљи­вао Љу­би­ша Шу­ла­ја, у вре­ме по­кри­ва­ња Цар­ске па­ла­те? Од Цар­ске па­ла­те оста­ла са­мо чар­шиј­ска кло­а­ка? Е, за то ни­ка­ко не мо­же би­ти крив је­дан ка­фе­џи­ја Шњу­ра, ко­ји Шу­ла­ји по­ште­но пла­ћа на­јам за свој бир­цуз. За то мо­же би­ти крив са­мо Љу­би­ша Шу­ла­ја ко­ји је од Цар­ске па­ла­те, сво­јом не­бри­гом на­чи­нио нај­о­бич­ни­ју – ру­пу. Датум: 31.08.2011. Иде ма­ца око те­бе... Ми­тро­вач­ком гра­до­на­чел­ни­ку би се мо­жда и мо­гла оства­ри­ти ноћ­на мо­ра: да бу­де сме­њен. Иако бих ја лич­но во­лео да се он не­ка­ко из све­га то­га из­ву­че. Јер ми­слим да се не­што баш и ни­је ме­шао у свој по­сао свих ових го­ди­на. Осим што је за­по­шља­вао по хи­ља­ду рад­ни­ка сва­ке го­ди­не. Нај­ма­ње хи­ља­ду! Та­ко је, ако је ве­ро­ва­ти соп­стве­ним очи­ма и уши­ма, на­ја­вљи­вао пре­ко ме­ди­ја. По­ли­тич­ки жи­вот (ако се ово мр­цва­ре­ње ме­ђу ко­а­ли­ци­о­ним парт­не­ри­ма та­ко мо­же на­зва­ти?) у Срем­ској Ми­тро­ви­ци по­чи­ње да би­ва за­ни­мљив. На­ро­чи­то у кон­тек­сту ту­ма­че­ња Устав­ног су­да да ман­да­ти при­па­да­ју од­бор­ни­ци­ма, а не стран­ка­ма. На­кон че­га се у срем­ским оп­шти­на­ма оче­ку­је да се ман­да­ти вра­те оним од­бор­ни­ци­ма ко­ји су на­кон про­шлих ло­кал­них из­бо­ра, из Срп­ске ра­ди­кал­не пре­шли у стран­ку То­ме Ни­ко­ли­ћа. Због све­га то­га, по­ли­тич­ки жи­вот у Срем­ској Ми­тро­ви­ци ли­чи на ону деч­ју игру као „Иде ма­ца око те­бе, па­зи да те не огре­бе!“ У Срем­ској Ми­тро­ви­ци су ра­ди­ка­ли осво­ји­ли нај­ви­ше од­бор­нич­ких ман­да­та по­сле Де­мо­крат­ске стран­ке: 20, што је за два ма­ње од „Жу­тих“ и би­ли су ра­ди да фор­ми­ра­ју власт са Не­на­дом Ле­ма­ји­ћем и ње­го­вом ДСС–МЕР „гру­пом гра­ђа­на“. Хтео је до­ду­ше и Ле­ма­јић, али је из­ра­чу­нао да му се не ис­пла­ти да му власт на ло­ка­лу бу­де ра­ди­кал­ско – де­се­сов­ска, јер­бо не би би­ла ком­па­ти­бил­на са по­кра­јин­ским, од­но­сно ре­пу­блич­ким ни­во­ом вла­сти, па би му ма­ње па­ра би­ло у ка­си за лич­но мун­та­ње и за­вр­та­ње. Па­ме­тан је Ле­ма­јић, ко пче­ли­ца Ма­ја, ни­су га џа­бе при­ми­ли на Па­ле за учи­те­ља и па­љан­ског ин­те­лек­ту­ал­ца. Та­ко је Ле­ма­јић из­ра­чу­нао да му се ви­ше ис­пла­ти да ра­ди­ка­ле са­мо ис­ко­ри­сти и за­тим их јед­но­став­но од­ба­ци и ис­пљу­не. Као обич­ну сли­ну, да не ка­жем жва­лу. Па­љан­ски је ин­те­лек­ту­а­лац на­лај­мао ра­ди­ка­ле, по­ну­див­ши им ме­сто пред­сед­ни­ка Скуп­шти­не гра­да, е да би му ра­ди­ка­ли за уз­врат из­гла­са­ли де­се­сов­ског гра­до­на­чел­ни­ка Бра­ни­сла­ва Не­ди­мо­ви­ћа. Јер де­мо­кра­та­ма ни­је па­да­ло на па­мет да на че­лу је­ди­ног срем­ског гра­да се­ди чо­век Не­на­да Ле­ма­ји­ћа и Во­ји­сла­ва Ко­шту­ни­це, док у свим оста­лим срем­ским оп­шти­на­ма функ­ци­ју оба­вља­ју љу­ди Де­мо­крат­ске стран­ке. Обо­жа­ва­о­ци Не­на­да Ле­ма­ји­ћа, оме­те­ни у раз­во­ју, ви­де­ли су у овом по­те­зу па­љан­ског учи­те­ља пра­ву бо­жан­ску про­ми­сао, ма­да је сва­ком нор­мал­ном чо­ве­ку ја­сно да је Ле­ма­јић са­мо пре­пи­сао до­ма­ћи за­да­так од Во­ји­сла­ва Ко­шту­ни­це. То јест онај део ка­да је То­ма Ни­ко­лић јед­но 48 са­ти свад­ба био пред­сед­ник срп­ског пар­ла­мен­та. Као што је Ко­шту­ни­ца на­лај­мао То­му, та­ко је Ле­ма­јић на­лај­мао Ра­до­сла­ва Је­вре­мо­ви­ћа, ко­ји је у то вре­ме био шеф ми­тро­вач­ких ра­ди­ка­ла. Иза­бра­ло га па га сме­ни­ло. Па је Је­вре­мо­вић, здрав и прав, због Ле­ма­ји­ће­ве по­ква­рен­шти­не ис­пао мал­те­не гу­рав. Шта се по­сле де­си­ло, ма­ње ви­ше је ја­сно. Ми­тро­вач­ке де­мо­кра­те су не баш срећ­не због то­га, при­хва­ти­ле ко­а­ли­ци­ју са ДСС-МЕР-ом, чи­сто из раз­ло­га да Ми­тро­ви­ца не штр­чи као ра­ди­кал­ско-де­се­сов­ска у „жу­то­ме“ Сре­му. Има сад ту јед­на не­згод­на сит­ни­чи­ца. Исти је тај Је­вре­мо­вић Ра­до­слав је­дан од ли­де­ра Срп­ске на­пред­не стран­ке. Сво­је­вре­ме­но је са још 13 од­бор­ни­ка ис­ту­пио из од­бор­нич­ке гру­пе срп­ских ра­ди­ка­ла, фор­ми­ра­ју­ћи соп­стве­ну на­пред­њач­ку од­бор­нич­ку гру­пу. Суд је ов­да­шњи то по­ни­штио, по­шту­ју­ћи прак­су да ман­да­ти при­па­да­ју стран­ци, али је Устав­ни суд био дру­га­чи­јег ми­шље­ња. Што зна­чи да би се на­пред­ња­ци, ако бу­де сре­ће, мо­гли вр­ло бр­зо на­ћи у клу­па­ма град­ске скуп­шти­не. До­ду­ше, не са 14, не­го са 13 од­бор­ни­ка, с об­зи­ром да је јед­на бив­ша од­бор­ни­ца СРС, ко­ја је пре­шла у СНС, у ме­ђу­вре­ме­ну пре­ми­ну­ла. Ако би до то­га до­шло, био би то је­дан за­ни­мљив пре­о­крет. Јер, не­ко ко има 13 од­бор­ни­ка у град­ском пар­ла­мен­ту мо­же по­ста­ти по­же­љан парт­нер оно­ме ко би да фор­ми­ра дру­га­чи­ју ре­ал­ност на по­ли­тич­кој сце­ни. У том слу­ча­ју, Град­ској упра­ви Срсмске Ми­тро­ви­це ни­је по­треб­на при­нуд­на упра­ва да би се ре­ши­ла Не­на­да Ле­ма­ји­ћа и ње­го­ве де­се­сов­ско-ме­ров­ске вла­сти. Мо­гло би се ла­ко де­си­ти да гра­до­на­чел­ник Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић оста­не без по­сла и пре зва­нич­ног рас­пи­си­ва­ња из­бо­ра. Али, оно што је мно­го ва­жни­је, то би омо­гу­ћи­ло и отва­ра­ње мно­гих дру­гих пи­та­ња. Пи­та­ња ве­за­них за кри­ми­нал у ко­ји је по све­му су­де­ћи огре­зла ДСС-МЕР еки­па ко­ја вр­ши власт у Срем­ској Ми­тро­ви­ци. Мо­жда та­да и до Ту­жи­ла­штва до­пре по­не­ки глас о то­ме. Датум: 17. 08.2011. Хва­та­ње за слам­ку По­кра­јин­ски по­сла­ник ДСС-а и вла­сник удру­же­ња за че­ру­па­ње бу­џе­та Ми­тро­ви­ца европ­ска ре­ги­ја (МЕР), Ле­ма­јић Не­над се по­на­ша као бу­да­ла пред фај­ронт. Ко­ја це­лу ноћ бан­чи и раз­би­ја ча­ше, а ни­ког да на­и­ђе да пла­ти ње­гов ра­чун. Не­ки још ве­ле да се по­на­ша као онај се­о­ски учи­тељ, ко­ме ро­ди­те­љи ђа­ка пр­ва­ка ни­су до­не­ли пе­тла или ко­ко­шку за сре­ћан по­че­так школ­ске го­ди­не. Па по­што је она­ко алав већ при­пре­мио ло­нац за су­пу, сад мо­ра да се за­вла­чи иза се­о­ских пло­то­ва и кра­де пер­на­ту жи­ви­ну. Ле­ма­јић је Не­над упо­ран у сво­јој (он би то на­звао „по­ли­тич­кој“) гла­ди, ма­да је ја­сно да се ра­ди о обич­ном ја­ја­ре­њу не­ког ко је пра­вљен на глад­ну ону ствар. Кад је не­ко не­сит, он­да је све­јед­но из ко­ли­ког та­њи­ра је­де. Тај је увек и из­но­ва гла­дан, био он обич­на ван­ца­га, се­о­ска учи­те­љи­ца, бер­бе­рин, или уни­вер­зи­тет­ски про­фе­сор. Не бих се се­тио тог Ле­ма­ји­ћа да га не­ки љу­ди не по­ми­њу. Ваљ­да је не­из­бе­жан. Као еко­ло­шки от­пад. На­ро­чи­то ка­ко се бли­же из­бо­ри. Елем, ових да­на сти­же до ме­не глас јед­ног по­што­ва­о­ца ли­ка и де­ла па­љан­ског ин­те­лек­ту­ал­ца, да ка­ко М НО­ВИ­НЕ сво­јим пи­са­њем мо­гу да иза­зо­ву ме­ђу­стра­нач­ки ин­ци­дент. Од­но­сно да по­ква­ре хар­мо­нич­не од­но­се на ре­ла­ци­ји из­ме­ђу Ле­ма­јић Не­на­да и срем­ско­ми­тро­вач­ког огран­ка ЛДП-а. Пр­во сам ми­слио да се не­ко ша­ли. Јер, ка­кве хар­мо­нич­не од­но­се мо­гу има­ти по­кра­јин­ски по­сла­ник ДСС-а, стран­ке ко­ја има хи­по­те­ку од­го­вор­но­сти за уби­ство Зо­ра­на Ђин­ђи­ћа и еки­пе из ЛДП-а, ко­ја сво­ју про­грам­ску стра­те­ги­ју гра­ди на пра­во­вер­но­сти у за­сту­па­њу Ђин­ђи­ће­вих иде­ја? Али, ни­је ми тре­ба­ло ду­го да то схва­тим. Ствар је вр­ло јед­но­став­на. До­бар по­зна­ва­лац Ле­ма­ји­ће­вог на­чи­на раз­ми­шља­ња и де­ло­ва­ња ми је ни­ма­ло уви­је­но об­ја­снио: Не­ма ту ни­шта чуд­но. Ле­ма­јић тр­чи око­ло и тра­жи са­ве­зни­ке где год стиг­не. Да би се ка­ко-та­ко за­др­жао на вла­сти, Ле­ма­јић Не­над по­ку­ша­ва да на­пра­ви дил са ЛДП-ом, Ли­гом, Г 17 плус, од­но­сно Ре­ги­о­ни­ма... По­ку­ша­ва да на­пра­ви фронт про­тив свог са­да­шњег ко­а­ли­ци­о­ног парт­не­ра, Де­мо­крат­ске стран­ке, јер се пла­ши да ће би­ти ис­ти­снут из оних де­ло­ва вла­сти, ода­кле са­да узи­ма ве­ли­ке па­ре за сво­је при­ват­не по­тре­бе. Сем то­га, ако оде с вла­сти, не­ко ће мо­ра­ти и кри­вич­но да од­го­ва­ра због број­них кри­ми­нал­них ма­хи­на­ци­ја. Уоста­лом и сам Ле­ма­јић има за­шта да од­го­ва­ра пред Су­дом. Он би, да пре­жи­ви, на­пра­вио ко­а­ли­ци­ју и са ХДЗ-ом, и то оним из пе­ри­о­да нај­же­шћег уста­штва. Не­во­ља је у то­ме по­што у Ми­тро­ви­ци не­ма то­га ко­га он ни­је пре­ва­рио и из­и­грао, па му ни­је ла­ко да на­ђе но­вог парт­не­ра, по­себ­но ме­ђу ве­ћим стран­ка­ма. Са ДС-ом те­шко да ће би­ти не­ког ве­ли­ког ком­про­ми­са, са ра­ди­ка­ли­ма ко­је је из­и­грао при­ли­ком из­бо­ра гра­до­на­чел­ни­ка та­ко­ђе, а ни са СНС-ом му баш цве­та­ју ру­же. Ни СПС се не пе­ца на ње­го­ве ла­га­ри­је. Ле­ма­јић Не­над ни­кад ни­је био уса­мље­ни­ји, али он је ство­рио та­кву си­ту­а­ци­ју. Та­ко при­ча­ју они ко­ји до­бро по­зна­ју Ле­ма­ји­ћа, а да је та­ко го­во­ри и чи­ње­ни­ца да се ми­тро­вач­ки ДСС на­гло оси­па – члан­ство од­ла­зи у СПС, СНС, а мно­ги (по­го­то­во ДСС-ови функ­ци­о­не­ри) се ну­де ДС-а, ма­да за оне ко­ји су ком­про­ми­то­ва­ни те­шко да ће би­ти бо­ље „стран­ке“ од Ту­жи­ла­штва. Је­дан од на­чи­на на ко­ји Ле­ма­јић по­ку­ша­ва да пре­жи­ви је и фор­ми­ра­ње ДСС-ове ре­зер­вне оп­ци­је, оли­че­не у већ по­ме­ну­том МЕР-у, чи­ме се за­пра­во же­ли „про­да­ти ци­гла“ јав­но­сти. (То­бо­же је и Ле­ма­јић чуо за Евро­пу, ма­ша­ла). Ма­да је Ми­тро­вач­ка по­ли­тич­ка јав­ност на вре­ме пре­по­зна­ла пре­ва­ру оли­че­ну у овој на­ка­зној тво­ре­ви­ни. Та­ко је Ле­ма­јић пре­под­не чу­вар Ко­шту­ни­чи­них ма­ча­ка и мрач­них иде­ја, а по­под­не то­бо­же „Евро­пља­нин“. Ма­да је нај­ви­ше обич­на па­ла­нач­ка ја­ја­ра. Ко­ја без­оч­но и кри­ми­нал­но пе­ље­ши ми­тро­вач­ки бу­џет и у че­му га још увек ни­ко не спре­ча­ва. Ле­ма­ји­ће­во је пра­во да по­ку­ша­ва да по­ли­тич­ки пре­жи­ви и да по­ку­ша да се спа­се кри­вич­не од­го­вор­но­сти, али он то чи­ни на го­то­во кри­ми­на­лан на­чин. Осим лич­но за се­бе, он из оп­штин­ског бу­џе­та оти­ма огром­не па­ре (про­це­њу­је се да то, за­јед­но са сред­стви­ма ко­је се узи­ма­ју пре­ко јав­них пред­у­зе­ћа и уста­но­ва из­но­си ви­ше сто­ти­на хи­ља­да евра) за сво­ју стра­нач­ку про­па­ган­ду – ка­ко ДСС-а, та­ко и МЕР-а, па је ло­гич­но што се оне до­жи­вља­ва­ју као је­дин­ствен ДСС-МЕР ор­га­ни­зам. Осим пре­ко „слу­жбе­них“ ло­кал­них елек­трон­ских и штам­па­них ме­ди­ја, сво­је­вр­сних пот­пла­ћи­ва­ња по­је­ди­них до­пи­сни­ка „пре­сто­нич­ких“ ме­ди­ја, ко­ји из­ве­шта­ва­ју „по­зи­тив­но“ о ње­го­вој по­губ­ној по­ли­ти­ци у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, Ле­ма­јић Не­над из сред­ста­ва по­ре­ских об­ве­зни­ка фи­нан­си­ра и лич­но сво­је ме­ди­је, ко­ји су ис­кљу­чи­во за­ду­же­ни за про­па­ган­ду ДСС-МЕР по­ли­ти­ке. Ту пре све­га ми­слим на две ства­ри. Јед­на је при­ват­ни Ле­ма­ји­ћев сајт Сир­ми­ју­мин­фо, у ко­ме је не­ле­гал­но за­по­сле­но два­де­се­так љу­ди, са аутор­ским хо­но­ра­ри­ма од 25 до 50 хи­ља­да ди­на­ра, уз бес­плат­но ко­ри­шће­ње град­ског про­сто­ра, чи­је тро­шко­ве одр­жа­ва­ња та­ко­ђе пла­ћа град. На­рав­но, да би био „за­по­слен“ мо­раш би­ти но­ви­нар-члан ДСС-МЕР-а. Учла­њи­ва­ње је оба­ве­зно и за ро­ди­те­ље, ужу и ши­ру род­би­ну. Дру­га ствар је не­ка­кав штам­па­ни пар­тиј­ски бил­тен Ми­тро­ви­ца европ­ска ре­ги­ја, чи­ји се при­мер­ци, по­што про­да­ја ни­ка­ко не иде, агре­сив­но уба­цу­ју љу­ди­ма у дво­ри­шта и по­штан­ске сан­ду­чи­ће. У том бил­те­ну све цве­та од ле­по­те, Ми­тров­ча­ни­ма се су­ге­ри­ше ка­ко уства­ри жи­ве у Ди­зни­лен­ду, а не у гра­ду са 15.000 не­за­по­сле­них, где је Ле­ма­ји­ће­ва по­ли­ти­ка оте­ра­ла по­тен­ци­јал­не ин­ве­сти­то­ре, јер су их не­ки ман­га­ши из ње­го­ве пар­ти­је ре­ке­ти­ра­ли. Тај бил­тен, на ко­ји се го­ди­шње тро­ши око 50.000 евра та­ко­ђе пла­ћа Ле­ма­јић од на­ших па­ра. Ко­ли­ко па­ра Ле­ма­јић укра­де и от­ме од по­ре­ских об­ве­зни­ка? За­што оста­ле стран­ке о то­ме упор­но ћу­те? За­што ћу­ти Ту­жи­ла­штво? За­што се ни­ко јав­но не по­за­ба­ви Ле­ма­ји­ће­вом кри­ми­на­ли­зо­ва­ном „по­ли­ти­ком“? Датум: 10.08.2011. Ко је пу­стио во­ду Срем­ска Ми­тро­ви­ца, за раз­ли­ку од дру­гих срем­ских оп­шти­на, не­ма кул­тур­но ле­то. То је ваљ­да по кон­цеп­ци­ји оног па­љан­ског ин­те­лек­ту­ал­ца, на­став­ни­ка исто­ри­је Ле­ма­јић Не­на­да и ње­го­ве по­моћ­ни­це, на­чел­ни­це за кул­ту­ру Га­шпар Зо­ри­це? Јер по њи­хо­вој кон­цеп­ци­ји, је­ди­на срем­ска па­лан­ка, ко­ја има ста­тус гра­да (ма шта то зна­чи­ло), не тре­ба да има кул­тур­но ле­то. Ма­да и док је по­сто­ја­ло (кул­тур­но ле­то, ма шта то зна­чи­ло), Ле­ма­јић га је ко­ри­стио за ис­пу­ња­ва­ње му­зич­ких же­ља сво­јој од­ра­слој де­ци. Кад их већ во­за слу­жбе­ним аутом, као и се­бе, за при­ват­не свр­хе, што им не би ор­га­ни­зо­вао и при­ват­ну жур­ку за слу­жбе­не нов­це? Ево има већ пар го­ди­на ка­ко Ле­ма­јић Не­над шпа­ра на кул­ту­ри, ко­је ина­че го­то­во да и не­ма (част из­у­зе­ци­ма), а по­себ­но на кул­тур­ном ле­ту. Ваљ­да је из­ра­чу­нао да је Ми­тров­ча­ни­ма до­вољ­но то што им је обез­бе­дио 4.000 рад­них ме­ста, ка­ко је обе­ћао пред про­шле из­бо­ре, па по­што су љу­ди пре­мо­ре­ни од по­сла, не тре­ба им још на ову вру­ћи­ну и кул­тур­но ле­то? Или је из­ра­чу­нао да на кон­то кул­тур­ног ле­та не мо­же до­би­ти до­вољ­но гла­со­ва на на­ред­ним ло­кал­ним из­бо­ри­ма. Јер, за ње­го­ву по­лу­кри­ми­на­ли­зо­ва­ну „по­ли­ти­ку“ не гла­са кул­ту­ран свет. Не­го гла­са­ју они што но­се ма­ји­це са ли­ко­ви­ма по­пут Ле­ги­је, Зве­ки­ја и оста­лих уби­ца Зо­ра­на Ђин­ђи­ћа. На та­кве је­ди­но мо­же да ра­чу­на Ле­ма­јић Не­над. Али, про­свет­ни па­љан­ски рад­ник Ле­ма­јић Не­над је лу­кав лик. Он стал­но сми­шља но­ве по­ли­тич­ке под­ва­ле. Он, ка­жу ње­го­ви след­бе­ни­ци у пе­ље­ше­њу ми­тро­вач­ког бу­џе­та, ми­сли и кад спа­ва. Чу­де­сно! Про­бу­ди се из ду­бо­ког сна и он­да раз­ми­шља? Раз­ми­шља, ваљ­да, ка­ко ће да по­но­во не­ком не­што под­ва­ли. Што би тре­ба­ло ис­ко­ри­сти­ти у ту­ри­стич­ке свр­хе. Та­ко што би се ор­га­ни­зо­вао фе­сти­вал нај­ве­ћих пред­из­бор­них ла­жи и под­ва­ла. На ко­ме би Ле­ма­јић Не­над, чак и без ика­квог на­ме­шта­ња и кра­ђе (ко­јој је, да­ка­ко, вешт), био ап­со­лут­ни по­бед­ник. Са три пра­зна ме­ста иза се­бе. Нај­но­ви­ја пре­сна лаж и при­лич­но смр­дљи­ва под­ва­ла од стра­не ин­те­лек­ту­ал­не гро­ма­де зва­не Ле­ма­јић др Не­над, од­но­си се на фон­та­ну у срем­ско­ми­тро­вач­ком пар­ку, по­зна­том под на­зи­вом Ка­ме­ни цвет. Ко­ја је не­дав­но про­ра­ди­ла. За чу­до бо­жи­је. Јер, ина­че ни­је ра­ди­ла. По­што се ди­рек­тор Во­до­во­да, Са­ша Бу­га­џи­ја, ни­ка­ко ни­је до­се­тио да тре­ба да од­вр­не сла­ви­ну. Док му се ни­је ре­кло. Да пу­сти во­ду. За­што сла­ви­на на фон­та­ни ни­је од­вр­ну­та ра­ни­је, то ваљ­да зна Ле­ма­јић Не­над. Ко­ји ина­че спре­ча­ва да се тро­ше па­ре из ми­тро­вач­ког бу­џе­та. Та­ко што га он ко­ри­сти и тро­шка­ри у сво­је при­ват­не свр­хе. Па је ште­део на во­ди ко­ју тро­ши ми­тро­вач­ка фон­та­на. Ама је сад ре­шио да ви­ше не ште­ди. Шта ко­шта да ко­шта. А иду и из­бо­ри. Ви­ше се ни­ко не пе­ца на 4.000 но­вих рад­них ме­ста. Мо­жда се, ипак, не­ко упе­ца на фон­та­ну. Пу­шта­ње во­де у фон­та­ни, ко­ја је кр­ште­на као не­ка­ква ви­со­ко­струч­на и ка­пи­тал­на ре­кон­струк­ци­ја, на­ја­вио је пр­во гра­до­на­чел­ник Не­ди­мо­вић Бра­ни­слав. На осно­ву че­га су М НО­ВИ­НЕ с пра­вом по­ста­ви­ле пи­та­ње, за­што по­треб­ни ра­до­ви на фон­та­ни ни­су из­ве­де­ни 2008. го­ди­не, ка­да је ра­ђен чу­ве­ни „ће­ла­ви трг“, чи­јим је твор­ци­ма, сем па­ра, до­де­ље­но и оно што је пре­о­ста­ло од не­ка­да­шњег сја­ја тзв. Но­вем­бар­ске на­гра­де. То јест, за­што би се сад по­но­во лу­пао и рас­ко­па­вао део „ће­ла­вог тр­га“ и мо­жда по­не­ка „ин­тим­на ста­зи­ца“ у пар­ку ко­ји но­ћу си­ја као цир­ку­ска ша­тра. По­што је Ле­ма­јић Не­на­ду би­ло нео­п­ход­на ка­ква-та­ква пред­из­бор­на под­ва­ла, по­сле се оти­шло још да­ље са при­ча­ма о фон­та­ни Ка­ме­ни цвет. Јед­на је би­ла чак мор­бид­на. На ко­ме­мо­ра­ци­ји не­срећ­но на­стра­да­лог пе­ва­ча Дар­ка Ра­до­ва­но­ви­ћа, при­ча­ло се о то­ме ка­ко ће се фон­та­на по­пра­ви­ти „јер је то обе­ћа­но Дар­ку“. Сре­ћом, и по­ред уло­же­них на­по­ра, смрт по­пу­лар­ног пе­ва­ча, Ле­ма­јић и при­ја­те­љи ни­су ус­пе­ли да пре­тво­ре у сво­ју пр­ља­ву по­ли­тич­ку про­мо­ци­ју. Све те­че, све се ме­ња, али фон­та­на Ка­ме­ни цвет мо­ра не­ка­ко да се „укњи­жи“ као Ле­ма­ји­ће­ва пред­из­бор­на пр­ска­ли­ца. Мно­го је го­ва­на оста­ло не­по­чи­шће­но од Ле­ма­ји­ће­вог вр­ше­ња вла­сти, па је ин­те­лек­ту­а­лац са Па­ла по­ми­слио да би фон­та­на мо­гла да по­ста­не ње­гов „по­ли­тич­ки во­до­ко­тлић“. Ин­те­лек­ту­ал­на гро­ма­да Ле­ма­јић Не­над ва­ди по­след­њу кар­ту из ру­ка­ва, или то бе­ше но­га­ви­ца? МЕР! Ћи­ју-ћи-то-смо-ми-ме­ров­ке-и-ме­ров­ци-то-смо-ми-а-ни­сте-ви-Ле­ма­ји­ће­ви-па­туљ­чи­ћи... По­след­ња под­ва­ла је да је та­ко­зва­ни По­крет Ми­тро­ви­ца европ­ска ре­ги­ја (ина­че при­ват­на фир­ма Ле­ма­јић Не­на­да) стао иза иде­је да та фон­та­на јед­ном поч­не да пр­ска. До­чим сви­ма дру­ги­ма у Ми­тро­ви­ци кан­да ни­је ста­ло. Не­го су ишли у Ру­му, Шид и Ер­де­вик да ви­де ка­ко из­гле­да фон­та­на. По­што је­ди­на ми­тро­вач­ка фон­та­на у град­ском пар­ку ни­је ра­ди­ла. За­хва­љу­ју­ћи ли­ко­ви­ма као што је Ле­ма­јић. Код ко­јих не ра­де ни дру­ге ства­ри. Сем при­ват­ног бо­га­ће­ња. Кад оно, ме­ђу­тим... Тек, јед­ног да­на, по­сле гро­мо­гла­сних при­ча по си­сте­му „ла­жем те бо­же“, фон­та­на Ка­ме­ни цвет про­ра­ди­ла. Ни­ка­кве по­прав­ке. Ни­ка­кво лу­па­ње и рас­ко­па­ва­ње „ће­ла­вог тр­га“. Ни­ка­кви ра­до­ви. Ваљ­да је Ле­ма­јић ре­као Бу­га­џи­ји да од­вр­не ту сла­ви­ну и да пу­сти во­ду. Што зна­чи да фон­та­на ни­је ни би­ла по­ква­ре­на. Са­мо ју је Ле­ма­јић чу­вао као пред­из­бор­ног ке­ца у ру­ка­ву, за сво­ју оме­те­ну у раз­во­ју иде­ју, тј. не­ка­кву при­чу то­бо­жње Ми­тро­ви­це европ­ске ре­ги­је. Во­да је пу­ште­на. Фон­та­на пр­ска у ми­тро­вач­ком пар­ку. Али, слаб је то млаз да спе­ре сва та гов­на оста­ла од Ле­ма­ји­ће­вог вр­ше­ња вла­сти и упро­па­шта­ва­ње Срем­ске Ми­тро­ви­це. Датум: 03.08.2011. Ле­ма­јић Не­над, чо­век из под­зе­мља Из­гле­да да су и мом­ци из ми­тро­вач­ког ЛДП-а по­че­ли да се пи­та­ју ка­ко се то тро­ше сред­ства из ми­тро­вач­ког са­мо­до­при­но­са? Оно­мад, кад су има­ли ак­ци­ју „гру­пе гра­ђа­на“ по­во­дом из­град­ње над­во­жња­ка на пру­жном пре­ла­зу пре­ма ми­тро­вач­ком за­тво­ру. Или је у пи­та­њу под­во­жњак? То јест, ако сам их до­бро раз­у­мео? По­што су у са­оп­ште­њу по­ми­ња­ли на­чин тро­ше­ња сред­ста­ва са­мо­до­при­но­са. Ако их ни­сам до­бро раз­у­мео, он­да имам раз­ло­га да бу­дем по­ма­ло за­бри­нут? Јер су се, по­во­дом пљач­ка­шког на­чи­на рас­по­ла­га­ња са­мо­до­при­но­са, до са­да огла­си­ли сви из по­зи­ци­је и опо­зи­ци­је. Ако се из­у­зму Ли­га ко­ја це­ло ле­то спа­ва зим­ским сном и Г 17 + ре­ги­о­ни. Ко­ји се до са­да ни­су из­ја­шња­ва­ли о пљач­ка­шком на­чи­ну рас­по­ла­га­ња са­мо­до­при­но­сом, чи­ји је кре­а­тор нај­ве­ћа по­ли­тич­ка ште­то­чи­на Срем­ске Ми­тро­ви­це, из­ве­сни Ле­ма­јић Не­над. До­тич­ни сво­јим ме­се­чар­ским хо­дом по­но­во раз­ме­ра­ва Ми­тро­ви­цу уз­дуж и по­пре­ко. Тај ход, на ко­ме је фун­ди­рао сво­ју по­ту­ље­ну фи­ло­зо­фи­ју, из­гра­дио је но­се­ћи два бро­ја ве­ће пла­стич­не па­пу­че. И зи­ми и ле­ти, ка­ко рад­ним да­ном, та­ко и за пра­зник. Док му не­ко ни­је об­ја­снио да по­сто­је ци­пе­ле. Са­да је ре­ђе у па­пу­ча­ма, али му је ход и да­ље ме­се­чар­ски. Што зна­чи да има шан­се да га Ку­ста ан­га­жу­је у не­ком свом фил­му. У сва­ком слу­ча­ју, Ле­ма­јић Не­над, ко­ји је јед­но вре­ме био од­су­тан, из­гле­да да се вра­тио одан­де где је био. Не­ки ка­жу да је био на мо­ру. Где је, игра­ју­ћи се у пе­ску, сми­шљао но­ве кре­а­ци­је ко­ји­ма би и да­ље да упро­па­шта­ва Срем­ску Ми­тро­ви­цу. То се осе­ти и по ва­зду­ху. Ко­ји по­но­во за­у­да­ра на ње­го­ве не­по­доп­шти­не, пр­ља­ву ма­шту и ни­ске стра­сти. Ко­је, стра­сти то јест, ни­су сек­су­ал­не при­ро­де. По­што је Ле­ма­јић на­ви­као да љу­де ту­ца у гла­ву. Не­чим чи­ме се ина­че не ту­ца. Чи­ме ле­чи сво­ју мен­тал­ну и ин­те­лек­ту­ал­ну им­по­тен­ци­ју. А да би то оства­рио, по­треб­но је да бу­де окру­жен кре­те­ни­ма ко­ји га слу­ша­ју. Јер, по­зна­то је да кре­те­ни не уме­ју да ми­сле сво­јом гла­вом. Па за­то ми­сле ње­го­вом. Ми­сле­ћи да је до­тич­ни ин­те­лек­ту­ал­но су­пер­и­о­ран. Чак и без пла­стич­них, два бро­ја ве­ћих па­пу­ча. „По­ли­ти­ка“ ко­ју Ле­ма­јић Не­над спро­во­ди по Срем­ској Ми­тро­ви­ци, уз по­моћ сво­јих по­ма­га­ча, нео­до­љи­во асо­ци­ра на ма­ни­ре ка­кви­ма у сво­јој прак­си оби­лу­је ор­га­ни­зо­ва­ни кри­ми­нал. По­на­ша­ју­ћи се као ло­ша ка­ри­ка­ту­ра „Ку­ма“. Пр­ви, дру­ги и тре­ћи део. То јест, де­лу­ју­ћи из ду­бо­ке сен­ке. Што мо­жда мо­же да љу­де упу­ти на по­гре­шан траг о сле­пом ми­шу као ње­го­вом да­ле­ком пси­хо­ло­шком прет­ку. Ма­да су му по­ли­тич­ки ма­ни­ри бли­жи кла­сич­ном па­цо­ву из ка­на­ли­за­ци­је. То што је Ле­ма­јић Не­над ла­же на­о­ко­ло на­род, за­вла­че­ћи му без­об­зир­но ру­ку у џеп, а све прав­да­ју­ћи фран­ке­штај­нов­ском „по­ли­ти­ком“, оли­че­ном у не­ка­квој „Ми­тро­ви­ци европ­ској ре­ги­ји“ (МЕР), ко­ја ни­је ни­шта дру­го до ње­го­ва при­ват­на фир­ма за оти­ма­ње па­ра из џе­по­ва по­ре­ских об­ве­зни­ка, као да ни­ко­га ни­је бри­га? Из­вла­че­ћи енорм­ну ко­ли­чи­ну па­ра пре­ко Град­ске упра­ве за обра­зо­ва­ње, кул­ту­ру и спорт, јав­них пред­у­зе­ћа и уста­но­ва, он це­лу Ми­тро­ви­цу бу­квал­но ву­че за нос, јер га ни­ко не спре­ча­ва у то­ме. За­хва­љу­ју­ћи то­ме Ле­ма­јић др Не­над има ви­ше не­крет­ни­на не­го на­уч­них ра­до­ва. На­род за ала­ве по­пут ње­га има леп из­раз: да су пра­вље­ни на гла­дан к... Осим да се већ уве­ли­ко на­ла­зи у бу­ка­ги­ја­ма, Ле­ма­јић Не­на­ду као да ни­је до­вољ­но што га Ту­жи­ла­штво и по­ли­ци­ја оста­вља­ју на ми­ру. Па се по­на­ша по си­сте­му да не ту­ца леп, нег до­са­дан. Оста­вља­ју­ћи свој траг где год стиг­не. Ле­ма­јић да­ка­ко ни­је леп. Али, иако ни­је леп, он је и упа­дљи­во глуп. По­ли­тич­ки. То пре све­га. Иако га кре­те­ни до­жи­вља­ва­ју као ин­те­лек­ту­ал­ну гро­ма­ду. Од­ва­ље­ну од тру­ле бу­кве. Ни­чим иза­зван, Ле­ма­јић Не­над се, пре­ко сво­јих по­лу­пи­сме­них ча­у­ша, рас­пи­ту­је по срем­ским оп­шти­на­ма да ли, ка­ко и на ко­ји на­чин са њи­ма са­ра­ђу­ју М НО­ВИ­НЕ. За­ни­ма га ка­ко М НО­ВИ­НЕ успе­ва­ју да оп­ста­ну, иако он у њи­ма не об­ја­вљу­је сво­је кре­тен­ско про­па­ганд­не иди­о­тлу­ке. О 4.000 но­вих рад­них ме­ста и слич­но. По­зи­ва се чак и на за­кон о до­ступ­но­сти ин­фор­ма­ци­ја од јав­ног зна­ча­ја. Док исто­вре­ме­но за­бра­њу­је ин­фор­ма­ци­је о кри­ми­нал­ним рад­ња­ма у ко­је је по­при­лич­но за­га­зио. Не са­мо зло­у­по­тре­бља­ва­ју­ћи са­мо­до­при­нос. Ако Ср­би­ја же­ли да бу­де прав­на др­жа­ва, он­да мо­ра да по­хап­си ли­ко­ве ка­кав је Ле­ма­јић Не­над. Ко­ји не са­мо што за­га­ђу­ју и упро­па­шта­ва­ју сре­ди­ну у ко­јој жи­ве љу­ди, не­го се на том свом ле­ши­на­ре­њу и енорм­но бо­га­те. Ле­ма­јић Не­над је сра­мо­та за Срем­ску Ми­тро­ви­цу. Датум: 20.07.2011. Све ове го­ди­не Кад год по­гле­дам у вре­мен­ски ре­тро­ви­зор, схва­тим да вре­ме, упр­кос све­му, све­до­чи о на­ма она­ко ка­ко ствар­но је­сте, упр­кос то­ме шта ми ми­сли­ли о се­би. Вре­ме је нај­бо­љи су­ди­ја. Иако вре­ме те­че у бес­ко­нач­ност, јер вре­ме је бес­ко­нач­но као и Све­мир, ма ка­ко по­не­кад би­ло те­шко да то при­хва­ти­мо, увек по­сто­ји не­ка стај­на тач­ка по­мо­ћу ко­је се ори­јен­ти­ше­мо. Мо­ја по­чет­на стај­на тач­ка ве­ро­ват­но је ло­ци­ра­на још у ра­ном де­тињ­ству, од­но­сно у онај део мог де­тињ­ства ка­да сам на „пу­шки­ца­ма“ на­пра­вље­ним од хар­ти­је ис­трг­ну­те из школ­ске све­ске, пра­вио пр­ве при­мер­ке „око­ло­кућ­них но­во­сти“, у огра­ни­че­ном ти­ра­жу, ко­је сам за­тим уба­ци­вао у по­штан­ске сан­ду­чи­ће „пре­ну­ме­ра­на­та“ ре­ги­стро­ва­них у кру­гу ком­ши­ја, ста­на­ра мо­је и су­сед­них згра­да. Та­ко је јав­ност из мог нај­у­жег окру­же­ња би­ла на вре­ме оба­ве­шта­ва­на о то­ме за­што је, на при­мер, ба­че­на пе­тар­да на те­ра­су Де­бе­ле Је­ле, ко је об­рао зе­ле­не кај­си­је у дво­ри­шту Ми­ће Так­си­сте, или о ка­квој би већ ак­ту­ел­ној по­ша­сти би­ла реч. Ка­сни­је сам, као и сва­ки дру­ги деч­ко ко­ји је чи­тао још по­не­што осим стри­по­ва, про­чи­тао и „Но­ви­нар­ство у Те­не­си­ју“ Мар­ка Тве­на и то је мо­ра­ло ути­ца­ти на фор­ми­ра­ње мог од­но­са пре­ма ме­ди­ји­ма. Не знам да ли су те ства­ри ути­ца­ле да поч­нем да се ба­вим но­ви­нар­ством, а не пи­са­њем при­ча и ро­ма­на, што сам ина­че же­лео у не­ким мла­дим го­ди­на­ма, или је у пи­та­њу би­ла са­мо но­тор­на чи­ње­ни­ца да се од но­ви­нар­ства, за раз­ли­ку од ле­пе књи­жев­но­сти, мо­гло не­ка­ко за­ра­ђи­ва­ти за хлеб. Без об­зи­ра што сам имао сре­ћу да ста­са­вам у оним вре­ме­ни­ма, ка­да је у жи­во­ту би­ло ва­жно и не­што дру­го сем нов­ца. Тек, за­тро­вао сам се штам­пар­ском бо­јом још као сту­дент, ра­дио ту и та­мо и све ви­ше схва­тао да пи­са­ње за но­ви­не има сво­ја огра­ни­че­ња. Сва­ко по­ме­ра­ње те гра­ни­це, зна­чи­ло је осва­ја­ње но­ве сло­бо­де, али то су би­ли тек по­не­ки тре­ну­ци „љу­ба­ви, но­стал­ги­је и си­ро­ма­штва“. Но­ви­нар је, кра­јем се­дам­де­се­тих и то­ком осам­де­се­тих, да­кле пре „до­ла­ска де­мо­кра­ти­је“ на ове про­сто­ре, имао не­ка­кав чу­дан ста­тус „дру­штве­но-по­ли­тич­ког рад­ни­ка“, чи­ме је де­фи­ни­са­на од­го­вор­ност оних ко­ји се ба­ве овом про­фе­си­јом ви­ше у по­ли­тич­ком, не­го у сми­слу бор­бе за исти­ну и јав­ни ин­те­рес. То је, на­рав­но, омо­гу­ћа­ва­ло да се у но­ви­нар­ству, сем љу­ди од про­фе­си­о­нал­не ча­сти и угле­да, за­па­ти ра­зно­ра­зна фу­ка­ра, у ви­ду не­свр­ше­них сту­де­на­та на слу­жби при пар­тиј­ским апа­ра­ти­ма, ко­ји­ма је би­ва­ко­ва­ње у но­ви­нар­ству би­ло је­ди­но ре­ше­ње да не за­вр­ше као про­дав­ци лу­бе­ни­ца, или ин­ка­сан­ти за ко­му­нал­не услу­ге. Ми­слио сам да ће се но­ви­нар­ство де­кон­та­ми­ни­ра­ти, јед­ном кад пад­не Бер­лин­ски зид и кад се у Ју­го­сла­ви­ји, од­но­сно Ср­би­ји, уве­де ви­ше­стра­нач­ки си­стем. На жа­лост, то се ни­је де­си­ло, а од не­ка­да­шњег кон­тро­ли­са­ног но­ви­нар­ства (у ко­ме се ни­су сме­ли кри­ти­ко­ва­ти Ти­то, Пар­ти­ја, ЈНА и СУБ­НОР), до­шло се до са­мог дна у про­фе­си­ји. Не то­ли­ко због кон­тро­ли­са­но­сти од стра­не по­ли­тич­ких стра­на­ка, ко­је на но­ви­на­ре гле­да­ју ви­ше као на соп­стве­не пи-аро­ве, или не­ки вр­сту „ко­но­ба­ра“ на по­љу ме­ди­ја, ко­ли­ко као по­сле­ди­ца то­ко­ва тран­зи­ци­је, где сва­ки ко­но­бар, или му­зи­кант, мо­же да бу­де вла­сник но­ви­на, у ина­че не­у­ре­ђе­ном дру­штву у ме­диј­ском сми­слу. Што за по­сле­ди­цу има и то да се, сем про­па­лих сту­де­на­та (ка­ко је би­ло у ко­му­ни­стич­ком ре­жи­му), но­ви­нар­ством мо­гу ба­ви­ти и они ко­ји­ма сту­ди­ра­ње (ма­кар и не­у­спе­шно) ни­је ни­ка­кав услов да по­ста­ну глав­ни и оста­ли уред­ни­ци. За­то да­нас, кад обе­ле­жа­ва­мо де­це­ни­ју из­ла­же­ња М НО­ВИ­НА, има­мо раз­ло­га за сла­вље. Јер смо пре­жи­ве­ли све ове го­ди­не, сте­кли по­ве­ре­ње и по­ве­ћа­ли број­ност сво­јих чи­та­ла­ца. Сте­кли смо број­не при­ја­те­ље, али и по­не­ког не­при­ја­те­ља, што ваљ­да јед­но уз дру­го иде кад су у пи­та­њу но­ви­не и но­ви­на­ри, ко­ји у ово вре­ме пу­но ла­жи, кр­че пут до исти­не. Као нај­у­ти­цај­ни­ји и нај­чи­та­ни­ји срем­ски не­дељ­ник, по­тру­ди­ли смо се да обез­бе­ди­мо што ве­ћу ме­диј­ску по­кри­ве­ност, осни­ва­њем но­вих из­да­ња: Рум­ских но­ви­на (ко­је из­ла­зе већ ше­сту го­ди­ну), Шид­ских но­ви­на (ко­је из­ла­зе већ три го­ди­не), а у пла­ну су и дру­га из­да­ња у окви­ру М НО­ВИ­НА. Све у све­му, ти­раж од пре­ко 8.000 при­ме­ра­ка, ка­кав ни­ко ни­кад ни­је имао у Сре­му, од по­чет­ка при­ва­ти­за­ци­је и тран­зи­ци­је. Ка­ко ре­че бив­ши по­кра­јин­ски се­кре­тар за ин­фор­ми­са­ње Ми­ло­рад Ђу­рић, у Вој­во­ди­ни не­ма ни јед­ног је­ди­ног ме­ди­ја ко­ји је по­стао бо­љи на­кон при­ва­ти­за­ци­је, ни у про­фе­си­о­нал­ном сми­слу, ни у сми­слу но­ви­нар­ских сло­бо­да. Мо­жда је тај­на успе­ха М НО­ВИ­НА у то­ме што ни­ка­да ни­су „при­ва­ти­зо­ва­не“, као не­ка­кво бив­ше др­жав­но, од­но­сно гла­си­ло Со­ци­ја­ли­стич­ког са­ве­за. За­то, јер су М НО­ВИ­НЕ од са­мог по­чет­ка при­ват­не. О свом ру­ву и кру­ву... Датум: 13.07.2011. Не­под­но­шљи­ва - ла­ко­ћа ру­ко­во­ђе­ња Има онај виц, још из Ти­то­ве Ју­го­сла­ви­је о то­ме кад Му­јо, оми­ље­ни лик из оно­вре­ме­них ша­љи­вих ска­ски (или је то био Ха­со, са­свим све­јед­но), до­би­ја ин­струк­ци­је уочи „ре­во­лу­ци­о­нар­ног“ од­ла­ска на Ме­сец у ју­го­сло­вен­ској са­мо­у­прав­ној со­ци­ја­ли­стич­кој ва­ри­јан­ти. Ин­струк­ци­ја гла­си: „На’ра­ни сви­ње и ни­шта не пи­пај!“ За при­ти­ска­ње ра­зних „дуг­ма­ди“ у све­мир­ском бро­ду и ру­ко­ва­ње са оста­лим ком­пли­ко­ва­ним спра­ва­ма из пр­вог ЈУ Апо­ла би­ле су за­ду­же­не сви­ње. Му­ји (или Ха­си, све­јед­но) би­ло је до­зво­ље­но са­мо да сви­ње на­хра­ни, али му је за уз­врат при­па­да­ла сва оста­ла сла­ва и оста­ло што уз то иде. На сре­ћу, сви­ње су зна­ле шта ра­де, што се из слу­жбе­них из­ве­шта­ја и ра­пор­та са хлад­не Ме­се­че­ве по­вр­ши­не. Био је то, на­рав­но, са­мо оби­чан виц (ма ко­ли­ко по­ли­тич­ки не­ко­рек­тан и то у сред Брат­сва & Је­дин­ства), ма­да Му­јо и Ха­со ни­су би­ли је­ди­ни ко­ји су „тар­ге­ти­ра­ни“ у на­шим „на­ив­ним“ ша­ла­ма, али су нај­че­шће би­ли „глав­ни ју­на­ци“ ра­зних ша­ла ко­је се пре­при­ча­ва­ју уз ка­фу, или пи­во. Ипак, ве­ро­ва­ли смо да ће то вре­ме јед­ног да­на про­ћи, јед­ном кад ри­гид­ни јед­но­пар­тиј­ски си­стем бу­де за­ме­њен де­мо­кра­ти­јом, јед­ном кад ви­ше не бу­де са­мо­у­прав­ног со­ци­ја­ли­зма, од­но­сно јед­ном кад бу­де де­фи­ни­са­на лич­на од­го­вор­ност, би­ло да је у пи­та­њу при­ват­на, би­ло јав­на сво­ји­на. Ствар се про­ме­ни­ла, на жа­лост, на го­ре, па је јед­но­пар­тиј­ски си­стем за­ме­њен ви­ше­пар­тиј­ским, а пар­то­кра­ти­ја је фун­ди­ра­на и уз­дуж и по­пре­ко. Та­ко се на­мно­жи­ла го­ми­ла ли­ко­ва, ко­ји­ма би Му­јо и Ха­со мо­гли да по­за­ви­де на не­под­но­шљи­вој ла­ко­ћи оп­ста­ја­ња на функ­ци­ја­ма за ко­је мо­жда ни­су ни чу­ли, а ка­мо ли да су за њих шко­ло­ва­ни и оспо­со­бље­ни. Да се не ла­же­мо, има­ли с ко­му­ни­сти сво­јих ка­дров­ских лу­та­ка, јер ни­си мо­гао би­ти ге­не­рал­ни ди­рек­тор не­ке фа­бри­ке ако ни­си Друг Члан, ако ни­си пар­тиј­ски про­ве­рен и ако ни­си про­шао кроз не­ки од ви­до­ва ку­мро­вач­ке обу­ке. Али, дру­го­ви ко­му­ни­сти су зна­ли за ја­дац, па су за тех­знич­ке ди­рек­то­ре по­ста­вља­ли струч­ња­ке, чак и по це­ну да пре то­га ни­су ус­пе­ли да их убе­де да по­ста­ну ор­га­ни­зо­ва­ни. Сви­ња је сви­ња, а ин­же­њер је, ипак, ин­же­њер. Ни­си мо­гао, ре­ци­мо, да по­ве­риш во­до­вод не­ком ко че­сти­то не зна ни где је из­во­ри­ште, а ка­мо ли шта ту тре­ба да ра­ди. Чак се ни спо­ме­ни­ци кул­ту­ре ни­су да­ва­ли на упра­вља­ње не­ком ко би од ре­ци­мо не­ке рим­ске цар­ске па­ла­те на­пра­вио се­о­ску ка­фа­ну. Хо­ћу да ка­жем да чи­ње­ни­ца да ли ће кул­ту­ром упра­вља­ти не­ко ко ни­је у жи­во­ту ишао у по­зо­ри­ште, или про­чи­тао ијед­ну књи­гу ми­мо оба­ве­зне лек­ти­ре, ма ко­ли­ко би­ла тра­гич­на, ипак не мо­же угро­зи­ти не­чи­ји жи­вот. Бар не фи­зич­ки и крат­ко­роч­но, ма­да мо­же на ду­жи рок и ни­ма­ло на­ив­но. Али, ако да­те гру­пи ди­ле­та­на­та да упра­вља ра­ди­о­ак­тив­ним ма­те­ри­ја­ма, стру­јом, га­сом, во­дом... Он­да ту бог­ме мо­же до­ћи и до ве­о­ма тра­гич­них по­сле­ди­ца. Упра­во на та­кав ди­ле­тант­ски на­чин вла­да се већ ду­же вре­ме, от­ка­ко је уве­де­на ви­ше­пар­тиј­ска пар­то­кра­ти­ја. Јер, ако је јед­но­пар­тиј­ски СКЈ имао све ка­дро­ве на рас­по­ла­га­њу, број­не пар­ти­је, на­ро­чи­то оне ма­ње, му­ку му­че са ка­дро­ви­ма. О то­ме на шта се све­ла ми­тро­вач­ка кул­ту­ра у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, где вла­да ДСС, већ смо пи­са­ли. Али, по­след­њи при­мер у ве­зи ни­ма­ло на­ив­ног ин­ци­ден­та у ми­тро­вач­ком Во­до­во­ду, упра­во је нај­бо­ља сли­ка и при­ли­ка нео­збиљ­но­сти и од­су­ства ми­ни­му­ма од­го­вор­но­сти. Уме­сто да од­го­во­ри на но­ви­нар­ско пи­та­ње да ли је тач­но да је из кру­га овог пред­у­зе­ћа укра­де­на из­ве­сна ко­ли­чи­на пи­ра­ле­на – опа­сне кан­це­ро­ге­не и ток­сич­не ма­те­ри­је, ко­ја мо­же иза­зва­ти еко­ло­шку ка­та­стро­фу – ди­рек­тор Са­ша Бу­га­џи­ја и ње­го­ви са­рад­ни­ци се из­ван­ред­но пра­ве „на­ив­ни“. Мо­жда го­спо­дин Бу­га­џи­ја, за­шти­тар би­ља по стру­ци, баш не­што и не зна о пи­ра­ле­ну, али тре­ба­ло би да има ко зна. Ње­гов тех­нич­ки ди­рек­тор, ње­гов пи-ар и оста­ли, из­бе­га­ва­ли су сва­ки раз­го­вор са на­шим но­ви­на­ма на ту те­му. У то вре­ме, град је већ уве­ли­ко бру­јао о то­ме. Зна се да су љу­ди нај­ви­ше упла­ше­ни кад не­ма­ју пра­ву ин­фор­ма­ци­ју. А упра­во је то не­до­ста­ја­ло од над­ле­жних из Во­до­во­да. Оно, не­до­ста­так пра­вих ин­фор­ма­ци­ја је­сте на­чин вла­да­ња ДСС-а, стран­ке чи­ји је Бу­га­џи­ја (и са­рад­ни­ци му до ње­га ру­ко­во­ди­о­ци) рев­но­сни члан и ка­дар за ва­жне функ­ци­је. Али, ру­ко­во­ђе­ње Во­до­во­дом и пла­си­ра­ње ин­фор­ма­ци­ја ва­жних за гра­ђан­ство, не сме да ли­чи на по­ту­ље­не је­ре­ми­ја­де не­при­ко­сно­ве­ног вла­сни­ка ми­тро­вач­ког ДСС-а Не­на­да Ле­ма­ји­ћа, уз по­моћ ко­јих овај лик вла­да стран­ком и Ми­тро­ви­цом, та­ко да се чла­но­ви стран­ке бо­га­те, а Ми­тро­ви­ца си­ро­ма­ши. Да ли је опа­сни, ток­сич­ни и кан­це­ро­ге­ни укра­ден, или ни­је, ин­фор­ма­ци­ја о то­ме мо­ра би­ти ја­сна и од­го­вор­на. Јер во­да из ми­тро­вач­ког Во­до­во­да не при­па­да ми­тро­вач­ком ДСС-у и стра­нач­ким ма­ни­пу­ла­ци­ја­ма. Та во­да при­па­да Ми­тро­ви­ци, баш као и ин­фор­ма­ци­ја о то­ме има­ју ли Ми­тров­ча­ни раз­ло­га да стре­пе од еко­ло­шке ка­та­стро­фе са нај­те­жим мо­гу­ћим по­сле­ди­ца­ма. Да би то схва­тио не­ко ко упра­вља Во­до­во­дом, он мо­ра би­ти од­го­во­ран, а да би схва­тио да је од­го­вор­ност не­што ви­ше од ра­пор­та у Ле­ма­ји­ће­вој „Али­ба­би­ној пе­ћи­ни“, мо­ра би­ти аде­кват­но обра­зо­ван и стру­чан. Датум: 15.06.2011. Не­под­но­шљи­ва ла­ко­ћа рас­па­да­ња Ју­би­лар­ни, 20. по ре­ду Фе­сти­вал бе­сед­ни­штва у Срем­ској Ми­тро­ви­ци по­ка­зао је сву бе­ду у ко­јој се на­ла­зи та­ко­зва­на ми­тро­вач­ка кул­ту­ра, за­ро­бље­на у, мо­же се сло­бод­но ре­ћи, фе­у­дал­ном по­се­ду јед­не стран­ке. Од­но­сно Град­ске упра­ве за кул­ту­ру и обра­зо­ва­ње. Ко­јој је ре­фе­рен­ца за обра­зо­ва­ње та што је сво­је­вре­ме­но ак­ту­ел­на ми­ни­стар­ка из ове стран­ке, осим што не при­зна­је Дар­ви­на, оста­ла за­пам­ће­на и по чу­ве­ној из­ја­ви да је пе­сму Бран­ка Ра­ди­че­ви­ћа „Од ко­лев­ке па до гро­ба, нај­леп­ше је ђач­ко до­ба...“ на­пи­са­ла пе­сни­ки­ња Де­сан­ка Мак­си­мо­вић. О кул­ту­ри да и не го­во­ри­мо. Осим уче­сни­ка, на ју­би­лар­ном Фе­сти­ва­лу бе­сед­ни­штва, ко­ји је про­шлог пет­ка, 10. ју­на, одр­жан на ми­тро­вач­ком Жит­ном тр­гу, је­два да је би­ло ви­ше од пе­де­се­так (и бро­јем: 50-так) по­сма­тра­ча. Иако је ве­че би­ло ле­по, а Жит­ни трг се на­ла­зи у са­мом цен­тру, где у сва­ком мо­мен­ту има бар пет­сто до хи­ља­ду гра­ђа­на, ко­ји по­чет­ком ви­кен­да иза­ђу у ве­чер­њу лет­њу шет­њу или на сок, ка­фу, сла­до­лед... Је­два пе­де­се­так по­се­ти­ла­ца на ју­би­лар­ном Фе­сти­ва­лу бе­сед­ни­штва, од ко­јих кад се оду­зму они ко­ји су мо­ра­ли би­ти при­сут­ни због стро­гог над­зо­ра стра­нач­ко­про­па­ган­ди­стич­ког кул­тур­тре­ге­ра Не­на­да Ле­ма­ји­ћа, ко­ме би на упор­но­сти по­за­ви­део и сам Ге­белс и ње­го­вих пар­тиј­ских по­ли­ца­ја­ца. Ко­ји во­де ра­чу­на о пар­тиј­ској при­сут­но­сти ДСС–МЕР–ов­ских ак­ти­ви­ста при­ли­ком сва­ког стра­нач­ког пер­фор­ман­са. А Фе­сти­вал бе­сед­ни­штва, от­кад га је ДСС отео од Гра­да то и је­сте – нај­о­бич­ни­ји ого­ље­ни стра­нач­ки „пер­фор­манс“ про­па­ганд­ног ти­па. О тро­шку по­ре­ских об­ве­зни­ка, раз­у­ме се. И та­ко то тра­је већ ви­ше од јед­не де­це­ни­је, од­но­сно од кад је ми­тро­вач­ка фи­ли­ја­ла ДСС-а од јед­не ле­по за­ми­шље­не град­ске кул­тур­не ма­ни­фе­ста­ци­је, на­пра­ви­ла сво­ју стра­нач­ку жур­ку. По­што ју је прет­ход­но пре­о­те­ла од гра­да и про­гла­си­ла за стра­нач­ки по­сед. Ина­че, Фе­сти­вал бе­сед­ни­штва је осно­ван пре две де­це­ни­је, на ини­ци­ја­ти­ву не­ко­ли­ци­не Ми­тров­ча­на: ар­хе­о­ло­га др Пе­тра Ми­ло­ше­ви­ћа, адво­ка­та Алек­сан­дра Ер­де­ља­на и про­фе­со­ра Јо­ва­на Ра­ду­но­ви­ћа. Иако је на вла­сти та­да ов­де био СПС, ни је­дан од њих тро­ји­це ни­је био члан вла­да­ју­ће стран­ке. Сем ако се из­у­зме уче­шће го­спо­ђе Ве­сне Спа­со­је­вић, ко­ја је у то вре­ме би­ла би­тан стра­нач­ки фак­тор у кул­ту­ри. Али њен по­сао се ма­ње - ви­ше сво­дио на ло­ги­стич­ки, од­но­сно фи­нан­сиј­ски део ове при­ред­бе. Фе­сти­вал бе­сед­ни­штва ни­кад ни­је до­се­гао оне ви­си­не ка­кве је за­ми­шљао др Пе­тар Ми­ло­ше­вић. Ваљ­да се већ осе­ћао дах но­вог вре­ме­на, у ко­ме се ма­ње бе­се­ди, а ви­ше ко­му­ни­ци­ра те­ле­фо­ном, ком­пју­те­ром, СМС-ом... Ипак, не мо­же се ре­ћи да Фе­сти­вал ни­је ишао уз­ла­зном ли­ни­јом, упр­кос бес­па­ри­ци због санк­ци­ја, де­вал­ва­ци­је и кри­зе уоп­ште. На­кон пе­то­ок­то­бар­ских про­ме­на, чи­та­ву ми­тро­вач­ку кул­ту­ру под свој над­зор пре­у­зи­ма Ле­ма­јић Не­над са сво­ји­ма из ДСС-а, пре­тва­ра­ју­ћи је у соп­стве­ни стра­нач­ки кул­тур­бунд. Од та­да, из го­ди­не у го­ди­ну, па­да ква­ли­тет Фе­сти­ва­ла бе­сед­ни­штва. Про­паст овог Фе­сти­ва­ла, ко­јим све ви­ше по­чи­е­њу да до­ми­ни­ра­ју ср­це­па­ра­тел­не, јеф­ти­но­па­три­от­ске сту­пид­не ре­ци­та­ци­је и па­ра­пра­во­слав­ни мо­ле­ба­ни, у ко­ји­ма вр­ви од „ор­га­змич­не“ му­ца­во­сти и не­му­што­сти – од­ви­ја се те­мељ­но и не­за­др­жи­во. Не­ко се у свом том лу­ди­лу, ипак, до­звао па­ме­ти, па се се­тио да у јед­ном де­лу ан­га­жу­је и Зо­ра­на Ле­вај­ца, али је­дан ело­квен­тан адво­кат, ма ко­ли­ко био до­бар, те­шко шта мо­же про­тив тру­ста ле­ма­ји­ћев­ских по­лу­ин­те­ли­ге­на­та, ан­ти­та­ле­на­та и оста­лих ти­ква­на. Та­ко је Фе­сти­вал до­жи­вео да на свој ју­би­леј пра­ви пред­ста­ву за пе­де­се­так стра­нач­ких ак­ти­ви­ста, ко­ји су ту до­шли по пар­тиј­ском за­дат­ку и за тек по­не­ког слу­чај­ног про­ла­зни­ка. На жа­лост, би­ло би под­но­шљи­во да је Фе­сти­вал бе­сед­ни­штва је­ди­ни кул­тур­ни до­га­ђај ко­га су Ле­ма­ји­ће­ви про­фе­си­о­нал­ни ди­ле­тан­ти у кул­ту­ри (за ко­ју Град из­два­ја ми­ли­он евра го­ди­шње – бро­јем 1.000.000 евра!) де­ва­сти­ра­ли у по­след­њој де­це­ни­ји. Сем Фе­сти­ва­ла бе­сед­ни­штва, ту је бед­но ста­ње По­зо­ри­шта, ко­је не­ма ни јед­ног за­по­сле­ног глум­ца и, иако се во­ди као про­фе­си­о­нал­но, ни­је у ста­њу да на­пра­ви ни јед­ну пред­ста­ву ко­ја за­слу­жу­је да бу­де при­мље­на на Фе­сти­вал про­фе­си­о­нал­них по­зо­ри­шта Вој­во­ди­не. Чи­ме је све­де­но на функ­ци­ју се­о­ског до­ма кул­ту­ре, ко­ји из­ма­мљу­је са­лу за пар­тиј­ски по­доб­не. Да не по­ми­ње­мо Би­бли­о­те­ку ко­ја има ви­ше би­бли­о­те­кар­ки (чла­но­ва стран­ке) не­го но­вих на­сло­ва књи­га. Да не го­во­ри­мо о Цар­ској па­ла­ти, чи­ји је про­стор пре­тво­рен у ка­фан­ски и из­дат у за­куп, јер Ле­ма­ји­ће­ва упра­ва не­ће да пла­ти тро­шко­ве одр­жа­ва­ња ко­ји је­два да до­сти­жу сто­ти­нак хи­ља­да ди­на­ра. И да не го­во­ри­мо у ка­квом су очај­ном ста­њу Га­ле­ри­ја и у ка­квој бес­па­ри­ци ра­ди Му­зеј Сре­ма. Иако се из бу­џе­та из­два­ја ми­ли­он евра, нов­ца за кул­тур­не про­гра­ме не­ма, јер све иде на стра­нач­ке ак­тив­но­сти и ак­ти­ви­сте. Уки­нут је чак и Фе­сти­вал Ми­тро­вач­ка пе­сма, ваљ­да јер мен­та­ли­тет па­љан­ског ин­те­лек­ту­ал­ца не тр­пи му­зи­ку ов­да­шњег под­не­бља. Под­не­бља у ком су се мно­ги та­кви пр­ви пут по­ште­но нај­е­ли хле­ба. Али је за­то би­ло па­ра да се у уста­но­ва­ма кул­ту­ре за­по­сле чак и де­ца ло­кал­них функ­ци­о­не­ра ДСС-а. Иако та де­ца у исто вре­ме сту­ди­ра­ју на бу­џе­ту и при­ма­ју сти­пен­ди­је из град­ског бу­џе­та, што је сво­је­вр­стан кри­ми­нал. За та­ште ни­сам си­гу­ран, али ни­је ис­кљу­че­но. Јер, за оне ко­ји при­ма­ју пла­те у ми­тро­вач­кој кул­ту­ри, ни­је оба­ве­зно да до­ла­зе на по­сао. Датум: 01.06.2011. Ни­ко као Ба­не Гра­до­на­чел­ник Срем­ске Ми­тро­ви­це Бра­ни­слав Бе­не Не­ди­мо­вић је, су­де­ћи по го­то­во сва­ко­днев­ном по­ја­вљи­ва­њу на те­ле­ви­зи­ји, по­но­во у ак­ци­ји. Да­ни су по­ста­ли то­пли­ји, а по­сле Ђур­ђев­дан­ка, хај­дуч­ког са­стан­ка, и не­ки по­ли­ти­ча­ри су по­ста­ли жи­вах­ни­ји. Осим што је ре­шен да до кра­ја го­ди­не отво­ри бар 1.000 рад­них ме­ста нај­ма­ње, од­лу­чио је да учи­ни и дру­га до­бра де­ла. И то јав­но, пред те-ве ка­ме­ра­ма, а не ко не­ки на­ма иза ле­ђа. (Као ре­ци­мо Ле­ма­јић Не­над. Ко­ји је при­та­јен у де­бе­лој сен­ци, у нај­за­ба­че­ни­јим угло­ви­ма Град­ске ку­ће. А на­ро­чи­то у по­лу­та­ми оми­ље­не му „Га­шпар­ки­не“ упра­ве, ода­кле ло­па­та­ма не­за­ко­ни­то из­вла­чи но­вац, се­би и с/во­ји­ма, што за пар­тиј­ске, што за лич­не по­тре­бе. Као у не­кој бо­же­ме­про­сти, пуј-пуј, је­зик пре­гри­зо, „вуч­јој ја­зби­ни“, ода­кле ко­ман­ду­је сво­јим ду­пе­ли­сци­ма и оста­лим по­лу­све­том ко­ји се око ње­га оку­пља. Јер у ње­го­вом пе­ри­фе­риј­ском фор­ма­ту ди­кен­сов­ске про­ве­ни­јен­ци­је ви­ди Про­ви­ђе­ње. Али, та­кав је Ле­ма­јић, љу­би­тељ сен­ки и та­ме, чо­век ко­ји кад ра­ди сво­је чу­де­сне по­сло­ве од јав­ног зна­ча­ја, не во­ли днев­но све­тло, и уоп­ште при­су­ство јав­но­сти у ра­ду. На­ро­чи­то ако су у пи­та­њу нов­ци. Ту­ђи нов­ци ко­ји­ма па­љан­ски ин­те­лек­ту­а­лац во­ли лич­но да рас­по­ла­же. Ба­ха­то, без по­ла­га­ња ра­чу­на. На на­чин сли­чан оном ка­ко то са оте­тим пле­ном рас­по­ла­же друм­ски раз­бој­ник.) Гра­до­на­чел­ник је, да­кле, кре­нуо у ак­ци­ју. По­што је од Но­ве го­ди­не до да­нас та­ко­ре­ћи био у хи­бер­на­ци­ји. Че­ка­ју­ћи да га, као за­ча­ра­ту ље­пот’цу про­бу­ди Бо­рис Та­дић лич­но и при­ми га у Де­мо­крат­ску стран­ку. Све у инат Де­мо­крат­ској стран­ци и по це­ну да рас­пу­сти цео Град­ски од­бор ДС у Срем­ској Ми­тро­ви­ци. Јер, шта је за Бо­ри­са Та­ди­ћа пет хи­ља­да чла­но­ва ДС у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, спрам на­шег Ба­не­та. Ни­ко као Ба­не! Ни­ко, ба! Сад, шта се ту де­си­ло, ђа­во ће га зна­ти. Тек, Ба­не Не­ди­мо­вић, и по­ред свих учи­ње­них на­по­ра, ка­ко пред те-ве ка­ме­ра­ма, та­ко и у Ле­ма­ји­ће­вој хлад­њи­ка­во-вла­жној сен­ци, оста­де на прав­ди ми­лог бо­га не­уч­ла­њен у стран­ку сво­јих сно­ва. Ен­де. Ви­ше на Ле­ма­ји­ће­ву, не­го на соп­стве­ну жа­лост. Јер, ако ће­мо пра­во, Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић ни­је све то ни сми­слио на сво­ју ру­ку. Већ је чи­тав тај про­је­кат, јед­на од иде­ја Удру­же­ња гра­ђа­на Ле­ма­јић & Не­над, од­но­сно ДСС & МЕР. Ко­је се као и сва оста­ла Ле­ма­ји­ћер­ва удру­же­ња фи­нан­си­ра­ју из „га­шпар­ки­не“ упра­ве. До­не­кле уз­дуж, а од­не­кле и по­пре­ко. Што би ре­кли му­зи­кан­ти: Љу­ди ни­је фер, чо­век жи­ви ка Мер! Гра­до­на­чел­ник је на соп­стве­но ин­си­сти­ра­ње одре­шио соп­стве­ну, гра­до­на­чел­нич­ку ка­си­цу пра­си­цу и ре­шио да глу­ми Де­да Мра­за. Иако је про­шла Но­ва го­ди­на. Или Бо­жић Ба­ту. Или ус­кр­шњег зе­ку, иако је про­шао и Ус­крс. Али, ни­су про­шли из­бо­ри у за Са­вет МЗ Ла­ћа­рак. Што је мо­жда још јед­на ака­дем­ска до­сет­ка оног ин­те­лек­ту­ал­ца са се­о­ског рас­кр­шћа? Јер су из­бо­ри у тек не­де­љу 5. ју­на. Из­ла­зе­ћи ве­ро­ват­но у су­срет Ле­ма­ји­ће­вој по­тре­би да мо­жда уве­де но­ви са­мо­до­при­нос у Ла­ћар­ку, Ба­не је на сво­ју ру­ку до­нео јед­ну му­дру, али не­пра­вед­ну од­лу­ку. По тој му­дрој, али не­пра­вед­ној од­лу­ци, гра­ђа­ни Ла­ћар­ка (на­се­ља Ка­ме­њар, Блок Б итд.), пен­зи­о­не­ри и ста­ри­ји од 65 го­ди­на, мо­ћи ће џа­бе да се во­за­ју из­дрн­да­ним ауто­бу­си­ма бив­шег Сре­мек­спре­са. У сми­слу ко­ри­шће­ња град­ског пре­во­за. Пла­ћа гра­до­на­чел­ник Ба­не лич­но. Из сред­ста­ва по­ре­ских об­ве­зни­ка. Ме­ђу ко­ји­ма су и по­ре­ски об­ве­зни­ци ко­ји ни­су из Ла­ћар­ка. Не­го ре­ци­мо Ди­во­ша, Бе­ше­но­ва итд. Али код њих ни­су из­бо­ри. Кад код њих бу­ду из­бо­ри, он­да ће гра­до­на­чел­ник опет да одре­ши ка­си­цу пра­си­цу. Па ће и они да се во­за­ју ауто­бу­сом. То јест Ди­во­ша­ни, Чал­ман­ци, Ку­змин­ци и оста­ли. Бе­ше­нов­ци мо­жда не мо­ра­ју. Њи­ма је, уме­сто бес­плат­ног ауто­бу­ског пре­во­за, до­вољ­но да им не­ко до­зво­ли кри­во­лов. Под усло­вом да у кри­во­лов иду оп­штин­ским аутом. За са­да ће, сем Ми­тров­ча­на, да се во­за­ју је­ди­но Ла­ћар­ци. Што зна­чи да се од ла­ћа­рач­ког ПУПС-а оче­ку­је да на из­бо­ри­ма за Са­вет МЗ гла­са за МЕР. Ми­тро­ви­цу европ­ску ре­ги­ју. Што би у ла­ћа­рач­кој ва­ри­јан­ти мо­рао би­ти ЛЕР. То јест Ла­ћа­рак европ­ска ре­ги­ја. Или ЛЕ­ЛЕ!? Ле­ма­ји­ће­ва ла­ћа­рач­ка европ­ска... Има не­бро­је­но мо­гућ­но­сти. Кад се већ џа­бе во­за­ју, Ла­ћар­ци би мо­гли да спо­је ле­по са ко­ри­сним. Да оби­ђу Цар­ску ка­фа­ну. У ко­јој се на­ла­зи Цар­ска па­ла­та. То јест ако има­ју за ту­ру. А у по­врат­ку да ба­це по­глед на ку­ћу Љу­би­ше Шу­ла­је, бив­шег успе­шног ка­дра ЈУЛ-а, по­том ДСС–МЕР–ов­ца, струч­ња­ка за ан­ти­ку и слу­жбе­ног чу­ва­ра Цар­ске ка­фа­не. Пар­дон, Цар­ске па­ла­те. Ко­ја, ку­ћа то јест, из град­ског ауто­бу­са из­гле­да до­ста до­бро. Бо­ље не­го Цар­ска па­ла­та. Јер ни­је сме­ште­на у Цар­ској ка­фа­ни. Зли је­зи­ци твр­де да на­ро­чи­то до­бро из­гле­да од вре­ме­на ка­ко се гра­ди­ла Цар­ска ка­фа­на. Од­но­сно Цар­ска па­ла­та. Бит­но је да је во­жња џа­бе. Бар до по­не­дељ­ка. Док не про­ђу из­бо­ри у Ла­ћар­ку. Датум: 04.05.2011 Бе­жа­ни­ја из ДСС-а Ми­тро­вач­ки гра­до­на­чел­ник Не­ди­мо­вић Бра­ни­слав већ одав­но ни­је је­ди­ни ко­ји ку­ца на вра­та Де­мо­крат­ске стран­ке. Још увек без­у­спе­шно, су­де­ћи по чи­ње­ни­ци да му је до­жи­ве­ла фи­ја­ско и но­во­го­ди­шња опе­ра­ци­ја „де­сант на По­кра­јин­ски од­бор ДС“. Са све из­најм­ље­ним ТВ ка­ме­ра­ма пред ко­ји­ма ма­ше са стра­нач­ком при­ступ­ни­цом. А ко­ју је би­ће осми­слио чу­ве­ни па­љан­ски ин­те­лек­ту­а­лац, бу­ду­ћи да га исти још увек во­да на по­ли­тич­кој узи­ци. Да­кле, Не­ди­мо­вић Бра­ни­слав ви­ше ни­је је­ди­на по­ли­тич­ка „уда­ва­ча“ ко­ја ну­ди сво­је ча­ри на услу­гу Де­мо­крат­ској стран­ци. Пре­ма не­зва­нич­ним по­да­ци­ма, број оних ко­ји су на­пу­сти­ли ДСС (Од­но­сно Ми­тро­ви­цу европ­ску ре­ги­ју, што му до­ђе исто то са­мо ма­ло дру­га­чи­је) и од­лу­чи­ли да спас од ре­зул­та­та пред­сто­је­ћих из­бо­ра по­тра­же пре­ла­ском у ДС, по­при­лич­но је ве­лик. Ме­ђу њи­ма је нај­ви­ше раз­о­ча­ра­ног члан­ства (јер Не­над Ле­ма­јић и Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић ни­су мо­гли да у ЈКП Во­до­вод, То­пли­фи­ка­ци­ју и оста­ла пред­у­зе­ћа и уста­но­ве за­по­сле све ко­ји­ма су по­сао обе­ћа­ли – шта се мо­же кад до­ста рад­них ме­ста ву­че и фа­ми­ли­ја...), али и не ма­ли број ДСС-ових функ­ци­о­не­ра. Та­ко то иде; љу­бав за љу­бав, а ја­ре за па­ре. Тре­нут­но пред­сед­ник (бар фор­мал­но) ми­тро­вач­ког ДСС-а, по­ли­тич­ка ма­ри­о­не­та Зо­ран Ми­шче­вић не­ће, без до­зво­ле свог тр­бу­хо­збор­ца Ле­ма­ји­ћа, ни по­твр­ди­ти ни де­ман­то­ва­ти гла­си­не да је ов­да­шња фи­ли­ја­ла Ко­шту­ни­чи­не пар­ти­је пред га­ше­њем, те да над­зор над њом уско­ро пре­у­зи­ма по­ве­ре­ник из пар­тиј­ске цен­тра­ле. Шта да се ра­ди, вре­ме чи­ни сво­је, ђа­во је од­нео ша­лу, а ни­је ни Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић нај­па­мет­ни­ји, па да са­мо он же­ли да пре­бег­не у ДС. Ме­ђу­тим, у ДС-у си­гур­но не­ће има­ти раз­у­ме­ва­ња за „по­кај­ни­ке“ огре­зле у ло­по­влук и ко­руп­ци­ју. За­што је пред га­ше­њем ДСС, а по све­му су­де­ћи и ква­зи­по­ли­тич­ка „фир­ма“ Ми­тро­ви­ца европ­ска ре­ги­ја, вла­сни­штво Ле­ма­јић Не­на­да, успе­шног при­ват­ни­ка у по­ли­тич­ко-ко­руп­тив­ном би­зни­су не­за­ко­ни­тог тро­ше­ња сред­ста­ва из Бу­џе­та Гра­да Срем­ска Ми­тро­ви­ца? По све­му су­де­ћи, про­фе­со­ру ко­шту­ња­ве про­па­ган­де у Ре­пу­бли­ци Ми­ле До­ди­ка је кан­да вре­ме ис­те­кло. Чо­век ко­ји је са­њао да ће кад по­ра­сте би­ти Глав­ни Уред­ник Срем­ске Ми­тро­ви­це, ипак ни­је до­ра­стао до не­ког ко се мо­же по­хва­ли­ти ака­дем­ским фор­ма­том. Бар не у ба­вље­њу по­ли­ти­ком; тим пре што би „про­фе­сор“ жар­ко же­лео да дру­ги ми­сле да је оно чи­ме се он ба­ви – обич­на ве­се­ла игра. Игра ту­ђим гла­ва­ма, да­ка­ко. Јер, та­мо где он пре­да­је ква­зи­и­сто­ри­ју, још увек ша­љу сул­та­ну у Стам­бол усо­ље­не срп­ске гла­ве, као знак ода­но­сти и ло­јал­но­сти. „Про­фе­сор“ по­ли­тич­ке игре ста­кле­них пер­ли ипак ни­је ус­пео да пре­ва­зи­ђе по­на­вљач­ку прак­су сво­јих нај­го­рих ђа­ка и још го­рих учи­те­ља. Све што је ура­дио, пре­пи­сао је од­не­куд и за­то то де­лу­је јад­но и отр­ца­но. Не­ди­мо­вић Бра­ни­сла­ва на функ­ци­ју гра­до­на­чел­ни­ка иза­брао је сво­је­вре­ме­но пу­тем по­ли­тич­ког на­си­ља, уз по­моћ ра­ди­ка­ла. Ра­ди­ка­ли би му мо­жда то и опро­сти­ли, али се гру­бо по­и­грао и са њи­хо­вим та­да­шњим ше­фом Ра­до­сла­вом Је­вре­мо­ви­ћем. Иза­бра­ли су га за пред­сед­ни­ка Скуп­шти­не Гра­да, а за­тим, по­сле не­ко­ли­ко да­на, пу­сти­ли низ во­ду. Као што је Ко­шту­ни­ца ура­дио са То­мом Ни­ко­ли­ћем. Да­кле, чи­сто пре­пи­си­ва­ње. За­то са­да не­ма по­ли­тич­ких при­ја­те­ља ни ме­ђу ра­ди­ка­ли­ма, а ни ме­ђу на­пред­ња­ци­ма, где је да­нас по­ме­ну­ти Је­вре­мо­вић. То ма­ло ра­ди­ка­ла што за­по­шља­ва у Во­до­во­ду и ко­је­ку­де ни­је до­вољ­но. Јер и они, ра­ди­ка­ли за­по­сле­ни у Во­до­во­ду итд., зна­ју да је то са­мо при­вре­ме­но. Јер их је пре­му­дри Ле­ма­јић за­по­слио са­мо на од­ре­ђе­но вре­ме. Од­но­сно док их не зло­у­по­тре­би у по­треб­ној ме­ри. Од То­ме Ни­ко­ли­ћа је украо ре­цепт за осни­ва­ње Ми­тро­ви­це европ­ске ре­ги­је. То­ма по­це­пао ра­ди­ка­ле и осно­вао СНС, а он као фол „по­це­пао“ ДСС, па као ре­зер­вну стран­ку осно­вао Ми­тро­ви­цу европ­ску ре­ги­ју. А он­да је као екс­клу­зи­ван по­клон Де­мо­крат­ској стран­ци по­ну­дио ла­жног от­пад­ни­ка од ДСС-а Не­ди­мо­ви­ћа. Ми­сле­ћи ваљ­да да ће ови да се упе­ца­ју на ње­го­ву про­вид­ну лаж. Вре­ме је учи­ни­ло сво­је. Не­ди­мо­вић ни­је при­мљен у ДС, а кад ће не зна­мо. Они ко­ји­ма је обе­ћа­но за­по­шља­ва­ње „са­мо ако гла­са­ју за Ле­ма­ји­ће­ве бај­ке“, у ме­ђу­вре­ме­ну су про­гле­да­ли. Про­гле­да­ли су и мно­ги ко­ји су на функ­ци­ја­ма, јер зна­ју да ман­дат ни­је до­жи­во­тан. За­то је ду­га­чак ред оних ко­ји, за­јед­но са Не­ди­мо­ви­ћем, да­нас ку­ца­ју на вра­та Де­мо­крат­ске стран­ке. Датум: 20.04 2011. Хап­ше­ње Хри­ста Ус­крс је без сум­ње нај­ве­ћи хри­шћан­ски пра­зник. Без об­зи­ра што мно­ги све че­шће тра­же од­го­вор на пи­та­ње да ли је Бог умро уза­луд, пра­зник по­све­ћен оно­ме ко­ји је у на­ше име на се­бе при­мио гре­хо­ве, жр­тву­ју­ћи се на кр­сту, ни­чим не мо­же би­ти ума­њен. Од оног да­на ка­да је Исус на ма­гар­цу уја­хао у Је­ру­са­лим, све­стан то­га да иде меч­ки на ру­пу, про­шло је два­де­сет ве­ко­ва. Од та­да до да­нас, у сла­ву На­за­ре­ћа­ни­на са­гра­ђе­ни су мно­ги хра­мо­ви, а Пар­ти­ја зва­на Цр­ква, ко­ја је свој про­грам фор­ми­ра­ла на ње­го­вом уче­њу, до­жи­ве­ла је број­не де­о­бе. Од оне пр­ве на ка­то­лич­ку и пра­во­слав­ну, па до оних ка­сни­јих на не ма­ли број про­те­стант­ских и оста­лих фрак­ци­ја. Ко­је ове пр­ве, ко­је ми­сле да има­ју та­пи­ју на остав­шти­ну Ису­са Хри­ста, на­зи­ва­ју сек­та­ма и не при­зна­ју их за се­би рав­не. За­бо­ра­вља­ју­ћи да су и ра­но­хри­шћа­ни у до­ба ка­да је Исус био ра­за­пет на кр­сту, та­ко­ђе има­ли ста­тус обич­не сек­те и гру­пе за­не­се­ња­ка ко­је тру­ћа не­што о људ­ским сло­бо­да­ма и рав­но­прав­но­сти. Да­ле­ко од то­га да је Исус са сво­јом убо­гом бра­ти­јом пред­ста­вљао прет­ход­ни­цу фран­цу­ске бур­жо­а­ске ре­во­лу­ци­је (оне ко­ја је ис­пред ги­љо­ти­не за­го­ва­ра­ла сло­бо­ду, јед­на­кост и брат­ство); не на­про­тив, јер Исус ни­је тра­жио жр­тве, већ је сам то при­стао да бу­де, али то не зна­чи да је због то­га био ма­ње опа­сан по та­да­шње дру­штве­но-по­ли­тич­ко устрој­ство. Да­нас, по­што је хри­шћан­ска Цр­ква већ одав­но ус­по­ста­ви­ла свој по­ре­дак, у ја­сној по­де­ли на „Ца­ру ца­ре­во, а Бо­гу бо­жи­је“, има оних ко­ји твр­де да би Исус по­но­во био ухап­шен ка­да би се не­ким чу­дом по­но­во по­ја­вио на ма­гар­цу. Та­ман и ис­пред не­ког од хри­шћан­ских хра­мо­ва. Ма­кар Пон­ти­је Пи­лат и не уче­ство­вао у овој ра­бо­ти. Шта би да­кле да­на­шње вла­сти мо­гле да иш­че­пр­ка­ју да­на­шњем Ису­су Хри­сту, ка­ко би га ели­ми­ни­са­ли из по­ли­тич­ког жи­во­та, јер би мо­гао по­ста­ти опа­сан по власт, без об­зи­ра да ли су у том мо­мен­ту рас­пи­са­ни из­бо­ри? Пре све­га, за­хва­љу­ју­ћи да­но­ноћ­ном ра­ду и пра­ће­њу од стра­не Слу­жбе, Исус би сва­ка­ко мо­рао има­ти по­де­бео до­си­је. У том до­си­јеу, сва­ка­ко да би цр­ве­ном ли­ни­јом би­ли под­ву­че­ни они ре­до­ви ко­ји го­во­ре о Ису­со­вом де­ло­ва­њу у сми­слу оку­пља­ња љу­ди по пе­ри­фер­ним ме­сним за­јед­ни­ца­ма. Ко­ји­ма исти об­ја­шња­ва да су пред Бо­гом сви јед­на­ки, тј. да има­ју иста пра­ва на рад, шко­ло­ва­ње, здрав­стве­но оси­гу­ра­ње, ко­ри­шће­ње јав­ног сер­ви­са итд. Чи­ме без сум­ње (и по­зи­ва­њем на­ро­да на гра­ђан­ску не­по­слу­шност) очи­глед­но по­ку­ша­ва да уру­ши по­ре­дак и при­ват­ну сво­ји­ну, јед­ном реч­ју ор­га­ни­за­ци­ју вла­сти и др­жа­ве. Због све­га на­ве­де­ног, за оче­ки­ва­ти је да би Исус Христ, ро­ђен у Ви­тле­је­му, од оца Јо­си­па (ко­ји му и ни­је би­о­ло­шки отац, тј. са­мо де ју­ре, али не и де фак­то) и мај­ке Ма­ри­је (ко­ја је уства­ри вол­шеб­но за­труд­не­ла са Све­тим Ду­хом, иако је у то вре­ме већ би­ла у бра­ку са Јо­си­пом), без стал­ног за­по­сле­ња и ме­ста бо­рав­ка, про­ла­зио кроз ка­зне­ну еви­ден­ци­ју. На­ро­чи­ту сум­њу, ко­ја би има­ла до­дат­ну те­жи­ну и би­ла раз­лог за по­ја­ча­ну буд­ност Слу­жбе, да­ва­ла би чи­ње­ни­ца да Исус Христ ни­је члан ни јед­не ре­ги­стро­ва­не по­ли­тич­ке стран­ке. По­себ­но не оне под кон­тро­лом Слу­жбе. Те да исти де­лу­је ми­мо свих утвр­ђе­них пра­ви­ла, оку­пља­ју­ћи се са исто­ми­шље­ни­ци­ма, иако ти ску­по­ви ни­су уред­но при­ја­вље­ни, на ме­сти­ма ко­ја за то ни­су би­ла од­ре­ђе­на и без до­зво­ле за јав­но оку­пља­ње. Све у све­му, Исус би про­шао исто као и пре две хи­ља­де го­ди­на. Био би ухап­шен и ве­ро­ват­но би био на ве­сти­ма. И мо­жда би већ су­тра био за­бо­ра­вљен, сем ако не би до­шао у си­ту­а­ци­ју да га не­ко по­зо­ве у ри­ја­ли­ти шоу. И да На­за­ре­ћа­нин то при­хва­ти. Датум: 13.04.2011. Про­свет­ни (не)рад­ни­ци Ако је ишта до­бро ис­па­ло од још јед­ног ма­ра­тон­ског штрај­ка про­свет­них (не)рад­ни­ка, ко­ји је (ваљ­да?) окон­чан прет­про­шлог по­не­дељ­ка, он­да је то да су уче и на­став­ни­ци већ сви­ма по­пе­ли на гла­ву. Ка­ко и не би, кад го­ди­ну за го­ди­ном сва­ко по­лу­го­ди­ште от­по­чи­ње са њи­хо­вом прет­њом да од обра­зо­ва­ња не­ма ни­шта док им др­жа­ва не по­ве­ћа пла­те. И та­ко то тра­је. Не­ко је из­ра­чу­нао да је за по­след­њих две де­це­ни­је из­гу­бље­на чи­та­ва јед­на школ­ска го­ди­на. И ни­ком ни­шта, сем што су нам ђа­ци, као та­о­ци про­фе­сор­ских пла­та и не­ра­да про­свет­них (не)рад­ни­ка, на са­мом дну по ре­зул­та­ти­ма ме­ђу­на­род­них те­сто­ва. Да­ле­ко иза Сло­ве­ни­је и Хр­ват­ске. А сва­ке го­ди­не (не­кад и по два­пут го­ди­шње) нам про­свет­ни (не)рад­ни­ци об­ја­шња­ва­ју ка­ко они, јел­те, штрај­ку­ју због ма­лих пла­та, али не са­мо због њих, већ пре све­га за­то што је обра­зо­ва­ње ја­ко ва­жно и што им је до то­га ста­ло ви­ше не­го до по­ви­ши­це. И сва­ки пут кад до­би­ју по­ви­ши­цу, за­бо­ра­ве да је ко­ли­ко је ва­жно обра­зо­ва­ње, ње­го­ва ре­фор­ма и из­ме­на пла­на и про­гра­ма. За­што да не? Они иона­ко нај­ви­ше во­ле да као па­па­га­ји по­на­вља­ју исте лек­ци­је на исти на­чин, а све оно што де­цу ни­су у ста­њу да на­у­че, па има­ју ваљ­да та де­ца ма­ме и та­те, па не­ка ро­ди­те­љи бла­го­и­зво­ле пла­ти­ти ча­со­ве, мо­же и том истом на­став­ни­ку, али у сло­бод­но вре­ме, што да не. И та­ко то тра­је го­ди­на­ма. Уз упор­но за­бо­ра­вља­ње да ти исти на­став­ни­ци (у др­жав­ним шко­ла­ма) до­би­ја­ју пла­те баш из бу­џе­та, ко­ји пла­ћа­ју­ћи по­ре­зе, пу­не баш ти ро­ди­те­љи, ко­је они упу­ћу­ју на до­дат­но пла­ћа­ње при­ват­них ча­со­ва. Ко­ли­ко­год ус­пе­ли да се из­бо­ре за по­ви­ши­цу, то ни по че­му не до­при­но­си бо­љој на­ста­ви. Јер, ис­тра­жи­ва­ња су по­ка­за­ла да нам је на­став­нич­ки ка­дар стар, не­до­вољ­но обра­зо­ван и не­за­ин­те­ре­со­ван за уче­ни­ке. Про­свет­ни (не)рад­ни­ци очи­глед­но не­ма­ју осе­ћај за дру­ге. У че­му им ите­ка­ко по­ма­же др­жа­ва. Јер, у зе­мљи ко­ја бо­лу­је од бе­ле ку­ге и сма­ње­ња бро­ја уче­ни­ка, број про­свет­них (не)рад­ни­ка се пер­ма­нент­но по­ве­ћа­ва. Док сто­ти­не хи­ља­да рад­ни­ка оста­је без по­сла. Да је др­жа­ви ста­ло до уче­ни­ка, бар оно­ли­ко ко­ли­ко чи­ни уступ­ке про­свет­ним (не)рад­ни­ци­ма, не­што би пред­у­зе­ла. За при­мер, по­де­ли­ла би не­ко­ли­ко от­ка­за они­ма ко­ји не же­ле да ра­де за пла­ту ко­ја је да­ле­ко из­над про­се­ка и за­по­сли­ла дру­ге, ко­ји че­ка­ју по­сао на тр­жи­шту ра­да. По про­це­ни др­жа­ве, си­ро­ма­шне су са­мо оне по­ро­ди­це са при­ма­њи­ма ма­њим од 18.000 ди­на­ра. То зна­чи да има­мо три по­ро­ди­це за јед­ну „бед­ну“ про­фе­сор­ску пла­ту. За­то је штрајк про­свет­них (не)рад­ни­ка, ко­је из­др­жа­ва­ју си­ро­ма­шни рад­ни­ци, од­раз его­и­зма и од­су­ства ре­ал­но­сти. Ако др­жа­ва то ни­је схва­ти­ла у ме­ри у ко­јој је тре­ба­ло, схва­ти­ли су то гра­ђа­ни, по­себ­но ро­ди­те­љи ђа­ка, а и са­ми ђа­ци. По­след­њи штрајк про­свет­них (не)рад­ни­ка, по пр­ви пут, ни­је на­и­шао ни на чи­је одо­бра­ва­ње. Датум: 09.03.2011. Ле­ма­јић ме­ђу Глем­ба­је­ви­ма Они ко­ји су на ко­ји на­чин са­ра­ђи­ва­ли са срем­ско­ми­тро­вач­ким Ра­ди­ом М де­ве­де­се­тих го­ди­на, ве­ро­ват­но ни­су за­бо­ра­ви­ли мр­ша­вог чо­ве­чуљ­ка, у пла­стич­ним ис­пу­ца­лим па­пу­ча­ма и оци­ца­ним фар­мер­ка­ма ко­је су про­пу­сти­ле бар два пра­ња, ка­ко за­ми­че на пу­та­њи из­ме­ђу де­ска и сту­ди­ја, е да би сни­ми­ле не­ку сво­ју еми­си­ју о ваљ­да исто­ри­ји (ту се из­ви­ња­вам, јер ни­сам био не­ки па­си­о­ни­ра­ни слу­ша­лац), или не­чем на ту те­му. У то вре­ме ак­ту­ел­ни ди­рек­тор Иван Ра­кић, ко­га су од ми­ља зва­ли Ба­ге­ри­ста, ина­че ал­фа и оме­га Ра­ди­ја М, и Го­ран Ма­тић, глав­ни уред­ник, а ка­сни­је ви­со­ки функ­ци­о­нер ЈУЛ-а, ни­су мно­го др­жа­ли до „на­уч­не ди­сци­пли­не“ др Не­на­да Ле­ма­ји­ћа, али га ни­су спре­ча­ва­ли да с вре­ме­на на вре­ме уђе у сту­дио. Про­фе­со­ров ле­же­ран од­нос пре­ма лич­ној хи­ги­је­ни сма­тра­ли су лу­цид­ним ака­дем­ском не­кон­фор­ми­змом, а сем то­га, у то вре­ме ТВ про­грам још ни­је по­чео са ра­дом, па је дис­кре­ци­ја, бар што се спољ­ног из­гле­да ти­че, мо­же се ре­ћи, би­ла за­га­ран­то­ва­на. (И ја бих имао раз­ло­га да се по­ди­чим ње­го­вим об­ја­вљи­ва­њем не баш гра­ма­тич­ки нај­пи­сме­ни­јих тек­сто­ва на стра­ни­ца­ма М НО­ВИ­НА, чи­ји сам не­ка­да био уред­ник. Шта да се ра­ди, па­пир тр­пи све.) Од та­да је про­шло не­што вре­ме­на, не­ких де­це­ни­ју и по (вре­ме не­бит­но за исто­ри­ју), али то је би­ло до­вољ­но да тај усу­ка­ни ти­хи чо­ве­чу­љак, за­хва­љу­ју­ћи сре­ди­ни из ко­је је из­ни­као, ево­лу­и­ра у чо­ве­ка вр­ло бит­ног. Из по­лу­ма­сних рон­ђа­вих фар­мер­ки ушао је у фир­ми­ра­но оде­ло, из пла­стич­них па­пу­ча у ква­ли­тет­не ци­пе­ле, а из со­ци­ја­ли­стич­ког ста­на, ка­кви су се от­ку­пљи­ва­ли за сто­ти­нак он­да­шњих не­мач­ких ма­ра­ка, ушао је (ка­жу по­зна­ва­о­ци ње­го­вог ли­ка и де­ла) у још не­ко­ли­ко ста­но­ва. Џип до­ду­ше не во­зи, чак ни ауто­мо­бил, ма­да су ње­го­ви вр­ло бли­ски ро­ђа­ци (или се то ка­же чла­но­ви фа­ми­ли­је?) ви­ђа­ни ка­ко во­зи­ка­ју из­ве­сне слу­жбе­не ауто­мо­бил­чи­ће за при­ват­не по­тре­бе. Али, то је ма­њи про­блем. Не­у­глед­ни па­ла­нач­ки про­фе­сор­чић по­стао је са­свим дру­ги чо­век. За­хва­љу­ју­ћи по­ли­ти­ци. Ма­да ка­те­дру на но­во­сад­ској ви­со­кој шко­ли ни­је на­пу­стио. Јед­ном кад све про­ђе, про­фе­сор има пар­че хле­ба у ру­ка­ма. Ма­да му ни то ни­је о гла­ву, ако је тач­но, ка­ко не­ки твр­де, да је др Не­над Ле­ма­јић да­нас је­дан од нај­бо­га­ти­јих љу­ди у Срем­ској Ми­тро­ви­ци. Али, да ли је он ви­ше­стру­ки ми­ли­о­нер у еври­ма, или до­ла­ри­ма, ни­је на ме­ни да про­ве­ра­вам. Ту­ђе нов­це бро­ја­ти и још по­не­што ра­ди­ти ни­је ла­ка ствар. По­сто­је слу­жбе ко­је има­ју над­ле­жност да утвр­де да ли се не­ко за­бро­јао, Не­ве­за­но за то „ко­ли­ко је у ми­ли­о­ни­ма евра те­жак“, др Не­над Ле­ма­јић пра­ви про­блем и се­би и дру­ги­ма на јед­ној са­свим дру­гој стра­ни. Не­у­глед­ни па­ла­нач­ки про­фе­сор­чић, ко­ји је мо­ља­као Ба­ге­ри­сту да га пу­сти у сту­дио по­сле Ци­це, тру­ба­ча, за­ви­чај­них умет­ни­ка, ра­зних кле­о­па­три и вра­ча­ра оп­ште прак­се, са­да ви­ше ни­ког ни за шта не мо­ра да мо­ли. Он има моћ. Као Хи Мен. За раз­ли­ку од Хи Ме­на, он сво­ју моћ не ко­ри­сти у бор­би До­бра про­тив Зла, већ обр­ну­то. Сво­ју моћ др Не­над Ле­ма­јић ко­ри­сти да љу­ди­ма ко­ји му ни­су по во­љи за­гор­ча­ва жи­вот. Др Ле­ма­јић, ина­че, има оби­чај да ка­же да је оно што он ра­ди дру­ги­ма – обич­на игра. Игра је, са­ма по се­би, над­град­ња, што зна­чи да се др Не­над Ле­ма­јић на­шао у ви­шој ево­лу­тив­ној фа­зи соп­стве­не исто­ри­је. На­пра­ви­ти од свог жи­во­та игру, а од ту­ђег па­као, то јест игра­ти се Злог Бо­га, то мо­же са­мо не­ко ко је бо­гат и не­мо­ра­лан као Глем­бај. Глем­ба­јев­шти­на је код нас узе­ла до­ста ма­ха. Мо­гу­ће да је и ју­нак мог тек­ста имао ту сре­ћу да за крат­ко вре­ме пре­ђе пут ми­нор­ног па­ла­нач­ког про­фе­со­ра до стра­нач­ког Глем­ба­ја, те да је ушао у фа­зу кад од из­ли­ва вла­сти у мо­зак гу­би осе­ћај за ра­ци­о­нал­но по­на­ша­ње. Бес­по­треб­но се за­ме­рио са мно­гим љу­ди­ма, али ште­та ко­ју чи­ни дру­ги­ма мо­же му се јед­ног да­на оби­ти о гла­ву. Ми­слим да Ле­ма­јић др Не­над чи­ни јед­ну стра­те­шку гре­шку. Сво­јим до­ђо­шко-ја­њи­чар­ским кул­ту­ро­ло­шком тем­пе­ра­мен­том, ко­ји ого­ље­но иси­ја­ва из ње­го­вог хо­мо по­ли­ти­ку­са и ко­јим не­гу­је не­скри­ве­но пре­зи­ра­ње све­га што је аутох­то­но вој­во­ђан­ско, Ле­ма­јић Н. не раз­у­ме Срем­це, иако у Сре­му жи­ви и зу­лум­ћа­ри. Онај ко не раз­у­ме Срем­це тај ве­ро­ват­но не зна да Срем­ци не гри­зу соп­стве­не пр­сте кад за­пад­ну у не­во­љу. Они пр­сте сти­сну у ша­ку. Сре­мац се обе­си кад не­ма да пла­ти по­рез, јер те­шко под­но­си бру­ку и не­моћ. Али, ако му не­ко ба­ха­то га­зи њи­ву и пљу­је у та­њир, е он­да ту про­ра­ди сре­мач­ки инат и ства­ри не иза­ђу на до­бро. Не мо­жеш се као Глем­бај по­на­ша­ти ме­ђу Срем­ци­ма, а да и сам не сно­сиш по­сле­ди­це свог по­на­ша­ња. Датум: 16.02.2011. Сти­ро­пор ре­во­лу­ци­ја Ето, про­шао је и тај То­мин ми­тинг ис­пред згра­де На­род­не скуп­шти­не и ни­је се де­си­ло ни­шта нео­бич­но. Ни­ком ни­су укра­ли па­ти­ке, ни­је раз­би­јен ни је­дан про­зор на не­кој од ам­ба­са­да, а фа­ла ми­лом бо­гу сви су се ку­ћа­ма вра­ти­ли жи­ви и здра­ви. Са пре­по­ру­ком да ко хо­ће до­ђе за два ме­се­ца и по­не­се са со­бом сти­ро­пор, јер­бо сле­ди ган­ди­јев­ска бор­ба не­пре­ста­на, све док се власт не на­ка­не да рас­пи­ше пре­вре­ме­не из­бо­ре. Они ко­ји су на ми­тин­гу би­ли, ве­ле раз­ли­чи­то о бро­ју при­сут­них на ње­му: јед­ни да је би­ло пе­де­сет хи­ља­да љу­ди, дру­ги да је би­ло чак сто хи­ља­да, тре­ћи да је би­ло ко што ни­кад ни­је (за­ви­сно од то­га ка­ко се гле­да на ту ствар), али ми­слим да је то ма­ње ва­жно. Јер, ако се узме у об­зир да у Ср­би­ји има зва­нич­но око ми­ли­он не­за­по­сле­них (што зна­чи да тај број мо­же би­ти и ве­ћи), шта је про­блем на­пу­ни­ти трг ис­пред На­род­не скуп­шти­не. У сва­ком слу­ча­ју, на овај ми­тинг се ни­је ишло ор­га­ни­зо­ва­но од стра­не др­жа­ве, ка­да су у ци­љу од­бра­не Ко­со­ва (и Ме­то­хи­је, на­рав­но) ис­пред фир­ми сто­ја­ли ауто­бу­си, а и же­ле­зни­ца је ор­га­ни­зо­ва­ла не­ко­ли­ко ком­по­зи­ци­ја вла­ко­ва без во­зног ре­да, бес­плат­но. Ко­со­во је оста­ло та­мо где је и би­ло, а ни ми се не­што ни­смо ма­кли с ме­ста. До­ду­ше, не­ма у ми­тин­зи­ма ви­ше оне ро­ман­ти­чар­ске ва­ри­јан­те као у до­ба кад је краљ ули­ца и тр­го­ва био Вук Дра­шко­вић, али на­род мо­ра не­где да се из­ве­де. Ако се оку­пи де­сет хи­ља­да љу­ди на бе­о­град­ском глав­ном шо­ру при­ли­ком ло­мље­ња че­сни­це, што се не би иза­шло и на не­ки ми­тинг, по­себ­но ако се зна да на­сту­па­ју Кур­са­џи­је. На­род иона­ко не­ма па­ра за кон­цер­те и дру­ге при­ред­бе. Ко­ли­ко ће ду­го и са ко­ли­ко њих То­ма и Ву­чић се­де­ти на сти­ро­по­ру, то ће вре­ме да по­ка­же. Ме­ђу­тим, не ве­ру­јем да ће то ути­ца­ти на власт да рас­пи­ше ван­ред­не из­бо­ре. Ако ишта бу­де до­при­не­ло то­ме да се на из­бо­ре иде ове, а не на­ред­не го­ди­не, да­кле пре вре­ме­на, он­да за то не­ће би­ти за­слу­жна сти­ро­пор ре­во­лу­ци­ја, не­го ен­ту­зи­ја­сти по­пут Мла­ђа­на Дин­ки­ћа. То што се ко­а­ли­ци­о­ни парт­не­ри сва­ђа­ју ни­је ни­шта нео­бич­но, али да ли ће би­ти из­бо­ра пре вре­ме­на, или не­ће, не­ће од­лу­чи­ти ни Дин­кић, ни Да­чић, већ Бо­рис Та­дић. Оно што је ме­ни као по­сма­тра­чу са стра­не ту за­ни­мљи­во, ни­је да ли ће из­бо­ра би­ти пре вре­ме­на, или не­ће. Кад год да бу­ду из­бо­ри, на­ма не ги­не да гле­да­мо исте фа­це и у на­ред­ном ман­да­ту, јер ни ме­ђу пр­ва­ци­ма у опо­зи­ци­ји ви­ше не­ма ни­ког ко бар јед­ном ни­је био у вла­сти, би­ло на че­лу вла­де, или бар на не­ком од ми­ни­стар­ских функ­ци­ја. Сви су, да­кле, по­ка­за­ли шта зна­ју што је по на­шем рон­ђа­вом гу­бит­нич­ком из­гле­ду ви­ше не­го очи­глед­но. Што се ме­не лич­но ти­че, по­ка­за­ло се да у по­ли­ти­ци сва­ко мо­же сва­ким (као у груп­ња­ци­ма на нај­лу­ђим пи­ја­ним жур­ка­ма), па је са­мо пи­та­ње ко ће би­ти у вла­сти, ко у опо­зи­ци­ји, а ко не­ће про­ћи цен­зус. Оно што је мно­го за­ни­мљи­ви­је од То­ми­ног ми­тин­га и што мно­го ви­ше мо­ра да бри­не власт је­су штрај­ко­ви. Пре све­га за­то јер то ни­су штрај­ко­ви обес­пра­вље­них рад­ни­ка Ма­тро­за и слич­них фа­бри­ка ко­јих ви­ше не­ма. Ни­ти су то штрај­ко­ви оних ко­ји ар­бај­ту­ју код Ки­не­за за сто евра. Ти не­ма­ју куд – или Ки­не­зи, или ули­ца, јер има их ко­ји че­ка­ју на ред да се за­по­сле на њи­хо­во упра­жње­но ме­сто. Не, не­ма ви­ше „са­мо­у­пра­вљач­ке“ рад­нич­ке кла­се, о ко­јој ве­ро­ват­но ко­ба­ја­ги бри­не још је­ди­но онај про­фе­си­о­нал­ни син­ди­ка­лац Сте­ва Ро­ма­ков. Ови ко­ји са­да штрај­ку­ју су слу­жбе­ни­ци из јав­ног сек­то­ра, чла­но­ви и при­ја­те­љи вла­да­ју­ћих и бив­ших вла­да­ју­ћих пар­ти­ја ко­је су са­да у опо­зи­ци­ји, је­ди­на гла­сач­ка ма­ши­на на ко­ју се ра­чу­на по­ред ова­ко не­за­хвал­ног на­ро­да ко­ји све ви­ше бе­жи у по­ли­тич­ку ап­сти­нен­ци­ју и де­пре­си­ју. Про­свет­ни рад­ни­ци, по­ли­цај­ци, здрав­стве­ни рад­ни­ци. Ако та­ко кре­не, ето на­ма и вој­ске, по­шта­ра и оџа­ча­ра. За кон­дук­те­ре, стју­ар­де­се, пи­ло­те и ма­ши­но­во­ђе ма­ње ва­жно, же­ле­зни­ца иона­ко по­сто­ји са­мо као ску­па ша­ла, а ни ЈАТ ни­је од­ле­тео мно­го да­ље. Штрај­ко­ва­ли, не штрај­ко­ва­ли, па­ра не­ма, за­то ни­је Иви­ца Да­чић луд што се то­ли­ко за­др­жао на мо­ли­тве­ном фру­шту­ку у Аме­ри­ци. Мо­жда је че­као да му за­па­ку­ју за пут, или је где­год свра­тио на ма­стан бу­рек. Шта да ра­ди чо­век, јед­ном је већ, не­ког пе­тог ок­то­бра био оте­ран с вла­сти, сва­шта је мо­гу­ће да му се опет де­си. Јер, сви су већ би­ли и у вла­сти и у опо­зи­ци­ји. Са сти­ро­по­ром, без сти­ро­по­ра, кад год да бу­ду из­бо­ри, на­ма сре­ће и ле­пог жи­во­та без њих не­ма. Датум: 09.02.2011. Шта би да­нас ре­кли Све­ти Са­ва и До­си­теј Тек што су се за­вр­ши­ли све­то­сав­ски благ­да­ни, а про­свет­ни рад­ни­ци от­по­че­ли још је­дан од оних чу­ве­них штрај­ко­ва. Због пла­та. У ре­ду, не знам ни­ког ко мо­же при­стој­но да жи­ви од обич­не пла­те, али ов­де је сам жи­вот већ одав­но не­при­стој­на по­ну­да. Не бих да опо­ни­рам про­свет­ним рад­ни­ци­ма, има ме­ђу њи­ма фи­ног све­та, али се не­што не се­ћам да је икад за­по­чет штрајк због то­га што ни­је из­вр­ше­на ре­фор­ма про­све­те, што су на­став­ни пла­но­ви и про­гра­ми та­кви да нам де­ца из­ла­зе све глу­па­ви­ја из шко­ле, не­при­пре­мље­на за би­ло ка­кав прак­ти­чан жи­вот из­ван учи­о­ни­ца, сем да се евен­ту­ал­но учла­не у не­ку стран­ку и до­би­ју по­сао у оп­шти­ни или ка­квом јав­ном пред­у­зе­ћу. Не се­ћам се да се не­кад штрај­ко­ва­ло због не­до­стат­ка учи­ла и ка­би­не­та, а ка­мо ли због то­га што нам у 21. ве­ку још увек има шко­ла без нај­о­бич­ни­јих кло­зе­та са ми­ни­му­мом хи­ги­је­не, а о то­плој во­ди да и не го­во­ри­мо. Али. Шта да се ра­ди кад ме­ђу ми­ни­стри­ма има­мо љу­де ко­ји хо­ће да уки­ну Дар­ви­на, ко­ји не раз­ли­ку­ју Де­сан­ку Мак­си­мо­вић од Бран­ка Ра­ди­че­ви­ћа и ко­ји­ма је ве­ро­на­у­ка ва­жни­ја од фи­зи­ке, ма­те­ма­ти­ке, ин­фор­ма­ти­ке и зна­ња стра­ног је­зи­ка. За­то све ово што се да­нас де­ша­ва у про­све­ти ли­чи на осве­ту ло­ших ђа­ка. Оних ђа­ка из не­ка­да­шњих ма­га­ре­ћих клу­па, ко­ји су за­хва­љу­ју­ћи све­му ово­ме што нам се до­га­ђа по­след­њих два­де­сет и ку­сур го­ди­на, по­ста­ли срп­ска зва­нич­на „ели­та“ – тај­ку­ни, на­род­ни по­сла­ни­ци, ми­ни­стри, па на­рав­но и про­свет­ни рад­ни­ци на свим ни­во­и­ма. Шта би да­нас ре­кли Све­ти Са­ва и До­си­теј Об­ра­до­вић, ка­да би не­ким чу­дом по­но­во за­ба­са­ли у Ср­би­ју. Све­ти Са­ва, пр­ви срп­ски про­све­ти­тељ, ко­ји је за он­да­шње љу­де био бар чи­тав век, или чак не­ко­ли­ко ве­ко­ва ис­пред, да­нас би се си­гур­но згра­нуо због чи­ње­ни­це да су шко­ле ма­ло-ма­ло за­кљу­ча­не, да су ђа­ци по­лу­пи­сме­ни и да се на свет­ској ле­стви­ци, у од­но­су на дру­ге зе­мље, на­ла­зе на са­мом дну. Шта би ре­као Све­ти Са­ва ка­да би да­нас, у 21. ве­ку, ви­део да нам де­ца има­ју ви­ше ча­со­ва ве­ро­на­у­ке не­го уче­ња о зна­њи­ма ко­ја ће и би­ти нео­п­ход­на чим из шко­ле иза­ђу у ре­а­лан жи­вот. Сав ње­гов труд да по­мог­не Ср­би­ма да иза­ђу из сред­ње­ве­ков­ног мра­ка, уз по­моћ про­све­ће­но­сти, као да не­ко же­ли да по­ни­шти, пра­ве­ћи од на­ше де­це нај­о­бич­ни­је ста­до ко­јим ће да ма­ни­пу­ли­шу Цр­ква и нео­д­го­вор­ни по­ли­ти­ча­ри, нај­че­шће удру­же­но. О че­сти­том До­си­те­ју Об­ра­до­ви­ћу да ни не го­во­рим. Онај ко­ји је по­бе­гао из Хо­по­ва, и то још у вре­ме кад цр­кве­не пор­те ни­су ли­чи­ле на во­зни парк за џи­по­ве до­стој­не сур­чин­ског кла­на у нај­бо­љим да­ни­ма, онај ко­ји је го­во­рио да су шко­ле ва­жни­је овом убо­гом на­ро­ду од цр­кве­них зво­на, да­нас би се по­сти­део ви­дев­ши на шта ли­чи обра­зов­ни си­стем, два ве­ка на­кон вре­ме­на ка­да је био пр­ви срп­ски ми­ни­стар про­све­те. Све ово за­пра­во пи­шем из јед­ног раз­ло­га, пре­ци­зни­је због јед­ног ле­пог до­га­ђа­ја ко­ји ми да­је на­ду да по­сто­ји све­тло у овом мра­ку. У пи­та­њу је јед­на ве­ли­ка ствар ко­ја се до­го­ди­ла у јед­ној ма­лој, али по свом де­лу ве­ли­кој, срем­ској оп­шти­ни. Оп­шти­ни Пе­ћин­ци. Ло­кал­на са­мо­у­пра­ва у са­рад­њи са при­вред­ни­ци­ма, по­во­дом све­то­сав­ских све­ча­но­сти, по­кло­ни­ла је свим ђа­ци­ма че­твр­тог раз­ре­да свих основ­них шко­ла на те­ри­то­ри­ји пе­ћи­нач­ке оп­шти­не – лап­топ ра­чу­нар. Укуп­но 184 лап­топ ра­чу­на­ра, чи­ја се вред­ност из­ра­жа­ва ни­ма­ло на­ив­ном нов­ча­ном ци­фром. Али, ту ци­фру на­мер­но не же­лим да по­ми­њем. Из про­стог раз­ло­га што ни јед­на ци­фра за ова­кву на­ме­ну не­ма са­мо но­ми­нал­ну нов­ча­ну вред­ност. У пи­та­њу је не­што мно­го ви­ше. У пи­та­њу је хва­та­ње ко­ра­ка са вре­ме­ном. Уме­сто гу­слар­ског ора­тор­ства о срећ­ни­јој бу­дућ­но­сти, под усло­вом да бу­де­мо до­бри и по­слу­шни, и ре­дов­но пла­ћа­мо цр­кве­ни па­ро­хи­јал, сва­ки ђак че­твр­тог раз­ре­да основ­не шко­ле на те­ри­то­ри­ји пе­ћи­нач­ке оп­шти­не до­био је лап­топ ра­чу­нар. Пе­ћи­нач­ка оп­шти­на има не­ких 6.500 до­ма­ћин­ста­ва. Ако тај број по­де­ли­мо са 184 (ко­ли­ко је лап­топ ра­чу­на­ра по­де­ље­но), он­да ће­мо до­ћи до ра­чу­ни­це да је чак три од­сто до­ма­ћин­ста­ва пе­ћи­нач­ке оп­шти­не до­би­ло лап­топ ра­чу­нар. Пе­ћи­нач­ка ло­кал­на са­мо­у­пра­ва је чвр­сто ре­ши­ла да ова прак­са пре­ра­сте у тра­ди­ци­ју. До кра­ја ове де­це­ни­је, лап­топ ра­чу­на­ре има­ће сва­ко тре­ће до­ма­ћин­ство на те­ри­то­ри­ји Оп­шти­не Пе­ћин­ци. Не знам кад ће Ср­би­ја ући у Евро­пу, али знам да ће пе­ћи­нач­ка оп­шти­на у том мо­мен­ту би­ти ком­плет­но ком­пју­те­ри­зо­ва­на. То­ме би се да­нас ра­до­ва­ли и Све­ти Са­ва и До­си­теј. Датум: 19.01.2011. Ве­се­ло, ве­се­ло Што јест јест, и ра­ни­је сам свет гле­да­ла кроз ру­жи­ча­сте на­о­ча­ре, али од ка­ко сам упло­ви­ла у срећ­ну но­ву 2011. го­ди­ну, мом оп­ти­ми­зму не­ма кра­ја. И то не за­то што је пред­сед­ник ре­као да би тре­ба­ло да бу­де­мо оп­ти­ми­сти, не­го она­ко, из чи­ста ми­ра. До­вољ­но је са­мо да по­гле­дам днев­ник на те­ле­ви­зи­ји, ни­је ва­жно ко­јој, све су исте, и ауто­мат­ски ми по­ста­не ја­сно да сам ја је­дан мно­го срећ­на пер­со­на. Пре све­га за­то што жи­вим у Ср­би­ји, јер жи­вот у Ср­би­ји је чи­ста ег­зо­ти­ка, и то не од ју­че, пре­кју­че или од се­зо­не про­ле­ће – ле­то 91, то је та­ко од­у­век. Је­ди­но што не вла­да ве­чи­то ле­то и што нам ба­на­не не ра­сту из­над гла­ва. У све­му оста­лом ско­ро да нам је исто као и они­ма ис­под ба­на­ни­ног др­ве­та. С том ма­лом раз­ли­ком да смо ми по­ди­гли по­рез на ба­на­не, а они их бе­ру за фрај. Али, да се ма­нем ба­на­на. Ка­жу да смо че­твр­та на­ци­ја на све­ту по де­пре­сив­но­сти. Не знам ода­кле то. Ве­ро­ват­но ни­су узе­ли у об­зир но­ви­на­ре јав­ног сер­ви­са и оста­лих те­ле­ви­зи­ја. Њих да су пи­та­ли ве­ро­ват­но би ре­зул­тат био мно­го бо­љи, у ко­рист оп­ти­ми­зма, на­рав­но. Јер ту бе­сло­ве­сну сре­ћу и раз­дра­га­ност ка­ква вла­да на ма­лим екра­ни­ма, не мо­же нор­ма­лан чо­век ни да за­ми­сли, а ка­мо­ли да схва­ти. Шта би­сте ви на при­мер хте­ли од на­ше др­жа­ве и на­ших по­ли­ти­ча­ра, кад код нас не­ма по­пла­ва као у Аустра­ли­ји? А не­ма ни кли­зи­шта ко у Бра­зи­лу. Ме­сец да­на је Евро­па би­ла за­ко­ва­на у снег и лед, а код нас са­мо што др­ве­ће ни­је на­пу­пи­ло, ско­ро про­ле­ће. И ка­ко чо­век да се љу­ти на вла­ду што је бен­зин опет по­ску­пео, што мле­ка ви­ше не­ма не­го што га има, али је за­то ску­пље, што ће се по­ди­ћи по­ре­зи на ку­ће и ста­но­ве? Не мо­же да се љу­ти кад ви­ди ка­ко се по све­ту љу­ди да­ве у бу­ји­ца­ма, а код нас су­во ко ба­рут. Па он­да Асанж. Три ме­се­ца слу­шам о Асан­жу и све се ди­вим овим на­шим што су то­ли­ке па­три­о­те, а не ко тај не­срећ­ник што је све др­жав­не и ди­пло­мат­ске тај­не об­ја­вио на ин­тер­не­ту. На­ши још ни­су ни чу­ли за ин­тер­нет, они др­жав­не тај­не но­се на це­де­и­ма, ко оно­мад Ра­де Бу­ла­то­вић, бив­ши пр­ви де­бе­јац Ср­би­је. На­ше др­жав­не тај­не за­вр­ше баш та­мо где тре­ба, без гре­шке и им­про­ви­за­ци­је. Та­кви смо ми, ро­до­љу­би­ви и од­го­вор­ни. И у сред тог оп­ти­ми­зма чу­јем да у овој срећ­ној зе­мљи по­ла ми­ли­о­на љу­ди због си­ро­ма­штва не пла­ћа ре­жи­ју, стру­ју, во­ду, ко­му­на­ли­је... То су из­ра­чу­на­ли ваљ­да ста­ти­сти­ча­ри, они исти у чи­јој ра­чу­ни­ци је про­сеч­на пла­та 35 хи­ља­да. Не знам са­мо шта они под­ра­зу­ме­ва­ју под про­се­ком, а још ма­ње ми је ја­сно ко­је ра­чун­ске рад­ње су упо­тре­би­ли кад су до­шли до те ци­фре. Пи­там се ко су ти љу­ди, ти што ра­чу­на­ју про­се­ке, је л има­ју они при­ја­те­ље, ку­мо­ве, ком­ши­је. Ил су па­ли с Мар­са? Мо­же би­ти да на Мар­су и на те­ле­ви­зи­ји по­сто­је та­кве про­сеч­не пла­те, у Ср­би­ји јок. А тих по­ла ми­ли­о­на, ма­да сам убе­ђе­на да је та број­ка мно­го ве­ћа, су нам нај­бо­ља пре­по­ру­ка за ула­зак у Евро­пу. Са њи­ма има да ба­ци­мо Евро­пу на ко­ле­на. Баш њи­ма су ваљ­да на­ме­ње­ни они сил­ни тек­сто­ви по но­ви­на­ма и са­ве­ти ка­ко да се опо­ра­ве од пре­о­бил­не хра­не ко­ју су у огром­ним ко­ли­чи­на­ма кон­зу­ми­ра­ли за вре­ме пра­зни­ка. Ти што не­ма­ју за ни стру­ју су сав но­вац од со­ци­јал­не по­мо­ћи, ми­ни­мал­них пен­зи­ја и пла­та спи­ска­ли на пра­се­ти­ну и јаг­ње­ти­ну, па се сад др­же за пре­то­ва­ре­не сто­ма­ке и пи­ју со­ду би­кар­бо­ну. Њи­ма се пре­по­ру­чу­ју ман­да­ри­не и зе­ле­ни чај. Наш оп­ти­ми­зам мо­же да ста­не у ре­че­ни­цу ко­ју сам не­где про­чи­та­ла: сад је до­бро, ра­ни­је су стре­ља­ли. Та­ко гле­да­ју­ћи, ствар­но је до­бро, не мо­же би­ти бо­ље. Датум: 12.01.2011. О јел­ка­ма и бад­ња­ци­ма Ето, до­че­ка­смо и то: да у Ср­би­ји, по­сле по бла­го­у­тро­би­ја на­ша на­пор­них пра­зни­ка, поч­ну рад­ни да­ни, ма шта то зна­чи­ло. Што се ових, да та­ко ка­жем, глав­них пра­зни­ка ти­че, ми­слим да смо их про­сла­ви­ли ка­ко ва­ља, да смо по­ка­за­ли да ни­смо ми­мо све­та, да Де­да Мра­за, иако не но­си шај­ка­чу и шиљ­ка­не, де­фи­ни­тив­но не­ма­мо на­ме­ру да про­те­ра­мо, без об­зи­ра ко­ли­ко нам је Бо­жић Ба­та ми­ли­ји и дра­жи (што је ви­ше кле­ве­та и ла­жи!), али да на­ме­ра­ва­мо и да­ље (по­сто­ја­но ка­но кли­су­ри­не!) да бра­ни­мо сво­је све­те ко­ре­не, сво­ју све­тлу тра­ди­ци­ју, крст ча­сни и сво­је оте­че­стве­не ре­ли­кви­је и идо­ле. И Евро­па и Ко­со­во! И Де­да Мраз и Бо­жић Ба­та. И јел­ка и бад­њак. Да. И јел­ка и бад­њак. Ама увек има не­ко ко Ср­би­ма сре­ћу ква­ри. Још се ни­смо че­сти­то ни отре­зни­ли, кад ето ти за­ке­ра­ла ко­ји увек на све и сва­шта има­ју при­мед­бе. За­ми­сли, мо­лим те, оби­чан чо­век без зад­њих на­ме­ра ни­кад на та­ко шта не би обра­тио па­жњу, ал увек имаш не­ког ки­ла­вог Јо­ви­цу ко­ме и дла­ка сме­та. На­шло се да упо­ре­ђу­је и ка­кав је наш од­нос пре­ма јел­ки, а ка­кав је пре­ма бад­ња­ку. Ја ствар­но не ви­дим шта сад ту ни­је у ре­ду. Јел­ка је­сте јел­ка, ал бад­њак је бра­те бад­њак. Што се про­сеч­ног бра­та Ср­би­на ти­че, ми смо Евро­пу ис­по­што­ва­ли мак­си­мал­но. Јел Сло­бо­дан Си­мић из удру­же­ња мла­дих го­ра­на дао да се об­ја­ви онај оглас о јел­ка­ма, уочи са­ме Но­ве го­ди­не? Јел ле­по апе­ло­ва­но на људ­ску свест да се јел­ке не се­ку по шу­ма­ма и го­ра­ма, не­го да се узи­ма­ју са све бу­се­ном? Па по­сле кад та Но­ва го­ди­на про­ђе, да се те јел­ке са бу­се­ном ле­по за­са­де у дво­ри­шту, или где год у при­ро­ди. Да се та еко­ло­ги­ја мак­си­мал­но ис­по­шту­је. Зна­чи, европ­ски. До ја­ја. Да ви­ди та Евро­па да ни ми ни­смо љу­до­жде­ри, да бри­не­мо о при­ро­ди, озон­ском омо­та­чу и оста­лим три­ца­ма и ку­чи­на­ма. Е сад, ко што ни Де­да Мраз ни­је Бо­жић Ба­та, та­ко ни јел­ка ни­је исто што и бад­њак. Ако смо Евро­пу и еко­ло­ги­ју ис­по­што­ва­ли код јел­ке, шта сад ту има да се за­ке­ра ка­ко смо се­кли бад­њак. Те се­че­мо мла­до др­во, уме­сто да са­ди­мо но­во др­ве­ће, те уни­шта­ва­мо шу­ме, уме­сто да по­шу­мља­ва­мо го­ле­ти, те шта ти ја знам. До­бро, је­су ови из На­ци­о­нал­ног пар­ка Фру­шка го­ра ор­га­ни­зо­ва­ли у Но­вом Са­ду бес­плат­ну по­де­лу бад­ња­ка. Ко ве­ле бо­ље, нег да Но­ви Сад ор­га­ни­зу­је офан­зи­ву пра­во­слав­них др­во­се­ча по об­рон­ци­ма пи­то­ме пла­ни­не, ал ко ће да на­ку­пи тол­ко бад­ња­ка за вас­ко­ли­ко пра­во­слав­но Срб­ство?! Уоста­лом, зар здрав и прав чо­век не ус­клик­не с љу­ба­вљу кад на Бад­њи дан угле­да про­ду­хо­вље­ног и обо­же­ног Све­то­сав­ског Пра­во­слав­ца ка­ко са се­ки­ром, ил мо­тор­ном те­сте­ром у ру­ци, хи­трим ко­ра­ци­ма гра­би ка ка­квом обли­жњем шу­мар­ку да од­се­че гра­не ко­ји­ма ће укра­си­ти ку­ћу, ха­у­бу свог џи­па и све­га оста­лог што Ср­бин има­де. Јер, ако та­кви смо, до зу­ба на­о­ру­жа­ни, кад љу­би­мо бли­жње­га сво­га у Оцу, Си­ну и Свја­та­мо Ду­ху, мож ми­сли­ти тек ка­кви смо кад мр­зи­мо, да им ма­му ма­ми­ну, а и та­ту ако при­гу­сти. Ка­кав је чо­век тај ко­ме мо­же да сме­та на­ша ве­ра, наш бад­њак и наш на­ци­о­нал­ни по­нос? Па не­ће та европ­ска еко­ло­ги­ја да про­пад­не због не­ко­ли­ко хек­та­ра шу­ме! Уоста­лом, ни­је с бад­ња­ком исто ко и с јел­ка­ма. Јер, ти јел­ку ако и не­ћеш да узи­маш с бу­се­ном, мо­жеш да ку­пиш пла­стич­ну код Ки­не­за, и опет је еко­ло­шки. А где си ти, бра­тац мој, ви­до код Ки­не­за да про­да­ју пла­стич­ни бад­њак?! Датум: 22.12.2010. Про­фе­си­о­нал­на вој­ска Про­шле су­бо­те у срем­ском се­лу Ја­ко­ву код Бе­о­гра­да, по­след­ња ге­не­ра­ци­ја Срп­ча­ди (и по­не­ка мла­ђа­на Срп­ки­њи­ца, као еман­ци­па­циј­ска но­во­та­ри­ја, што љу­би Оте­че­ство ни­шта ма­ње од му­шки­ња), ко­ја слу­жи вој­ни рок по ста­ром за­ко­ну, по­ло­жи­ла је све­ча­ну вој­нич­ку за­кле­тву. Да ће чу­ва­ти сво­ју отаџ­би­ну као зе­ни­цу ока свог, или та­ко не­ка­ко. У сва­ком слу­ча­ју, гну­сни не­при­ја­тељ не­ће но­гом кро­чи­ти пре­ко гра­ни­ца исте, ма где оне би­ле. Ен­де. Да­кле, до ја­ја. Опет су се, као и на свим до са­да ме­диј­ски опе­ва­ним за­кле­тва­ма, на­шле ту сол­дат­ске ма­ме и та­те, стри­не, уј­не, по­но­сни ђед рат­ник и још по­но­сни­ја, мо­жда и по­ма­ло труд­на же­на, ве­ре­ни­ца или де­вој­ка, ко­ја ће дра­гог че­ка­ти до пр­вог вој­нич­ког ви­кен­да, а мо­жда и ду­же. У сво­јим ср­це­па­ра­тел­ним из­ја­ва­ма, ажур­ним је жур­на­ли­сти­ма из­дик­ти­ра­но у пе­ро, то јест дик­та­фон, да сва­ка мај­ка и оба­шка тај­ка, по­но­сни су што има­ју си­на за вој­ни­ка. Јер, су­де­ћи по ро­ди­тељ­ком из­ли­ву па­три­о­ти­зма у мо­зак, нај­ве­ћа је ствар на све­ту да њи­хов ју­но­ша у вој­сци на­у­чи да сам на­ме­шта свој кре­вет, да зна да очи­сти обу­ћу, кад већ њи­ма, ро­ди­те­љи­ма, ни­је по­шло за ру­ком да свог бил­ме­за вас­пи­та­ју. Јер, по мно­ги­ма, вој­ска за­то и по­сто­ји: да об­у­чи мла­ђа­ног Ср­би­на да на­ме­шта кре­вет. И да, на­рав­но, на­у­чи да пу­ца, то јест пра­вил­но ру­ку­је оруж­јем и џе­ба­ном. Јер, би­ти Ср­бин ко­ји не уме с пу­шком и пи­што­љем, до­ђе му исто што и би­ти ћо­рав код очи­ју, да не ка­жем исто као ићи у сва­то­ве без оне ства­ри. У соп­стве­не сва­то­ве, оба­шка. Опет, с дру­ге стра­не, би­ти Ср­бин ко­ји не уме с ком­пју­те­ром, стра­ним је­зи­ци­ма, и ко­ји има смет­ње да за­вр­ши фа­кул­тет, то је ов­де из­гле­да ма­њи про­блем. Не­ко ко­ме не мањ­ка вој­не ло­ги­ке и те вр­сте па­ме­ти, из­ја­вио све­ча­но на све­ча­ној за­кле­тви да се у Ср­би­ји, ето, у вој­ску као ин­сти­ту­ци­ју вра­ћа по­ве­ре­ње, ко­је је не­ким чу­дом би­ло сро­за­но у вре­ме оних чу­ве­них ра­то­ва у ко­ји­ма Ср­би­ја ина­че ни­је уче­ство­ва­ла. Што са­мо по­твр­ђу­је чи­ње­ни­цу да ра­до иде Ср­бин у вој­ни­ке, на­ро­чи­то ако уз пор­ци­ју мо­ра да ду­жи пу­шку с бо­је­вом му­ни­ци­јом. Са­да, по­што ра­то­ва ви­ше не­ма, вој­сци је углед по­но­во по­рас­тао. А по­ра­шће јој и бра­да, јер ће сад и по­по­ви би­ти део фор­ма­ци­је. Уме­сто по­ли­тич­ких ко­ме­са­ра. Што до­ка­зу­је да је цр­ква мо­жда не­за­ви­сна од др­жа­ве, али из­гле­да да ни­је др­жа­ва од цр­кве? Пе­ша­диј­ски поп – ка­пе­тан Ћи­ра и ар­ти­ље­риј­ски поп – по­руч­ник Спи­ра ће да но­се уни­фор­му пре­ко ман­ти­је, шле­мо­ве пре­ко ка­ми­лав­ке и па­ро­хиј­ске чи­но­ве вој­не фор­ма­ци­је у ко­јој чи­но­деј­ству­ју. Од но­ве 2011. го­ди­не, да­кле, вој­ска има да бид­не про­фе­си­о­нал­на, што ће ре­ћи пла­ће­нич­ка. Вој­ску ће мо­ћи да слу­жи са­мо онај ко то же­ли до­бро­вољ­но, под усло­вом да га у вој­ску при­ме. Што зна­чи да ће мно­ги ро­ди­те­љи са­да мо­ра­ти са­ми сво­је че­до да на­у­че на­ме­шта­њу кре­ве­та, чи­шће­њу обу­ће и слич­но. Ех, кој ли нам узе из на­ше ду­ше ЈНА? Бе­ше не­кад, сад се са­мо при­по­ве­да. Да се не ла­же­мо, ЈНА, као не­ка вр­ста за­тво­ра за мла­ђе пу­но­лет­ни­ке, отво­ре­ног ти­па, је­сте у не­ком сми­слу би­ла „шко­ла жи­во­та“. Као и не­ке дру­ге ин­сти­ту­ци­је. На жа­лост да­нас се ни шко­ле не ба­ве вас­пит­ним ра­дом, а ни мно­ги ро­ди­те­љи, што зна­чи да по­ли­ци­ја не­ће оста­ти без по­сла. Сад је не­ко дру­го вре­ме, а про­фе­си­о­на­ли­за­ци­ја вој­ске до­не­ће не­ке до­бре ства­ри. За по­че­так бар две: Под је­дан: не­ће сва­ки мо­мак мо­ра­ти да „оду­жу­је дуг отаџ­би­ни“ та­ко што ће ту­пи­ти мо­зак и гу­би­ти вре­ме у не­кој ка­сар­ни, иако ни­кад не би обу­као уни­фор­му и узео оруж­је да не мо­ра. (Сем то­га, ко­ји је иди­о­тлук да­ти оруж­је у ру­ке не­ком ко­га не би при­ми­ли ни у ло­вач­ку сек­ци­ју у Ди­во­шу, или Бин­гу­ли на при­мер?). Под два: бар ће се у не­ком ма­њем де­лу ре­ши­ти пи­та­ње не­за­по­сле­но­сти; бо­ље мом­ка с ви­шком адре­на­ли­на за­по­сли­ти у, ре­ци­мо, не­кој пе­ша­диј­ској је­ди­ни­ци, ако већ има скло­ност ка оруж­ју, не­го да га дру­штво пре­пу­сти са­мо­ор­га­ни­зо­ва­њу као „сло­бод­ног стрел­ца“. Ни ЈНА ни­је би­ла мно­го ма­ње про­фе­си­о­нал­на; офи­ци­ри су би­ли пла­ће­ни­ци. Она је у ра­то­ви­ма де­ве­де­се­тих пу­кла по ша­во­ви­ма брат­ства/је­дин­ства, не по ша­во­ви­ма (не)про­фе­си­о­нал­но­сти. Но, ако ће­мо пра­во, да је ЈНА би­ла ком­пакт­ни­ја, не би до­пу­сти­ла да на хр­ват­ском и бо­сан­ско­хер­це­го­вач­ком ра­ти­шту у ње­ној рат­ној зо­ни вр­шља­ју ар­ка­нов­ске и дру­ге па­ра­вој­не бан­де. На сре­ћу, ни­ка­кве су шан­се да на бив­шим ју­го­сло­вен­ским про­сто­ри­ма по­но­во бу­де ра­та. Ма­да, ако би то и те­о­рет­ски би­ло мо­гу­ће, баш за­то тре­ба из­вр­ши­ти пот­пу­ну про­фе­си­о­на­ли­за­ци­ју вој­ске. Али, не са­мо у сми­слу да сва­ко ко но­си уни­фор­му бу­де пла­ћен за свој по­сао (то су, још оно­мад, би­ли и Ср­би ко­ји су у Ко­сов­ској би­ци ра­то­ва­ли на стра­ни Ту­ра­ка), већ пре све­га да ге­не­ра­ли ко­ји ко­ман­ду­ју вој­ском бу­ду до­стој­ни сво­је про­фе­си­је. Да уме­сто у пар­тиј­ску књи­жи­цу свог вр­хов­ног ко­ман­дан­та и ми­ни­стра вој­ног, ма ко они би­ли, гле­да­ју у Устав сво­је др­жа­ве. Јер да су ге­не­ра­ли ЈНА гле­да­ли у Устав, а не у пар­тиј­ске књи­жи­це Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа, Фра­ње Туђ­ма­на и Али­је Изет­бе­го­ви­ћа, не би би­ло то­ли­ко кр­ви на Бал­ка­ну. Ју­го­сла­ви­ја би се, ако јој је већ су­ђе­но, иона­ко рас­па­ла, а са­да­шње др­жа­ве би би­ле фор­ми­ра­не на ре­фе­рен­ду­ми­ма, а не на тен­ко­ви­ма. Датум: 15.12.2010. Сто ди­на­ра дру­же Од оног исто­риј­ског обра­ћа­ња ес-пе-ес-ов­ци­ма са „дру­га­ри­це и дру­го­ви“, на кон­гре­су те пар­ти­је, пред­сед­ник Бо­рис Та­дић ве­ро­ват­но ви­ше ни­је исти чо­век. Мо­же би­ти да су ма­гич­не ре­чи ко­је су га вра­ти­ле у ра­но ди­си­дент­ско де­тињ­ство то­ли­ко ути­ца­ле на ње­гов мен­тал­ни (и по­ли­тич­ки) склоп да је ре­шио да сме­ни Мир­ка Цвет­ко­ви­ћа и на то ме­сто по­ста­ви дру­га Иви­цу. Да­чи­ћа. Та­ко бар пи­шу днев­не но­ви­не, а да ли је то исти­на, ви­де­ће­мо по­сле кон­гре­са Де­мо­крат­ске стран­ке. Ка­жу ка­ко се пре­ми­јер жа­лио да не мо­же да во­ди вла­ду у ко­јој ми­ни­стри стал­но „тр­че“ код пред­сед­ни­ка др­жа­ве по ми­шље­ње. Јед­но­став­но, не­ма чо­век ауто­ри­тет, о че­му ми као нај­ши­ра јав­ност пој­ма ни­смо има­ли, и баш смо се из­не­на­ди­ли. Је л’ да? Сад, да ли ће Да­чић има­ти тај ауто­ри­тет, ви­де­ће­мо, или му мо­жда не­ће сме­та­ти (као Цвет­ко­ви­ћу) што ми­ни­стри „тр­че“ по ми­шље­ње, или је у пи­та­њу опет мар­ке­тинг ДС уочи пар­тиј­ских из­бо­ра по­ме­шан са со­ци­ја­ли­стич­ком стра­нач­ком ку­хи­њом? Или је мо­жда по сре­ди про­да­ја Те­ле­ко­ма, ко ће зна­ти, за­мр­ше­ни су пу­те­ви го­спод­њи. Све у све­му днев­на штам­па и те­ле­ви­зи­ја нас бом­бар­ду­је сен­за­ци­о­на­ли­стич­ким на­сло­ви­ма, те Је­ре­ми­ћа сме­њу­ју за не­де­љу да­на, те Да­чи­ћа по­ста­вља­ју на ме­сто пре­ми­је­ра, те Стан­ко Су­бо­тић оп­ту­жу­је цео Ко­шту­ни­чин ка­би­нет за ре­ке­ти­ра­ње, те Ви­ки­ликс об­ја­вио ово и оно, а на све те сен­за­ци­је Кр­ко­ба­бић ка­же да ће се нај­ни­же пен­зи­је од 1. ја­ну­а­ра по­ве­ћа­ти за је­дан од­сто. И ни­ко ту вест не сма­тра сен­за­ци­јом. Сви би да се ба­ве Је­ре­ми­ћем, Но­бе­ло­вом на­гра­дом и Ки­ном. И он­да му­дром ди­ва­ну ни­кад кра­ја. Све се над­ме­ћу по­ли­тич­ки ана­ли­ти­ча­ри и син­те­ти­ча­ри ко ће би­ти па­мет­ни­ји и ко ће леп­ше да се ка­же о том слу­ча­ју. Од гла­му­ра спољ­но­по­ли­тич­ких од­но­са ни­ко не­ће да по­бег­не, бе­жи се од уну­тра­шње си­ро­ти­ње и бе­де. Бе­жи се од тих је­дан од­сто по­ве­ћа­ња пен­зи­ја. За­ми­сли­те са­мо, не­ко ко има пен­зи­ју де­сет хи­ља­да, а баш о та­квим пен­зи­ја­ма је реч, од сле­де­ћег ме­се­ца до­би­ја­ће још 100 ди­на­ра, за­хва­љу­ју­ћи на­по­ри­ма ПУПС-а. Ма­ша­ла. И шта на то да ка­же не­ки ана­ли­ти­чар ко­ји је пла­ћен ко два­де­сет та­квих пен­зи­о­не­ра? На то ни­шта не­ће да ка­же ни пен­зи­о­нер­ска мај­ка (или тај­ка?) др Кр­ко­ба­бић, ко­ји та­ко­ђе има 20 пу­та ве­ћу пен­зи­ју од по­ме­ну­тог хи­по­те­тич­ког слу­ча­ја. И да би за­ба­ва би­ла ком­плет­ни­ја, по­ја­ви се од­не­куд не­ки Са­ша Јан­ко­вић. Тај нам је спа­сао образ, ка­жу јед­ни, јер се по­ја­вио у Ослу, на до­де­ли Но­бе­ло­ве на­гра­де. Дру­ги ка­жу да ни­је Са­ша тре­бао да иде у Осло, јер ни­је тре­ба­ло да под­лег­не­мо при­ти­ску са За­па­да. Бо­ље је за на­шу ди­пло­ма­ти­ју кад под­ле­же при­ти­сци­ма са Ис­то­ка, ка­жу ови дру­ги. И у том под­ле­га­њу про­сто смо се по­гу­би­ли, па под­ле­же­мо и на јед­ну и на дру­гу стра­ну, што ана­ли­ти­ча­ре до­во­ди до бе­са. А пред­сед­ни­ка др­жа­ве до од­лу­ке да сме­ни ми­ни­стра. Али, ка­кве то има ве­зе са оних 100 ди­на­ра? Ве­ли­ке и ја­ке, ма­да то на пр­ви по­глед ни­ко не би ре­као. Али, о то­ме ни­ко не­ће да пи­ше, као ни о то­ме ка­кав је ути­ца Ко­со­ва на про­из­вод­њу мле­ка у Ср­би­ји. Те ве­зе нас не за­ни­ма­ју, али нас за­ни­ма да ли је Са­ша сам оти­шао у Осло или га је не­ко по­слао. За­ни­ма нас да ли је Вук Је­ре­мић са­мо­ста­лан у до­но­ше­њу ди­пло­мат­ских од­лу­ка и да ли ће Иви­ца Да­чић пу­сти­ти низ во­ду Об­ра­до­ви­ћа и Шкун­дри­ћа, ми­ни­стре обра­зо­ва­ња и енер­ге­ти­ке. Ова дво­ји­ца су, ина­че, сва­ки у свом фа­ху, да­ла не­мер­љив до­при­нос раз­во­ју Ср­би­је. Па та­ко има­мо нај­глу­па­ви­је ђа­ке у ужој и ши­рој око­ли­ни, а стру­је ће би­ти, и то пре­ма оп­ти­ми­стич­ким прог­но­за­ма, за још го­ди­ну или две. По­сле то­га не­ће­мо мо­ћи ни да је уво­зи­мо, не­ће­мо има­ти ка­ко, јер нам је пре­но­сни си­стем пред рас­па­дом. Та­ко да то евен­ту­ал­но сме­њи­ва­ње има да нас по­тре­се сто по­сто. Ка­кво нам је ста­ње у еко­но­ми­ји, ни­ка­ква ште­та не би би­ла да сви ми­ни­стри бу­ду сме­ње­ни, а да Иви­ца Да­чић бу­де ми­ни­стар за све. Од уну­тра­шњих по­сло­ва, у че­му се већ до­ка­зао, до кул­ту­ре, јер се и у то­ме до­ка­зао ор­га­ни­зу­ју­ћи при­ред­бе у до­му кул­ту­ре у Жи­то­ра­ђи (он во­дио про­грам, а Це­ца пе­ва­ла). А Мр­ко­њић се из­ву­као. Је­сте да му је ко­ри­дор стао јер је уда­рио у бан­де­ру, али ни­је са­мо он крив за то. Има ту до­при­но­си и чу­ве­ног ор­то­пе­да и тр­гов­ца др Ду­ли­ћа, али ње­га ни­ко не спо­ми­ње. За са­да. Али, на све ове мрач­не те­ме на кра­ју тре­ба да до­ђе не­што ле­по. И ве­се­ло. А то ле­по и на­да­све ве­се­ло је вест да је у уже ру­ко­вод­ство СПС ушао из­ве­сни Бо­рис Ми­ли­ће­вић, по­знат као бо­рац за људ­ска пра­ва и геј ак­ти­ви­ста. Све те­че, све се ме­ња, па и СПС. А шта је на то ре­као ко­а­ли­ци­о­ни парт­нер, Дра­ган Мар­ко­вић Пал­ма, мо­гу са­мо да за­ми­слим. Датум: 08.12.2010. Дух кња­за Ми­ло­ша Ср­би­ја ствар­но не­ма сре­ће са ми­ни­стри­ма про­све­те. У по­след­њих не­ко­ли­ко де­це­ни­ја, ко­ли­ко пам­тим, ми­ни­стри про­све­те као да су по­ста­вља­ни по ка­зни. Да не име­ну­јем раз­не цвећ­ке, од оних што су сми­сли­ли да из­ба­це Дар­ви­на из школ­ског про­гра­ма до оних што су ди­рек­то­ри­ма шко­ла са­ве­то­ва­ли да за­ска­чу бо­га­те ро­ди­те­ље и на­го­ва­ра­ју их да да­ју нов­це шко­ла­ма, а шко­ле ће за уз­врат угра­ђи­ва­ти пло­чи­це на ула­зним вра­ти­ма са име­ни­ма тих до­бро­вољ­них до­бро­тво­ра. Али, све је то не­ка­ко са обра­зо­ва­њем ишло, та­љи­га­ло, док за­и­ста ни­смо по­ста­ли све­сни да смо до­бра­но за­га­зи­ли у 21. век. И баш та­да нам се де­сио са­да­шњи ми­ни­стар, за ко­га не мо­гу ре­ћи ни­шта, ни до­бро ни ло­ше. Јед­но­став­но, ми­слим да он уоп­ште ни­је све­стан у ко­јој фо­те­љи се­ди и шта тре­ба да ра­ди. Али, ни­је он је­ди­ни ми­ни­стар те ор­јен­та­ци­је. Елем, пре де­се­так да­на сту­ден­ти не­ко­ли­ко фа­кул­те­та и ви­ших шко­ла су мо­ра­ли да штрај­ку­ју гла­ђу ка­ко би оства­ри­ли сво­ја за­га­ран­то­ва­на пра­ва, упис на бу­џет са 48 осво­је­них бо­до­ва. У ми­ни­стар­ству им је ре­че­но да но­вац за њи­хо­ве шко­ла­ри­не јед­но­став­но не­ма. По­је­ла ма­ца. Он­да су се ја­ви­ли не­ка­да­шњи сту­ден­ти и штрај­ка­чи, да­нас до­бро си­ту­и­ра­ни по­ли­ти­ча­ри. Они су као осе­ти­ли мо­рал­ну оба­ве­зу да учи­не не­што за сту­ден­те. И учи­ни­ли су. Од Ђи­ла­са хи­ља­ду шко­ла­ри­на из бу­џе­та гра­да Бе­о­гра­да. И то са­мо ма­те­ри­јал­но нај­у­гро­же­ни­јим. Ма­ло ли је. Као да по­сто­је они дру­ги. Они ко­ји ни­су ма­те­ри­јал­но угро­же­ни. Ти си­гур­но не сту­ди­ра­ју на Бе­о­град­ском уни­вер­зи­те­ту. Они се шко­лу­ју по Лон­до­ни­ма и Аме­ри­ка­ма, па кад за­вр­ше те сво­је шко­ли­це ко­је ко­шта­ју ко Све­тог Пе­тра кај­га­на, а ко­је фи­нан­си­ра­ју њи­хо­ви до­бро си­ту­и­ра­ни ро­ди­те­љи, углав­ном по­ли­ти­ча­ри и „успе­шни“ би­зни­сме­ни, он­да ће до­ћи ов­де. И та­мо где су ста­ли њи­хо­ви оче­ви, на­ста­ви­ће они, да нас усре­ћу­ју и при­ча­ју о Евро­пи. Али, ни­су они те­ма. Те­ма су две ства­ри. Пр­во, ова зе­мља не­ма че­му да се на­да, ако од свих тро­шко­ва ко­је фи­нан­си­ра је­ди­но за шко­ло­ва­ње де­це не­ма нов­ца. Има за чи­нов­нич­ке бо­ну­се ко­је је Дин­кић ле­тос ис­пла­тио, има за пен­зи­о­нер­ске бо­ну­се, ко­је је Кр­ко­ба­бић је­се­нас ис­пла­тио, је­ди­но не­ма за шко­ла­ри­не. А ако је то та­ко, он­да је то ствар при­о­ри­те­та. Нов­ца очи­глед­но има, али га не­ма за сту­ден­те. И то им је њи­хов ми­ни­стар ле­по и ја­сно и ре­као. Ова зе­мља је утвр­ди­ла сво­је при­о­ри­те­те, а то су пла­те др­жав­них на­ме­ште­ни­ка и пен­зи­о­не­ра. Сту­ден­ти иона­ко рет­ко гла­са­ју. До­чим су пен­зи­о­не­ри у пр­вим гла­сач­ким ре­до­ви­ма. До­ду­ше, и кад је реч о тим пла­та­ма и пен­зи­ја­ма за ко­је има нов­ца, ни­је ни ту све глат­ко. За­то се ми­ни­стри до­ви­ја­ју ка­ко зна­ју и уме­ју. А уме­ју. Ево, пре не­ко­ли­ко не­де­ља Скуп­шти­на је усво­ји­ла пред­лог вла­де да се Ср­би­ја за­ду­жи код ко­мер­ци­јал­них ба­на­ка за но­вих 250 ми­ли­о­на евра, за те­ку­ће тро­шко­ве бу­џе­та. А то те­ку­ће су упра­во пла­те и пен­зи­је. Још ни­сам чу­ла да се др­жа­ва за­ду­жи­ла ка­ко би фи­нан­си­ра­ла шко­ла­ри­не. А сва је при­ли­ка да не­ћу ни чи­ти. Јер, као што ре­кох, ова зе­мља је по­ста­ви­ла сво­је при­о­ри­те­те. А на тој ле­стви­ци тро­шко­ви сту­ди­ра­ња су вр­ло, вр­ло ни­ско. Што се са­свим ле­по укла­па у тра­ди­ци­о­нал­но вред­но­ва­ње шко­ло­ва­них љу­ди, ко­је нам је свој­стве­но још од кња­за Ми­ло­ша (ко­га су је­два спре­чи­ли да не по­би­је све што је зна­ло да чи­та и пи­ше) па до да­на­шњих да­на. Ма­да, лич­но га­јим ве­ли­ко по­што­ва­ње пре­ма де­лу кон­тро­верз­ног кња­за, чи­ње­ни­ца је да ни­је мно­го ма­рио за шко­ло­ва­не. Уоста­лом као што ни да­на­шњи кња­зо­ви не ма­ре. Али, за раз­ли­ку од Ми­ло­ша не ма­ре ни за др­жа­ву. Дру­га ствар је тај та­ко­зва­ни ели­ти­зам ко­ји др­жа­ва стал­но про­па­ги­ра. О тро­шку бу­џе­та шко­ло­ва­ће се са­мо нај­бо­љи. Они са нај­ви­шим про­се­ком. То уоп­ште не би би­ло ло­ше, шта ви­ше, би­ло би за­и­ста сјај­но, кад би има­ло сми­сла. А сми­сла не­ма, јер жи­вот нас учи да ти нај­бо­љи ко­је шко­лу­је­мо, уоп­ште ни­су нај­по­треб­ни­ји. По­треб­ни су они са пар­тиј­ским књи­жи­ца­ма, без об­зи­ра на про­сек. Ко не ве­ру­је нек про­ве­ри. Ко се где и ка­ко за­по­шља­ва. Ко­ји су то „струч­ња­ци“ по­треб­ни др­жав­ној упра­ви, јав­ним пред­у­зе­ћи­ма, уста­но­ва­ма? Они нај­бо­љи углав­ном ни­ком не тре­ба­ју, и из ове зе­мље бе­же гла­вом без об­зи­ра. Као што су бе­жа­ли он­да ка­да су да­на­шњи до­бро си­ту­и­ра­ни по­ли­ти­ча­ри би­ли сту­ден­ти штрај­ка­чи. Та­ко ис­па­да да су не­ка­да­шњи сту­ден­ти штрај­ка­чи џа­бе штрај­ко­ва­ли. Др­жа­ва ко­ју да­нас во­де они, ма­ло се раз­ли­ку­је од оне про­тив ко­је су ди­за­ли ре­во­лу­ци­је. Датум: 01.12.2010. Шум­ски за­ко­ни у Пре­храм­бе­но-шу­мар­ској шко­ли У про­шли пе­так је Мо­мир Ђу­ри­чић, адво­кат ко­га је ан­га­жо­вао Син­ди­кат про­свет­них рад­ни­ка у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, под­нео ту­жбу Основ­ном су­ду ра­ди по­ни­шта­ја ре­ше­ња о су­спен­зи­ји про­фе­со­ра ма­те­ма­ти­ке Лу­ке Мај­сто­ро­ви­ћа, ко­је му је из­да­то од стра­не ди­рек­то­ра Пре­храм­бе­но – шу­мар­ске и хе­миј­ске шко­ле Не­бој­ше Ог­ње­но­ви­ћа, због на­вод­ног мал­тре­ти­ра­ња уче­ни­ка, а за шта не­ма до­ка­за у ви­ду ма­те­ри­јал­них чи­ње­ни­ца. Ту­жба ко­ју је под­нео адво­кат Ђу­ри­чић пред­ста­вља по­след­њи зид од­бра­не за­ко­ни­то­сти про­тив „шум­ских за­ко­на“, бо­ље ре­ћи бе­за­ко­ња, ко­је са бла­го­сло­вом ди­рек­то­ра ва­же у овој шко­ли. Ту­жба је под­не­та дан на­кон одр­жа­ног тзв. ди­сци­плин­ског по­ступ­ка (у пред­ме­ту ко­ји се сло­бод­но мо­же на­зва­ти „ди­рек­тор шко­ле Не­бој­ша Ог­ње­но­вић про­тив про­фе­со­ра Лу­ке Мај­сто­ро­ви­ћа“), ко­ји је одр­жан дан ра­ни­је, у че­твр­так 25. но­вем­бра, а на­кон че­га још увек ни­је из­да­то пи­сме­но ре­ше­ње. Тај та­ко­зва­ни ди­сци­плин­ски по­сту­пак је пре­ма при­ча­ма не­ких од при­сут­них ли­чио на цир­ку­ску пред­ста­ву у ко­ме (по све­му су­де­ћи до­бро ин­стру­и­сан од не­ког, не­ће­мо ре­ћи ко­га, али ће­мо га зна­чај­но по­гле­да­ти!), се­и­ри и пре­ти про­фе­со­ру Лу­ки Мај­сто­ро­ви­ћу отац на­вод­но „мал­тре­ти­ра­ног“ уче­ни­ка. Кон­крет­ни­је, уче­ни­ка ко­ји од ча­са ма­те­ма­ти­ке пра­ви спр­да­о­ни­цу, а од учи­о­ни­це те­ле­фон­ску го­вор­ни­цу, ко­ри­сте­ћи је не да би слу­шао пре­да­ва­ње, не­го да би по­ка­зи­вао соп­стве­ни мо­бил­ни те­ле­фон. Овај сра­мот­ни по­сту­пак, ко­ји се во­ди про­тив про­фе­со­ра Лу­ке Мај­сто­ро­ви­ћа, са­мо по­твр­ђу­је да су нам и шко­ла и школ­ски си­стем већ одав­но оти­шли до­ђа­во­ла, а „шум­ска“ пра­ви­ла, не са­мо у Шум(ар)ској шко­ли ни­су ни­шта дру­го не­го по­сле­ди­ца пар­то­кра­ти­је ко­ја је за­ца­ри­ла и та­мо где не би сме­ла – у школ­ској учи­о­ни­ци. Ди­рек­тор Не­бој­ша Ог­ње­но­вић, функ­ци­о­нер Г 17 плус, по све­му су­де­ћи ми­сли да је не­до­дир­љив, па по шко­ли уво­ди не­ка са­мо ње­му свој­стве­на пра­ви­ла. Без до­ка­за оп­ту­жу­је про­фе­со­ра Лу­ку Мај­сто­ро­ви­ћа, не ха­је ни за осу­ду од стра­не син­ди­ка­та про­свет­них рад­ни­ка, ни за апел и пе­ти­ци­ју ђа­ка соп­стве­не шко­ле, ни за глас јав­но­сти ко­ји до­пи­ре из го­то­во свих ме­ди­ја при­сут­них на овој те­ри­то­ри­ји. Лу­ка Мај­сто­ро­вић, чо­век ко­ји је­два хо­да по­сле два пре­тр­пље­на шло­га, оп­ту­жу­је се да је уче­ни­ка уда­рио та­ко ла­ко, да је ово­ме на­вод­но „пу­кла па­ти­ка“. Што би се ре­кло – изуо га из па­ти­ка! Сра­мо­та! Јер, да би не­ко не­ког „изуо из па­ти­ка“, тај мо­ра би­ти баш ђа­вол­ски сна­жан; ни­ка­ко као не­ко ко је­два хо­да и ко­ме је јед­на но­га у пот­пу­но­сти дис­функ­ци­о­нал­на. Шта то зна­чи? То зна­чи да је оп­ту­жба про­тив Лу­ке Мај­сто­ро­ви­ћа мон­ти­ра­на, а ако је мон­ти­ра­на, он­да је то си­гур­но по­сле­ди­ца не­ких и не­чи­јих лич­них раз­ло­га. Ни­је чу­до, Лу­ка Мај­сто­ро­вић је не­кад био ди­рек­тор да­на­шњем ди­рек­то­ру Не­бој­ши Ог­ње­но­ви­ћу, а да­на­шњем ди­рек­то­ру (ко­га ко­ле­ге од ми­ља зо­ву Ја­па­ја – ја–па–ја) мо­жда ни­је ла­ко да са том чи­ње­ни­цом изи­ђе на крај. Али, на стра­ну су­је­та, дај­те да ви­ди­мо шта је с прав­ном стра­ном овог слу­ча­ја, а по­себ­но оним де­лом ко­ји се од­но­си на про­пи­са­ну про­це­ду­ру: Ин­ци­дент у ко­ме је уче­ни­ку на­вод­но „пу­кла па­ти­ка“ се до­го­дио у по­не­де­љак 18. ок­то­бра, на ча­су ма­те­ма­ти­ке. Про­фе­сор је уче­ни­ка бла­го по­ву­као за краг­ну, по­ку­шав­ши да му об­ја­сни да на ча­су не мо­же да ко­ри­сти мо­бил­ни те­ле­фон, а три да­на ка­сни­је у кан­це­ла­ри­ја ди­рек­то­ра и у при­су­ству ди­рек­то­ру ода­них са­рад­ни­ка је ис­кон­стру­и­са­но да је про­фе­сор но­гом ко­ја му је дис­функ­ци­о­нал­на та­ко ла­ко рас­па­лио уче­ни­ка да га је изуо из па­ти­ка. Про­блем је са­мо у то­ме што од овог „зу­лу­ма“ не­ма ни тра­га у би­ло ка­квим ма­те­ри­јал­ним до­ка­зи­ма. Про­блем је по­себ­но у то­ме што не­ма об­ја­шње­ња за­што ди­рек­тор Не­бој­ша Ог­ње­но­вић ни­је по­сту­пио као ди­рек­тор, она­ко ка­ко му то на­ла­же за­кон. а) Ако је уче­ни­ку „пу­кла па­ти­ка“ од на­вод­ног удар­ца, за­што од­мах ни­је из­ва­ђен ле­кар­ски на­лаз о по­вре­ди де­ча­ко­ве но­ге? б) За­што од­мах ни­је оба­ве­ште­на по­ли­ци­ја? в) За­што се че­ка­ло до 21. ок­то­бра да ди­рек­тор по­кре­не ди­сци­плин­ски по­сту­пак и до­не­се ре­ше­ње о су­спен­зи­ји про­фе­со­ра? Од­го­во­ри на ова пи­та­ња су вр­ло јед­но­став­ни: а) Ни­је би­ло ни­ка­кве по­вре­де, па не­ма ни ле­кар­ског на­ла­за. Не сум­њам да би их би­ло, ите­ка­ко, са­мо да има раз­ло­га. б) За­то што ни­је би­ло до­ка­за. в) Три да­на је до­вољ­но да се кон­стру­и­ше „слу­чај Лу­ке Мај­сто­ро­ви­ћа“, те да се ин­стру­и­ше ко све тре­ба да би „слу­чај“ до­био на „ле­ги­ти­ми­те­ту“. Ако ди­рек­тор Не­бој­ша Ог­ње­но­вић не за­у­ста­ви „шум­ску“ прак­су спро­во­ђе­ња за­ко­на у Пре­храм­бе­но – шу­мар­ској и хе­миј­ској шко­ли, он­да ће се чи­та­ва ствар на­ћи на Су­ду. То ће на кра­ју, ако шко­ла из­гу­би суд, зна­чи­ти и ве­ли­ку од­ште­ту ко­ју ће шко­ла мо­ра­ти да пла­ти Лу­ки Мај­сто­ро­ви­ћу. А то ће опет ићи зна се из чи­јег џе­па. Али, ко­га је бри­га за то? Датум: 24.11.2010. Ис­тра­га вам­пи­ра Не­дав­ни ин­тер­вју Ви­ли­ја­ма Монт­го­ме­ри­ја, бив­шег ам­ба­са­до­ра Сје­ди­ње­них аме­рич­ких др­жа­ва у Ср­би­ји, ко­ји је еми­то­ван на Ти­ја­ни­ће­вом „јав­ном сер­ви­су“, иза­звао је број­не ко­мен­та­ре. Да­ка­ко, фор­ма­лан по­вод за овај ин­тер­вју је, по све­му су­де­ћи, књи­га овог „бив­шег Аме­ри­кан­ца“, ко­ји пен­зи­о­нер­ске да­не жи­ви у Хр­ват­ској и Ср­би­ји, по­ма­ло естрад­ног на­сло­ва Кад ова­ци­је утих­ну (и слич­ног под­на­сло­ва – Се­ћа­ња по­сле­де­њег аме­рич­ког ам­ба­са­до­ра у Ју­го­сла­ви­ји: Бор­ба са де­мо­крат­ском тран­зи­ци­јом), ма­да мно­ги као пра­ви раз­лог за ово ви­де то што су мај­ка и се­стра по­кој­ног Зо­ра­на Ђин­ђи­ћа, под­не­ле кри­вич­не при­ја­ве про­тив Во­ји­сла­ва Ко­шту­ни­це и ње­го­вих бли­ских са­рад­ни­ка, Ле­ги­је, Аце То­ми­ћа итд., а у на­ме­ри да се осве­тли по­ли­тич­ка по­за­ди­на уби­ства срп­ског пре­ми­је­ра. Кад већ ту на­ме­ру не­ма Ту­жи­ла­штво, али о то­ме ће­мо не­ки дру­ги пут. Сем што је Монт­го­ме­ри у свом ин­тер­вјуу, од­го­ва­ра­ју­ћи на пра­вил­но по­ста­вље­на пи­та­ња, пот­ка­чио Че­ду Јо­ва­но­ви­ћа и још не­ке, отво­ри­ла су се и не­ка дру­га пи­та­ња у ве­зи са кон­тро­верз­ним бив­шим ам­ба­са­до­ром, за ко­га го­во­ре да га аме­рич­ка ад­ми­ни­стра­ци­ја упа­дљи­во не по­зи­ва на про­сла­ву нај­ве­ћег на­ци­о­нал­ног пра­зни­ка Да­на не­за­ви­сно­сти. Не­ка­ко па­ра­лел­но, али не­ве­за­но за Монт­го­ме­ри­јев ин­тер­вју, иза­шао је и текст у по­след­њем бро­ју бе­о­град­ског не­дељ­ни­ка Вре­ме о срп­ским и дру­гим по­сло­ви­ма „аме­рич­ког пред­у­зет­ни­ка“, али је­дан део за нас мо­же има­ти по­себ­ну па­жњу: „Ве­ро­ват­но нај­ин­три­гант­ни­је по­слов­но парт­нер­ство брач­ног па­ра Монт­го­ме­ри је­сте оно са Го­ра­ном Ма­ти­ћем, озло­гла­ше­ним са­ве­зним ми­ни­стром за ин­фор­ми­са­ње и функ­ци­о­не­ром Ју­го­сло­вен­ске ле­ви­це Мир­ја­не Мар­ко­вић“ – пи­ше из­ме­ђу оста­лог не­дељ­ник Вре­ме. Да­ље се на­во­ди да ка­ко Го­ран Ма­тић по­се­ду­је за­јед­нич­ку фир­му са го­спо­ђом Лин Монт­го­ме­ри (су­пру­гом бив­шег ам­ба­са­до­ра и успе­шном док­то­рант­ки­њом БК уни­вер­зи­те­та) и не­ким Брен­том Ро­де­ри­ком Са­дле­ром, не­ка­да­шњим до­пи­сни­ком СНН-а са ових про­сто­ра, ко­ји се у ме­ђу­вре­ме­ну оже­нио Срп­ки­њом, по че­му је ваљ­да по­стао „наш чо­век“. Ма­да ни­је „лу­стри­ран“, Го­ран Ма­тић, ина­че Ми­тров­чан, не­ка­да­шњи глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник план­ски уни­ште­не Ра­ди­о­те­ле­ви­зи­је М, не по­ја­вљу­је се баш пре­те­ра­но че­сто у ши­рој јав­но­сти. Што, су­де­ћи по не­ким но­вин­ским на­пи­си­ма, не зна­чи да ни­је ин­те­ре­сан­тан. Бу­ду­ћи да жи­ви у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, има и оних ко­ји­ма ње­го­во при­су­ство са­мо по се­би иза­зи­ва од­ре­ђе­не фру­стра­ци­је. Јед­на од по­след­њих при­ча на ту те­му је ве­за­на за из­ве­сну Те­ле­ви­зи­ју Нокс, ко­ја се већ не­ко вре­ме еми­ту­је на не­ком од ка­на­ла ка­блов­ске те­ле­ви­зи­је у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, Ру­ми, а мо­жда и ши­ре. Не­ко је лан­си­рао ни­чим иза­зва­ну при­чу да иза Те­ле­ви­зи­је Нокс сто­ји Го­ран Ма­тић. Не знам, не­мам ка­блов­ску, али знам да је Го­ран Ма­тић сво­је­вре­ме­но био ус­пе­шан уред­ник Ра­ди­ја и (ка­сни­је) Ра­ди­о­те­ле­ви­зи­је М. То је ра­дио док ни­је по­стао по­ли­тич­ки функ­ци­о­нер и са­ве­зни ми­ни­стар за ин­фор­ми­са­ње. Ме­ђу­тим, ако ће­мо пра­во, ви­ше је по зло­гла­сно­сти по­знат Алек­сан­дар Ву­чић, ко­ме бе­о­град­ска штам­па пи­ше оде ра­до­сти. Јер се пре­о­бра­тио и по­стао евро­пе­јац. За раз­ли­ку од Го­ра­на Ма­ти­ћа, ко­ји је то већ био (евро­пе­јац то јест), ото­ич док из Ре­фор­ми­ста Ан­те Мар­ко­ви­ћа ни­је од­лу­чио да оде у ЈУЛ. Шта де се ра­ди. Да је Го­ран Ма­тић бив­ши Ше­ше­љев ми­ни­стар, а да­нас пре­о­бра­ће­ни на­пред­њак, мо­жда би био дру­га­чи­је тре­ти­ран. Али, Го­ран Ма­тић се, ако сам до­бро чуо, ба­ви при­ват­ним би­зни­сом. За раз­ли­ку од не­ких ње­го­вих бив­ших бли­ских са­рад­ни­ка и са­рад­ни­ца, ко­ји су у ме­ђу­вре­ме­ну про­гле­да­ли и на­ба­са­ли на пут за Евро­пу. (Евро­пља­ни, то смо ми, ћи­ју ћи! То смо ми, а ни­сте ви ћи­ју ћи!) Не знам да ли Го­ран Ма­тић на­ме­ра­ва да се по­но­во ба­ви по­ли­ти­ком, али је очи­глед­но да не­ки и да­нас има­ју фру­стра­ци­је при по­ми­ња­њу ње­го­вог име­на. Ба­вље­ње њи­ме по сва­ку це­ну, па ма­кар се он на­ла­зио и у по­ли­тич­кој пен­зи­ји, а не­ба­вље­ње не­ким дру­гим ли­ко­ви­ма са по­ли­тич­ке „фар­ме“, ко­ји још увек ак­тив­но жа­ре и па­ле на овим про­сто­ри­ма, ли­чи на ли­це­мер­но ис­тра­гу вам­пи­ра у тре­ће­ра­зред­ном хо­ро­ру. Датум: 17.11.2010. Лу­стра­ци­ја и Чан­ко­ве фру­стра­ци­је Ото­ич су у Срем­ској Ми­тро­ви­ци бо­ра­ви­ли Алек­сан­дра Јер­ков и не­ки ма­ње по­зна­ти ка­ма­ра­ди Ли­ге со­ци­јал­де­мо­кра­та Вој­во­ди­не (ЛСВ), са ци­љем да нас као та­кве, ка­кви смо ни­ка­кви и глу­па­ви, еду­ку­ју на те­му нео­п­ход­не по­тре­бе спро­во­ђе­ња лу­стра­ци­је. Ни­сам ишао на по­ме­ну­то пре­да­ва­ње, јер су ми не­ки ли­га­ши лич­но дра­ги као љу­ди, и чи­је би при­ја­тељ­ство мо­жда до­вео у пи­та­ње, по­што бих ле­пу­шка­сту пр­ву да­му Чан­ко­ве стран­ке мо­рао пи­та­ти ко­га то ЛСВ ов­де за­је­ба­ва, док у исто вре­ме се­ди у ко­а­ли­ци­ји са Иви­цом Да­чи­ћем. За­што се од ње­га и ње­го­ве стран­ке не дис­тан­ци­ра­ју и не тра­же лу­стра­ци­ју пер­ја­ни­ца из вре­ме­на кад је Ср­би­ја до­дир­ну­ла са­мо дно, не са­мо у по­ли­ти­ци, већ и у еко­но­ми­ји и сва­ком дру­гом об­ли­ку дру­штве­ног жи­во­та. До­ду­ше, не­дав­но сам, бо­ра­ве­ћи у Но­вом Са­ду, при­ме­тио и не ма­ли број бил­бор­да на исту те­му (лу­стра­ци­је), што ме је под­се­ти­ло да је сле­де­ћа го­ди­на пред­из­бор­на, а да у на­га­ђа­њи­ма да ће по­кра­јин­ски из­бо­ри би­ти не­што пре ре­пу­блич­ких мо­жда има не­ке исти­не. Ча­нак ми је од­у­век био сим­па­ти­чан као осо­ба, пре све­га због ње­го­ве не­спор­не ин­те­ли­ген­ци­је, ко­ју углав­ном тро­ши на ви­це­ве и по­ли­тич­ко естрад­не до­сет­ке, ни­је лош ни као пи­сац и му­зи­кант, али упр­кос све­му ни­сам мо­гао да му опро­стим што је сво­је­вре­ме­но ишао на ми­тинг по­др­шке ха­шком су­жњу, што је гла­сао за ан­ти­вој­во­ђан­ски бу­џет и на­шло би се ту још по­не­што. Да­кле, без об­зи­ра што ли­га­ши во­ле да спа­ва­ју до­под­не, ни­је се Не­над Ча­нак од­јед­ном про­бу­дио, де­сет го­ди­на по­сле Пе­тог ок­то­бра, па се се­тио да, ето бо­же мој, још увек ни­је из­вр­ше­на лу­стра­ци­ја (а ка’ ће не зна­мо, ве­ро­ват­но ни­кад), не­го је кан­да по сре­ди не­што дру­го. Је­дан дру­ги по­ли­ти­чар, та­ко­ђе естрад­не про­ве­ни­јен­ци­је, та­ко­ђе ин­те­ли­ген­тан, та­ко­ђе му­зи­кант, али упо­ран као „пит бул“ и ко­ји за раз­ли­ку од дру­гих го­то­во да и не спа­ва, по­чео је Не­на­ду Чан­ку да мр­си кон­це. До­тич­ни го­спо­дин зо­ве се Мла­ђан Дин­кић, нај­ве­ћи ал­хе­ми­чар срп­ске по­ли­тич­ке ствар­но­сти. Шта је да­кле ура­дио Мла­ђа? По­што је сва­ком жи­вом Ср­би­ну по­де­лио по 1.000 евра од ак­ци­ја др­жав­них пред­у­зе­ћа, по­што је за­по­слио оних 400.000 рад­ни­ка, ко­ли­ко је обе­ћао у пред­из­бор­ној кам­па­њи, Мла­ђа је ви­дев­ши да на­род во­ли да ве­ру­је у не­мо­гу­ће и у лаж, сми­слио но­ву фор­му­лу за ши­ша­ње ова­ца ко­је има­ју пра­во да би­ра­ју и да бу­ду би­ра­не. Мла­ђан је Дин­кић с пу­ним пра­вом од Не­на­да Чан­ка, не­ка­да не­при­ко­сно­ве­ног ауто­но­ма­ша и ше­фа не­ка­да је­ди­не стран­ке ко­ја се бо­ри за ин­те­ре­се, сво­је­вре­ме­но по на­ло­гу бив­шег Да­чи­ће­вог ше­фа, анек­ти­ра­не, Вој­во­ди­не, пре­о­тео по­ли­тич­ку му­стру. По си­сте­му ко пре де­вој­ци, ње­му де­вој­ка. Јер­бо су се ли­га­ши мло­го успа­ва­ли. До ото­ич, кад су се оно се­ти­ли лу­стра­ци­је. Јер се Мла­ђа по­чео ба­ви­ти Вој­во­ди­ном, док се ЛСВ на­ла­зио у по­ли­тич­кој хи­бер­на­ци­ји. Но­ва Мла­ђи­на по­ли­тич­ка при­ча иде ши­ре од Вој­во­ди­не и ти­че се ре­ги­о­на на ни­воу це­ле Ср­би­је. Али, др­жи­мо се Вој­во­ди­не. Не бив­ши га­дљив на (бив­ше?) ра­ди­ка­ле, Дин­кић је с Ма­јом (до ја­ја!) Гој­ко­вић, ко­ја се сво­је­вре­ме­но (као Тур­ки­ња пред џа­ми­јом) кле­ла да је са­мо Ше­ше­ља во­ле­ла, фор­ми­рао пред­из­бор­ну ко­а­ли­ци­ју, са ко­јом већ са­да апли­ци­ра у но­во­сад­ској вла­сти. Ши­ром Вој­во­ди­не и Ср­би­је ни­чу од­бо­ри Ма­је Гој­ко­вић ко­ји ула­зе у ме­шо­ви­ти брак са Г 17 плус и ка­ко­се­о­но­зва­ше но­во­о­сно­ва­ном стран­ком ре­ги­о­на. Ши­ром Ср­би­је ни­чу Мла­ђи­ни бил­бор­ди, пре­у­ре­ђу­је се др­жа­ва за по­тре­бе Г 17 плус, не­ки стра­нач­ки пр­ва­ци ле­ле­чу што гла­сно, што по­лу­гла­сно, да ка­ко Мла­ђа ар­чи др­жав­не нов­це за стра­нач­ке по­тре­бе (ах! та је­ди­ни ли је?), али ни­ко се не усу­ђу­је да за­у­ста­ви Дин­ки­ћа, ко­ји у пе­тој бр­зи­ни ра­ди на свом цен­зу­су за на­ред­не из­бо­ре. Мла­ђу је уоп­ште те­шко за­у­ста­ви­ти. Из­во­ри бли­ски М НО­ВИ­НА­МА твр­де да се Дин­кић не­дав­но (не­по­зван и ван про­то­ко­ла) по­ја­вио на отва­ра­њу не­ке хи­ља­ду­о­сасмто­де­ве­де­се­ти­ше­сте фа­бри­ке у Ин­ђи­ји, ко­ја за­по­шља­ва већ ми­ли­о­ни­тог Ин­ђиј­ца, а ко­ји ће с об­зи­ром да ова па­лан­ка има два­де­се­так хи­ља­да ста­нов­ни­ка, би­ти уве­зен из брат­ске Ки­не. Не­ко је на­вод­но хтео да ис­ку­ли­ра Мла­ђа­на Дин­ки­ћа, али се овај по­ја­вио у удар­ном те-ве днев­ни­ку жив и здрав, за раз­ли­ку од гра­до­на­чел­ни­ка се­ла Ин­ђи­ја Го­ра­на Је­ши­ћа, ко­ји се ни­је ви­део на Јав­ном Сер­ви­су, про­ве­ри­те за­што. Це­ним да ови са ин­ђиј­ске те­ле­ви­зи­је ни­су би­ли та­ко без­об­зир­ни пре­ма свом гра­до­на­чел­ни­ку. Не знам за­што ЛСВ због Мла­ђе до­жи­вља­ва то­ли­ке фру­стра­ци­је? Мла­ђа ће пре­ћи цен­зус, за ЛСВ не знам, а они­ма ко­ји уме­сто бе­о­град­ског да­хи­лу­ка при­жељ­ку­ју но­во­сад­ско „вој­вод­ство“ по­ру­чио бих да се не за­но­се. Као што ни­је мо­гао Ча­нак, та­ко не мо­же ни Дин­кић да ре­ши пи­та­ња из­ме­ђу Бе­о­гра­да и Но­вог Са­да. Те од­но­се мо­же да ре­ши са­мо ве­ли­ка др­жа­во­твор­на стран­ка. Кад се Бо­рис Та­дић до­го­во­ри са Бо­ја­ном Пај­ти­ћем. Датум: 10.11.2010. Си­ло­ва­на учи­те­љи­ца За исто­ри­ју ка­жу да је учи­те­љи­ца жи­во­та. Ме­ђу­тим, су­де­ћи пре­ма ре­зул­та­ти­ма ис­тра­жи­ва­ња Бе­о­град­ског цен­тра за људ­ска пра­ва ко­је је оба­вље­но на пре­ко хи­ља­ду ис­пи­та­ни­ка, ста­во­ви на­ших гра­ђа­на гле­де исто­риј­ских чи­ње­ни­ца су, нај­бла­же ре­че­но, за­ни­мљи­ви. У то­ку ис­тра­жи­ва­ња пи­та­ња су по­ста­вља­на из обла­сти исто­ри­је, оп­ште и на­ци­о­нал­не, ре­ли­ги­је, ко­му­ни­зма, фа­ши­зма и ан­ти­фа­ши­зма, ра­то­ва на про­сто­ру бив­ше Ју­го­сла­ви­је. И ка­кву сли­ку смо до­би­ли? Из­ме­ђу оста­лог, гра­ђа­ни Ср­би­је као нај­зна­чај­ни­ји до­га­ђај у исто­ри­ји пла­не­те ви­де Ко­сов­ски бој и устан­ке про­тив Ту­ра­ка. Пад Ми­ло­ше­ви­ће­вог ре­жи­ма је на че­твр­том, а ства­ра­ње са­мо­стал­не др­жа­ве Ср­би­је тек на ше­стом ме­сту. Сли­чан од­го­вор је дат и на пи­та­ње: ко­ји је исто­риј­ски до­га­ђај имао нај­по­вољ­ни­је по­сле­ди­це по даљ­њи раз­вој Ср­би­је. Иден­ти­чан број гла­со­ва до­би­ли су од­го­во­ри осло­бо­ђе­ње од Ту­ра­ка и устан­ци про­тив Ту­ра­ка. От­кри­ће Аме­ри­ке, Фран­цу­ска ре­во­лу­ци­ја, по­де­ла хри­шћан­ске цр­кве на за­пад­ну и ис­точ­ну, ре­ци­мо, ни­су оста­ви­ли ни­ка­кав до­јам на ис­пи­та­ни­ке. Па чак ни ве­ли­ка се­о­ба на­ро­да, на­ро­чи­то не она јер ис­пи­та­ни­ци ве­ру­ју да Ср­би на Бал­ка­ну жи­ве од­у­век, или бар да су до­шли пре Хр­ва­та. Ма­њи део њих сма­тра да су до­шли у исто вре­ме кад и Хр­ва­ти. Да­ље, ве­ру­ју да су Ср­би у вре­ме Кра­ље­ви­не СХС би­ли нај­пи­сме­ни­ји на­род, док иза њих сле­де Сло­вен­ци и Хр­ва­ти; не зна­ју кад је осно­ва­на ју­го­сло­вен­ска др­жа­ва, али сма­тра­ју да су Ср­би, од­но­сно Алек­сан­дар Ка­ра­ђор­ђе­вић, нај­за­слу­жни­ји за ње­но осни­ва­ње. Чак 49 од­сто ис­пи­та­ни­ка и то оних обра­зо­ва­ни­јих, сма­тра да је ства­ра­ње за­јед­нич­ке др­жа­ве би­ло „срп­ска гре­шка”, али исто та­ко сма­тра­ју да се баш у тој „гре­шци“ нај­бо­ље жи­ве­ло. Ка­да су у пи­та­њу те­ри­то­ри­је на ко­ји­ма се за­и­ста и има­ги­нар­но про­сти­ра­ла и про­сти­ре срп­ска др­жа­ва, од­го­во­ри су та­ко­ђе ин­те­ре­сант­ни. Та­ко ве­ћи­на ис­пи­та­ни­ка ве­ру­је да је Ниш био у са­ста­ву Ср­би­је Кне­за Ми­ло­ша; чак 63 од­сто гра­ђа­на ми­сли да су у са­ста­ву цар­ства ца­ра Ду­ша­на би­ли, ни ма­ње ни ви­ше, не­го Со­лун и Бе­о­град. Ту је и пи­та­ње „древ­ног срп­ског гра­да Ду­бров­ни­ка”. На­и­ме, 45 од­сто гра­ђа­на ве­ру­је да је Ду­бров­ник то­ком исто­ри­је био у са­ста­ву срп­ске др­жа­ве. На пот­пи­та­ње ка­да је био у са­ста­ву срп­ске др­жа­ве, ис­пи­та­ни­ци су ве­ћи­ном од­го­во­ри­ли да је то би­ло у сред­њем ве­ку. Уоп­ште, сред­њи век се пер­ци­пи­ра као злат­но до­ба исто­ри­је Ср­ба, а по­себ­но пе­риод ца­ра Ду­ша­на. Па ипак, Ду­ша­на не сма­тра­ју нај­зна­чај­ни­јом лич­но­шћу, по­што је нај­зна­чај­ни­ја лич­ност на све­ту пре­ма ми­шље­њу ис­пи­та­ни­ка Ни­ко­ла Те­сла, сле­ди Јо­сип Броз Ти­то, Адолф Хи­тлер, а че­твр­ти је Исус Христ. Ис­пи­та­ни­ци су на пи­та­ње о нај­зна­чај­ни­јој лич­но­сти Ср­би­је пред­ност да­ли Јо­си­пу Бро­зу Ти­ту, иза ко­јег сле­де Ка­ра­ђор­ђе и Ни­ко­ла Те­сла. Што се ти­че но­ви­је исто­ри­је вла­да оп­ште уве­ре­ње да су за рас­пад Ју­го­сла­ви­је кри­ви Хр­ва­ти и Сло­вен­ци. Ин­ди­ка­тив­ни је­су ре­зул­та­ти о по­след­њим ра­то­ви­ма де­ве­де­се­тих го­ди­на. У том де­лу ис­тра­жи­ва­ња нај­ви­ше од­го­во­ра је за­пра­во под оп­ци­јом „не зна”. Та­ко гра­ђа­ни Ср­би­је не зна­ју да је Сре­бре­ни­ца нај­ве­ћи зло­чин у ра­то­ви­ма де­ве­де­се­тих, не зна­ју шта се де­си­ло на Ов­ча­ри, у Сје­ве­ри­ну, у Ме­дач­ком џе­пу, не зна­ју ко је бом­бар­до­вао Ду­бров­ник ни ко­ли­ко је Са­ра­је­во би­ло под оп­са­дом, за­пра­во не­ги­ра­ју оп­са­ду тог гра­да. Кад се све то ле­по са­бе­ре и под­ву­че, ја­сно је да је „на­је­зда исто­ри­је“ у по­след­њих два­де­сет го­ди­на да­ла ре­зул­та­те. На­рав­но, сва­ка стра­на има сво­ју „исто­ри­ју“ па уоп­ште не сум­њам да би ова­кво ис­тра­жи­ва­ње у Хр­ва­та да­ло слич­не ре­зул­та­те, на­рав­но из њи­хо­вог угла. Ме­ђу­тим ма ко­ли­ко по­не­ки ре­зул­та­ти би­ли сме­шни и бе­ниг­ни, као онај да 40 од­сто ис­пи­та­ни­ка ми­сли да је пр­ви чо­век на Ме­се­цу био Рус, чи­ње­ни­ца је да не­по­зна­ва­ње исто­ри­је и по­гре­шне пред­ста­ве о про­шло­сти ути­чу на по­на­ша­ње љу­ди, на­ро­чи­то он­да ка­да је у пи­та­њу од­нос ме­ђу раз­ли­чи­тим ет­нич­ким гру­па­ма. Али, та­кву при­ме­ну „исто­ри­је“ смо већ ви­де­ли де­ве­де­се­тих. Тра­ге­ди­ја је што би­смо исти филм, сва је при­ли­ка, гле­да­ли и да­нас, са­мо кад би нас опет пу­сти­ли да се ма­ло до­ва­ти­мо. Датум: 27.10.2010. На­ши уни­вер­зи­те­ти Ср­би­ја је, из­гле­да и зва­нич­но, до­сти­гла сво­ју ме­ру. Нај­ве­ћу ин­те­лек­ту­ал­ну хра­брост ме­ђу они­ма до чи­јег ми­шље­ња се ов­де ко­ли­ко-то­ли­ко др­жи, по­ка­за­ла је из­ве­сна естрад­на умет­ни­ца Је­ле­на Кар­ле­у­ша. Пре­ма ко­јој сам, ево јав­но при­зна­јем, био по­не­кад не­пра­ве­дан. Јер сам ми­слио да, по­што баш не­што на­ро­чи­то не зна да пе­ва, не­ма раз­ло­га да ме ин­те­ре­су­је ни по не­ком дру­гом осно­ву. (До­ду­ше, она је­сте згод­на жен­ска, али је и срећ­но уда­та, а ја, иако не баш не­ки ра­сни пра­во­сла­вац, це­ним ин­сти­ту­ци­ју бра­ка, као јед­ну од све­тих тај­ни, ка­ко већ на­ла­же Мај­чи­ца Цр­ква.) Да­клем, Је­ле­на је Кар­ле­у­ша од­јед­ном по­ста­ла до­дат­но по­зна­та, као ко­лум­нист­ки­ња у из­ве­сном та­бло­и­ду, про­те­сту­ју­ћи оштро про­тив на­шег већ на­да­ле­ко по­зна­тог ли­це­мер­ја и дво­стру­ког, ма­ло­гра­ђан­ског мо­ра­ла. И док су се на­ши по­ли­ти­ча­ри, по­чев од ми­ни­стра по­ли­ци­је Иви­це Да­чи­ћа (ко­ји је про­шле го­ди­не ре­као да по­ли­ци­ја не­ће би­ти у ста­њу да обез­бе­ди нео­ме­та­но одр­жа­ва­ње геј па­ра­де, до­чим се ове го­ди­не про­све­тлио и ре­као да ће по­ли­ци­ја са­чу­ва­ти ду­пе­та срп­ских хо­мо­сек­су­а­ла­ца и европ­ске вред­но­сти, по сва­ку це­ну), ма­ње-ви­ше из­ви­ња­ва­ли што ето мо­ра­ју да ис­по­шту­ју ту Је­вро­пу, а ко­а­ли­ци­о­ни Пал­ма из­ра­зио згра­жа­ва­ње, баш као и опо­зи­ци­о­ни Ве­ља, ко­ји га­ји сек­су­ал­но фру­стри­ра­не ов­це, јер је по­зна­то да су ов­це, по­ред ко­за оми­ље­не сек­су­ал­не „де­сти­на­ци­је“ из­ве­сног де­ла по­пу­ла­ци­је – до­тле је јед­на ис­под­про­сеч­на пе­ваљ­ка по­ка­за­ла да има ви­ше па­ме­ти и ин­те­лек­ту­ал­не хра­бро­сти од ве­ћег де­ла срп­ске по­ли­тич­ке тзв. ели­те. То по­ка­зу­је бар две ства­ри. Пр­во: да ако не­ко за­ра­ђу­је за хлеб ба­ве­ћи се естра­дом, не мо­ра ну­жно да зна­чи да је нео­бра­зо­ван и при­род­но глуп, и дру­го: ако се не­ко пред­ста­вља као срп­ска по­ли­тич­ка ели­та, не мо­ра ну­жно да зна­чи да ни­је нео­бра­зо­ван и при­род­но глуп. Сем то­га, за раз­ли­ку од му­шка­ра­ца и оно не­што бр­ка­тих же­на из те тзв. ели­те, Је­ле­на Кар­ле­у­ша „има му­да“, од­но­сно до­вољ­но пре­ко нео­п­ход­не хра­бро­сти за ба­вље­ње јав­ним по­слом. И док се на­ша тзв. ели­та, у свр­ху пред­из­бор­ног бо­до­ва­ња, удва­ра нај­ни­жим уку­си­ма и ће­пе­нач­ком мен­та­ли­те­ту, до­тле јед­на удар­ни­ца ибар­ске про­ве­ни­јен­ци­је, др­жи лек­ци­ју из јав­ног де­ло­ва­ња они­ма ко­ји би тре­ба­ли би­ти аван­гар­да јед­ног дру­штва. Још је­дан при­мер све­оп­штег ли­це­мер­ја и дво­стру­ког мо­ра­ла је­сте ве­ли­ка бу­ка ко­ја се ди­гла у удво­рич­ким ме­ди­ји­ма у ве­зи са ква­ли­фи­ко­ва­но­шћу јед­ног естрад­ног умет­ни­ка, у овом слу­ча­ју Ра­ди­ше Уро­ше­ви­ћа, за ме­сто у Управ­ном од­бо­ру ПТТ-а. Та­ко смо из бе­о­град­ских ме­ди­ја са­зна­ли да је си­ро­ти Ра­ди­ша још као ма­ли био ра­дио ама­тер, а да зна и да те­ле­фо­ни­ра, те је исти као та­кав, јел­те, ква­ли­фи­ко­ван да бу­де Члан Управ­ног Од­бо­ра јед­ног др­жав­ног јав­ног пред­у­зе­ћа. (Но­ви­нар­ска бран­ша ина­че је кр­ца­та фа­кул­тет­ски обра­зо­ва­ним ка­дро­ви­ма, по­чев од ди­рек­то­ра Јав­ног сер­ви­са, ко­ји, по соп­стве­ном при­зна­њу ни­је за­вр­шио ни­шта осим основ­не шко­ле. За зва­нич­ну срб­ску па­мет, ма­ло ли је?) Не ви­дим шта фа­ли Ра­ди­ши, у од­но­су на оне сил­не стри­не, тет­ке и оста­лу ужу и ши­ру род­би­ну чла­но­ва вла­да­ју­ће ну­ши­ћев­ске тзв. ели­те, ко­ја се ба­шка­ри по ра­зним управ­ним од­бо­ри­ма, ко­ја не­ма чак ни то­ли­ко та­лен­та ко­ли­ко овај пе­вач. Но­ви­нар­ска ма­шта ни­је се за­до­во­љи­ла са­мо ап­сол­ви­ра­њем слу­ча­ја Ра­ди­ше Уро­ше­ви­ћа, па су пла­си­ра­не и спе­ку­ла­ци­је о Јо­ван­чи, пр­вој ја­го­дин­ској жи­ра­фи. У сми­сли да би, исти као та­кав, Јо­ван­ча, жи­ра­фа(ц) му­шког по­ла, мо­гао осва­ну­ти као члан Управ­ног од­бо­ра, ре­ци­мо Елек­тро­ди­стри­бу­ци­је. Што се ме­не ти­че, мо­же и мно­го ви­ше, ка­кви се ли­ко­ви се­де на ме­сти­ма ди­рек­то­ра ра­зних др­жав­них пред­у­зе­ћа, аген­ци­ја, па чак и по­је­ди­них ми­ни­ста­ра. Шта фа­ли Јо­ван­чи? Уко­ли­ко Јо­ван­ча од­би­је кан­ди­да­ту­ру, био бих сло­бо­дан за је­дан дру­ги пред­лог. На­и­ме, имам жен­ку не­мач­ког ов­ча­ра, ода­зи­ва се на име Аска, и ве­о­ма је па­мет­на и ин­те­ли­гент­на осо­ба. Не­ма фор­мал­но обра­зо­ва­ње, али ако је то услов, мо­гла би да за­вр­ши не­ки од ових ку­пов­них фа­кул­те­та. Та­мо иона­ко ни­је оба­ве­зан до­ла­зак, то јест ако се упла­ти од­го­ва­ра­ју­ћа сво­та, а за сва­ки слу­чај по­зна­је­мо и чи­ка Јо­ву, про­фе­со­ра на јед­ном од тих на­ших уни­вер­зи­те­та. Сем то­га, Аска је по­ште­на, не ла­же и не кра­де. На­дам се да то не­ће би­ти не­ка ве­ли­ка смет­ња. На­дам се да не гре­шим кад то ка­жем. Датум: 13.10.2010. Па­ра­да по но­су До­го­ди­ло се, ето! И то фа­мо­зно чу­до, зва­но Па­ра­да по­но­са. У не­де­љу 10. ок­то­бра 2010. Нај­ве­ћи до­га­ђај за срп­ску по­ли­ци­ју, још од вре­ме­на Ра­до­ва­на Тре­ћег, ка­да де­сет хи­ља­да по­ли­ца­ја­ца ју­ри Џор­џа, али упр­кос то­ме, Џорџ про­го­ва­ра из Ра­до­ва­но­вих уста: Ме­не ни­кад не­ће ухва­тит’!. Иви­ца Да­чић је, до­ду­ше (ако је ве­ро­ва­ти зва­нич­ним по­да­ци­ма), из­вео на бе­о­град­ске ули­це све­га 5.000 по­ли­ца­ја­ца. Да чу­ва не­ко­ли­ко сто­ти­на хо­мо­сек­су­а­ла­ца, ле­збеј­ки и њи­ма бли­ских, углав­ном опе­ва­них у Бор­де­лу му­за и слич­ној ве­се­лој ли­те­ра­ту­ри. Да је Иви­ца са ма­ри­цом, она­ко ка­ко је са­чу­вао ша­чи­цу вр­цо­гу­за, та­ко ажур­но чу­вао Ко­со­во, не би­смо мо­ра­ли да се бру­ка­мо са ра­зним ре­зо­лу­ци­ја­ма, а и Вук Је­ре­мић не би ри­зи­ко­вао да обо­ли на жив­це. Од сил­ног убе­ђи­ва­ња африч­ких по­гла­ви­ца да не при­зна­ју не­при­зна­ту др­жа­ву Ко­со­во. Док га исти, од ко­јих се по­не­ки још увек ра­до се­ћа­ју Ти­та, сум­њи­ча­во мер­ка­ју. Али, Иви­ца се одав­но од­ре­као сво­га ше­фа Сло­бе, чи­ји је био нај­а­гре­сив­ни­ји порт­пар­лол. Сад се то ваљ­да зо­ве пи–(љ)ар, или та­ко не­ка­ко. Од про­па­ган­ди­сте СПС, на­пре­до­вао је до ми­ни­стра по­ли­ци­је. Ђа­во ће га зна­ти ка­ко овој „пе­то­ок­то­бар­ској“ вла­сти по­ла­зи за ру­ком да јој сви ми­ни­стри по­ли­ци­је од 2000. до да­нас бу­ду бли­ски Ми­ло­ше­ви­ће­ви са­рад­ни­ци. Сем Да­чи­ћа, ту је и Ду­шан Ми­хај­ло­вић, за вре­ме чи­јег ва­ка­та је, као гли­не­ни го­луб, уби­јен Зо­ран Ђин­ђић. Што се Дра­га­на Јо­чи­ћа ти­че, он ни­је Ми­ло­ше­ви­ћев, већ Ко­шту­ни­чин. Што зна­чи да ни­је ши­ја не­го врат. Вре­ме те­че, ма­ло се шта ме­ња. Сем ка­ме­ња и по­ли­ци­је. Та­ко је да­на­шња Да­чи­ће­ва по­ли­ци­ја, углав­ном ис­тре­ни­ра­на за лич­ну са­мо­од­бра­ну од бес­при­зор­не „де­чур­ли­је“, за раз­ли­ку од не­ка­да­шње Да­чи­ће­ве по­ли­ци­је, ко­ја је би­ла и те ка­ко ка­дра да иза­ђе на крај са де­ве­то­мар­тов­ским де­мон­стра­ци­ја­ма на ни­ма­ло не­жан на­чин. Елем, да сам ја на Иви­чи­ном ме­сту, не бих са по­ли­ци­јом из­во­дио ба­лет­ске ве­жбе на­су­прот „гру­пи­це“ од шест хи­ља­да ху­ли­га­на, ко­ји­ма је геј па­ра­да би­ла до­бар из­го­вор да по­ка­жу ко­ли­ко је власт ки­ла­ва. Лич­но ми­слим да је у пи­та­њу по­ка­зна ве­жба за гра­ђан­ски рат, ре­жи­ра­на од истих по­ли­тич­ких сна­га ко­је су уби­ле Ђин­ђи­ћа, али ја ни­сам над­ле­жан да то и зва­нич­но по­твр­дим. Над­ле­жан је Бо­рис Та­дић, па се на­дам да ће па­ље­ње згра­де и пу­ца­ње по про­сто­ри­ја­ма ДС, ко­нач­но би­ти до­бар раз­лог да пре­ста­не са се флер­ту­је са они­ма ко­ји су ре­ши­ли да за­ку­ца­ју и по­след­њи клин на мр­твач­ком сан­ду­ку овог лу­дог на­ро­да. Да се ја­сно ка­же: по­пу поп, а бо­бу боб. Да­кле, да сам ја на Иви­чи­ном ме­сту, ако већ не бих сми­слио ни­шта па­мет­ни­је, звао бих сво­ју ку­му, дру­га­ри­цу, или шта му већ до­ђе уну­тар те ју­жно­ср­би­јан­ске ро­дов­ске за­јед­ни­це, Све­тла­ну Ра­жна­то­вић, да при­ско­чи у по­моћ. Мо­гла би да иза­ђе пред На­ви­ја­че и да им ле­по ка­же: Ај­де, де­цо, да вам тет­ка Це­ца по­ка­же чи­ме се ле­чи од пе­дер­лу­ка! И мир­на Бач­ка. Мо­жда се и ко­ји ки­ла­ви пен­дрек укру­ти. Ако Це­ца ни­је код ку­ће, звао бих ше­фа ми­тро­вач­ке по­ли­ци­је, Зо­ра­на Сма­ји­ћа, да он ор­га­ни­зу­је мир на бе­о­град­ским ули­ца­ма. Чо­век је то­ли­ко на­ви­као да ажур­но чу­ва тај пар­кинг код по­ли­циј­ске ка­сар­не. да Ми­тров­ча­ни не мо­гу да при­ђу ни ки­о­ску да ку­пе но­ви­не. У ко­ји­ма све ле­по пи­ше о по­ли­циј­ским ус­пе­си­ма. Ко­ји су уве­ћа­ни за 2,8 од­сто. Не­че­га. И што ина­че не­ма шан­се да се упо­ре­ди и про­ве­ри. Јер је по­ли­ци­ја кон­спи­ра­тив­на. Сем кад јав­но чи­та ту­ђа при­ват­на пи­сма. По­ру­ка са Па­ра­де по­но­са, по за­ми­сли ван­да­ла оку­пље­них око не­вла­ди­не ор­га­ни­за­ци­је КУД Па­три­јо­ти, ве­ро­ват­но је тре­ба­ла да гла­си да „ге­јов­це“ тре­ба за­у­век про­те­ра­ти са ули­ца. По­ли­ци­ја им је сво­јим ки­ла­вље­њем у то­ме иза­шла у су­срет. Јер ако су они ху­ли­га­ни ко­ји су де­мо­ли­ра­ли Бе­о­град, би­ли „де­ца“. ка­ко не­ко же­ли да их пред­ста­ви, он­да се по­ли­ци­ја усра­ла у пе­ле­не. Јер, ко с де­цом спа­ва, про­бу­ди се упи­шан. И усран. Што се ме­не ти­че, ни­сам био у Бе­о­гра­ду про­шле не­де­ље. На­ив­но сам по­ве­ро­вао да ће Сма­ји­ће­ви мом­ци, по­што бу­ду оти­шли да по­мог­ну сво­јим бе­о­град­ским ко­ле­га­ма у до­би­ја­њу ба­ти­на од бес­при­зор­не де­чур­ли­је, ма­кар на је­дан дан осло­бо­ди­ти пар­кинг у цен­тру гра­да. Ми­слио сам да и ја ма­кар на крат­ко ужи­вам у бес­плат­ном пар­кин­гу. Ама, јок! Пар­кинг је и у не­де­љу био чу­ван. До ја­ја! Датум: 06.10.2010. Је ли би­ло 5. ок­то­бра? Ду­го смо се вај­ка­ли што, на­вод­но, ни­је би­ло 6. ок­то­бра. Као, да је сва­нуо 6. све би нам би­ло леп­ше, али зли де­ча­ци ни­су да­ли. Ко су би­ли ти зли де­ча­ци, до да­на да­на­шњег ни­смо ус­пе­ли да са­зна­мо. За­пра­во, кан­ди­да­та има на пре­тек, али њи­хо­ва иден­ти­фи­ка­ци­ја за­ви­си од то­га ко их иден­ти­фи­ку­је и из ко­је пар­ти­је. За де­мо­кра­те не­ма ди­ле­ме, за све је крив Во­ји­слав Ко­шту­ни­ца. Он је био тај ко­ји је по­ста­вљао кли­по­ве у точ­ко­ве де­мо­крат­ском раз­во­ју Ср­би­је. Од по­чет­ка. За ли­га­ше кри­ви су сви сем њих. За Ко­шту­ни­цу, кри­ва је Дри­на. Све у све­му, па­као су дру­ги, и сход­но тој де­фи­ни­ци­ји кри­ви су дру­ги. Не­ка­ко ових да­на ни­је баш упут­но под­се­ћа­ти по­ли­ти­ча­ре на Пе­ти ок­то­бра. До­бро, де­сио се па шта? Де­си­ле су се на­ма и мно­ге го­ре ства­ри од то­га па смо их ле­по за­бо­ра­ви­ли. За­бо­ра­ви­ће­мо и Пе­ти. Про­шла је од та­да це­ла де­це­ни­ја и ко још мо­же да се се­ти шта се тог да­на за­и­ста до­го­ди­ло, а ка­мо­ли шта је тре­ба­ло да се до­го­ди. Нор­ма­лан чо­век не пам­ти ни шта је ју­че ру­чао, а ка­мол шта су пре де­сет го­ди­на при­ча­ли они ко­ји и да­нас вла­да­ју. А ти што и да­нас вла­да­ју не во­ле да их се под­се­ћа да су не­што кан­да обе­ћа­ли овом на­ро­ду. Унер­во­зе се, пре­вр­ћу очи­ма. И бу­ду бе­сни кад им се са­мо спо­ме­не да су обе­ћа­ли нор­мал­ну зе­мљу и нор­ма­лан жи­вот. Шта ми сад по­ми­ње­те обе­ћа­ња кад - не­по­треб­но пре­цр­та­ти - тре­ба да по­пу­ни­мо упит­ник за при­дру­жи­ва­ње ЕУ, кад су нам уки­ну­ли ви­зе, кад го­ри Хи­лан­дар, кад смо усто­ли­чи­ли па­три­јар­ха у Пећ­кој па­три­јар­ши­ји, кад је Фи­јат обе­ћао две­ста хи­ља­да рад­них ме­ста, кад са­мо што ни­смо ухап­си­ли Мла­ди­ћа, кад смо спро­ве­ли ре­фор­му пра­во­су­ђа, кад има мле­ка. Де­сет го­ди­на ка­сни­је из­гле­да да је сва на­ша сре­ћа у то­ме што у 21. ве­ку ви­ше не ра­ту­је­мо и што бен­зин не ку­пу­је­мо на кан­ти­це. Е да, сре­ћа је и у то­ме што су де­мо­кра­те и со­ци­ја­ли­сти у ко­а­ли­ци­ји. Мо­ну­мен­тал­но, не­ма шта. До­ме­ти тог да­ту­ма ме­ре се на­шим стра­хом од су­тра­шњи­це и њи­хо­вим стра­хом од из­бо­ра. Са­мо што је наш страх мно­го ве­ћи. Не­у­по­ре­ди­во ве­ћи, јер ми не­ма­мо ни­ког с ким би мо­гли да се на­го­ди­мо. Ни­ког ко би нам чвр­сто обе­ћао да су­тра не­ће­мо оста­ти на ули­ци и би­ти глад­ни. А они се ме­ђу со­бом ле­по дру­же и твр­де па­зар. И јед­ни дру­ги­ма чу­ва­ју ле­ђа. Ма­ло се ко­бо­ја­ги сва­ђа­ју, а у по­та­ји пла­ни­ра­ју сле­де­ћу по­де­лу вла­сти. И то је за­и­ста пра­ва те­ко­ви­на Пе­тог ок­то­бра ко­ја се да­нас на­зи­ва ста­би­ли­за­ци­јом по­ли­тич­ке сце­не у Ср­би­ји. Као, да­нас је мно­го бо­ље не­го пре 2000. Не­ма мр­жње, не­ма остра­шће­но­сти, не­ма по­ли­тич­ких не­при­ја­те­ља. Има са­мо по­ли­тич­ких про­тив­ни­ка. Кул­тур­но и ле­по, не­ма шта, ко бо­же ме про­сти у Дан­ској или Фин­ској. Сви ле­пи, уми­ве­ни и под­ши­ша­ни, по­ли­тич­ки кул­ти­ви­са­ни, при­стој­ни, са­мо на­род гу­рав. И уоп­ште, кад ма­ло бо­ље раз­ми­слим, про­паст иде­ја Пе­тог ок­то­бра је усле­ди­ла баш због гу­ра­вог на­ро­да. На­ро­да ко­ји не раз­у­ме да је тран­зи­ци­ја бол­на. И ајд што бо­ли, ал што је не­пра­вед­на и бес­ко­нач­на. И не­ма ту шест-пет, зна се ко мо­ра да тр­пи ту бес­ко­нач­ност. Ни­је тран­зи­ци­ја пљу­ни па за­ле­пи, па сви­ма ле­по. Ле­по мо­же би­ти са­мо не­ки­ма, али на­род, прост и не­ва­спи­тан, то уоп­ште не­ће да схва­ти. Он ми­сли да се Пе­ти ок­то­бар де­сио због ње­га. Ми­сли да се на ње­го­вом зно­ју и му­ка­ма де­си­ла не­ка ре­во­лу­ци­ја ко­ју смо са­ња­ли го­ди­на­ма. Ми­сли да је гу­тао су­за­вац да би му су­тра би­ло бо­ље, да има пра­во да му бу­де бо­ље. И та­ко уобра­жен и да­ље се на­да оно­ме што му је обе­ћа­но. А ре­ал­но, не­ма че­му да се на­да. Јер, Ср­би­ја је си­ро­ма­шна, али по­но­сна зе­мља и не мо­же сви­ма да бу­де бо­ље. Од­мах. Да­нас је бо­ље њи­ма, а су­тра ће опет би­ти бо­ље њи­ма. И то је та­ко. Ак­си­ом. Ју­ту­тан­ска ју­ха­ха­ха. Ка­ко год хо­ће­те. Са­мо не­мој­те да се бу­ни­те. И не­мој­те спо­ми­ња­ти Пе­ти ок­то­бар. То је да­тум ко­јег ни­је ни би­ло. Ре­ал­но. Датум: 29.09.2010. Пан­дур­ски ма­ни­ри Пре де­се­так да­на, ка­ко се мо­гло чу­ти на кон­фе­рен­ци­ји за но­ви­на­ре у ми­тро­вач­кој Оп­штој бол­ни­ци, от­по­че­ли су озбиљ­ни ра­до­ви на ре­кон­струк­ци­ји кро­ва Хи­рур­шког бло­ка. Да под­се­тим, тај не­срећ­ни кров је овог ле­та баш на­стра­дао и то не јед­ном. Пр­во је 2. ју­на ни­чим иза­зван (су­де­ћи бар по не­му­штим по­ли­циј­ским „са­оп­ште­њи­ма“, ко­јих ни­је ни би­ло) из­био по­жар на бол­нич­ком кро­ву, а он­да је ствар „ове­ри­ла“ олу­ја ко­ја је 5. ав­гу­ста но­си­ла кро­во­ве и ру­ши­ла ста­бла др­ве­ћа. Ка­ко ка­же пр­ви чо­век Оп­ште бол­ни­це др Го­ран Ивић, по­сло­ви на ре­кон­струк­ци­ји кро­ва Хи­рур­шког бло­ка би по­че­ли мно­го ра­ни­је да ни­је ком­пли­ко­ва­не прав­не про­це­ду­ре и стро­гих про­пи­са у ве­зи са тен­де­ри­ма и сви­ме што уз то иде. Елем, ствар је за­о­кру­же­на, ра­до­ви су у то­ку и уско­ро ће Хи­рур­шки блок има­ти сво­ју си­гур­ну кров­ну кон­струк­ци­ју. На мој ко­мен­тар да се мо­же сма­тра­ти ве­ли­ким успе­хом то што ће Хи­рур­шки блок пре до­би­ти но­ви кров, не­го што нам ви­спре­на по­ли­ци­ја ука­пи­ра ко је крив због по­жа­ра, др Ивић је до­дао да је и ње­му у ин­те­ре­су да се што пре от­кри­је шта је узроч­ник ва­тре ко­ја је на ста­рој кров­ној кон­струк­ци­ји из­би­ла 2. ју­на у ве­чер­њим ча­со­ви­ма. У сва­ком слу­ча­ју, по­ли­ци­ја, ба­рем јав­но, нај­ма­ње се ме­ша­ла у свој по­сао по овом пи­та­њу. Ка­да је Уред­ни­штво М НО­ВИ­НА, по­ку­ша­ло да пи­сме­ним пу­тем до­би­је од­го­вор на пи­та­ње до­кле је по­ли­ци­ја сти­гла са ис­тра­гом у ве­зи по­жа­ра, ни­је оче­ки­ва­ло ни­шта спек­та­ку­лар­но. Али се на­да­ло ма­кар еле­мен­тар­ном при­стој­но­шћу слу­жбе ко­је је о тро­шку по­ре­ских об­ве­зни­ка тран­спа­рент­на углав­ном кад чу­ва соп­стве­ни, у из­ве­сном сми­слу узур­пи­ра­ни ре­као бих, пар­кинг. У пу­ној фор­ма­ци­ји и под пу­ном рат­ном спре­мом. По­ли­ци­ја, већ по­зна­та по сво­јој ба­ха­то­сти, ни­је се удо­сто­ји­ла да од­го­во­ри на ово, вр­ло слу­жбе­но и вр­ло кон­крет­но пи­та­ње, не­го смо би­ли при­ну­ђе­ни да од­го­вор по­тра­жи­мо у Ту­жи­ла­штву. За раз­ли­ку од ба­ха­тог и не­кул­тур­ног на­чи­на (не)ко­му­ни­ка­ци­је од стра­не по­ли­ци­је, над­ле­жни из Основ­ног јав­ног ту­жи­ла­штва у Срем­ској Ми­тро­ви­ци су се по­не­ли са­свим про­фе­си­о­нал­но и ко­рект­но. Од­го­вор на на­ше пи­та­ње до­би­ли смо у ро­ку ма­њем од 24 ча­са. Је­дан са­свим дру­га­чи­ји на­чин ра­да од по­ли­циј­ског. Што се по­ли­ци­је ти­че, на ова­кав њен ба­ха­то-не­му­шти на­чин ра­да смо се већ на­ви­кли. Слич­но су ре­а­го­ва­ли и оно­мад, 2003. го­ди­не, ка­да је (ка­кве ли ко­ин­ци­ден­ци­је) то­ком јед­не лет­ње олуј­не но­ћи за­па­љен и ауто­мо­бил М НО­ВИ­НА. Ни­ка­да ни­је от­кри­вен по­чи­ни­лац и сва је сре­ћа да је ово са бол­нич­ким кро­вом ипак из­ван струч­не над­ле­жно­сти ми­тро­вач­ких по­ли­ца­ја­ца, у над­ле­жно­сти Ту­жи­ла­штва то јест. Не­ма­мо раз­ло­га да сум­ња­мо да ће Ту­жи­ла­штво ствар ис­пи­та­ти ка­ко ва­ља и ту се пот­пу­но сла­жем са др Го­ра­ном Иви­ћем – да је ово сви­ма у ин­те­ре­су де се ре­ши у ра­зум­ном ро­ку. Мо­жда је по­ли­ци­ји за ва­ка­та ак­ту­ел­ног на­чел­ни­ка нај­ва­жни­је да тран­спа­рент­но чу­ва са­мо пар­кинг. Лич­но не­мам ни­шта про­тив то­га, сва­ко не­ка ра­ди оно што нај­бо­ље уме. Ипак, не мо­гу да се от­мем ути­ску да је де­сет го­ди­на од Пе­тог ок­то­бра са­рад­ња на­ших но­ви­на­ра са по­ли­циј­ским ше­фо­ви­ма (ко је ре­као ше­ри­фи­ма, ја ни­сам) из го­ди­не у го­ди­ну, или из ман­да­та у ман­дат све ло­ши­ја и ло­ши­ја. Би­ло је и ова­квих и она­квих тре­ну­та­ка то­ком са­рад­ње са Дра­га­ном Ци­ври­ћем, Дар­ком Жу­пун­ским, Го­ра­ном Ми­ла­но­ви­ћем (прет­ход­ни­ци­ма да­на­шњег пр­вог по­ли­цај­ца, од пе­то­ок­то­бар­ских про­ме­на до по­чет­ка ње­го­вог ман­да­та), али ни­ко од њих ни­је ме то­ли­ко под­се­тио на из­ве­сног ну­ши­ћев­ског ју­на­ка, или на не­ког ко се то­ли­ко упор­но тру­ди да узор­но не­гу­је дух тра­ди­ци­о­не срп­ске пан­ду­ра­ци­је. По­след­њи би­сер Зо­ра­на Сма­ји­ћа, на­чел­ни­ка По­ли­циј­ске упра­ве у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, са по­след­ње кон­фе­рен­ци­је за но­ви­на­ре сва­ка­ко пре­ва­зи­ла­зи ма­шту сре­ског шпи­ју­на Алек­се Жу­ни­ћа. До­тич­ни је на­чел­ник ис­ко­ри­стио јед­ну са­свим слу­жбе­ну кон­фе­рен­ци­ју да би на њој про­чи­тао јед­но са­свим при­ват­но пи­смо, чи­ји је са­др­жај про­ко­мен­та­ри­сао као зло­на­ме­ран. Та­ко да­кле, јед­ну са­свим при­ват­ну трач пар­ти­ју, шеф по­ли­ци­је пред­ста­вља као „кон­фе­рен­ци­ју за но­ви­на­ре“. Да не ми­слим да го­спо­дин Сма­јић не­ма па­мет­ни­ја по­сла од „слу­жбе­ног“ чи­та­ња при­ват­них пи­са­ма, до­дао бих, по оној на­род­ној, да „бес­по­слен поп и ја­ри­ће кр­сти“. Не ми­слим да је бес­по­слен, али би сва­ка­ко мо­гао би­ти слу­жбе­но озбиљ­ни­ји. Датум: 22.09.2010. Гле­да­ње у шо­љу Сад зна­мо на че­му смо. Да­кле Дар­ко Ша­рић је се­бич­на и без­о­се­ћај­на осо­ба, окре­ну­та се­би, пре­вр­тљи­ва и скло­на кал­ку­ла­ци­ја­ма. И све то смо са­зна­ли та­ко што је пси­хо­лог, суд­ски ве­штак, ана­ли­зи­рао ње­гов ру­ко­пис. Не знам ка­ко ви, ал ме­ни је од­мах сва­ну­ло. За­ми­сли­те да је до­тич­ни ве­штак утвр­дио да је Ша­рић јед­на љу­ба­зна и ши­ро­ко­гру­да осо­ба? Ка­ко би се осе­ћао Сло­бо­дан Хо­мен и цео по­ли­тич­ки и по­ли­циј­ски еста­бли­шмент у том слу­ча­ју? Бив­ши от­по­раш Хо­мен још увек но­си фри­зу­ру на ју­риш и у скла­ду са тим ју­ри­ша на Ша­ри­ће­ве ку­ће и ауто­мо­би­ле. То се оти­ма и крч­ми, све у ше­сна­ест. А Ша­ри­ћа ни од ко­ро­ва. Као уоста­лом ни Ка­ри­ћа, Мла­ди­ћа, Ха­џи­ћа. Ка­ри­ћев ру­ко­пис још ни­ко ни­је ана­ли­зи­рао, али не сум­њам у то да је и он без­о­бра­зан и без­о­се­ћа­јан, и да му као та­квом тре­ба по­о­ти­ма­ти све што има. Од­мах. Па ако се на су­ду не­што до­ка­же, тим бо­ље, а ако се не до­ка­же, бо­же здра­вља, има овај на­род од че­га да пла­ћа на­кна­ду ште­те. Не­ће му би­ти пр­ви пут. Али, да се вра­тим на гра­фо­ло­ги­ју. Мо­жда не би би­ло ло­ше, сад кад смо утвр­ди­ли о ка­квом чо­ве­ку је реч, да се ан­га­жу­је не­ка ве­шта га­та­ра, не­ка слич­на ле­ген­дар­ној Ро­ски, ко­ја би ба­ци­ла па­суљ и са­зна­ла где се кри­је Ша­ри­ћа Дар­ко. Или, мо­гао би Сло­бо­дан Хо­мен до­тич­ну да по­зо­ве на ка­фу, па да он­да ле­по пре­вр­не шо­љу. Си­гур­но би ба­ба вра­ча­ра мо­гла да по­го­ди у ком бу­џа­ку се за­гла­вио Дар­ко, а мо­гла би и Хо­ме­ну да ка­же да ли ће ићи на пут, или ће му до­ћи го­сти. Зна ба­ка и кад ће сти­ћи до­би­так и да ли ће се же­ља ис­пу­ни­ти. Исти тај по­сту­пак би тре­ба­ло при­ме­ни­ти и на Мла­ди­ћа и Ха­џи­ћа. За Бо­го­љу­ба већ зна­мо где је, ама не­што нам се не да да га иште­мо од мај­чи­це Ру­си­је. Па кад се све то ле­по из­а­на­ли­зи­ра, тај па­суљ и шо­ља, он­да ће­мо да ви­ди­мо ка­ко да­ље да по­ста­ви­мо бор­бу про­тив ко­руп­ци­је и кри­ми­на­ла. Ова­ко, без пра­вих по­да­та­ка се са­мо вр­ти­мо у круг. Шта зна по­ли­ци­ја? Ни­шта. Има­ју или не­ма­ју опе­ра­тив­на са­зна­ња, али све је то лук и во­да. Кад ти ба­ка ка­же, за сто евра, цир­ка, он­да имаш ин­фор­ма­ци­ју, сто по­сто. Ка­ква по­ли­ци­ја и Иви­ца Да­чић, ка­кви ба­кра­чи. Ако ствар раз­ви­је­мо да­ље, мо­гле би те вра­ча­ре да на­ђу стал­ни по­сао и у вла­ди и по­ли­тич­ким пар­ти­ја­ма. Са­ми зна­те да су сва та ис­тра­жи­ва­ња и сон­ди­ра­ња јав­ног мње­ња пот­пу­но не­по­у­зда­на, али па­суљ не ла­же. Ни шо­ља. Да­кле, пре не­го што се ре­ци­мо Мла­ђан Дин­кић упу­ти у Срем­ску Ми­тро­ви­цу да пот­пи­ше још је­дан од мно­го­број­них уго­во­ра за из­град­њу фа­бри­ке мо­гао би да кон­сул­ту­је Ро­ску, или не­ку слич­ну, ми­слим ни­је ста­кле­на ку­гла нео­п­ход­на, мо­же и бе­ли па­суљ, ње­га ва­ља још има­мо. Она би му тач­но ре­кла да ли ће има­ти успе­ха на пу­ту и да ли ће чу­ти по­во­љан глас. Од­но­сно, да ли ће та фа­бри­ка не­кад мо­жда и про­ра­ди­ти, а не да се бла­ми­ра као што се из­бла­ми­рао са про­да­јом Ма­тро­за, па сад це­ла Ми­тро­ви­ца че­ка то чу­до од фа­бри­ке ко­ја још не ра­ди. А кад ће не зна­мо. Ми не зна­мо, али Ро­ска си­гур­но зна. А да је Мла­ђа њу пи­тао, зна­ли би и ми. Те Ро­ске зна­ју и кад ће би­ти до­нет за­кон о ре­сти­ту­ци­ји, кад ће би­ти отво­ре­ни по­ли­циј­ски до­си­јеи, зна­ју и да ли Ми­шко­вић има мо­но­пол, зна­ју и по­што ће би­ти гас. Све оне зна­ју, али њих из­гле­да ни­ко не пи­та. Или их мо­жда и пи­та, али то кри­је. Мо­ра би­ти да се ти од­го­во­ри ши­ро­ким на­род­ним ма­са­ма не би баш до­па­ли. У јав­ност се пу­сти са­мо оно што на­род­не ма­се во­ле да чу­ју. А оне во­ле да чу­ју да је Ша­рић без­о­се­ћа­јан и пре­вр­тљив. Е ни­смо зна­ли. Во­ле­ле би на­род­не ма­се да ви­де и ру­ко­пи­се не­ких ми­ни­ста­ра или по­ште­них би­зни­сме­на. Па да се на на­слов­ној стра­ни углед­ног про­вла­ди­ног та­бло­и­да то об­ја­ви, а не Дар­ко Ша­рић. Да ви­ди­мо ко­ли­ко су осе­ћај­ни и прав­до­љу­би­ви на­ши тај­ку­ни ко­ји су још у ми­ло­сти ове, а и сва­ке дру­ге вла­де до кра­ја све­та и ве­ка. Ал не би­ва. Док их не по­ће­ра, ко си­ро­тог Бо­го­љу­ба. А кад их по­ће­ра, све има да се са­зна. И из па­су­ља и из шо­ље. Што је си­гур­но, си­гур­но је. Датум: 15.09.2010. Тра­ди­ци­ја ло­пу­жа­ња Ка­ко пи­шу днев­не но­ви­не, је­дан део Ср­би­је је ушао у ко­му­ни­зам. Ако је не­ко за­бо­ра­вио, основ­но на­че­ло ко­му­ни­зма је да сва­ко ра­ди пре­ма мо­гућ­но­сти­ма, а до­би­ја пре­ма по­тре­ба­ма. Због тог на­че­ла ко­му­ни­зам је и про­пао, чак и те­о­риј­ски, јер у прак­си се по­ка­за­ло да су по­тре­бе увек ве­ће од мо­гућ­но­сти. Елем, у врањ­ској елек­тро­ди­стри­бу­ци­ји, а она је део др­жав­ног апа­ра­та, де­сио се упра­во ко­му­ни­зам, јер је стру­ју сва­ко тро­шио пре­ма по­тре­ба­ма, а пла­ћао је пре­ма мо­гућ­но­сти­ма, од­но­сно, ни­је је пла­ћао уоп­ште. Све би то би­ло пот­пу­но у скла­ду са ко­му­ни­стич­ким на­че­ли­ма кад не би би­ли у пи­та­њу углед­не јав­не лич­но­сти и нај­бо­га­ти­ји љу­ди ју­га Ср­би­је, по­ли­ти­ча­ри, ди­рек­то­ри, вла­сни­ци при­ват­них пред­у­зе­ћа, док­то­ри, адво­ка­ти, ко­ји ве­ро­ват­но има­ју чи­ме да пла­те по­тро­ше­ну стру­ју, ама не­ће. А ти ду­го­ви уоп­ште ни­су на­ив­ни. Не ра­ди се ту о хи­ља­да­ма ди­на­ра не­го о сто­ти­на­ма хи­ља­да. Нај­ве­ћи дуг има је­дан ди­рек­тор јав­ног пред­у­зе­ћа из Вра­ња, ви­ше од 700.000 ди­на­ра. Од­мах за њим иде ло­кал­ни ли­дер по­ли­тич­ке пар­ти­је чи­ји дуг из­но­си 600.000 ди­на­ра и пред­сед­ник јед­не оп­шти­не Пчињ­ског окру­га са 540.000 ди­на­ра. Кад се ма­ло пре­ра­чу­на, ис­па­да да до­тич­ни стру­ју ни­су пла­ћа­ли ви­ше од де­сет го­ди­на, уз прет­по­став­ку да су се гре­ја­ли на стру­ју, јер дру­га­чи­је ни­је ни мо­гло би­ти, по­што је њи­ма тај вид гре­ја­ња нај­јеф­ти­ни­ји. Та­ко­ре­ћи џа­бе. И шта је ту чуд­но? Ни­шта, по­што сви зна­мо да у Ср­би­ји, на­ро­чи­то у оном де­лу ју­жно од Са­ве и Ду­на­ва, ни­ко ни­шта не пла­ћа. Тај део ср­би­јан­ске ин­те­ли­ген­ци­је из­бо­рио се за свој об­лик ко­му­ни­зма у ко­ме тро­ше ко­ли­ко им во­ља, а пла­ћа­ју исто то­ли­ко. По­што у еко­но­ми­ји по­сто­ји јед­но злат­но пра­ви­ло да не­ма бес­плат­ног руч­ка, та­ко ни та стру­ја ни­је бес­плат­на. Њу је не­ко већ пла­тио. Пла­ти­ли смо је ми, ми ко­ји жи­ви­мо се­вер­но од Са­ве и Ду­на­ва, ми ко­ји смо на­у­чи­ли да пла­ћа­мо оно што по­тро­ши­мо, а то смо на­у­чи­ли од на­ших пре­да­ка ко­ји су јед­но вре­ме жи­ве­ли у уре­ђе­ној др­жа­ви ко­ја се зва­ла Аустро-угар­ска мо­нар­хи­ја. За­хва­љу­ју­ћи то­ме Вој­во­ђа­ни су увек би­ли нај­у­ред­ни­је пла­ти­ше, не са­мо стру­је, већ и свих оста­лих др­жав­них на­ме­та, од по­ре­за до те-ве прет­пла­те. Мо­жда баш у том гр­му ле­жи зец ко­ји не до­зво­ља­ва Вој­во­ди­ни су­штин­ску ауто­но­ми­ју, са из­вор­ним при­хо­ди­ма и имо­ви­ном. Јер, шта ће он­да Ср­би­ји оста­ти? Тра­ди­ци­ја у об­ли­ку Жи­ки­не ша­ре­ни­це, фол­клор и ста­ре во­де­ни­це, пре­бра­нац и фру­ле. Све је то ле­по, ми­слим та тра­ди­ци­ја и чу­ва­ње иден­ти­те­та, ама у ту тра­ди­ци­ју спа­да баш и то о че­му пи­шу но­ви­не, то да чел­ни љу­ди у јед­ном гра­ду де­сет го­ди­на не пла­ћа­ју стру­ју. Тај мен­та­ли­тет из­и­гра­ва­ња за­ко­на, не­по­што­ва­ња др­жа­ве у сва­ком ње­ном об­ли­ку, жив је и да­нас као и пре две­ста го­ди­на, кад је та др­жа­ва би­ла оли­че­на у не­ком тур­ском аги. Па ка­ко су се он­да до­ви­ја­ли да под­ва­ле Тур­чи­ну, та­ко и да­нас на­ста­вља­ју ту тра­ди­ци­ју да под­ва­ле кад год и ко­ме год мо­гу, на­ро­чи­то др­жа­ви. И не­гу­ју ту тра­ди­ци­ју уз ги­ба­ни­цу и опан­ке шиљ­ка­не. А др­жа­ва је све са­мо не фол­клор. Др­жа­ва је пре све­га уби­ра­ње по­ре­за, на­пла­та јав­них при­хо­да у ко­је у ши­рем сми­слу спа­да и стру­ја, во­да, ко­му­на­ли­је, бар док су та ко­му­нал­на пред­у­зе­ћа јав­на. Ка­ква је то др­жа­ва ко­ја ни­је у ста­њу да уби­ра свој при­ход на сво­јој те­ри­то­ри­ји? То већ ви­ди­мо на при­ме­ру Ко­со­ва на чи­јој те­ри­то­ри­ји, што би ре­као Вук Дра­шко­вић ова др­жа­ва ни ке­ро­ве не мо­же да пел­цу­је. Да ли је Вра­ње исто што и Ко­со­во, или се Вра­ње из­бо­ри­ло за ко­му­ни­зам, не знам. То тре­ба пи­та­ти Бо­ри­са Та­ди­ћа, по­што ње­га за све пи­та­ју. Ја­сно ми је са­мо да Бо­рис Та­дић и по­ли­тич­ка кли­ка око ње­га са­свим до­бро раз­у­ме у ком де­лу Ср­би­је жи­ве нај­ло­јал­ни­ји гра­ђа­ни, они ко­ји сво­је оба­ве­зе пре­ма др­жа­ви нај­у­ред­ни­је из­ми­ру­ју. Да то ни­су схва­ти­ли ве­ро­ват­но би Вој­во­ди­ни одав­но да­ли ауто­но­ми­ју. Датум: 08.09.2010. Оп­тич­ка вар­ка У овој зе­мљи се тач­но зна ко ја за шта од­го­во­ран. За све што се де­си, или не де­си кри­ви су гра­ђа­ни. Би­ло да су по­тро­ша­чи, би­ло да су про­из­во­ђа­чи. Кад уда­ри су­ша, он­да кре­ну при­че о то­ме ка­ко се у Ср­би­ји са­мо два од­сто по­љо­при­вред­ног зе­мљи­шта на­вод­ња­ва. Се­ља­ци се ауто­мат­ски ста­вља­ју на та­пет и окри­вљу­ју за­то што не по­ста­вља­ју си­сте­ме за на­вод­ња­ва­ње, као ре­ци­мо њи­хо­ве ко­ле­ге у Фран­цу­ској или Ја­па­ну. Да су ма­ло па­мет­ни­ји, се­ља­ци то јест, и да на­вод­ња­ва­ју сво­ју зе­мљу, су­ша им ни ич не би мо­гла. Је­ди­но што се у тој при­чи про­пу­шта је де­таљ да ти си­сте­му ко­шта­ју ко Све­тог Пе­тра кај­га­на, а да су на­ши се­ља­ци огу­ље­ни до го­ле ко­же, да не­ма­ју ни за се­ме и ђу­бре, а ка­мол за на­вод­ња­ва­ње. Кад се Бог по­и­гра па, као што је то био слу­чај ове го­ди­не, по­ша­ље ки­шу ко пред по­топ, опет су се­ља­ци кри­ви што је во­да уни­шти­ла род. Овог пу­та су кри­ви за­то што ни­су оси­гу­ра­ли сво­је усе­ве. Јер, да су оси­гу­ра­ли, ваљ­да им не би по­ла ле­ти­не ис­тру­ну­ло на њи­ва­ма. Обр­ни окре­ни, др­жа­ва ни­кад ни­је кри­ва ни за шта. Ми­ни­стар­ство по­љо­при­вре­де нам до­ђе ко кул­тур­но умет­нич­ко дру­штво, на че­лу са глав­ним ко­ре­о­гра­фом ко­ји се међ на­ро­дом се­љач­ким по­ја­вљу­је са­мо кад се ме­се ко­ла­чи и пра­ви ку­лен. Али, ни­су се­ља­ци нај­го­ри од све де­це. Ево, ис­по­ста­ви­ло се да су и оста­ли гра­ђа­ни нео­д­го­вор­ни и не­ва­спи­та­ни, па та­ко не­ва­спи­та­ни са пу­ним џе­по­ви­ма но­ва­ца ки­ди­шу на про­дав­ни­це ку­пу­ју­ћи уље, ше­ћер и мле­ко у огром­ним ко­ли­чи­на­ма. То се ми­ни­стру тр­го­ви­не, ко­ји је у про­шлој вла­ди био ми­ни­стар по­љо­при­вре­де, уоп­ште не до­па­да, и ка­ко чу­јем, ве­о­ма је из­нер­ви­ран том по­тро­шач­ком не­ди­сци­пли­ном. Мле­ка, уља и ше­ће­ра у ства­ри има, ка­же ми­ни­стар, али у пи­та­њу је оп­тич­ка вар­ка, па се на­ма са­мо чи­ни да тих основ­них жи­вот­них на­мир­ни­ца не­ма. Кад би по­гле­да­ли из пер­спек­ти­ве пре­по­ште­ног ми­ни­стра, ви­де­ли би и ми да то­га све­га има ко шу­та, ама се на­ма са­мо при­ви­ђа­ју де­ве­де­се­те. Ми­ни­стар је до­вољ­но па­ме­тан и стру­чан за тр­го­ви­ну, као што је био стру­чан и за по­љо­при­вре­ду, а су­тра ће би­ти до­вољ­но стру­чан и да бу­де ми­ни­стар ве­ра, ако бу­де тре­ба­ло. Тре­ба­ло не тре­ба­ло, он је у сва­ком слу­ча­ју и у сва­кој ком­би­на­ци­ји ми­ни­стар, и док је он ми­ни­стар ми не­ма шта да бри­не­мо. На­ше је да ужи­ва­мо, ако смо па­мет­ни, а ако ни­смо, он­да ће нам се при­ви­ђа­ти раз­не глу­по­сти. И та­ко пси­хо­тич­ни ће­мо нер­ви­ра­ти ми­ни­стра тр­го­ви­не, а и ње­го­ве ко­ле­ге. А то уоп­ште ни­је до­бро. Ни за нас ни за ми­ни­стре, јер ка­ко ће та­ко из­нер­ви­ра­ни мо­ћи и да­ље да нас усре­ћу­ју. Уоп­ште гле­да­ју­ћи, ја ствар­но не знам ка­ко ова на­ша вла­да и ми­ни­стри у њој, из­др­жа­ва са та­ко глу­па­вим и не­нор­мал­ним на­ро­дом. Нит то зна да на­вод­ња­ва, нит зна да оси­гу­ра­ва, нит зна да се по­на­ша у про­дав­ни­ци. Ко му­ве без гла­ве ле­те од ра­фа до ра­фа и са­мо ку­пу­ју. Као да су до­би­ли Дин­ки­ће­вих хи­ља­ду евра за ак­ци­је, а ни­су. Или је­су. Ко зна, пси­хо­за је чуд­на ствар. Чи­ни ти се да је­сте оно што ни­је, и ни­је оно што је­сте. При­ви­ђа­ју нам се и ауто­пу­те­ви, ра­зни ко­ри­до­ри, при­ви­ђа нам се и Ко­со­во, при­ви­ђа нам се и тих хи­ља­ду евра за ак­ци­је НИС-а. Сва­шта не­што нам се при­ви­ђа, ал нај­ви­ше нам се при­ви­ђа­ју де­ве­де­се­те. Ре­до­ви и не­ста­ши­це. Кан­ти­це са јеф­ти­ни­јим бо­сан­ским бен­зи­ном су већ ту. Пси­хо­тич­но ста­ње тра­је ли тра­је, а ни­ког не­ма да га пре­ки­не. Мо­жда би тре­ба­ло на ми­ни­стар­ска ме­ста да се по­ста­ве пси­хи­ја­три, па да они на­ро­ду струч­но об­ја­сне шта то он у ства­ри ви­ди, а шта не ви­ди. Ова­ко ис­па­да да са­мо ми­ни­стри ви­де ка­ко нам у др­жа­ви те­че мед и мле­ко, на­ро­чи­то мле­ко, што је опет наш про­блем јер ми то не ви­ди­мо, а тре­ба­ло би да ви­ди­мо. И док се та­ко глу­па­ви и нео­д­го­вор­ни бо­ри­мо са свим тим оп­тич­ким вар­ка­ма, ми­ни­стри су ка­но сте­не по­сто­ја­ни, здра­ви, па­мет­ни и пре­пла­ну­ли. Сем тог ме­да и мле­ка њи­ма се ни­шта дру­го не при­ви­ђа, на­ро­чи­то им се не при­ви­ђа­ју мо­но­по­ли у про­из­вод­њи и ди­стри­бу­ци­ји основ­них жи­вот­них на­мир­ни­ца. Не при­ви­ђа им се ни глад, ни бе­да, ни оп­шта си­ро­ти­ња, ни по­ску­пље­ња, ни су­ша, ни по­пла­ве. Ср­би­ја је, гле­да­но из ми­ни­стар­ске фо­те­ље, рај­ско на­се­ље, а ко то не ви­ди, ствар­но је луд. Датум: 01.09.2010. Ор­то­пед­ска по­ма­га­ла Је­дан бе­о­град­ски та­блоид твр­ди да је Ду­шан Ко­сјер, ре­пу­блич­ки ин­спек­тор за за­шти­ту жи­вот­не сре­ди­не и чо­век ко­ји је по­ди­гао кри­вич­не при­ја­ве про­тив над­ле­жних у Ми­тро­су, због ис­пу­шта­ња се­дам то­на амо­ни­ја­ка, чи­ме је ри­зи­ко­ва­но тро­ва­ње Ми­тров­ча­на, да­нас под­врг­нут број­ним при­ти­сци­ма, прет­ња­ма да ће оста­ти без по­сла итд., а да на­вод­но иза све­га сто­ји ни­ко дру­ги до ми­ни­стар Оли­вер Ду­лић, гла­вом и бра­дом. Они ко­ји зна­ју Оли­ве­ра Ду­ли­ћа лич­но (на­чел­ник Срем­ског окру­га Са­ва Али­шић, на при­мер, у чи­јем се де­ло­кру­гу на­ла­зи рад ин­спек­циј­ских слу­жби, па и слу­жбе Ду­ша­на Ко­сје­ра) твр­де да Оли­ју ова­ква не­бу­ло­за не би па­ла на па­мет, јер да је и сам Оли­вер Д. сво­је­вре­ме­но оба­вљао ча­сну ду­жност на­чел­ни­ка окру­га, те да исти то јест сва­ка­ко је са­ра­ђи­вао са ре­пу­блич­ким ин­спек­циј­ским слу­жба­ма. Са­ва Али­шић, кад год раз­го­ва­ра на те­му Ми­тро­со­вих бр­љо­ти­на, не из­о­ста­ви да по­ме­не по­хва­ле на ра­чун ми­тро­вач­ког гра­до­на­чел­ни­ка ко­ји се по том пи­та­њу по­себ­но ан­га­жо­вао. Елем, ако ин­спек­то­ру ни­ко не пре­ти, а по­себ­но не ре­сор­ни ми­ни­стар Оли­вер, шта би он­да мо­гао би­ти мо­тив не­ка­квог та­бло­ид­ног пи­ска­ра­ла, од­но­сно ње­го­вих уред­ни­ка? Мо­жда да се по­ша­ље по­ру­ка ре­фор­ми­са­ном Ту­жи­ла­штву да је тај Дра­шко­вић Ро­до­љуб не­ко мно­го ве­ли­ко му­до, па ето му се сад и сам ми­ни­стар ваљ­да из­ви­ња­ва та­ко што ажур­ног ин­спек­то­ра има да шут­не с по­сла? То јест уко­ли­ко сам ин­спек­тор не по­ли­же све оно што је на­пи­сао у кри­вич­ној при­ја­ви и не из­ја­ви на при­мер да је тих се­дам то­на мо­жда и би­ло, а мо­жда и ни­је, да је отров­ни амо­ни­јак мо­жда ис­пу­штен у ат­мос­фе­ру, а мо­жда „ис­па­рио“ у чи­стом по­гре­шном ра­чу­на­њу вре­мен­ске раз­ли­ке од мо­мен­та кад је Ср­би­ја ре­ши­ла да бу­де прав­на др­жа­ва, до мо­мен­та ка­да су се срп­ски тај­ку­ни и би­тан­ге оп­ште прак­се на са­му по­ми­сао та­ко не­чег про­сто за­грц­ну­ли од сме­ха. Не­мам раз­ло­га да не ве­ру­јем пре­до­бром на­чел­ни­ку Срем­ског окру­га, ма­да о Оли­ве­ру Ду­ли­ћу лич­но не­мам не­ко ми­шље­ње. Он је са­мо још је­дан док­тор у по­ли­ти­ци и ми­слим да је бо­ље да бу­де ми­ни­стар је­ди­но уко­ли­ко је лош ор­то­пед. Јер, уко­ли­ко је лош ор­то­пед мо­гао би мно­ге љу­де са пре­ло­ми­ма и опе­ра­ци­ја­ма у пре­де­лу ко­сти­ју ите­ка­ко да оса­ка­ти. Ова­ко, као ми­ни­стар, мо­же да оса­ка­ти са­мо до­бар део гра­ђе­вин­ске опе­ра­ти­ве (онај део ко­ји му ни­је по во­љи, ваљ­да), али у сва­ком слу­ча­ју мо­же да нас ле­по за­сме­ја­ва. На жа­лост, не као Оли­вер из стри­по­ва и фил­мо­ва о Стен­ли­ју и Оли­ју, већ из­ја­ва­ма ко­је би би­ле сим­па­тич­не да су са­смо глу­пе, од­но­сно да ни­су ци­нич­не. Ње­го­ва по­след­ња из­ја­ва на ра­чун вла­сни­ка ко­ји­ма су пар­ти­за­ни 1945. го­ди­не оте­ли зе­мљи­ште и на­пра­ви­ли ка­сар­ну „4. јул“ (ко­ја се са­да ру­ши да би се по Ду­ли­ће­вој иде­ји гра­ди­ли јеф­ти­ни ста­но­ви) је ви­ше не­го ђил­ко­шки без­о­бра­зна. Вла­сни­ци­ма од­у­зе­тог зе­мљи­шта, ко­ји тра­же да им се на­док­на­ди ште­та, би­ло у па­ра­ма, би­ло у ста­но­ви­ма, Оли­вер је по­ру­чио да је ле­га­ли­ста (то­ли­ки да би се чак и Ко­шту­ни­ца по­сти­део), да он за­пра­во гра­ди на вој­ној, од­но­сно др­жав­ној зе­мљи, а да је ово што се са­да про­те­сту­је за­пра­во чи­сти без­о­бра­злук, јер за­што ти исти ни­су ишли да тра­же сво­ју зе­мљу на­траг у вре­ме кад је ов­де би­ла ка­сар­на, кад су ту би­ли тен­ко­ви и оста­ла тех­ни­ка. Ду­лић је ваљ­да опљач­ка­ном на­ро­ду по­ку­шао да об­ја­сни да су про­ме­не ко­је су се де­си­ле 5. ок­то­бра 2000. за­пра­во има­ле за циљ вра­ћа­ње у пе­риод не­по­сред­но по­сле про­бо­ја Срем­ског фрон­та и стре­ља­ња Дра­же Ми­хај­ло­ви­ћа. У ве­се­ло вре­ме дру­га Кр­цу­на и дру­га Ле­ке. Ус­пут им је ре­као и да са­че­ка­ју за­кон о ре­сти­ту­ци­ји, ко­ји ће јед­ног да­на мо­жда би­ти до­нет, а мо­жда и не­ће. Елем, ми­ни­стар Оли­вер је још ре­као да ће на ме­сту оте­тог зе­мљи­шта од на­ро­да, на­пра­ви­ти јеф­ти­не ста­но­ве, по це­ни од 1.300 евра за ква­драт. Тај ква­драт је јеф­тин јер се гра­ђе­вин­ско зе­мљи­ште не пла­ћа, по­што је оте­то још 1945. го­ди­не. Ми­тро­вач­ки ин­ве­сти­то­ри ну­де ква­драт по це­ни од око 800 евра, иако гра­де на ку­пље­ном гра­ђе­вин­ском зе­мљи­шту, да­кле 500 евра по ква­дра­ту јеф­ти­ни­је од Ду­ли­ће­вих јеф­ти­них ста­но­ва. Ми­тро­вач­ки ин­ве­сти­то­ри ка­жу да ци­гла исто ко­шта и у Бе­о­гра­ду и у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, раз­ли­ка се ства­ра због не­јед­на­ких це­на гра­ђе­вин­ског зе­мљи­шта. Ако је Оли­ве­ров ква­драт ста­на на оте­том зе­мљи­шту 500 евра ску­пљи не­го ква­драт не­ког ов­да­шњег гра­ђе­ви­на­ра на ку­пље­ном зе­мљи­шту, у че­му је он­да штос? Куд се де­де раз­ли­ка од тих 500 евра по ква­драт­ном ме­тру. Ако ће би­ти из­гра­ђе­но 4.500 ста­но­ва (не ра­чу­на­ју­ћи по­слов­ни и пра­те­ћи про­стор у овом ве­ли­ком на­се­љу: ло­ка­ли, про­дав­ни­це, шко­ле, вр­ти­ћи, бан­ке итд.), то би из­но­си­ло не­ких 270.000 ме­та­ра ква­драт­них стам­бе­ног про­сто­ра. По­мно­же­но са 500 евра по ква­дра­ту, укуп­но из­но­си 135 ми­ли­о­на евра. Ко­ме он­да иде тих 135 ми­ли­о­на евра од јеф­ти­них ста­но­ва? У пар­тиј­ске фон­до­ве? За фи­нан­си­ра­ње но­вих из­бо­ра? У фонд за ко­лек­тив­ну ло­бо­то­ми­ју оних ко­ји још увек при­о­ста­ју да слу­ша­ју при­чу о цр­ве­ном врап­цу. Датум: 25.08.2010. Лоп­та­ње без гра­ни­ца Да ли је фуд­бал та­ко ва­жна ствар па се око ње­га вр­ти то­ли­ка си­ла па­ра или се око ње­га вр­ти то­ли­ка си­ла па­ра за­то што је та­ко ва­жна ствар? То ни­је чу­ве­на ди­ле­ма, да ли је ста­ри­ја ко­ко­ша или ја­је, по­што зна­мо из исто­ри­је ове игре да ни­је од­у­век би­ло та­ко и да је по­след­њих де­це­ни­ја фуд­бал по­стао пла­не­тар­ни би­знис. За­то што је та­ко ва­жна ствар, за цео свет па и за нас. Што се ти­че фуд­ба­ла, ми смо све ви­ше по­зна­ти по за­но­су, а све ма­ње по ве­шти­ни, али то не ума­њу­је ва­жност но­го­ме­та­ња за оп­шту кон­ди­ци­ју Ср­ба. Оно што нас из­два­ја од дру­гих на­ци­ја то је ра­до­зна­лост и за­ви­ри­ва­ње у ту­ђи џеп. Ко­ли­ка је пла­та Ра­до­ми­ра Ан­ти­ћа? Те­ма ко­ја у овим лет­њим да­ни­ма пу­ни но­вин­ске ступ­це, ни­је ствар од пре­суд­не ва­жно­сти за оп­ста­нак на­ци­је, али као да је­сте. У зе­мљи у ко­јој на свим утак­ми­ца­ма пр­во­ли­га­шких клу­бо­ва не мо­же да се ску­пи пу­бли­ке ко­ли­ко на кон­цер­ту ле­пе це­це или ле­пе бре­не, све­јед­но, сви рас­пре­да­ју о Ан­ти­ћу и бри­ну да ли је он пре­пла­ћен. Утих­нуо је звук ву­ву­зе­леа, сли­ке Ју­жне Афри­ке су из­бле­де­ле, па је са­да мно­го лак­ше пљу­ну­ти Ра­до­ми­ра. И мр­зи­ти га за­то што има пла­ту 284 или 384 пу­та ве­ћу од рад­ни­ка у За­ста­ви, пар­дон, Фи­ја­ту. Као да су те ства­ри упо­ре­ди­ве. Ра­до­ми­ра Ан­ти­ћа пла­ћа Фуд­бал­ски са­вез Ср­би­је, удру­же­ње гра­ђа­на ко­је ни­је на бу­џе­ту, па са­мим тим не­ма оба­ве­зу да ши­ро­ким на­род­ним ма­са­ма у об­ли­ку по­ре­ских об­ве­зни­ка ис­црп­но об­ја­шња­ва ко­ли­ко одва­ја за пла­ту се­лек­то­ра. Оно, је­сте за­ни­мљи­во што Ан­тић има сто пу­та ве­ћу пла­ту од пред­сед­ни­ка др­жа­ве, што је пла­ћен као це­ла срп­ска вла­да ђу­ту­ре, али ру­ку на ср­це, мр­тва је тр­ка из­ме­ђу ње­га и на­ших ми­ни­ста­ра у за­слу­га­ма и по­стиг­ну­тим ус­пе­си­ма. Кад би би­ли нор­мал­ни, за­пи­та­ли би­смо се ко­ли­ка је пла­та ми­ни­стра по­љо­при­вре­де или ми­ни­стра тр­го­ви­не, и шта то њих дво­ји­ца ра­де, кад су до­зво­ли­ли да нас стре­фи не­ста­ши­ца мле­ка? Или, ко­ли­ку пла­ту су има­ли ми­ни­стри ин­фра­струк­ту­ре, сви од ре­да, кад за де­сет го­ди­на ни­су ус­пе­ли да на­пра­ве ни ки­ло­ме­тар ауто­пу­та? Па сад Бо­рис Та­дић по овој вру­ћи­ни мо­ра да се по­ту­ца по фик­тив­ним гра­ди­ли­шти­ма и ди­ви се то­ме ка­ко се у Ср­би­ји гра­ди, као ни у јед­ној зе­мљи. Пред­сед­ни­ка из­гле­да ни­ко ни­је оба­ве­стио да су у тим дру­гим зе­мља­ма до са­да из­гра­ди­ли све оно што ми ни­смо. Те пла­те ни­су под зна­ком пи­та­ња, ни ми­ни­стри ко­ји их при­ма­ју. Под зна­ком пи­та­ња је оно што ни по ка­квој ло­ги­ци не тре­ба да бу­де. Али, код нас је иона­ко све на­гла­вач­ке, па и то. На­гла­вач­ке је и ста­ње у срп­ском клуп­ском фуд­ба­лу. Пр­ва ли­га са пре­фик­сом мар­ке пи­ва, ко­ја је као су­пер, а од тог су­пер је да­ле­ко ко Плу­тон од Зе­мље, али за то ни­је од­го­во­ран Ра­до­мир Ан­тић. У зе­мљи ко­ја не зна ни где су јој гра­ни­це, ни ко­ли­ко ста­нов­ни­ка има, фуд­бал је са­свим у скла­ду са оп­штим тен­ден­ци­ја­ма. А оп­ште тен­ден­ци­је дик­ти­ра­ју упра­во го­ре­по­ме­ну­ти ми­ни­стри. Сад мо­же не­ко да пи­та, ка­кве ве­зе има­ју гра­ни­це и мле­ко са клуп­ским фуд­ба­лом? Све то има ве­зе и то де­бе­ле ве­зе. Као што има де­бе­ле ве­зе и то кад фран­цу­ског на­ви­ја­ча на смрт пре­би­је го­ми­ла ху­ли­га­на ко­ја во­ли да је на­зи­ва­ју на­ви­ја­чи­ма, у сред Бе­о­гра­да. И то је део оп­ште тен­ден­ци­је. Као и чи­ње­ни­ца да у овој зе­мљи не­ма ни­ка­кве стра­те­ги­је ни у по­ли­ти­ци, ни у еко­но­ми­ји, а ка­мо­ли у фуд­ба­лу. Не­го она­ко, на о рук и по по­тре­би. Па он­да нам је кри­во што Ан­тић има сто хи­ља­да евра. Па нај­бо­ље да ра­ди за 250 евра, а да иде­мо на свет­ско пр­вен­ство. И да још осво­ји­мо не­ку ме­да­љу, ако мо­же. А не мо­же. Ни за две­ста хи­ља­да. Датум: 18.08.2010. Спе­ци­јал­но вас­пи­та­ње Та­ман сам ми­слио да ће ова го­ди­на, кад је школ­ство у пи­та­њу, про­ћи без не­ких „тур­бу­лен­ци­ја“. Ми­слим, при­ста­ли су да им Дин­кић ува­ли ону ми­ло­сти­њу од 5.000 ди­на­ра, ни­ко ни­је био то­ли­ко прин­ци­пи­је­лан да од­би­је ту цр­ка­ви­цу, ма­да од тих пет иља­дар­ки је­два ако се мо­гло зго­то­ви­ти два, три „бе­ћар­ца“. С об­зи­ром на це­ну па­ра­дај­за, ма­да ни па­при­ка ни­је за џа­ба. И та­ман се по­ми­сли­ло да су про­све­та и обра­зо­ва­ње као мед и мле­ко, ал ту и та­мо не да ђа­во ми­ра. Нит је не­ки ју­но­ша ко­ме се не сви­ђа оце­на за­кљу­че­на за крај школ­ске го­ди­не, ре­шио да прав­ду узме у сво­је ру­ке и ма­ло кроз ша­ке про­пу­сти на­став­ни­цу, нит је не­ки при­пи­ти про­фе­сор иша­ма­рао ђа­ка, или сек­су­ал­но уз­не­ми­ра­вао уче­ни­цу, а ни­ко се од ђа­ка скло­них ис­те­ри­ва­њу ро­бин­ху­дов­ске прав­де ни­је ни по­мо­крио, или по­ка­кио по школ­ском днев­ни­ку, пу­ном не­пра­вед­них ко­руп­ци­о­на­шких оце­на. У про­шли пе­так, 13. ав­гу­ста, скра­ће­но ре­че­но „пе­так 13.“, у Ми­тро­вач­кој гим­на­зи­ји де­сио се ин­ци­дент ко­ји ни­је при­ли­чан ни на не­ка­квом бу­вљач­ком мен­та­ли­те­ту, а ка­мо ли они­ма ко­ји тре­ба да нам обра­зу­ју и вас­пи­та­ју де­цу. До­бро на­ви­кли смо да сва­шта до­жи­вља­ва­мо од по­је­ди­на­ца из ове не­ка­да елит­не шко­ле. Оно­мад, пре пар го­ди­на, кад је гру­па ре­во­лу­ци­о­нар­но рас­по­ло­же­них уче­ни­ка Гим­на­зи­је из про­те­ста за­пи­ша­ва­ла и за­се­ра­ва­ла про­сто­ри­је сво­је шко­ле, ми­слио сам да ће се они ко­ји тре­ба­ју до­ве­сти у па­мет. До­сто­јан­ство Гим­на­зи­је, на­рав­но, тре­ба да чу­ва­ју и из­гра­ђу­ју уче­ни­ци, али пре уче­ни­ка су на то оба­ве­зни на­став­ни­ци. Али ни Гим­на­зи­ја ви­ше ни­је оно што је би­ла. На­ро­чи­то откад су у њој глав­ну реч по­че­ли да во­де ко­је­ка­кви трум­бе­та­ши, па чак и бив­ши по­ли­цај­ци ко­ји су се ис­та­кли у чу­ве­ној „јо­гурт ре­во­лу­ци­ји“. Ма­да, не­што се не се­ћам да су учи­те­љи­це по­ста­вља­ли на рад­но ме­сто не­ка­кве пан­дур­ске по­ста­је. До­ду­ше, све је мо­гу­ће. На­ро­чи­то откад ни­је ва­жно да ли си за не­што шко­ло­ван, не­го ко­ли­ко си ло­ја­лан (сво­јој) пар­ти­ји на вла­сти. Но, да не ши­ри­мо те­му, реч је о Гим­на­зи­ји. Ми­тро­вач­ка гим­на­зи­ја и Му­зич­ка шко­ла Пе­тар Кран­че­вић, у згра­ди у ко­јој је сме­ште­на Гим­на­зи­ја, ко­ри­сте не­ке за­јед­нич­ке учи­о­ни­це. По­што је Гим­на­зи­ји, ко­ја сва­ко­га да­на у сва­ком по­гле­ду све ви­ше на­пре­ду­је, при­спе­ло да се про­ши­ри за још јед­ну учи­о­ни­цу, над­ле­жни у шко­ли су ре­ши­ли да Му­зич­ку шко­лу јед­но­став­но из­ба­це из јед­не од сво­јих про­сто­ри­ја, без ика­квог оба­ве­ште­ња, прет­ход­ног до­го­во­ра, па чак и за­пи­сни­ка на­пра­вље­ног у при­су­ству рад­ни­ка Му­зич­ке шко­ле. Бр­зо и ефи­ка­сно, па се ин­вен­тар ко­ји при­па­да Му­зич­кој шко­ли, мно­ге ве­о­ма вред­не ства­ри, на­шао по­ба­цан у ход­ни­ку, на во­љу оних ко­ји би га мо­гли оту­ђи­ти или оште­ти­ти. Ди­рек­тор­ка Му­зич­ке шко­ле се на­шла у чу­ду, по­зва­на је и по­ли­ци­ја и све то ску­па ли­чи на про­стач­ку ком­шиј­ску сва­ђу, ка­ква не при­ли­чи не­ко­ме ко жи­ви и ра­ди под кро­вом Гим­на­зи­је. Ка­ко ће се ова ствар рас­пе­тља­ти ма­ње је ва­жно од чи­ње­ни­це да је до та­ко не­чег уоп­ште и до­шло. Шта да се ра­ди, ве­ро­ват­но ни­чи­је де­те од ру­ко­во­ди­ла­ца Гим­на­зи­је не иде у Му­зич­ку шко­лу? Ина­че се Му­зич­ка шко­ла, ко­ја је по­зна­та и ван гра­ни­ца Ср­би­је не би та­ко пе­да­го­шки шу­ти­ра­ла по гим­на­зиј­ским ход­ни­ци­ма? Ваљ­да да­нас ни­је у мо­ди да про­фе­сор­ска де­ца сви­ра­ју кла­вир и ви­о­ли­ну? Ето кад је у мо­ди „ет­но“. Чак и у гим­на­зи­ја­ма. Опан­чар­ско-чо­бан­ска ва­ри­јан­та. Кад смо већ код обра­зо­ва­ња, и ове го­ди­не се по­твр­ђу­је мо­ја те­за да шко­ле по­сто­је ви­ше због на­став­ни­ка не­го због уче­ни­ка. Па се ре­ши­ло да се у пр­ви раз­ред иде од шест го­ди­на. Јер фа­ли ђа­ка. А кад фа­ли ђа­ка, фа­ли и раз­ред­них оде­ље­ња. А кад не­ма оде­ље­ња, шта ће да ра­де учи­те­љи­це? Јер се њи­ма не иде у пен­зи­ју, не узи­ма им се от­прем­ни­на, а не­дај­бо­же да им па­да на па­мет не­ка пре­ква­ли­фи­ка­ци­ја. Ка­ко је кре­ну­ло, јед­ног да­на ће де­ца од­мах по­сле ба­би­ња да по­ђу у шко­лу. Не­ка од њих још не­ће ски­ну­ти ни пе­ле­не, а већ ће има­ти ди­пло­му. Шта фа­ли. С ди­пло­мом или без ње, иона­ко су у гов­ни­ма. Датум: 11.08.2010. Мо­сква су­за­ма не ве­ру­је Кра­јем про­шле и по­чет­ком ове го­ди­не са ру­ским ми­ни­стар­ством за ван­ред­не си­ту­а­ци­је на­ше ми­ни­стар­ство уну­тра­шњих по­сло­ва ута­на­чи­ло је до­го­вор о фор­ми­ра­њу ре­ги­о­нал­ног цен­тра за ван­ред­не си­ту­а­ци­је и за бр­зо ре­а­го­ва­ње у слу­ча­ју по­жа­ра, по­пла­ва, зе­мљо­тре­са итд. са се­ди­штем у Ни­шу. Ту иде­ју ра­зни ана­ли­ти­ча­ри, а на­ро­чи­то дво­ји­ца ми­ни­ста­ра Да­чић и Шој­гу, су оце­ни­ли као оправ­да­ну јер Ру­си­ја, на­вод­но, рас­по­ла­же до­брим ле­те­ли­ца­ма за га­ше­ње по­жа­ра по­пут ави­о­на Ил-76 или Бе-200, као и хе­ли­коп­те­ри­ма Ка-32. Ка­кви су то ави­о­ни зна­ју ваљ­да они упу­ће­ни, ја са­мо ци­ти­рам ве­сти од пре не­ко­ли­ко ме­се­ци. Иде­ја је би­ла да се из тог цен­тра ре­а­гу­је, по по­тре­би и за не дај бо­же, у обла­сти Ме­ди­те­ра­на. Не­што се не се­ћам да је ико из тог цен­тра ре­а­го­вао про­ле­тос, у вре­ме стра­вич­них по­пла­ва на ју­гу Ср­би­је, али ре­ци­мо да тре­ба да са­че­ка­мо да бра­ћа Ру­си, пот­по­мог­ну­ти срп­ским сна­га­ма, ре­а­ли­зу­ју ту ко­ло­сал­ну иде­ју. А нас и Ру­са 200 ми­ли­о­на. Или не­што ви­ше? Ме­ђу­тим, ствар­но не раз­у­мем ко­га ће Ру­си бра­ни­ти од по­жа­ра у Ср­би­ји и Бу­гар­ској, кад ни­су ка­дри ме­сец да­на да уга­се по­жа­ре у сво­јој зе­мљи? Мо­сква се не­де­ља­ма гу­ши у ди­му, ци­ви­ли ги­ну као му­ве, а крај се тој тра­ге­ди­ји и не на­зи­ре. Док у дру­гим, ци­ви­ли­зо­ва­ним зе­мља­ма у та­квим при­род­ним ка­та­стро­фа­ма ги­ну ис­кљу­чи­во ва­тро­га­сци, у Ру­си­ји је на сце­ни још увек 19. век. Ру­ска но­ви­нар­ка Ју­ли­ја Ла­ти­њи­на је на сај­ту Е но­ви­на у тек­сту Ру­си­ја го­ри, а Пу­тин се че­шља из­не­ла по ту зе­мљу по­ра­зну ста­ти­сти­ку, а ти­че се нај­ве­ћих по­жа­ра у 20. ве­ку. Ко­га за­ни­ма мо­же то да про­чи­та, ве­о­ма је по­уч­но, а но­ви­нар­ка по­себ­но апо­стро­фи­ра по­жар у Ка­ли­фор­ни­ји из 2003. го­ди­не, ко­ји је био нај­ве­ћи у исто­ри­ји те др­жа­ве. Та­да је из­го­ре­ло 3.640 ку­ћа, ева­ку­и­са­но 120 хи­ља­да љу­ди и за­бе­ле­же­на је ште­та од пре­ко две ми­ли­јар­де до­ла­ра, а по­ги­ну­ло укуп­но 24-оро љу­ди. Она до­да­је да је то­ком 2008. го­ди­не Ру­си­ји за­бе­ле­же­но пре­ко 200.000 по­жа­ра у ко­ји­ма је жи­вот из­гу­би­ло 15.000 Ру­са. То­ли­ко о ру­ској спрем­но­сти да ре­а­гу­је у ван­ред­ним си­ту­а­ци­ја­ма. Кад ру­ска вла­да та­ко во­ди ра­чу­на о Ру­си­ма, ка­ко ће­мо тек ми про­ћи? Уоп­ште гле­да­но у мо­дер­ном све­ту, ка­жу они ко­ји се раз­у­ме­ју у те ства­ри, не по­сто­је при­род­не ка­та­стро­фе. Све ка­та­стро­фе су углав­ном со­ци­јал­не. Па та­ко, кад се де­си зе­мљо­трес на Ха­и­ти­ју, по­ги­не 200.000 љу­ди, а још ја­чи зе­мљо­трес у Чи­лео од­не­се 700 жр­та­ва. Што је др­жа­ва си­ро­ма­шни­ја и нео­р­га­ни­зо­ва­ни­ја број жр­та­ва је ве­ћи. У ка­кве др­жа­ве спа­да мај­чи­ца Ру­си­ја, ја ствар­но не знам. Мој ути­сак је да је та зе­мља ве­ли­ка тај­на. Ка­ко дру­га­чи­је ока­рак­те­ри­са­ти зе­мљу ко­ја про­ме­ни за­ко­не ко­ји ре­гу­ли­шу без­бед­ност шу­ма и бри­гу о њи­ма са др­жа­ве пре­не­се на оне ко­ји екс­пло­а­ти­шу те шу­ме, на бо­га­та­ше и вла­сни­ке фа­бри­ка за про­из­вод­њу це­лу­ло­зе и па­пи­ра? Она­ко ка­ко би про­шле ко­ко­шке ка­да би их чу­ва­ле ли­си­це, исто та­ко су про­шле и ру­ске шу­ме и Ру­си у њи­ма. Ка­же на­род: у до­бру је ла­ко до­бар би­ти, на му­ци се по­зна­ју ју­на­ци. Све мо­же да из­гле­да ле­по, до­те­ра­но, упе­гла­но кад не­ма ис­ку­ше­ња. Чим се она по­ја­ве, ви­ди се шта је на ства­ри, у ства­ри. Где је та сил­на ру­ска вој­ска, ти моћ­ни ави­о­ни, та тех­ни­ка и људ­ство да спре­чи по­ги­би­је ци­ви­ла по ру­ским се­ли­ма? Ка­дри су да стиг­ну на Ме­сец, да на­пра­ве ну­кле­ар­ну бом­бу, да тро­ше ми­ли­јар­де на на­о­ру­жа­ње, а не мо­гу обич­ног Ру­са да спа­су ва­тре. Сте­пен ци­ви­ли­зо­ва­но­сти и уре­ђе­но­сти др­жа­ве не ме­ри се по ко­ли­чи­ни бла­га оних нај­бо­га­ти­јих, већ по то­ме ка­ко се иста та др­жа­ва бри­не о они­ма нај­ра­њи­ви­ји­ма, о си­ро­ма­шни­ма, ста­ри­ма, бо­ле­сни­ма, де­ци, о по­стра­да­лим. Та­ко да се ми џа­бе узда­мо у ру­ску си­лу. Џа­бе смо се узда­ли и кад је пре не­ку го­ди­ну го­ре­ла ис­точ­на Ср­би­ја, ко­ли­ко ду­го смо че­ка­ли ру­ске ави­о­не? Сла­ба нам је узда­ни­ца. Бо­ље у се и у сво­је кљу­се. А и на­ше кљу­се са­мо што ни­је лип­са­ло. Датум: 04.08.2010. О љу­ди­ма и мра­ви­ма На­кон ста­ва ко­ји је у ве­зи са Ко­со­вом (да­ка­ко и Ме­то­хи­јом) из­нео Ме­ђу­на­род­ни суд прав­де, мно­ги на­ши по­ли­ти­ча­ри се про­сто так­ми­че у при­ча­њу глу­по­сти. На­рав­но, не баш сви, али увек има из­у­зе­та­ка ко­ји по­твр­ђу­ју пра­ви­ла. Ма­да ни­сам не­ки на­ро­чи­ти љу­би­тељ Не­на­да Чан­ка, не мо­гу да му не при­знам да ни­је глуп као про­се­чан по­ли­ти­чар, ко­ји по­ку­ша­ва да нас убе­ди ка­ко су нам ча­ра­пе у бу­шним ци­пе­ла­ма све су­вље, иако ки­ша све ви­ше па­да и слич­но то­ме. Чак шта ви­ше, Ча­нак је до­вољ­но па­ме­тан да се ле­по спр­да у мо­мен­ту кад труст пар­ла­мен­тар­них мо­зго­ва до­но­си Ре­зо­лу­ци­ју, по ко­јој, ако сам ја то пра­вил­но раз­у­мео, с јед­не стра­не ми Ко­со­во не да­мо (и Ме­то­хи­ју на­рав­но, чу­ва­ју­ћи их као зе­ни­цу ока свог), док опет с дру­ге стра­не, не­ће­мо чи­ни­ти ни­шта у сми­слу иза­зи­ва­ња су­ко­ба, на­ру­ша­ва­ња без­бе­до­но­сне си­ту­а­ци­је и шта­ти­ја­знам­све­че­га. Не­над Ча­нак је, ка­ко да ка­жем, мор­бид­ну па­три­от­ску рас­пра­ву о Нај­ску­пљој Срп­ској Ре­чи, мал­ко спу­стио на зе­мљу и ле­по пи­тао му­дре срп­ске гла­ве за­што, ако је Ко­со­во (и Ме­то­хи­ја да­ка­ко) на­ше, ова власт (уз­гред, чи­ји је и Ча­нак део) не ис­по­шту­је пре­о­збиљ­ни Ко­шту­ни­чин Устав Са Пре­ам­бу­лом и не по­ша­ље сво­је ор­га­не ре­да, да у ју­жној срп­ској по­кра­ји­ни ства­ри до­ве­де у ред. По Уста­ву је, да под­се­ти­мо, Ко­со­во (и на­рав­но Ме­то­хи­ја) нео­дво­ји­ви део Ср­би­је. С тим што ауто­ри­тар­на срп­ска др­жа­ва не мо­же ни псе да пел­цу­је на том свом де­лу те­ри­то­ри­је, а ка­мо ли шта­год дру­го. Ча­нак да­кле пи­та ум­не срп­ске гла­ве, ко­је се упљу­ва­ше да нам об­ја­сне ка­ко ми то Ко­со­во (и на­рав­но Ме­то­хи­ју) ни­кад ни­ко­ме не­ће­мо да­ти, а ка­мо ли њи­ма ду­шма­ни­ма... (Ни­сам, ни­сам, ни­ка­да, са­мо си­ноћ и са­да – да­ље се сви­ра.)... Да­кле, ка­ко ће­мо ми то да ис­по­шту­је­мо свој соп­стве­ни Устав, а да на Ко­со­во (и на­рав­но Ме­то­хи­ју) не по­ша­ље­мо по­ли­ци­ју, вој­ску, ре­зер­ви­сте или шта већ све има­мо и од­бра­ни­мо га од оку­па­ци­је и не­при­зна­те др­жав­не тво­ре­ви­не, ко­ју су при­зна­ле са­мо не­ке свет­ске си­ле и МСП, а ни­су Сао То­ме & Прин­ци­пе и још не­ки до­бри љу­ди. И на­рав­но Џеј. На­ша му­дра по­ли­ти­ка (по си­сте­му, се­ка би се кре­са­ла ал да јој не уђе), са­да се гра­ди на то­ме да ми Ко­со­во (и Ме­то­хи­ју на­рав­но) не да­мо, али да ће­мо га бра­ни­ти са­мо ми­ро­љу­би­вим сред­стви­ма, ди­пло­мат­ски, че­ка­ју­ћи да нам се дра­ги Бог сми­лу­је (јер Бог во­ли Ср­бе, по на­шој ра­чу­ни­ци мал­ко ви­ше не­го Шип­та­ре). Да­кле, кре­са­ће­мо их, ал да им не уђе. Па нек сви­сну од је­да. Гр­ди­ће­мо их, али их не­ће­мо ту­ћи. Нек са­мо схва­те да је Ко­со­во (и Ме­то­хи­ја на­рав­но) на­ше, а не њи­хо­во, а мо­ра­ју схва­ти­ти, кад-тад, мо­жда ни­кад. Чак је и Да­чић ре­као да је без­бед­но­сна си­ту­а­ци­ја ком­пли­ко­ва­на, али му не па­да на па­мет да та­мо по­ша­ље пан­ду­ре. Он има па­мет­ни­ја по­сла. Да хва­та уби­це и пре­мла­ћи­ва­че но­ви­на­ра, ко­је ће ухва­ти­ти кад их ухва­ти, а ве­ро­ват­но не­ће. Кад год на­ше му­дре гла­ве та­ко жу­стро кре­ну да бра­не Ко­со­во (и Ме­то­хи­ју јел­те), свим рас­по­ло­жи­вим ми­ро­љу­би­вим сред­стви­ма (за раз­ли­ку од бив­шег Да­чи­ће­вог ше­фа, ко­ји је то­ли­ко по­што­вао Устав да су нас по­сле због то­га бом­бар­до­ва­ли), кад год да­кле по­чи­ње­мо да из све сна­ге фор­си­ра­мо ми­ро­љу­би­вост, ја се се­тим те­зе јед­ног улич­ног фи­ло­зо­фа са ми­тро­вач­ког Мај­мун­ца у ве­зи са при­чом о „до­бром чо­ве­ку ко­ји ни мра­ва ни­је зга­зио“. Да ли га ни­је зга­зио за­то што ни­је хтео, или за­то што ни­је био у при­ли­ци? Да на­ше му­дре и ми­ро­љу­би­ве по­ли­тич­ке гла­ве има­ју оно што је имао Ми­ло­ше­вић, сол­да­те­ску зва­ну ЈНА ко­ја му је при­па­ла у оста­вин­ској рас­пра­ви на­кон смр­ти Ју­го­сла­ви­је, пи­та­ње је да ли би се то­ли­ко над­ме­та­ле у ми­ро­љу­би­во­сти, ху­ма­ни­зму и ре­не­сан­си, да то већ по­ста­је де­гу­тант­но. Јер ће­мо Ко­со­во (и Ме­то­хи­ју) бра­ни­ти свим сред­стви­ма, осим је­ди­ним ко­јим др­жа­ва ко­ја др­жи до се­бе бра­ни сво­ју те­ри­то­ри­ју. Што зна­чи да нам је др­жав­ни од­брам­бе­ни ме­ха­ни­зам мал­ко им­по­тен­тан. На сву сре­ћу, јер мо­жда би не­кој бу­да­ли опет па­ло на па­мет да нам на­ву­че НА­ТО бом­бар­де­ре. Ма­да, мо­рам да одам при­зна­ње овој вла­ди, ко­ја за раз­ли­ку од Ко­шту­ни­це, свој бес због жа­ла за Ко­со­вом (и Ме­то­хи­јом на­рав­но) не ис­ка­зу­је иза­зи­ва­њем ха­о­са на ули­ца­ма, па­ље­њем ам­ба­са­да, уз при­но­ше­ње жр­та­ва ко­ји­ма се на жа­лост по­твр­ђу­је зло­гла­сна Ме­си­ће­ва по­ру­ка да ће се су­лу­да срп­ска аван­ту­ра (на­кон рат­нич­ког по­кли­ча о Ср­би­ји до Кар­ло­ба­га, Ви­ро­ви­ти­це и То­ки­ја) за­вр­ши­ти ту­жним фи­на­лом ко­ји се мо­же де­фи­ни­са­ти као „Ср­би на Ср­бе“. Ма­кар мрав и не био зга­жен са­мо за­то јер за та­ко шта ни­је би­ло при­ли­ке, ипак је до­бро да је та­ко. Датум:  Датум: 28.07.2010. А Суд је Суд Ка­да је Ме­ђу­на­род­ни суд прав­де 2007. го­ди­не осло­бо­дио Ср­би­ју кри­ви­це за не­по­сред­но уче­шће у ге­но­ци­ду у Бо­сни кле­ли смо се у тај Суд и сла­ви­ли по­бе­ду пра­ва над по­ли­ти­ком. Три го­ди­не ка­сни­је исти тај Суд смо по­те­гли ка­ко би се из­ја­снио о то­ме да ли је јед­но­стра­но про­гла­ше­на де­кла­ра­ци­ја о не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва у скла­ду са ме­ђу­на­род­ним пра­вом. Суд је до­нео сво­је ми­шље­ње и ре­као да ни­је пре­кр­ше­но ме­ђу­на­род­но пра­во. Сад ру­жи­мо Суд и ка­же­мо да је ис­по­ли­ти­зо­ван. Пре­бро­ја­ва­мо су­ди­је по на­ци­о­нал­но­сти и ра­чу­на­мо да ли су зе­мље из ко­јих до­ла­зе су­ди­је при­зна­ле Ко­со­во или не. Све то опет ли­чи на ону по­зна­ту при­чу о до­бру и злу из угла при­пад­ни­ка не­ког африч­ког пле­ме­на. Зна­те то, до­бро је кад ми упад­не­мо у су­сед­но пле­ме па им по­би­је­мо му­шкар­це и от­ме­мо сто­ку и же­не, а зло је кад они на­ма то ура­де. Су­ви­ше ду­го ми, као на­род и др­жа­ва, жи­ви­мо у уве­ре­њу да нас свет мр­зи и да са­мо на­ма, од свих на­ро­да на ку­гли зе­маљ­ској, не­ко ра­ди о гла­ви. Оп­шта еуфо­ри­ја и ба­ца­ње др­вља и ка­ме­ња на МСП је до­бро по­зна­та ма­три­ца из ко­је не из­ла­зи­мо, ево ви­ше од два­де­сет го­ди­на. А за тих ви­ше од две де­це­ни­је, до­жи­ве­ли смо ра­зна чу­да. Ра­то­ве у ко­ји­ма (ни)смо уче­ство­ва­ли, санк­ци­је, бом­бар­до­ва­ње, све до оку­па­ци­је де­ла те­ри­то­ри­је и ни­кад ни за шта ни­смо би­ли кри­ви. Увек су нам дру­ги чи­ни­ли зло. Украт­ко, би­ли смо јаг­њад бож­ја. Кад смо ус­пе­ли да из­деј­ству­је­мо у УН да се Ме­ђу­на­род­ни суд прав­де из­ја­сни о Ко­со­ву, сла­ви­ли смо то као нај­ве­ћи ди­пло­мат­ски успех. Твр­ди­ли смо да смо, ко­нач­но, пи­та­ње Ко­со­ва са те­ре­на по­ли­ти­ке пре­ба­ци­ли на те­рен пра­ва. Сад нам ни то ни­је до­бро. Да­кле, све се ме­ња, сем ка­ме­ња, и на­шег од­но­са пре­ма све­ту и соп­стве­ној од­го­вор­но­сти за учи­ње­но. Не ме­ња­ју се ни на­ши по­ли­ти­ча­ри. До­ду­ше, ски­да­ју ста­ре и обла­че но­ве дре­со­ве, али ис­под тих но­вих кр­пи­ца ви­ре ста­ри дроњ­ци. Ко је крив за Ко­со­во, за­пи­тао се наш за­ме­ник пред­сед­ни­ка вла­де, г. Да­чић, ре­ци­кли­ра­ни ес-пе-есо­вац, и из­ло­жио те­о­ри­ју у ко­јој се вра­тио у 14. век. „Не­ко мо­же ка­за­ти да то по­ти­че још од Ко­сов­ске бит­ке, у ко­јој се ни­су бо­ри­ли Ср­би и Ал­бан­ци, већ Ср­би и Тур­ци, јер Ал­ба­на­ца у то вре­ме на Ко­со­ву ни­је ни би­ло.“- му­дро је за­кљу­чио бив­ши порт­па­рол СПС у ма­ни­ру нај­бо­љег уче­ни­ка шко­ле Исто­ри­ја за по­чет­ни­ке, смер По­ли­тич­ка зло­у­по­тре­ба, ко­ја је на овим про­сто­ри­ма до­жи­ве­ла сво­је зве­зда­не тре­нут­ке де­ве­де­се­тих го­ди­на, а цве­та и да­нас, очи­глед­но. Да, на Ко­со­во смо сти­гли пре Ал­ба­на­ца, али да ли је и ко­ли­ко Ср­ба та­да би­ло Вој­во­ди­ни? Кад је о Вој­во­ди­ни реч по­те­жу се не­ки дру­ги „исто­риј­ски“ ар­гу­мен­ти. Али, то је не­ка дру­га при­ча ко­ја (не)има ве­зе са Ко­со­вом. Да­кле, ни­шта се, и ни­ко се не ме­ња. Па ни пред­сед­ник Бо­рис Та­дић. По си­сте­му, у до­бру је ла­ко до­бар би­ти, а на му­ци се по­зна­ју ју­на­ци, наш пред­сед­ник је у На­род­ној скуп­шти­ни ја­сно и гла­сно ре­као на кра­ју свог из­ла­га­ња, да Ср­би­ја ни­кад не­ће по­ву­ћи по­те­зе ко­ји зна­че рат и ко­ји зна­че пре­кид са­рад­ње са зе­мља­ма Европ­ске уни­је, упр­кос ја­сно ар­ти­ку­ли­са­ним же­ља­ма не­ких по­сла­нич­ких гру­па. И за то му хва­ла. Ве­ру­јем да је мно­ге раз­о­ча­рао. И на­ше и њи­хо­ве. Не­ма ми­тин­га, не­ма па­ље­ња ам­ба­са­да, не­ма по­ги­ну­лих, не­ма пљач­ка­ња Бе­о­гра­да. Сви смо жи­ви, мир­ни и код сво­јих ку­ћа. Ма­ло ли је? Не ме­ња­ју се ни на­род­ни по­сла­ни­ци, ни­ти на­чин њи­хо­ве ди­ску­си­је. Ра­ди­ка­ли и на­пред­ња­ци још увек при­ча­ју исту при­чу и де­ле по­ли­ти­ча­ре и по­ли­тич­ке пар­ти­је на оне ко­ји во­ле сво­ју зе­мљу, тј. Ср­би­ју и оне ко­ји, јел­те, не во­ле сво­ју зе­мљу. Са­ми ра­ди­ка­ли по соп­стве­ном при­зна­њу нај­ви­ше во­ле Ср­би­ју. Не­ма те по­ли­тич­ке пар­ти­је, ни­ти по­је­дин­ца ко­ји во­ли Ср­би­ју ви­ше од јед­ног ра­ди­ка­ла. Исту ту при­чу су про­ту­ра­ли и де­ве­де­се­тих, ру­жи­ли та­да­шњу опо­зи­ци­ју и оп­ту­жи­ва­ли је за из­да­ју. Ру­же­ћи да­на­шњу власт, као да за­бо­ра­вља­ју да су њој гла­со­ве и ле­ги­ми­тет да­ли гра­ђа­ни Ср­би­је. А шта ће иста та власт, оли­че­на у вла­ди и пред­сед­ни­ку др­жа­ве ура­ди­ти, ко­је по­те­зе ће ву­ћи ди­пло­ма­ти­ја, то је на њи­ма. За­то смо гла­са­ли и би­ра­ли их. Од­го­вор­ност им је ве­ли­ка, али то су са­ми хте­ли, па сад нек из­во­ле. Датум: 21.07.2010. Ој ја­во­ре, ја­во­ре ... На про­сла­ви 20. го­ди­шњи­це од осни­ва­ња СПС, њен са­да­шњи пред­сед­ник Иви­ца Да­чић је за­са­дио др­во ја­во­ро­во. Да­чић је у вре­ме осни­ва­ња СПС био на по­чет­ку ка­ри­је­ре, а као и сва­ки по­чет­ник бо­ло­вао је од ви­шка ен­ту­зи­ја­зма и мањ­ка по­ли­тич­ког зна­ња. Да­нас му, као зре­лом по­ли­ти­ча­ру не мањ­ка зна­ња, али га ни­је про­шао ни ен­ту­зи­ја­зам. Про­шла га је је­ди­но же­ља да има фри­зу­ру а ла Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић. Пу­стио је ши­шке и ре­шио да по­кој­ног ше­фа не уз­не­ми­ра­ва сво­јим по­се­та­ма. Ли­пов лад у По­жа­рев­цу ни­ка­ко не при­ја сад већ сре­до­веч­ном Да­чи­ћу, а оће и цуг да по­ву­че у ла­до­ви­ни. Ка­ко би­ло, Да­чић се ла­тио ло­па­те и та­ко, сад че­ка­мо да на­ра­сте ја­вор, да бу­де ви­ши и леп­ши од по­жа­ре­вач­ке ли­пе. Пре­ма сло­вен­ској ми­то­ло­ги­ји др­во ли­пе је би­ло све­то др­во. Ста­ри Сло­ве­ни су ве­ро­ва­ли да у ње­му жи­ве бо­жан­ства и ду­хо­ви пре­да­ка па сто­га ли­пу ни­кад ни­су се­кли, а вла­да­ло је и ве­ро­ва­ње да гром ни­кад не уда­ра у ово др­во. Што се ја­во­ра ти­че, и он је имао не­ко зна­че­ње у тој ми­то­ло­ги­ји, али ја­вор је сва­ка­ко по­зна­ти­ји по то­ме што се ње­гов лист на­ла­зи на за­ста­ви Ка­на­де. И опет сим­бо­ли­ка, али овог пу­та мрач­на и те­шка, јер Ка­на­да је зе­мља по­зна­та по то­ме што се у њу из Ср­би­је, за вре­ме и због вла­сти Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа, исе­лио ве­ли­ки број мла­дих и обра­зо­ва­них љу­ди. Не­ки твр­де да је у Ка­на­ду оти­шло њих нај­ви­ше. Оти­шло, да се ни­кад ви­ше не вра­ти. Ти, не­кад мла­ди љу­ди, као што је у то вре­ме био и Иви­ца Да­чић, свих ових го­ди­на ве­ро­ват­но су са­ња­ли не­ке сво­је исе­ље­нич­ке сно­ве, али си­гу­ран сам да ни­кад ни­су са­ња­ли по­жа­ре­вач­ку ли­пу, ни њен лад. Тај сан је одав­но пре­стао да са­ња и Иви­ца Да­чић. То се не­ка­ко по­кло­пи­ло са мо­мен­том кад је пу­стио ши­шке и по­чео (без­у­спе­шно) да др­жи ди­је­ту, али сум­њам да ће са­да, по­сле два­де­сет го­ди­на, ње­гов ја­вор има­ти би­ло ка­кво зна­че­ње, па ма­кар и сим­бо­лич­ко, за те сто­ти­не хи­ља­да ко­ји жи­ве, ра­де и ста­ре под за­ста­вом на ко­јој се на­ла­зи ја­во­ров лист. Пре­ви­ше вре­ме­на је про­шло, а пре­ма­ло је ура­ђе­но да се по­пра­ви и убла­жи ка­та­кли­зма ко­ја нас је за­де­си­ла де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка. Али, та по­прав­ка ни­је би­ла Да­чи­ћев по­сао, већ по­сао оних ко­ји су се 5. ок­то­бра 2000. за­кли­ња­ли да ће све про­ме­ни­ти и од Ср­би­је на­пра­ви­ти при­стој­ну зе­мљу. А ни­су ура­ди­ли го­то­во ни­шта. Ср­би­ја је је­ди­на зе­мља ис­точ­ног ла­ге­ра у ко­јој ни­је би­ло лу­стра­ци­је, је­ди­на зе­мља у ко­јој ни­су ре­фор­ми­са­не др­жав­не оба­ве­штај­не слу­жбе, је­ди­на зе­мља у ко­јој ни­је из­вр­ше­на ре­сти­ту­ци­ја, је­ди­на зе­мља у ко­јој ни­су ре­фор­ми­са­ни здрав­стве­ни и пен­зи­о­ни си­сте­ми. По мно­го че­му је Ср­би­ја је­дин­стве­на, али за то ни­је крив Иви­ца Да­чић. Кри­ви смо опет ми, као и де­ве­де­се­тих. Ми ко­ји смо ћу­та­ли. И гла­са­ли. За­то Да­чић да­нас, 2010. го­ди­не, по­сле свих тих го­ди­на ко­је су по­но­во по­је­ли ска­кав­ци до­не­кле и има пра­во да сво­јим ко­а­ли­ци­о­ним парт­не­ри­ма обри­ше нос и по­ру­чи сле­де­ће: „Крај­ње је вре­ме да сви ко­ји се ба­ве по­ли­ти­ком пре­ста­ну да тра­же али­би за оно што се де­ша­ва­ло пре 10 го­ди­на. Не тре­ба­ју нам по­ли­ти­ча­ри ко­ји тра­же али­би за сво­је про­ма­ша­је.“ Ајд сад! Не­мам пој­ма на ко­је је по­ли­ти­ча­ре ми­слио, али мо­гао је по­ми­сли­ти на би­ло ко­га и не би по­гре­шио. А што се сим­бо­ли­ке ти­че, ипак смо до­бро про­шли. Мо­гао је Да­чић по­са­ди­ти и си­бир­ски брест, али ни­је. И баш му хва­ла. Датум: 14.07.2010. Све би­ло је по­ли­ти­ка Ових да­на је по­но­во ак­ту­ел­на не­срећ­на Ми­тро­со­ва фа­бри­ка. Иако гур­нут у сте­чај, Ми­трос, и мр­тав, ко бо­же ме про­сти не­ки вам­пир, не пре­ста­је да за­да­је гла­во­бо­ље ми­тро­вач­кој вла­сти и гра­ђа­ни­ма. Пре че­ти­ри ме­се­ца ума­ло нас ни­је угу­шио смрад из ка­фи­ле­ри­је ко­ја је би­ла пра­ва еко­ло­шка бом­ба, а да ни­је би­ло град­ских вла­сти ових да­на смо мо­гли да се по­гу­ши­мо за­хва­љу­ју­ћи амо­ни­ја­ку ко­ји је под хит­но мо­рао да се из­ву­че из си­сте­ма за хла­ђе­ње. Из оп­штин­ске ка­се је пла­ће­но из­вла­че­ње амо­ни­ја­ка, док је др­жа­ва, оли­че­на у ли­ку сте­чај­ног управ­ни­ка, би­ла на го­ди­шњем од­мо­ру. Где је Ро­до­љуб Дра­шко­вић ви­ше ни­ко не пи­та. У срећ­но вре­ме, ко­га се се­ћа­ју не­срећ­ни Ми­тро­со­ви рад­ни­ци, та фа­бри­ка је из­во­зи­ла ме­сне пре­ра­ђе­ви­не чак у Аме­ри­ку. Си­гу­ран сам да има оних ко­ји се се­ћа­ју ка­квог уку­са је би­ла шун­ка ко­ја се про­из­во­ди­ла за аме­рич­ко тр­жи­ште. Би­ла је бес­пре­кор­на. Сад ће не­ко пи­та­ти за­што Ми­трос да­нас не мо­же да из­во­зи? Не мо­же због по­ли­ти­ке. Због по­ли­ти­ке је не­ка­да мо­гао, па због ње да­нас не мо­же. Зар не­ко ми­сли да Аме­ри­кан­ци ни­су мо­гли шун­ку да ку­пу­ју од не­ког дру­гог? Да. Зар је Ми­трос јед­ни­ни знао ка­ко се пра­ви ква­ли­те­тан про­из­вод? Не. Али, Аме­ри­кан­ци су баш од нас хте­ли да ку­пе шун­ку за­то што има та­да, пре три­де­сет го­ди­на, ни­смо гу­ра­ли прст у око. За­то што је та­да спољ­на по­ли­ти­ка би­ла са­свим дру­га­чи­ја. За­то што је он­да­шња др­жа­ва би­ла у слу­жби соп­стве­не еко­но­ми­је, а са­мим тим и сво­јих гра­ђа­на. Да­нас је др­жа­ва у слу­жби соп­стве­них тај­ку­на. А ди­пло­ма­ти­ја у слу­жби ра­зних су­је­та и не­ре­ал­них по­ли­тич­ких про­гра­ма и иде­ја. До­бро, та­кво је вре­ме. Али, кад већ зна­мо да је та­кво вре­ме, за­што ку­ка­мо за „оним“ вре­ме­ни­ма? Кад смо већ та­ко ла­ко рас­ту­ри­ли др­жа­ву ко­ја је има­ла 20 ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка, кад смо се сво­је­вољ­но ли­ши­ли истог то­ли­ког тр­жи­шта, кад смо се по­сва­ђа­ли са це­лим све­том и окол­ним га­лак­си­ја­ма, тре­ба да зна­мо да не­ма ви­ше ни из­во­за, ни по­сло­ва, ни рад­них ме­ста, ни пла­та. То је та­ко ло­гич­но. Ни­ко не мо­же да обез­бе­ди из­воз у Аме­ри­ку, Не­мач­ку, Фран­цу­ску. И кад би хтео. Тај бо­га­ти свет мо­же да би­ра од ко­га ће и шта да ку­пи. Од нас, и да има­мо шта да про­да­мо, јед­но­став­но не­ће. Сви ра­де, сви про­из­во­де, умет­ност је про­да­ти. И на­пла­ти­ти. Али, ко­га је то уоп­ште бри­га. Нај­ве­ћа ра­дост на­ше вла­де је кад диг­не ка­кав кре­дит. На­рав­но, под ве­о­ма по­вољ­ним усло­ви­ма. На­ша вла­да ни је­дан кре­дит ни­је по­ди­гла под не­по­вољ­ним усло­ви­ма. Ми то тре­ба да зна­мо и да це­ни­мо на­шу вла­ду. Кад на­ши уну­чи­ћи бу­ду от­пла­ћи­ва­ли кре­ди­те ко­је је вла­да по­ди­гла да ис­пла­ти бо­ну­се др­жав­ним чи­нов­ни­ци­ма мо­ра­ју зна­ти да има­ју сре­ће, јер кре­дит је био ствар­но ве­о­ма по­во­љан. Та­ко нам Дин­ки­ћа. А кад сам већ код по­ли­ти­ке, по­ли­ти­ка је и то што ће и ове го­ди­не се­ља­ке опљач­ка­ти до го­ле ко­же и опет им оте­ти жи­то за буд­за­што. Као и лањ­ске. И нај­ви­ше ће на­стра­да­ти вој­во­ђан­ски се­ља­ци. Из про­стог раз­ло­га што их има нај­ви­ше. Па ни­је жит­ни­ца ни Пчињ­ски ни Зла­ти­бор­ски округ. Зна се где се жа­ње, а где ме­се ки­фле. Пла­ћа­ће вој­во­ђан­ски се­љак те ки­фле све док не бу­де ре­ше­но по­ли­тич­ко пи­та­ње ауто­но­ми­је Вој­во­ди­не. Без по­ли­ти­ке не­ће би­ти еко­ном­ског ре­ше­ња за се­ља­ке. А они нек се на­да­ју да ће им др­жа­ва по­мо­ћи. Др­жа­ва ко­ја гле­да ка­ко што ви­ше да узме од оних ко­ји ра­де па да да они­ма ко­ји гла­са­ју. Др­жа­ва ко­ја у је­ку же­тве не­ма пој­ма по­што је жи­то и хо­ће ли га би­ти до­вољ­но до сле­де­ће же­тве. Др­жа­ва ко­ја ће уве­сти и жи­то и мле­ко и ме­со. Е, та др­жа­ва ни­је ни­ка­ква ни до­мо­ви­на ни отаџ­би­на. Та др­жа­ва је оку­па­тор­ска. Ни Тур­ци за вре­ме Аган­ли­је и Ку­чук Али­је ни­су та­ко вла­да­ли. А се­ља­ци не­ка на сле­де­ћим из­бо­ри­ма, кад бу­ду за­о­кру­жи­ва­ли, опет ми­сле о Ко­со­ву, о Ру­си­ји, о Ки­ни... Би­ће им до­бро као и да­нас. Датум: 07.07.2010. Хле­ба и ко­ла­ча Си­гур­но ве­ћи­на нас зна ону анег­до­ту о не­срећ­ној фран­цу­ској кра­љи­ци, ко­ја је, на кон­ста­та­ци­ју да не­ма на­род не­ма хле­ба, из­ја­ви­ла да не­ка је­ду ко­ла­че. Ме­ђу­тим, ова ње­на из­ја­ва ипак ни­је има­ла ци­нич­ну ко­но­та­ци­ју, ка­ко не­ки то же­ле да пред­ста­ве. На­и­ме, у ка­сно­фе­у­дал­ној, или ра­но­бур­жо­а­ској (ка­ко вам дра­го) Фран­цу­ској, уочи Ре­во­лу­ци­је у ко­јој ће ги­љо­ти­на ра­ди­ти у три сме­не, и ко­ја ће из­не­дри­ти јед­ног На­по­ле­о­на, по­сто­ја­ла је оба­ве­за да пе­ка­ри, уко­ли­ко им се де­си да у рад­њи не­ма­ју до­вољ­но хле­ба, мо­ра­ју да гра­ђа­ни­ма у за­ме­ну да­ју ко­ла­че. Си­ро­та Ма­ри­ја Ан­то­а­не­та је ми­сли­ла на то, ка­да је из­ре­кла сво­ју чу­ве­ну ре­че­ни­цу. Иако ни­је ми­сли­ла ни­шта ру­жно, иако се ни­је по­не­ла ци­нич­но, ка­ко то че­сто уме да при­ли­чи кра­ље­ви­ма, ипак је за­вр­ши­ла на ги­љо­ти­ни, као и њен су­пруг Луј ЏВИ. Не знам чи­ме су се на­ши кња­зо­ви ру­ко­во­ди­ли, од оног што су на­у­чи­ли из исто­ри­је (ако су што­год на­у­чи­ли, то јест), ме­ђу­тим ви­дим да не­под­но­шљи­ва ла­ко­ћа вла­да­ња, овим бе­да­стим на­ро­дом, тра­је ли тра­је. Ги­љо­ти­на је, до­ду­ше, иза­шла из мо­де, свет је по­стао ху­ма­ни­ји и ви­ше не од­се­ца гла­ве раз­бој­ни­ци­ма и сво­јим по­ли­тич­ким про­тив­ни­ци­ма. Сад се са не­ис­то­ми­шље­ни­ци­ма ства­ри ре­ша­ва­ју на суп­тил­ни­ји на­чин, хе­ми­ја пру­жа нео­гра­ни­че­не мо­гућ­но­сти. А фар­ма­це­ут­ска ин­ду­стри­ја у са­деј­ству са ле­ка­ри­ма чи­ни чу­да у том сми­слу. Ка­да су у уто­рак, 29. ју­на, сре­мач­ки се­ља­ци иза­шли на ули­цу да про­те­сту­ју, ни­су ни по­ми­сли­ли да то учи­не у Бе­о­гра­ду. Као ре­ци­мо се­ља­ци у Хр­ват­ској, ко­ји сво­је трак­то­ре до­те­ра­ју пра­во на за­гре­бач­ке ули­це, пред Ко­сор­кин про­зор. Али, Хр­ват­ска је зе­мља дру­га­чи­је исто­ри­је, та­мо су се ди­за­ле се­љач­ке бу­не још у фе­у­дал­но до­ба. Ми смо сво­ју ре­во­лу­ци­о­нар­ну страст углав­ном усме­ра­ва­ли на пљач­ку Ту­ра­ка. Тај кон­ти­ну­и­тет смо са­чу­ва­ли до да­нас. Што се по­ка­за­ло у свим овим ра­то­ви­ма у ко­ји­ма ни­смо уче­ство­ва­ли. Сем то­га, у Хр­ват­ској је одав­но по­сто­ја­ла се­љач­ка стран­ка, док се код нас нај­бо­ље при­ми­ла ова пен­зи­о­нер­ска стран­ка кр­ко­де­ди­ћа. Са сво­јим ми­ли­тант­ним кри­лом ко­ји се ода­зи­ва на име СУБ­НОР. Али, да не гле­да­мо пре­ко пло­та шта дру­ги ра­де. Има­мо ми до­ста сво­јих бри­га. Да­кле, ка­да су на­ши се­ља­ци ис­те­ра­ли трак­то­ре на ми­тро­вач­ке шо­ро­ве, ни­су ни по­ми­сли­ли да их пар­ки­ра­ју у Не­ма­њи­ној, пред згра­дом Вла­де Ре­пу­бли­ке Ср­би­је. За­што? За­што, кад је ја­сно да је за се­љач­ко пи­та­ње за­ду­жен ми­ни­стар Са­ша Дра­гин, а не ми­тро­вач­ки гра­до­на­чел­ник Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић?! За­то! Јер да су са­мо про­ба­ли, по­ли­ци­ја би их пен­дре­ци­ма за­у­ста­ви­ла још на ши­ма­но­вач­кој рам­пи! Не би ни ви­де­ли Бе­о­гра­да. А зна се ко је ми­ни­стар срп­ске по­ли­ци­је. Па, ам­би­ци­о­зан Сло­бин омла­ди­нац и друг Ар­ка­но­ве удо­ви­це, друг Да­чић. Кад се со­ци­ја­ли­сти до­хва­те пен­дре­ка, ту не­ма ша­ле. За­у­ста­вља­ли су они и ма­ло ра­то­бор­ни­је де­мон­стран­те од не­за­до­вољ­них се­ља­ка. Та­ко да ми­ни­стар Са­ша Дра­гин мо­же мир­но да се ко­мо­да. Ми­ни­стар ко­ји ни­кад ни­је до­шао ни на је­дан скуп срем­ских се­ља­ка, иако је уред­но по­зи­ван. Ма­да од сил­них ми­ни­стар­ских оба­ве­за стиг­не да оби­ђе из­ло­жбе сит­них ко­ла­ча, у ор­га­ни­за­ци­ји удру­же­ња же­на, ку­ле­ни­ја­де и оста­ле фи­не ег­зо­тич­но-ту­ри­стич­ке ма­ни­фе­ста­ци­је, из ко­јих се ја­сно ви­ди да нам је по­љо­при­вре­да да­ле­ко до­гу­ра­ла. Са­ша Дра­гин не мо­ра да се пла­ши не­за­до­вољ­них се­ља­ка. Јер, не­ће би­ти у при­ли­ци ни да их ви­ди. Њи­ма не­ка се ба­ви ми­тро­вач­ки гра­до­на­чел­ник. Ми­ни­стри има­ју па­мет­ни­ја по­сла. Датум: 30.06.2010. Пи­ва и фу­зба­ла Ста­ри Ри­мља­ни, ко­ји су не­ко вре­ме бо­ра­ви­ли и на те­ри­то­ри­ји да­на­шње Ср­би­је, до­бро су по­зна­ва­ли ве­шти­ну вла­да­ња. Да би се об­у­зда­ла не­прин­ци­пи­јел­на све­ти­на, би­ло је до­вољ­но обез­бе­ди­ти јој хле­ба и ига­ра. Уз ко­мад хле­ба и гла­ди­ја­тор­ске бор­бе, жи­вот је имао сми­сла. Ви­ше не­го смрт, у сва­ком слу­ча­ју. Они ко­ји са­да вла­да­ју те­ри­то­ри­јом да­на­шње Ср­би­је, тру­де се да „пре­пи­су­ју“ од ста­рих Ри­мља­на. Ста­ра фор­му­ла „хле­ба и ига­ра“ ак­ту­е­ли­зо­ва­на је у ово­вре­мен­ску „пи­ва и фуд­ба­ла“. С тим што је пи­во о тро­шку ра­је, а фуд­бал о тро­шку по­ре­ских об­ве­зни­ка. Што му до­ђе као исто, с тим што на пи­ву мо­же да се уште­ди. Ако се по­ме­ша с ра­ки­јом и слич­но. За са­вре­ме­не фуд­бал­ске гла­ди­ја­то­ре, нај­мљен је тре­нер у ли­ку и де­лу из­ве­сног Ра­до­ми­ра Ан­ти­ћа. За пла­ту од 100.000 евра ме­сеч­но, без об­зи­ра да ли ће да из­гу­би од Га­не и Аустра­ли­је. То ни­је ма­ла пла­та, али то др­жа­ву ма­ње ко­шта спрам оних 1.000 евра ко­је је Дин­кић обе­ћао сва­ком гра­ђа­ни­ну Ср­би­је, па се сад пра­ви луд. А и је­беш иља­ду евра спрам фу­зба­ла и пи­ва. Е, сад, по­што су фуд­ба­ле­ри у Афри­ци по­пу­ши­ли (о че­му по­сто­ји и сни­мак, то јест ка­ко ду­ва­не, пред утак­ми­цу са „кен­гу­ри­ма“, а не­ки бог­ме и пи­ју), и по­што је ра­ја бан­кро­ти­ра­ла, нит се на­ши лоп­та­ју на ма­лим екра­ни­ма те-ве при­јем­ни­ка, нит се пи­во кон­зу­ми­ра у же­ље­ним ко­ли­чи­на­ма, нит на­ви­ја­чи зна­ју за­што. Што се на­ших „ор­ло­ва“ ти­че, они су од­и­гра­ли тач­но у скла­ду са сво­јим мен­та­ли­те­том. По­бе­ди­ли су нај­бо­ље, а из­гу­би­ли од ма­ло бо­љих. Па је та­ко по­бе­да над Не­мач­ком про­гла­ше­на за „исто­риј­ску“. Ка­кве ни­је би­ло још од Не­ре­тве, Су­тје­ске и про­бо­ја Срем­ског фрон­та. Шва­бе су си­гур­но оста­ли не­што ду­жни и Ти­хом & Пр­ле­ту, што су ови на­ши сад до­че­ка­ли да на­пла­те. Ни­ко не во­ли да мр­зи као Ра­до­ван Тре­ћи и оста­ли Ра­сни Ср­би. Ако су по­бе­ди­ли Нем­це из ина­та, исти им је не­до­ста­јао у игри са Га­ном и Аустра­ли­јом. Што се ти­че Га­не, ка­ко да их мр­зи­мо кад не­гу­ју на­ма ми­лу и дра­гу не­свр­ста­ну по­ли­ти­ку, а и ни­су при­зна­ли не­при­зна­ту др­жа­ву Ко­со­во. За раз­ли­ку од оних ко­ји су при­зна­ли не­при­зна­ту др­жа­ву Ко­со­во. За Аустра­ли­ју смо та­ко­ђе мо­ра­ли има­ти раз­у­ме­ва­ња, јер та­мо успе­ва­ју цвећ­ке као што су Ка­пе­тан Дра­ган и оста­ла ег­зо­тич­на фло­ра и фа­у­на. Сад, шта је ту је, али има и оних ко­ји би сад да сма­ње пла­ту Ра­до­ми­ру Ан­ти­ћу. Бар за де­сет од­сто. Па би уме­сто са­да­шњих 100.000 евра, до­би­јао тек 90.000 сва­ког пр­вог у ме­се­цу. Тек да се зна да не­ма ла­ке ло­ве. Лич­но сам про­тив да се Ан­ти­ћу за­ки­да на пла­ти. Из бар два раз­ло­га. Пр­во, он се фуд­бал­ског ле­ба мо­же на­је­сти и на не­ком дру­гом ме­сту сем Ср­би­је, а ов­де не ви­дим ни­ког бо­љег. Док он ни­је узео ре­пре­зен­та­ци­ји под сво­је, гу­би­ли смо од Азер­беј­џа­на и Кир­ги­ста­на. Дру­го, је­сте да му је пла­та не­што ве­ћа од зва­нич­не пла­те ових на­ших по­ли­тич­ких би­тан­ги, али тих 100.000 евра је све што Ан­тић мо­же да ко­шта овај на­род. Нит се ба­ви јав­ним на­бав­ка­ма, нит на­ме­шта при­ва­ти­за­ци­је, нит гра­ди ко­ри­до­ре. Сем то­га, ми­слим да су у пра­ву они ко­ји ка­жу да смо ло­ше про­шли не због кри­ви­це Ра­до­ми­ра Ан­ти­ћа, већ из пу­ког не­до­стат­ка мо­ти­ва­ци­је у од­но­су на при­пад­ност Ср­би­ји. Мо­ти­ва­ци­ја, то је оно што све ви­ше не­до­ста­је они­ма ко­ји има­ју би­ло ка­кве ве­зе са овом ква­зи­др­жа­вом. Сем мо­жда по­ли­ти­ча­ри­ма, ко­ји су је (ква­зи­др­жа­вом то јест) сво­јим (не)чи­ње­њем и на­чи­ни­ли. Ко још озбиљ­но схва­та ову зе­мљу из ко­је мла­ди бе­же, на­род гла­ду­је, а ста­ри уми­ру на­пу­ште­ни, од зи­ме, не­хи­ги­је­не, без здрав­стве­них услу­га? Са­мо је пи­та­ње да­на ка­да ће на утак­ми­ца­ма по­че­ти да се зви­жди и овој хим­ни, као што се зви­жда­ло оној прет­ход­ној. Ка­ко год да је про­шла, фуд­бал­ска ре­пре­зен­та­ци­ја Ср­би­је је оства­ри­ла бо­ље ре­зул­та­те, не­го што их оства­ру­је по­ли­тич­ка, еко­ном­ска, тај­ку­ни­зо­ва­на и оста­ла псе­у­до­е­ли­та, ко­ја си­сте­мат­ски уни­шта­ва овај на­род, уз све­срд­ну по­моћ тог истог за­глу­пље­ног, нео­бра­зов­ног и ку­ка­вич­ког на­ро­да. Датум: 23.06.2010. Вој­во­ди­на ко­је (не) има За­хва­љу­ју­ћи гра­до­на­чел­ни­ку Бра­ни­сла­ву Не­ди­мо­ви­ћу, Ми­тров­ча­ни су, у по­не­де­љак и уто­рак, има­ли при­ли­ке да ви­де филм Ђор­ђа Ба­ла­ше­ви­ћа „Као ра­ни мраз“ по ре­ла­тив­но ни­ској це­ни од не­ких све­га 300 ди­на­ра. Ако сам до­бро раз­у­мео, гра­до­на­чел­ник је са­лу за при­ка­зи­ва­ње би­о­ско­па усту­пио бес­плат­но, а Ђо­ле при­стао на ра­зум­ну це­ну би­о­скоп­ских би­ле­та. Ствар је кан­да по­тре­фље­на, па је би­о­скоп­ска са­ла би­ла пу­на, јер су ула­зни­це би­ле рас­про­да­те, упр­кос сва­ко­днев­ном пре­но­су тек­ми са африч­ког Мун­ди­ја­ла. Што је уте­шно за филм­ску умет­ност, јер ов­де још увек има оних ко­ји леп филм ви­ше во­ле од фуд­ба­ла и пи­ва. Ни­сам био у си­ту­а­ци­ји да по­гле­дам филм и ужи­вам у при­зо­ри­ма са Па­нон­ског мо­ра, ко­је је одав­но по­то­ну­ло у вре­ме­ну као Атлан­ти­да, али гле­дао сам до­ста при­ло­га о овом про­јек­ту (ти­па „филм о фил­му“ и слич­но), а по­не­што сам про­чи­тао, или чуо, ка­ко од оних ко­ји ува­жа­ва­ју ства­ра­ла­штво Ђор­ђа Ба­ла­ше­ви­ћа, та­ко и од са­мог ауто­ра и ње­го­вих са­рад­ни­ка. Филм ко филм, не­ко­ме се до­па­да ви­ше, не­ко­ме ма­ње, ма­да Ђо­ле ка­же да ствар не мо­же да ома­не кад у пр­вој и по­след­њој сце­ни имаш Ми­ру Ба­њац, Сре­ми­цу са се­дам ко­ра, ко­ја де­тињ­ство пам­ти као ве­чи­то „тр­ча­ње за ко­ли­ма“ на пра­шња­вом дру­му из­ме­ђу Бин­гу­ле и Ер­де­ви­ка, док пу­дра­ва пра­ши­на тре­пе­ри као на лет­њим пеј­са­жи­ма Са­ве Шу­ма­но­ви­ћа. Ка­ко је у свом тек­сту за је­дан бе­о­град­ски не­дељ­ник на­пи­сао Ми­та Бо­а­ров, а ка­ко су на кон­фе­рен­ци­ји за но­ви­на­ре у Срем­ској Ми­тро­ви­ци по­твр­ди­ли Ђор­ђе Ба­ла­ше­вић и Ми­ра Ба­њац, филм „Као ра­ни мраз“ је рав­ни­чар­ска са­га о Вој­во­ди­ни ко­је мо­жда не­ма, али је сва­ка­ко има у ср­цу сва­ког ко се на­ди­сао па­нон­ског ва­зду­ха и нај­ео вој­во­ђан­ског ле­ба. То је сли­ка јед­не не­за­га­ђе­не, чи­сте Вој­во­ди­не, али не чи­сте у сми­слу не­до­стат­ка чу­ве­ног вој­во­ђан­ског бла­та и бра­шња­ве пра­ши­не, већ чи­ста у сми­слу од­су­ства оне вр­сте за­га­ђе­но­сти у нај­ба­нал­ни­јем људ­ском сми­слу. Не­ма у сце­на­ма овог фил­ма ни оне вр­сте ђу­бре­та ко­је не мо­же да очи­сти ни нај­ве­ћи ов­да­шњи хи­ги­је­ни­чар Оли­вер Ду­лић. Та Вој­во­ди­на, у ко­јој су ре­чи вре­ле као по­љуп­ци у пе­сма­ма Ми­ке Ан­ти­ћа, а му­зи­ка та­на­на као на там­бу­ри Ђо­ле­та Ба­ла­ше­ви­ћа и Га­ра­вог со­ка­ка, та Вој­во­ди­на, и го­спод­ска и са­ла­шар­ска, и до­ма­ћин­ска и до­ђо­шка, где и су­зе и смех има­ју исту искре­ност; мо­жда ма­ло де­лу­је као лик у огле­да­лу са ли­ци­дер­ског ср­ца, али она сва­ка­ко жи­ви у на­ма и пред­ста­вља ко­ди­фи­ко­ва­ну ге­не­ти­ку овог под­не­бља. Уоста­лом, не­ма по­тре­бе пре­ви­ше об­ја­шња­ва­ти, јер вре­ме у ко­јем жи­ви­мо и вре­ме ко­је нам не­до­ста­је ни­кад ни­је исто. Зар не­ко ми­сли да по­сто­ји „Ср­би­ја ме­ђу шљи­ва­ма“, где се жи­ви по пра­ви­ли­ма по­што­ва­ња „тра­ди­ци­о­нал­них вред­но­сти“, ка­кве ни­су по­сто­ја­ле ни у вре­ме­ну до­ма­ћин­ског за­дру­гар­ства. Али, ни­ко нам не бра­ни да са­ња­мо свој сан и да же­ли­мо да бу­де­мо леп­ши и бо­љи, и се­би и дру­ги­ма. На­рав­но, увек има за­ке­ра­ла, као и оних ко­ји ће овом фил­му тра­жи­ти за­мер­ке и „дла­ку у ја­је­ту“. Они ко­ји не бу­ду има­ли дру­ге, као ар­гу­мент ће на­ве­сти да је филм ра­ђен „у по­ро­дич­ној ма­ну­фак­ту­ри“. Али, зар је то не­што чуд­но у Ср­би­ји. Зар не игра це­ло Ра­да­ши­но­во пле­ме у оми­ље­ној Ба­би на­шег Пред­сед­ни­ка и Иви­це Да­чи­ћа, ко­ја се че­шља ко Са­ша Дра­гин, док се­ло го­ри, а по­љо­при­вре­да иде до­ђа­во­ла? Филм „Као ра­ни мраз“ по­гле­да­ћу кад бу­дем имао при­ли­ке, али ка­кав год да бу­дем сте­као ути­сак на­кон гле­да­ња, без об­зи­ра на све по­хва­ле и за­мер­ке овом про­јек­ту, у јед­но сам си­гу­ран: Вој­во­ди­ни је тре­бао овај филм. Ако ни због че­га, он­да ма­кар из раз­ло­га што вој­во­ђан­ска ки­не­ма­то­гра­фи­ја (ако та­ко шта уоп­ште и по­сто­ји) ни­је има­ла озбиљ­ни­ју про­дук­ци­ју још од вре­ме­на „Ве­ли­ког тран­спор­та“, не­у­спе­ле суб­но­ров­ске ре­пли­ке „Бит­ке на Не­ре­тви“, ко­ја ни­је ус­пе­ла ни уз по­моћ ре­ди­тељ­ске ин­фу­зи­је Вељ­ка Бу­ла­ји­ћа, из­ро­див­ши се у гро­теск­ну ква­зи­по­ет­ску ска­ску, у ко­јој Ба­та Жи­во­ји­но­вић са бу­гар-ка­ба­ни­цом оба­ра швап­ске ави­о­не, а Ти­ка Ар­сић као Ци­ган не­што му­ља и швер­цу­је, док му труд­ну Ци­ган­ку Љи­љу Бла­го­је­вић си­лу­ју ду­шма­ни. Све у све­му, јед­на збр­да­здо­ли­са­на про­па­ла ствар у ко­ју је уту­че­но но­ва­ца ко у ка­нал Ду­нав – Ти­са – Ду­нав. Филм „Као ра­ни мраз“ је тре­бао Вој­во­ди­ни, ако ни због че­га дру­гог, оно да пред­ста­вља раз­глед­ни­цу вој­во­ђан­ске ду­ше. Не­че­га што нас чи­ни та­кви­ма ка­кви смо, без об­зи­ра на оде­ло ко­је но­си­мо. Датум: 16.06.2010. Ле­вај­че­ве бе­се­де Ако ми је 19. фе­сти­вал бе­сед­ни­штва, ко­ји је про­шлог ви­кен­да одр­жан у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, на стар­ту обе­ћа­вао да ће се из­ро­ди­ти у још јед­ну смрт­но до­сад­ну жур­ку за рет­ке по­све­ће­не и ма­ло­број­не по­се­ти­о­це, он­да ме је осе­ћај пре­ва­рио. Што у крај­њем слу­ча­ју не мо­ра да бу­де ло­ше, ма­да и да­ље спа­дам ме­ђу не баш та­ко бе­зна­ча­јан број за­го­вор­ни­ка уки­да­ња до­тич­ног Фе­сти­ва­ла, ко­ји се, ево ни по­сле ско­ро две де­це­ни­је „жи­во­та и ра­да“ ни­је за­па­тио у до­вољ­ној ме­ри да би био нео­п­хо­дан гра­ду. За­што ми­слим да се та ствар, ко­ја се ла­жно пред­ста­вља као Фе­сти­вал бе­сед­ни­штва, ма­да у су­шти­ни пред­ста­вља тек си­лом ис­фор­си­ра­ну ком­би­на­ци­ју ва­ша­ра та­шти­не и ло­ше од­глу­мље­них ре­ци­та­ци­ја (што са бе­се­да­ма и бе­се­де­њем има ве­зе ко вра­на са ске­ле­џи­јом), тре­ба јед­ном да до­жи­ви свој не­слав­ни крај, већ сам го­во­рио, а мо­жда ћу још ко­јом при­ли­ком. Али, овом при­ли­ком сам хтео о то­ме ка­ко је у це­лом том до­га­ђа­ју, ипак, би­ло не­ка­квог сми­сла. Сми­сао је дат, за­хва­љу­ју­ћи слу­ча­ју ко­ји не­ма ве­зе са фе­сти­ва­лом (што по­твр­ђу­је чи­ње­ни­цу да жи­вот уме да бу­де ори­ги­нал­ни­ји од сва­ке умет­но­сти) и за­хва­љу­ју­ћи чо­ве­ку, чи­ја адво­кат­ска кан­це­ла­ри­ја, ипак, услов­но ре­че­но, да­је овом фе­сти­ва­лу из­ве­сну до­зу жи­вот­но­сти. Реч је о Зо­ра­ну Ле­вај­цу, адво­ка­ту из Срем­ске Ми­тро­ви­це, чи­је је не­дав­но спек­та­ку­лар­но ме­диј­ско „хап­ше­ње“, уз још два адво­ка­та из Срем­ске Ми­тро­ви­це и Ру­ме, Дра­го­љу­бом Лон­ча­ре­ви­ћем и Јо­ви­цом Ко­ва­че­ви­ћем, би­ло удар­на вест на свим те­ле­ви­зи­ја­ма и штам­па­ним днев­ним ли­сто­ви­ма. Њи­хо­ва пу­на име­на и фо­то­гра­фи­је, об­ја­вље­ни су на на­чин ко­ји иг­но­ри­ше би­ло ка­кву прет­по­став­ку не­ви­но­сти, уз јав­ну осу­ду и пре­су­ду, из­ре­че­ну пре суд­ске и је­ди­но ме­ро­дав­не. Ка­ко хап­ше­ња за­пра­во ни­је ни би­ло, ни­је се мо­гло ни де­си­ти да адво­кат Зо­ран Ле­ва­јац, ре­дов­ни члан бе­сед­нич­ког суд­ског ве­ћа, овај пут из­о­ста­не са фе­сти­вал­ске смо­тре. На­рав­но, ме­ди­ји ко­ји су га тран­спа­рент­но хап­си­ли, ни­су сма­тра­ли за сход­но да о то­ме оба­ве­сте сво­ју гле­да­лач­ко-чи­та­лач­ку пу­бли­ку. Ве­ро­ват­но га­нут оним што га је про­шлих да­на сна­шло, Зо­ран Ле­ва­јац је на ово­го­ди­шњем фе­сти­ва­лу, ис­пред сво­је адво­кат­ске кан­це­ла­ри­је, до­де­лио не јед­ну, ка­ко је ра­ни­јих го­ди­на би­ва­ло, већ чак две на­гра­де за бе­се­ду. Обе су ве­за­не за не рет­ко не­ча­сну уло­гу ме­ди­ја у овим вре­ме­ни­ма, па су та­ко на­гра­де адво­кат­ске кан­це­ла­ри­је Ле­ва­јац до­би­ле две де­вој­ке за бе­се­де на те­му „Ме­ди­ји и ве­ли­ки рат“ и „Да ли је јав­но осум­њи­че­ни уна­пред осу­ђен“. Они ко­ји за­и­ста во­ле пра­ву, жи­вот­ну бе­се­ду (а са­мо је жи­вот­на бе­се­да пра­ва, јер су све оста­ло пра­зњи­ка­ве фло­ску­ле), тре­ба­ли су се на­ћи на кон­фе­рен­ци­ји за но­ви­на­ре, ко­ју су по­во­дом спек­та­ку­лар­ног ме­диј­ског „хап­ше­ња“, пар да­на на­кон то­га ор­га­ни­зо­ва­ли Зо­ран Ле­ва­јац и Јо­ви­ца Ко­ва­че­вић, уз по­моћ број­них ко­ле­га. На­рав­но, Зо­ран Ле­ва­јац још увек твр­ди да иза це­лог овог ор­ке­стри­ра­ног по­ку­ша­ја про­фе­си­о­нал­не и мо­рал­не дис­кре­ди­та­ци­је сто­ји по­ли­ти­ка, па у том по­во­ду ка­же да „ко ве­че­ра са Вла­ди­ми­ром Цви­ја­ном, ри­зи­ку­је да до­руч­ку­је са по­ли­ци­јом“. Ово на­во­ди из раз­ло­га јер сма­тра да је чи­ње­ни­ца што је ви­ђен у дру­штву бив­шег ва­жног чо­ве­ка у пред­сед­ни­штву Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, ути­ца­ла на ње­го­во при­во­ђе­ње ис­тра­жном су­ди­ји. Ње­го­вој при­ро­ди је, ка­же, ипак нај­бли­жа на­род­на му­дрост, па у том сми­слу па­ра­фра­зи­ра умо­тво­ри­ну: „За ја­ким, пле­ме­ни­тим и пу­но­крв­ним па­сту­ви­ма се ди­же пра­ши­на, а за мр­ша­вим, осу­ше­ним и кре­зу­бим ра­га­ма, ни пси не ла­ју.“ Та­ко бе­се­ди адво­кат Зо­ран Ле­ва­јац о свом про­фе­си­о­нал­ном и мо­рал­ном про­фи­лу, кон­тра про­фи­ла „оних дру­гих“. Пра­во да утвр­ди шта је исти­на у ве­зи са адво­ка­том Ле­вај­цом и це­лом ха­ла­бу­ком у ве­зи ње­га и ње­го­вих ко­ле­га, пре­пу­сти­ће­мо над­ле­жном су­ду. Оно што ја мо­гу да кон­ста­ту­јем, је­сте да су ње­го­ве бе­се­де увек има­ле из­ве­сног од­је­ка. Датум: 09.06.2010. По­ли­циј­ски мар­ке­тиг Не­дав­но хап­ше­ње тро­ји­це адво­ка­та из Срем­ске Ми­тро­ви­це и Ру­ме, на мо­же се ре­ћи при­лич­но тран­спа­рен­тан на­чин, ука­за­ло нам је на већ то­ли­ко пу­та по­но­вље­ну чи­ње­ни­цу да се ру­жне ства­ри не до­га­ђа­ју са­мо не­ком дру­гом. Фо­то­гра­фи­је Зо­ра­на Ле­вај­ца, Дра­го­љу­ба Лон­ча­ре­ви­ћа и Јо­ви­це Ко­ва­че­ви­ћа, са пу­ним име­ном и пре­зи­ме­ном, об­ја­вље­не су на свим ви­ђе­ни­јим те­ле­ви­зи­ја­ма, као и у свим чи­та­ни­јим про­вла­ди­ним та­бло­и­ди­ма и днев­ним ли­сто­ви­ма. Хап­ше­ње је оба­вље­но на на­чин уде­шен по ме­ри сва­ке дис­кре­ди­та­ци­је осум­њи­че­них, пре не­го што је зва­нич­но и по­диг­ну­та оп­ту­жни­ца, да­кле још у фа­зи ис­тра­жног по­ступ­ка. Дру­гим ре­чи­ма, срем­ским адво­ка­ти­ма је у бе­о­град­ским ме­ди­ји­ма пре­су­ђе­но још пре по­чет­ка су­ђе­ња, без по­што­ва­ња прет­по­став­ке не­ви­но­сти, због че­га је ре­а­го­ва­ла и Адво­кат­ска ко­мо­ра Ср­би­је. Тро­ји­ца адво­ка­та се сум­њи­че због пре­ва­ре, од­но­сно да су од род­би­не осу­ђе­ни­ка у ми­тро­вач­ком За­тво­ру узи­ма­ли но­вац, ка­ко би исте (пи­том­це КПЗ то јест) пре­ме­сти­ли из за­тво­ре­ног у (по­лу)отво­ре­но оде­ље­ње – а да за до­би­је­ни но­вац ни­су ис­по­што­ва­ли ро­би­ја­шке по­вла­сти­це. Те сум­ње ће Ту­жи­ла­штво,. сва­ка­ко, мо­ра­ти и да до­ка­же, а је­дан од кључ­них све­до­ка „са­рад­ни­ка“ је јав­но­сти по­зна­ти др Ми­лан За­ру­би­ца, осу­ђе­ник-ду­го­пру­гаш у ми­тро­вач­кој ро­би­ја­шни­ци и је­дан од нај­ве­ћих нар­ко-ин­ду­стри­ја­ла­ца у овом де­лу Је­вро­пе. До­тич­ни док­тор, ко­ји је осу­ђен на за­твор­ску ка­зну ду­жу од јед­не де­це­ни­је, твр­ди да је за оче­ки­ва­не услу­ге дао 10.000 евра. Та­квом чо­ве­ку по­ли­ци­ја и Ту­жи­ла­штво из­гле­да без­ре­зер­вно ве­ру­ју. Би­ће да му је због то­га усту­пље­на на ко­ри­шће­ње чу­ве­на ка­пе­дом­ска ви­ла. Чи­сто тек да га др­жа­ва ис­по­шту­је, као чо­ве­ка од по­ве­ре­ња. Али, о том по­том. Ко­ме тре­ба ве­ро­ва­ти, а ко­ме не, не­ка утвр­ђу­је над­ле­жни суд. Не сум­њам да ће ми­тро­вач­ки и рум­ски адво­ка­ти има­ти аде­кват­не бра­ни­о­це, као што не сум­њам ни да ће др За­ру­би­ца би­ти аде­ква­тан све­док оп­ту­жбе. Ме­ни је ту за­ни­мљи­во не­што што не­ма ве­зе са суд­ским по­ступ­ком. По­ли­ти­ка. Зо­ран Ле­ва­јац је, на не­дав­но одр­жа­ној кон­фе­рен­ци­ји за но­ви­на­ре, из­ја­вио ка­ко му је це­ла ствар на­ме­ште­на за­то што је ре­шио да сво­је лич­не по­тен­ци­ја­ле усту­пи на пол­зу но­вој стран­ци Ше­ше­ље­вог ку­ма. Мо­жда је и та­ко, али по­сто­ји у тој ства­ри не­што мно­го ва­жни­је од обич­ног „стран­ча­ре­ња“. Прак­су тран­спа­рент­ног хап­ше­ња уве­ла је Ко­шту­ни­ци­на вла­да. Се­ти­мо се те­ле­ви­зиј­ског при­во­ђе­ња фуд­бал­ске ле­ген­де Дра­га­на Џа­ји­ћа, ту­жи­о­ца Ра­де­та Тер­зи­ћа, а по­себ­но спек­та­ку­лар­ног упа­да ма­ски­ра­них џан­да­ра у спа­ва­ћу со­бу Рат­ка Бу­ту­ро­ви­ћа, у јав­но­сти по­зна­ти­јег као Ба­та Кан-Кан. Оно што је као мо­дер­ну прак­су срп­ског по­ли­циј­ско-пра­во­суд­ног си­сте­ма уве­ла Ко­шту­ни­ци­на, са­да на­ста­вља и вла­да Мир­ка Цвет­ко­ви­ћа. Што, це­ним, ни­је та­ко те­шко, бу­ду­ћи да је Иви­ца Да­чић кон­ти­ну­и­ра­но при­су­тан у обе вла­де. Имам лич­но ми­шље­ње о то­ме за­што се ова прак­са та­ко ла­ко при­ми­ла у Ср­би­ји. У зе­мљи глад­них, по­ни­же­них и увре­ђе­них, у зе­мљи где не­ма го­то­во ни­ка­кве озбиљ­ни­је про­из­вод­ње, хап­ше­ње с вре­ме­на на вре­ме му до­ђе као нај­бо­љи мар­ке­тиг. Бо­љи од не­при­стој­но не­пре­ста­ног отва­ра­ња ко­ри­до­ра 10, или ка­кве дру­ге бу­да­ла­шти­не у ко­ју ви­ше не ве­ру­ју ни кон­зу­мен­ти услу­га Де­да Мра­за. Има ли ишта леп­ше, не­го с вре­ме­на на вре­ме од­стре­ли­ти ка­квог „ка­пи­тал­ца“, ко­ји би мо­гао по­не­ти крст свих на­ших не­во­ља. Ни­је то ло­ша ствар; у бес­крај­ној игри џан­да­ра и ло­по­ва увек се зна ко је ко, за­ви­сно од ре­зул­та­та оства­ре­ним на из­бо­ри­ма. Што зна­чи да ко не до­би­је из­бо­ре, мо­же да па­ку­је ће­бе и шта му већ тре­ба за из­ве­сно вре­ме бо­рав­ка у бу­ва­ри. Као у фил­му „Ма­ла пљач­ка вла­ка“. Пре­под­не ја хап­сим те­бе, а по­под­не ти ме­не. Ма­ша­ла. Хап­ше­ње срем­ских адво­ка­та мо­жда је тек ко­ла­те­рал­на ште­та, а мо­жда и ни­је. Јер... У ме­ди­ји­ма је ве­о­ма тран­спа­рент­но на­гла­ше­но да је Дра­го­љуб Лон­ча­ре­вић био по­моћ­ник ми­ни­стра у Ко­шту­ни­чи­ној вла­ди. Што не би тре­ба­ло да има ве­зе с тим да ли је крив, или је не­вин. С тим ис­кљу­чи­ве ве­зе тре­ба да има Суд. У про­тив­ном, ова зе­мља ни­кад не­ће пре­ста­ти да ли­чи на ме­сто где жи­ве они ко­ји су оме­те­ни у раз­во­ју. Датум: 02.06.2010. Фар­ма у шта­ли Сви­ма ко­ји су са­бла­жње­ни до­га­ђа­ји­ма на Фар­ми то­пло пре­по­ру­чу­јем не­до­вр­ше­не ме­мо­а­ре Ни­ћи­фо­ра Нин­ко­ви­ћа, Жи­зни­о­пи­са­ни­ја мо­ја. До­тич­ни Ни­ћи­фор, ина­че Сре­мац из До­бри­на­ца, је нај­не­о­бич­ни­ја по­ја­ве срп­ске књи­жев­но­сти 19. ве­ка. Био је уче­сник Пр­вог срп­ског устан­ка под вођ­ством Ка­ра­ђор­ђа, ду­го­го­ди­шњи лич­ни бер­бе­рин кне­за Ми­ло­ша, по­ли­гло­та, ле­кар и пу­сто­лов. Ни­ђи­фор је био пи­сар и код ни­шког бим­ба­ше Цвет­ка и код ре­сав­ског вој­во­де Ћор-Или­је и код кне­зо­ва Ра­шко­ви­ћа, та­ко да су ње­го­ви ме­мо­а­ри све­до­чан­ство јед­не епо­хе, епо­хе у ко­јој су уда­ре­ни те­ме­љи на­ше мо­дер­не др­жа­ве. Е, кад про­чи­та­те Жи­зни­о­пи­са­ни­ја, ви­де­ће­те да су ли­ко­ви са Фар­ме, због ко­јих се ових да­на ди­гла мо­ра­ли­стич­ка ку­ка и мо­ти­ка, чи­сти ама­те­ри што се ти­че псо­ва­ња. Али, да не бу­де за­бу­не, у ме­мо­а­ри­ма Ни­ћи­фо­ра Нин­ко­ви­ћа не псу­је сам Ни­ћи­фор, не­го оци на­ше др­жа­ве, Ка­ра­ђор­ђе и Ми­лош, а и све оста­ле вој­во­де и пр­ва­ци. И то ка­ко псу­ју? Брај­ко мој, да ти се диг­не ко­са на гла­ви. И јел им то сме­та­ло да на­пра­ве мо­дер­ну срп­ску др­жа­ву? Јок мо­ре, на­про­тив, то их је са­мо на­дах­ну­ло. Јел то на­ма сме­та­ло да их ста­ви­мо у чи­тан­ке, да им ди­же­мо спо­ме­ни­ке и пе­ва­мо хим­не? Ни­је. Сад, дал за­то што ни­смо зна­ли, ил за­то што нас ни­је би­ло бри­га за њи­хо­во псо­ва­ње, не бих мо­гао тач­но ре­ћи. Углав­ном, Жи­зни­о­пи­са­ни­ја вр­ве од псов­ки из ко­јих се де­ли­мич­но мо­же за­кљу­чи­ти и ка­ква је би­ла сек­су­ал­на ори­јен­та­ци­ја он­да­шњег жи­вља, на­ро­чи­то му­шког. А би­ла је по си­сте­му, све што је људ­ско, ни­је ми стра­но. Он­да ни­је би­ло Па­ра­де, ал По­но­са је би­ло. Пре­ма то­ме, псо­ва­ње је у на­шој тра­ди­ци­ји и кул­ту­ри и не ви­дим че­му то­ли­ка по­мет­ња? Шта је то та­ко стра­шно ре­че­но на Фар­ми што се и ина­че не го­во­ри? Ко­ме је ста­ло да раз­би­је огле­да­ло у ком се ви­ди ко­ли­ко смо ру­жни? И има ли ова др­жа­ва пре­ча по­сла од ис­те­ри­ва­ња ве­шти­ца по не­ка­квој ко­мер­ци­јал­ној те­ле­ви­зи­ји? Ко тре­ба да во­ди кул­тур­ну и про­свет­ну по­ли­ти­ку у Ср­би­ји? Жељ­ко Ми­тро­вић и ње­гов Пинк? У вре­ме кад се Ср­би­ја по­но­во ра­ђа­ла као мо­дер­на европ­ска др­жа­ва, про­све­ту и кул­ту­ру су во­ди­ли ис­кљу­чи­во пре­ча­ни, Ср­би из Вој­во­ди­не. И то не за­то што је „ауто­но­ма­штво“ би­ло оми­ље­но код Ка­ра­ђор­ђа и Ми­ло­ша, већ за­то што су у то вре­ме је­ди­но пре­чан­ски Ср­би би­ли пи­сме­ни. Ју­жно од Са­ве и Ду­на­ва ни по­по­ви ни­су зна­ли на чи­та­ју и пи­шу, а ка­мол не­ки бим­ба­ша ил вој­во­да. О си­ро­ти­њи ра­ји да не го­во­рим. Иако су их зва­ли Шва­ба­ма, пре­ча­не су тре­ба­ли и Ка­ра­ђор­ђе и Ми­лош. Па је чак прек и пуст Ђор­ђи­је Пе­тро­вић знао да са­ви­је ши­ју пред јед­ним До­си­те­јом Об­ра­до­ви­ћем. Али, Ка­ра­ђор­ђе и Ми­лош су би­ли др­жав­ни­ци. Да­на­шње вој­во­де су ски­ну­ли фе­со­ве и тур­ба­не, пот­кре­са­ли пер­чи­не, рас­пу­сти­ли ха­ре­ме и од­у­ста­ли од уда­ра­ња 50 по го­лом ту­ру. На­у­чи­ли су да чи­та­ју и пи­шу. На­ба­ви­ли су чак и ди­пло­ме, од­бра­ни­ли не­ка­кве док­тор­ске ди­сер­та­ци­је, пре­ста­ли јав­но да псу­ју, али ту је крај свим њи­хо­вим про­све­ти­тељ­ски ак­ци­ја­ма, не ра­чу­на­ју­ћи пу­то­ва­ња на Ку­бу о тро­шку др­жа­ве и по­ку­шај из­ба­ци­ва­ња Дар­ви­на из школ­ског гра­ди­ва. А ши­ју не са­ви­ја­ју ни пред ким, сем пред пар­тиј­ским ше­фом ко­ји че­сто не зна ко је био До­си­теј Об­ра­до­вић, али би хтео да бу­де др­жав­ник. И он­да се по­сле све­га не­ко са­бла­жња­ва због вул­гар­но­сти на те­ле­ви­зи­ји Пинк? Као све нам је оста­ло баш по та­ман, са­мо нам Фар­ма сме­та. Са­мо на Фар­ми има про­ста­клу­ка, дру­где јок. У Скуп­шти­ни јок. У вла­ди јок. И ни­шта дру­го сем Фар­ме ни­је вул­гар­но. Ни­је вул­гар­но што ми­лион љу­ди не­ма шта да је­де. Ни­је вул­гар­но што нам је по­ла ми­ли­о­на шко­ло­ва­них љу­ди по­бе­гло из зе­мље, јер ов­де не­ма шан­су за нор­ма­лан жи­вот. Ни­је вул­гар­но што Устав­ни суд до­но­си од­лу­ку да је­дан чо­век мо­же има­ти две функ­ци­је, ко да је, бо­же ме про­сти, дво­гла­ва ажда­ја. Ни­је вул­гар­но што има­мо ко­фе­ре и са­те­ли­те, а не­ма­мо ин­сти­ту­ци­је. Ни­шта од по­ме­ну­тог (и не­по­ме­ну­тог) ни­је вул­гар­но, сем Фар­ме. Па ако је ствар­но та­ко, ми за­и­ста жи­ви­мо у срећ­ној зе­мљи. Датум: 02.06.2010. Fар­ма у шта­ли Сви­ма ко­ји су са­бла­жње­ни до­га­ђа­ји­ма на Фар­ми то­пло пре­по­ру­чу­јем не­до­вр­ше­не ме­мо­а­ре Ни­ћи­фо­ра Нин­ко­ви­ћа, Жи­зни­о­пи­са­ни­ја мо­ја. До­тич­ни Ни­ћи­фор, ина­че Сре­мац из До­бри­на­ца, је нај­не­о­бич­ни­ја по­ја­ве срп­ске књи­жев­но­сти 19. ве­ка. Био је уче­сник Пр­вог срп­ског устан­ка под вођ­ством Ка­ра­ђор­ђа, ду­го­го­ди­шњи лич­ни бер­бе­рин кне­за Ми­ло­ша, по­ли­гло­та, ле­кар и пу­сто­лов. Ни­ђи­фор је био пи­сар и код ни­шког бим­ба­ше Цвет­ка и код ре­сав­ског вој­во­де Ћор-Или­је и код кне­зо­ва Ра­шко­ви­ћа, та­ко да су ње­го­ви ме­мо­а­ри све­до­чан­ство јед­не епо­хе, епо­хе у ко­јој су уда­ре­ни те­ме­љи на­ше мо­дер­не др­жа­ве. Е, кад про­чи­та­те Жи­зни­о­пи­са­ни­ја, ви­де­ће­те да су ли­ко­ви са Фар­ме, због ко­јих се ових да­на ди­гла мо­ра­ли­стич­ка ку­ка и мо­ти­ка, чи­сти ама­те­ри што се ти­че псо­ва­ња. Али, да не бу­де за­бу­не, у ме­мо­а­ри­ма Ни­ћи­фо­ра Нин­ко­ви­ћа не псу­је сам Ни­ћи­фор, не­го оци на­ше др­жа­ве, Ка­ра­ђор­ђе и Ми­лош, а и све оста­ле вој­во­де и пр­ва­ци. И то ка­ко псу­ју? Брај­ко мој, да ти се диг­не ко­са на гла­ви. И јел им то сме­та­ло да на­пра­ве мо­дер­ну срп­ску др­жа­ву? Јок мо­ре, на­про­тив, то их је са­мо на­дах­ну­ло. Јел то на­ма сме­та­ло да их ста­ви­мо у чи­тан­ке, да им ди­же­мо спо­ме­ни­ке и пе­ва­мо хим­не? Ни­је. Сад, дал за­то што ни­смо зна­ли, ил за­то што нас ни­је би­ло бри­га за њи­хо­во псо­ва­ње, не бих мо­гао тач­но ре­ћи. Углав­ном, Жи­зни­о­пи­са­ни­ја вр­ве од псов­ки из ко­јих се де­ли­мич­но мо­же за­кљу­чи­ти и ка­ква је би­ла сек­су­ал­на ори­јен­та­ци­ја он­да­шњег жи­вља, на­ро­чи­то му­шког. А би­ла је по си­сте­му, све што је људ­ско, ни­је ми стра­но. Он­да ни­је би­ло Па­ра­де, ал По­но­са је би­ло. Пре­ма то­ме, псо­ва­ње је у на­шој тра­ди­ци­ји и кул­ту­ри и не ви­дим че­му то­ли­ка по­мет­ња? Шта је то та­ко стра­шно ре­че­но на Фар­ми што се и ина­че не го­во­ри? Ко­ме је ста­ло да раз­би­је огле­да­ло у ком се ви­ди ко­ли­ко смо ру­жни? И има ли ова др­жа­ва пре­ча по­сла од ис­те­ри­ва­ња ве­шти­ца по не­ка­квој ко­мер­ци­јал­ној те­ле­ви­зи­ји? Ко тре­ба да во­ди кул­тур­ну и про­свет­ну по­ли­ти­ку у Ср­би­ји? Жељ­ко Ми­тро­вић и ње­гов Пинк? У вре­ме кад се Ср­би­ја по­но­во ра­ђа­ла као мо­дер­на европ­ска др­жа­ва, про­све­ту и кул­ту­ру су во­ди­ли ис­кљу­чи­во пре­ча­ни, Ср­би из Вој­во­ди­не. И то не за­то што је „ауто­но­ма­штво“ би­ло оми­ље­но код Ка­ра­ђор­ђа и Ми­ло­ша, већ за­то што су у то вре­ме је­ди­но пре­чан­ски Ср­би би­ли пи­сме­ни. Ју­жно од Са­ве и Ду­на­ва ни по­по­ви ни­су зна­ли на чи­та­ју и пи­шу, а ка­мол не­ки бим­ба­ша ил вој­во­да. О си­ро­ти­њи ра­ји да не го­во­рим. Иако су их зва­ли Шва­ба­ма, пре­ча­не су тре­ба­ли и Ка­ра­ђор­ђе и Ми­лош. Па је чак прек и пуст Ђор­ђи­је Пе­тро­вић знао да са­ви­је ши­ју пред јед­ним До­си­те­јом Об­ра­до­ви­ћем. Али, Ка­ра­ђор­ђе и Ми­лош су би­ли др­жав­ни­ци. Да­на­шње вој­во­де су ски­ну­ли фе­со­ве и тур­ба­не, пот­кре­са­ли пер­чи­не, рас­пу­сти­ли ха­ре­ме и од­у­ста­ли од уда­ра­ња 50 по го­лом ту­ру. На­у­чи­ли су да чи­та­ју и пи­шу. На­ба­ви­ли су чак и ди­пло­ме, од­бра­ни­ли не­ка­кве док­тор­ске ди­сер­та­ци­је, пре­ста­ли јав­но да псу­ју, али ту је крај свим њи­хо­вим про­све­ти­тељ­ски ак­ци­ја­ма, не ра­чу­на­ју­ћи пу­то­ва­ња на Ку­бу о тро­шку др­жа­ве и по­ку­шај из­ба­ци­ва­ња Дар­ви­на из школ­ског гра­ди­ва. А ши­ју не са­ви­ја­ју ни пред ким, сем пред пар­тиј­ским ше­фом ко­ји че­сто не зна ко је био До­си­теј Об­ра­до­вић, али би хтео да бу­де др­жав­ник. И он­да се по­сле све­га не­ко са­бла­жња­ва због вул­гар­но­сти на те­ле­ви­зи­ји Пинк? Као све нам је оста­ло баш по та­ман, са­мо нам Фар­ма сме­та. Са­мо на Фар­ми има про­ста­клу­ка, дру­где јок. У Скуп­шти­ни јок. У вла­ди јок. И ни­шта дру­го сем Фар­ме ни­је вул­гар­но. Ни­је вул­гар­но што ми­лион љу­ди не­ма шта да је­де. Ни­је вул­гар­но што нам је по­ла ми­ли­о­на шко­ло­ва­них љу­ди по­бе­гло из зе­мље, јер ов­де не­ма шан­су за нор­ма­лан жи­вот. Ни­је вул­гар­но што Устав­ни суд до­но­си од­лу­ку да је­дан чо­век мо­же има­ти две функ­ци­је, ко да је, бо­же ме про­сти, дво­гла­ва ажда­ја. Ни­је вул­гар­но што има­мо ко­фе­ре и са­те­ли­те, а не­ма­мо ин­сти­ту­ци­је. Ни­шта од по­ме­ну­тог (и не­по­ме­ну­тог) ни­је вул­гар­но, сем Фар­ме. Па ако је ствар­но та­ко, ми за­и­ста жи­ви­мо у срећ­ној зе­мљи. Датум: 26.05.2010. Ло­по­ви и џан­да­ри Не­ка­ко у исто вре­ме, у про­шлу не­де­љу, пре­кло­пи­ле су се две ве­сти. Јед­на, не­зва­нич­на, о на­вод­ном про­те­сту јед­не гру­пе пи­то­ма­ца ми­тро­вач­ког Ка­зне­но-по­прав­ног за­во­да и дру­га, зва­нич­на, о про­сла­ви Да­на по­ли­ци­је, ко­ја, бар су­де­ћи по из­ја­ва­ма ми­ни­стра Да­чи­ћа, ни­ка­ко не од­у­ста­је од бор­бе про­тив ор­га­ни­зо­ва­ног кри­ми­на­ла, те у том сми­слу сва­ко­га да­на у сва­ком по­гле­ду све ви­ше на­пре­ду­је. Пре­кла­па­ње ове две ве­сти не­ка­ко је у ме­ни асо­ци­ра­ло јед­ну од број­них ига­ра из сва­чи­јег де­тињ­ства, то јест ка­да смо се оно­мад игра­ли „ло­по­ва и џан­да­ра“. То­га се ваљ­да сва­ко се­ћа. Ме­ђу­тим, за­ни­мљи­во је то ка­ко су се ства­ри то­ком про­те­ка вре­ме­на, у из­ве­сном сми­слу ме­ња­ле. У го­ди­на­ма ко­је су би­ле бли­же по­ло­ви­ни про­шлог ве­ка, не­го ње­го­вом кра­ју, сви смо се оти­ма­ли да у тој по­де­ли уло­га бу­де­мо џан­да­ри, по­ли­цај­ци, ми­ли­цај­ци... Онај ко­ме је за­па­ло да бу­де у уло­зи ло­по­ва, тог да­на ни­је ус­пео у жи­во­ту. Али, пан­та реи, или што би се ре­кло на срп­ском – све те­че, све се ме­ња. Вре­ме је чу­до, па су се клин­ци ко­ји су од­ра­ста­ли при кра­ју про­шлог, до са­да нај­чу­де­сни­јег од свих сто­ле­ћа, у сво­јим игра­ма ра­ди­је пре­фе­ри­ра­ли уло­гу мо­дер­них ро­бин­ху­до­ва и оста­лих ви­ше или ма­ње чу­ве­них ло­по­ва. Ни­је ви­ше би­ло ин на­ћи се у уло­зи џан­да­ра. А кад су мо­рал­ни кри­те­ри­ју­ми до­дир­ну­ли са­мо дно, оми­ље­на лек­ти­ра ов­да­шњих кли­на­ца, ко­ји су по­че­ли да се по­и­сто­ве­ћу­ју са из­ве­сним Кне­ле­том, Ар­ка­ном, Ги­шком и оста­лим лут­ка­ма из бо­жи­је ба­ште, по­ста­ла је књи­га „Ви­ди­мо се у чи­ту­љи“. За оне ко­ји су има­ли про­блем са сло­ви­ма, ура­ђе­на је и ви­део ка­се­та. За раз­ли­ку од кли­на­ца, од­ра­сли су у тој игри ло­по­ва и џан­да­ра, у до­број ме­ри из­ме­ни­ли пра­ви­ла. Сем „дре­со­ва“, од­но­сно уни­фор­ми, гра­ни­ца из­ме­ђу ло­по­ва и џан­да­ра не­ким чу­дом је у јед­ном мо­мен­ту го­то­во са­свим не­ста­ла. Мно­ги ло­по­ви по­ста­ли су џан­да­ри и обр­ну­то. Та­ко су и не­ки бив­ши по­ли­цај­ци из Сре­ма сво­ју ка­ри­је­ру ове­ри­ли до­стој­ним ме­стом у „бе­лој књи­зи“ Ми­ни­стар­ства уну­тра­шњих по­сло­ва, док су мно­ге би­тан­ге пре­ко но­ћи по­ста­ле „углед­ни чу­ва­ри за­ко­на“. Не­ки од њих су уче­ство­ва­ли и у уби­ству пр­вог де­мо­крат­ског пре­ми­је­ра Ср­би­је, по­кој­ног Зо­ра­на Ђин­ђи­ћа. За бри­са­ње гра­ни­це из­ме­ђу по­ли­ца­ја­ца и кри­ми­на­ла­ца за­слу­жна је власт де­ве­де­се­тих, а за оне ко­ји бо­лу­ју од ам­не­зи­је, ту власт је др­жа­ла стран­ка на чи­јем се че­лу на­ла­зи да­на­шњи шеф по­ли­ци­је Иви­ца Да­чић. На­рав­но, не­ки ће ре­ћи да та стран­ка да­нас ни­је иста као и он­да ка­да је на ње­ном че­лу био Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић. Јер се до­тич­на ре­фор­ми­са­ла. Па је сад то не­ка са­свим дру­га стран­ка, ко­ја се, за раз­ли­ку од он­да­шње, не та­ли са кри­ми­нал­ци­ма, не­го се про­тив њих бо­ри из све сна­ге. Што је, ваљ­да, сва­ком до­бро­на­мер­ном чо­ве­ку ја­сно. Плус Евро­па, плус Ко­со­во, не­мој­те ми та два раз­два­ја­ти. За­то, ка­да се исто­га да­на у ве­сти­ма по­ја­ве и ло­по­ви и џан­да­ри, то је са­мо јед­на од асо­ци­ја­ци­ја на не­ке ства­ри из Плу­сквам­пер­фек­та. Да­нас је то са­свим дру­га­чи­је, а онај ко би не­што ру­жно по­ми­слио баш је зло­чест. Датум: 19.05.2010. Пи­смо ми­ни­стру По­што­ва­ни ми­ни­стре здра­вља, го­спо­ди­не То­ми­це! Ду­го сам се ло­мио у се­би, пре­ми­шља­ју­ћи се да ли да Вам се ја­вим, али као не­ко ко је из­гра­дио свој ка­рак­тер на ста­ро­мод­ним схва­та­њи­ма, ра­чу­нам да, на­кон све­га што сам у соп­стве­ним ми­слио пре­мет­нуо, не бих имао ми­ран сан уко­ли­ко не при­знам, пре све­га са­мом се­би, али и дру­ги­ма, да сам се огре­шио по пи­та­њу оне, зли је­зи­ци би ре­кли ру­тин­ске, а не­ки бог­ме баш и не тим ре­чи­ма – опе­ра­ци­је ди­скус хер­ни­је у Не­мач­кој. Да­кле, по­што­ва­ни мој док­то­ре, То­ми­це Ми­ло­са­вље­ви­ћу, не­ка сте Ви, бла­го ме­ни, жи­ви и здра­ви, јер Г 17 плус ових да­на по­но­во кре­ће у но­ве (пред)из­бор­не ак­ци­је и по­бе­де и у том сми­слу су му по­треб­ни здра­ви и пра­ви љу­ди, а не бо­ле­сни, ки­ла­ви и кља­ка­ви. Што се пак мо­је ма­лен­ко­сти ти­че, ни дан-да­нас ми ни­је ја­сно ка­ко сам под­ле­гао тој по­пу­ли­стич­кој по­тре­би број­них но­ви­на­ра и по­ли­ти­ча­ра, ме­ђу ко­ји­ма (по­ли­ти­ча­ри­ма, то јест) ни­су би­ли са­мо они из опо­зи­ци­је, не­го бог­ме и из вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је, да Вас ста­вља­ју на стуб сра­ма са­мо због то­га што сте свом здра­вљу же­ле­ли све нај­бо­ље, од­но­сно што ни­сте же­ле­ли да пад­не­те у ру­ке не­ком од ових на­ших шин­те­ра и за вје­ки вје­ков оста­не­те ин­ва­лид. А зна­мо да не­ма ве­ће не­сре­ће не­го оста­ти ин­ва­лид, па ма­кар те про­гла­си­ли и за до­жи­вот­ног ми­ни­стра. Сва је сре­ћа да се, иако још увек ак­ту­ел­ни ми­ни­стар здра­вља, ни­сте опе­ри­са­ли у не­кој од срп­ских бол­ни­ца! И сва је сре­ћа што ни­сте под­ле­гли тој не­за­до­вољ­ној ру­љи ко­ја Вас је, све пу­ца­ју­ћи од здра­вља, по­зи­ва­ла да под­не­се­те остав­ку. Ви­ди­те, по­што­ва­ни То­ми­це, не­ве­за­но за ис­пи­ра­ње уста по ва­здан не­за­до­вољ­ном и на­да­све зло­на­мер­ном би­рач­ком те­лу, на ко­је се иона­ко не­ма по­тре­бе пре­те­ра­но оба­зи­ра­ти, с об­зи­ром да исти све ви­ше ап­сти­ни­ра­ју из­ла­ске на из­бо­ре (а ко не гла­са, тај као и да не по­сто­ји, ста­ра је стра­нач­ка му­дрост), зна­мо и Ви и ја да има до­ста оних и из Ва­шег окру­же­ња ко­ји би Вам нај­ра­ди­је ви­де­ли за­у­век ле­ђа, али љу­ди на­про­сто по­не­кад не­ма­ју ме­ре. Оп­ште рас­по­ло­же­ње ан­ке­ти­ра­них слу­чај­них про­ла­зни­ка у ме­ди­ји­ма ко­ји об­ја­вљу­ју (ве­ро­ват­но не­пла­ће­не?) хва­ло­спе­ве о ра­ду Ва­шег ми­ни­стар­ства, по­ка­зу­је да би сва­ко нор­ма­лан, ако већ мо­ра на опе­ра­ци­ју, па ма­кар у пи­та­њу био тек ру­тин­ски за­хват ка­кав зах­те­ва ди­скус хер­ни­ја, увек ра­ди­је то оба­вио у ино­стран­ству. Има и Ва­ших ко­ле­га ми­ни­ста­ра, ко­ји се са овим не би сло­жи­ли, али мо­ли­ћу ле­по... Зар ми­ни­стар еко­но­ми­је, Мла­ђан Дин­кић, тре­ба да да­је остав­ку са­мо за­то што се у во­зном пар­ку срп­ске вла­де не на­ла­зе „за­ста­ва“. „ју­го“ (ако је и са „пе­жо­о­вим“ мо­то­ром), или ба­рем „пун­то“? За­то што се во­зе „ауди­ји“ и „мер­це­де­си“? Зар Жар­ко Об­ра­до­вић тре­ба да под­но­си остав­ку због три­ви­јал­них ства­ри као што је по­ја­ва пе­до­фи­ла ме­ђу про­свет­ним рад­ни­ци­ма? Зна­мо до­бро да је пе­до­фи­ли­ја уве­зе­на са тру­лог за­па­да, а да се на­ши аутох­то­ни и на­род­ни при­ме­ри на­стра­но­сти ни­су од­ма­кли да­ље од оп­ште­ња са ко­за­ма и ов­ца­ма. Шта је он (ку­бан­ски пут­ник, при­ват­но, а о тро­шку по­ре­ских об­ве­зни­ка, док­тор Жар­ко, по­пе­чи­тељ про­свет­ни) ту мо­гао? Сва­ко­ја­ке би­тан­ге ра­де чак и у по­ли­ци­ји, па што не би и у про­све­ти. Кад мо­гу по­по­ви и ка­лу­ђе­ри, с бож­јом и уз по­моћ не­ких су­ди­ја, да не­ка­жње­но пип­ка­ју де­ча­ке у пре­де­лу ге­ни­та­ли­ја, за­што би то (та­ко ве­ро­ват­но раз­ми­шља­ју не­ки учи­те­љи и на­став­ни­ци), би­ло ус­кра­ће­но про­свет­ним рад­ни­ци­ма, а ако не­ког од до­тич­них и ухва­те на де­лу, ка­кве ве­зе с тим има ми­ни­стар? Ми­ни­стар има па­мет­ни­ја по­сла, не­го да од­го­ва­ра за сва­ко не­по­чин­ство у окви­ру свог ре­со­ра. За­то, То­ми­це дра­ги, не­ка си ти на­ма жив и здрав, јер здра­вље не­ма це­ну. Ни­су сви, као ја, до­бри са док­то­ром Бо­шком Ла­ћар­цем, или са док­то­ром Го­ра­ном Иви­ћем, или, што је по­себ­но ва­жно, са док­то­ром Ми­том Па­вло­ви­ћем, па да се не пла­ше за свој жи­вот. Да­нас је до­шло та­кво вре­ме да мал­те­не и рас­по­ред ра­да ле­ка­ра у хи­рур­шким са­ла­ма за­ви­си од то­га ко је из ко­је стран­ке. О ни­воу обра­зо­ва­ња, па чак и бу­ду­ћих ле­ка­ра, да се не го­во­ри. А, ипак, жи­вот ни­је тек ли­стић за том­бо­лу. Што је си­гур­но, си­гур­но је. Датум: 12.05.2010. Мо­сква Ср­би­ји не ве­ру­је Ето, џа­ба су се не­ки оно­мад упи­ња­ли да Ср­би­ја по­ста­не ру­ска гу­бер­ни­ја, али авај. Је­два да смо ус­пе­ли да им по­кло­ни­мо НИС, за­хва­љу­ју­ћи че­му има­мо нај­ску­пљи бен­зин у Је­вро­пи. Али љу­бав не­ма це­ну. Да­кле, баш смо га оно, што би се ре­кло, кре­чи­ли и уз­дуж и по­пре­ко, а они ни да се на­ша­ле да нас по­зо­ву на па­ра­ду за Дан по­бе­де. Мо­жда и бо­ље што нас ни­су зва­ли, јер би смо се ми ов­де, це­ним, до­бра­но по­сва­ђа­ли око то­га ко­ју уни­фор­му да об­у­че­мо за ту све­ча­ну при­ли­ку; да л’ пар­ти­зан­ску, да л’ чет­нич­ку... је­беш га, кад нам је тај на­род­но­о­сло­бо­ди­лач­ки фол­клор у по­след­њих де­сет го­ди­на то­ли­ко обо­га­ћен фун­ду­сом и но­во­от­кри­ве­ним исто­риј­ским чи­ње­ни­ца­ма. И та­ко, мар­ши­ра­ли су на им­по­зант­ној вој­ној па­ра­ди, ко­ја је ор­га­ни­зо­ва­на на мо­сков­ском Цр­ве­ном тр­гу (ко­га Ру­си ни­су у ме­ђу­вре­ме­ну пре­кр­сти­ли у не­ки „Бе­ли трг“, што би ми без сум­ње учи­ни­ли, јер је исто­ри­ја на­ша нај­о­ми­ље­ни­ја на­у­ка, уз те­о­ло­ги­ју да­ка­ко), у сво­јим уни­фор­ма­ма, сем до­ма­ћи­на, и Аме­ри­кан­ци, Ен­гле­зи, Фран­цу­зи, По­ља­ци, вој­ни­ци бив­ших со­вјет­ских ре­пу­бли­ка... Наш пред­сед­ник је се­део у пу­бли­ци са пред­сед­ни­ци­ма оста­лих др­жа­ва, али Вој­ска Ср­би­је ни­је мар­ши­ра­ла у ка­ра­ма по­бед­нич­ких ар­ми­ја. Ру­си, чи­ја ди­пло­ма­ти­ја баш не ли­чи на ен­гле­ску, ипак су на­шли вр­ло со­фи­сти­ци­ран од­го­вор на пи­та­ње за­што на па­ра­ду ни­је по­зва­на и Вој­ска Ср­би­је. Од­го­во­ри­ли су да у ан­ти­фа­ши­стич­ком по­кре­ту на овим про­сто­ри­ма ни­је уче­ство­ва­ла срп­ска, већ ју­го­сло­вен­ска ар­ми­ја, те да би, уко­ли­ко би на па­ра­ду би­ла по­зва­на срп­ска вој­ска, ауто­мат­ски мо­ра­ле би­ти по­зва­не и ар­ми­је бив­ших ју­го­сло­вен­ских ре­пу­бли­ка. Ох! Би­ло би то ве­о­ма ком­пли­ко­ва­но, да под истом за­ста­вом мар­ши­ра­ју вој­ске ко­је су из­ни­кле на хе­рој­ској ма­три­ци Ар­ка­на, Ле­ги­је, Го­то­ви­не, Ђу­ре Де­ча­ка, Ју­ке Пра­зи­не, На­се­ра Ори­ћа, Ма­у­зе­ра и оста­лих ли­ко­ва из Кр­ва­вог Стри­па Де­ве­де­се­тих. Али, ни­је про­блем са­мо у то­ме. Још је жи­во се­ћа­ње на онај агит­про­пов­ски цир­кус 20. ок­то­бра про­шле го­ди­не, ка­да је ру­ски пред­сед­ник Дми­триј Ме­две­дев по­се­тио Бе­о­град по­во­дом 65. го­ди­шњи­це осло­ба­ђа­ња глав­не ср­би­јан­ске ка­са­бе. На све­ча­ној ака­де­ми­ји, ме­ђу ви­со­ким зва­ни­ца­ма у ко­је се ра­чу­на и Ми­ле До­дик, у на­ро­ду по­знат као Ми­ле Рон­хил, при­ка­за­на је чу­де­сна па­ра­нор­мал­на пред­ста­ва, где се уз ла­жну му­зи­ку и фал­си­фи­ко­ва­ни текст, по­себ­но ис­ти­ца­ла пре­по­зна­тљи­ва сли­ка со­лун­ског рат­ни­ка, ко­ји ваљ­да осло­ба­ђа Бе­о­град, шта ли, уз са­деј­ство ру­ске Цр­ве­не ар­ми­је, на­рав­но уз по­себ­ну буд­ност да се слу­чај­но (Бо­же прав­де) не би чу­ло „По шу­ма­ма и го­ра­ма“ или (пуј, пуј) не­где ви­де­ла пе­то­кра­ка. Сва­ка част тим хра­брим ста­ри­на­ма са Со­лун­ког фрон­та (чи­ја је др­жа­ва, што је је­дин­ствен при­мер у исто­ри­ји, на­пу­сти­ла соп­стве­ни на­род и зе­мљу), али они сва­ка­ко ни­су мо­гли у исто вре­ме уче­ство­ва­ти и у осло­ба­ђа­њу Бе­о­гра­да у са­деј­ству са Цр­ве­ном ар­ми­јом. Бе­о­град је, за­јед­но са Ру­си­ма, осло­ба­ђа­ла ју­го­сло­вен­ска На­род­но­о­сло­бо­ди­лач­ка вој­ска, на че­лу са Јо­си­пом Бро­зом Ти­том, чи­је име зва­нич­ни Ср­би из­го­ва­ра­ју као да има­ју стр­шље­на у усти­ма. То се ме­ђу­тим ни­је ви­де­ло на тој при­ред­би ко­јој је при­су­ство­вао Дми­трој Ме­две­дев, и он, за раз­ли­ку од Ми­ле­та Рон­хи­ла, ни­ка­ко ни­је мо­гао би­ти оду­ше­вљен чу­де­сном ака­де­ми­јом, за ко­ју као да су сце­на­рио пи­са­ли До­бри­ца Ћо­сић, Ма­ти­ја Бећ­ко­вић и Ју­стин По­по­вић. Да не по­ми­ње­мо оштре при­мед­бе ру­ског по­ли­тич­ког вр­ха, упу­ће­не Бе­о­гра­ду пре­ко ам­ба­са­до­ра, због уки­да­ња на­зи­ва ули­ца са име­ни­ма со­вјет­ских осло­бо­ди­ла­ца. Као да је на­ма не­ки про­блем да се од­рек­не­мо мар­ша­ла Тол­бу­хи­на, ге­не­ра­ла Жда­но­ва и Цр­ве­не ар­ми­је, кад смо се од­ре­кли и сво­јих, из­јед­на­ча­ва­ју­ћи чет­ни­ке и пар­ти­за­не, ре­ха­би­ли­ту­ју­ћи Не­ди­ћа и Љо­ти­ћа, и да не на­бра­ја­мо да­ље. Кад се све то узме у об­зир, кад схва­ти­мо да је Европ­ска уни­ја из­гра­ђе­на на те­ме­љи­ма ан­ти­фа­ши­зма, он­да се мо­ра­мо за­пи­та­ти ка­кву то по­ру­ку ша­ље­мо све­ту, ми ко­ји твр­ди­мо да смо за европ­ске ин­те­гра­ци­је, а исто­вре­ме­но нам Мај­чи­ца Цр­ква про­гла­ша­ва за све­ца чо­ве­ка ко­ји је био по­знат као мр­зи­тељ Евро­пе и ко­ме је све што је европ­ско – смр­де­ло. Ру­си­ја, ко­ја је од­у­век би­ла део Евро­пе и европ­ске кул­ту­ре, сва­ка­ко ни­је би­ла ни сле­па, ни глу­ва, ни не­све­сна си­ту­а­ци­ја, ка­да је од­лу­чи­ла да на­шу вој­ску не по­зо­ве на вој­ну па­ра­ду на Цр­ве­ном тр­гу. Они­ма ко­ји се сти­де ан­ти­фа­ши­зма, ко­ји­ма је као по­след­њим па­ла­нач­ким про­вин­ци­јал­ци­ма ва­жни­је шта ће ре­ћи ра­жа­ло­ва­ни ко­му­ни­стич­ки ко­ме­сар До­бри­ца Ћо­сић, члан цир­ку­ског крун­ског са­ве­та Ма­ти­ја Бећ­ко­вић, ма­пет чет­ни­ци из Ди­ја­спо­ре, че­сти­та Цр­ква у ко­јој све вр­ви од не­по­доп­шти­на, или др­жа­во­твор­ни Ми­ле До­дик, ни Ру­си по­мо­ћи не мо­гу. Датум: 05.05.2010. Све ове го­ди­не До­бро се се­ћам, као да је ју­че би­ло. Био је по­след­њи дан про­ду­же­ног пр­во­мај­ског пра­зни­ка и тек што смо се вра­ти­ли са ви­кен­да, ја­ви­ли су на ра­ди­ју и те­ле­ви­зи­ји да „Умро је друг Ти­то“. Су­тра­дан су све днев­не но­ви­не иза­шле са је­дин­стве­ним на­сло­вом и цр­ним за­гља­вем. Он­да су љу­ди пла­ка­ли, искре­но и са­мо би­тан­ге да­нас твр­де да то ни­је тач­но, сто­ја­ло се не­мо по­ред пру­ге док про­ла­зи Пла­ви воз ко­ји но­си ков­чег са мр­твим те­лом Јо­си­па Бро­за, про­ла­зи­ло се по­ред ков­че­га у ми­мо­хо­ду, да­ни­ма су тра­ја­ле ко­ме­мо­ра­ци­је, а сва­ко ко је не­што зна­чио у он­да­шњем све­ту до­шао је на са­хра­ну мар­ша­ла и до­жи­вот­ног пред­сед­ни­ка Ју­го­сла­ви­је. Од та­да, од тог 4. мар­та 1980., сва­ке сле­де­ће го­ди­не истог да­на и у исто вре­ме за­ви­ја­ле су си­ре­не, тра­ја­ло је то го­ди­на­ма, све док се­ћа­ње ни­је по­че­ло да бле­ди и док они ко­ји су нај­бо­ље жи­ве­ли под Ти­том, ни­су по­че­ли да му, сву­где и у сва­кој при­ли­ци, кад год им се за то ука­же при­ли­ка, за­би­ја­ју гло­гов ко­лац, на­кнад­но ан­ти­ко­му­ни­стич­ки и кле­ро­фа­ши­стич­ки осве­шће­ни у сво­јој па­ра­по­ли­тич­кој ре­тро­е­во­лу­ци­ји. Тек кад је за­ви­ја­ње си­ре­на за­ме­ње­но гр­мља­ви­ном то­по­ва и тен­ко­ва, схва­ти­ли смо да је Ти­то ко­нач­но мр­тав, а да се ни ми не осе­ћа­мо баш нај­бо­ље, схва­ти­ли смо тек кад нам се на­ше лу­ди­ло, као бу­ме­ранг, вра­ти­ло у ви­ду НА­ТО агре­си­је и ко­нач­но оби­ло о гла­ву. Сад, да ли је то што смо у Ти­то­во до­ба жи­ве­ли као у сво­је­вр­сном об­да­ни­шту, без бри­ге и па­ме­ти, ни­чим иза­зва­ни ужи­ва­ли у при­стој­ним пла­та­ма и ола­ко за­ра­ђе­ним пен­зи­ја­ма-пар­ти­зан­ка­ма, ути­ца­ло на нас да то­тал­но не­спрем­ни до­че­ка­мо вре­ме по­сле ње­го­ве смр­ти и да се, уме­сто нор­мал­ном жи­во­ту, окре­не­мо но­вом Во­жду оли­че­ном у ам­би­ци­о­зном По­жа­ре­вља­ни­ну, и што то исто ра­ди­мо и да­нас, би­ра­ју­ћи из­ме­ђу Бо­ри­са Та­ди­ћа, Во­ји­сла­ва Ко­шту­ни­це, То­ме Ни­ко­ли­ћа, Ово­га и Оно­га? Не знам. Знам да су они ко­ји су под Ти­том нај­лак­ше жи­ве­ли, ње­го­ви труд­бе­ни­ци из са­мо­у­прав­ног со­ци­ја­ли­зма, ка­сни­је нај­ви­ше ру­ши­ли ње­го­ве би­сте и це­па­ли ње­го­ве сли­ке, ра­ду­ју­ћи се до­ла­зе­ћем на­цио-ка­пи­та­ли­зму (због ко­га да­нас је­ду соп­стве­не пр­сте и ле­же на бр­зим пру­га­ма), као што су у они ко­ји су се у Ми­ло­ше­ви­ће­вим ра­то­ви­ма нај­ви­ше обо­га­ти­ли, нај­лак­ше од­ре­кли Сло­бо­да­на, у ко­га су се кле­ли и чи­је су сли­ке ле­пи­ли на шо­фер­шајб­не. Што се ти­че не­ка­да­шњих про­фи­те­ра, ко­ји су у ме­ђу­вре­ме­ну ево­лу­и­ра­ли у тај­ку­не, сна­ла­зе се они и са овом де­мо­крат­ском вла­шћу. Што се пак ти­че бив­ших са­мо­у­пра­вља­ча, они још увек не мо­гу да схва­те да од бив­ше бај­ке ни­је оста­ло ви­ше ни­шта и да срп­ски нео­ка­пи­та­ли­сти њи­хо­ве бив­ше фир­ме, у ко­ји­ма су не­кад са­мо­у­пра­вља­ли, ни­су ку­пи­ли њи­ма, не­го се­би. Од са­мо­у­прав­ног со­ци­ја­ли­зма и ко­му­ни­стич­ког по­кре­та, ко­ји је Ти­то гра­дио, ни­је остао ни ка­мен на ка­ме­ну. Али, све ово што се де­ша­ва три пу­не де­це­ни­је по­сле ње­го­ве смр­ти је је­дан ве­ли­ки под­ба­чај. Да је у мо­мен­ту Ти­то­ве Ју­го­сла­ви­је по­сто­ја­ла Европ­ска уни­ја, не би би­ло про­бле­ма да бар ве­ћи део др­жа­ве од Вар­да­ра па до Три­гла­ва при­сту­пи овој За­јед­ни­ци. Да­нас смо да­ље од Евро­пе, не­го што смо би­ли 4. ма­ја 1980. го­ди­не, ка­да је Јо­сип Броз Ти­то умро. Због то­га је Ти­то и да­ље не­при­ко­сно­вен у ко­лек­тив­ној све­сти и пам­ће­њу. Ка­ко и не би: би­ло је то вре­ме си­гур­ног за­по­сле­ња, бес­плат­ног здрав­стве­ног оси­гу­ра­ња, бес­плат­ног шко­ло­ва­ња, вре­ме из­ве­сно­сти у ко­ме се ни­је жи­ве­ло од да­нас до су­тра. Е сад, што би ре­као глу­мац Ра­де Шер­бе­џи­ја: „Оно­ме ко не зна ко­ли­ко је до­бро жи­вео под Ти­том, ја по­мо­ћи не мо­гу!“ Или што би ре­као Аб­ду­лах Си­дран: „Чак и да је да­нас сто пу­та бо­ље не­го што је­сте, још увек би би­ло сто пу­та го­ре не­го под Ти­том!“ На кра­ју, још увек су ак­ту­ел­ни гра­фи­ти по зи­до­ви­ма: „Бра­вар је био бо­љи!“ Датум: 28.04.2010. Вој­во­ђан­ски там­бу­ра­ши Ако је не­ко и ма­штао о не­кој ауто­но­ма­шкој при­чи, о то­ме ка­ко ће­мо се јед­ном одво­ји­ти од бе­о­град­ских да­хи­ја и њи­хо­вих ха­ра­ча, по­не­што од то­га му се и де­си­ло. Са­мо, не она­ко ка­ко је не­ко ов­де ма­штао, не­го она­ко ка­ко су хте­ли ман­га­ши из кру­га двој­ке. Оно, је­сте да је из­гла­сан и но­ви вој­во­ђан­ски Ста­тут, са оста­лим пра­те­ћим до­ку­мен­ти­ма, је­сте да По­кра­ји­на ви­ше не­ма Из­вр­шно ве­ће, не­го „вој­во­ђан­ску вла­ду“ (леп­ше зву­чи), али за­то све­га оста­лог као да има ма­ње. То што су го­то­во сва сред­ства из НИП-а пла­ни­ра­на на под­руч­је ин­фи­ци­ра­но бле­ја­њем из се­ри­је „Се­ло го­ри, а ба­ба се че­шља“ и ге­јач­ко-те­хе­ран­ским ду­хов­ним пе­сма­ма са Ибар­ске, са­мо го­во­ри ко­ли­ко је бе­о­град­ској Ср­би­ји ста­ло до Вој­во­ди­не, сем до вој­во­ђан­ског ха­ра­ча и вој­во­ђан­ског шпај­за. Вој­во­ди­на и све што је вој­во­ђан­ско, го­то­во да не­ма­ју ме­ста на бе­о­град­ским ме­ди­ји­ма, чак ни на јав­ном сер­ви­су, иако Вој­во­ђа­ни нај­у­ред­ни­је пла­ћа­ју те-ве прет­пла­ту, за раз­ли­ку од до­мо­ро­да­ца ју­жно од Ду­на­ва и Са­ве, ко­ји не пла­ћа­ју ни стру­ју, а о по­ре­зу да и не го­во­ри­мо. До­ду­ше, бе­ше не­што као те­ле­ви­зиј­ски се­ри­јал, по­зна­то под на­зи­вом „Сва та рав­ни­ца“, што се еми­то­ва­ло на Пин­ку из­ме­ђу две фар­ме. Је­сте да се та­квим ју­жно­дор­ћол­ским и ис­точ­но­чу­бур­ским ак­цен­том ниг­де у Вој­во­ди­ни не ди­ва­ни, али ај­де да не бу­де­мо за­ке­ра­ла, за раз­ли­ку од Алек­сан­дра Ти­ја­ни­ћа, Жељ­ко Ми­тро­вић ипак при­зна­је да Вој­во­ди­на још увек по­сто­ји у Ср­би­ји, што зна­чи да за Вој­во­ди­ну има на­де, то јест да јед­ног да­на не до­жи­ви не­ве­се­лу суд­би­ну Ко­со­ва. Да је Бо­рис Та­дић не­ким чу­дом по­се­тио еки­пу фил­ма „Као ра­ни мраз“, на че­лу са Ђор­ђем Ба­ла­ше­ви­ћем (као што је Ђо­ле Ба­ла­ше­вић сво­је­вре­ме­но по­се­тио на пред­из­бор­ној би­ни Бо­ри­са Та­ди­ћа, кад му је тре­ба­ла по­др­шка за по­ли­тич­ку кам­па­њу), мо­жда би јав­ни сер­вис, оста­ле бе­о­град­ске те­ле­ви­зи­је и штам­па, на­шле не­што ми­ну­та­же и но­вин­ског про­сто­ра да об­ја­ве ко­ју о овом про­јек­ту ко­ји пре не­ки дан имао сво­ју пре­ми­је­ру у Но­вом Са­ду и Бе­о­гра­ду. По си­сте­му „ку­пуј­мо до­ма­ће“ и „све што је вој­во­ђан­ско то нам је стра­но“, бе­о­град­ска ин­те­лек­ту­ал­на ци­га­ни­ја је, сло­жно иг­но­ри­шу­ћи Ђо­ле­та Ба­ла­ше­ви­ћа, још сло­жни­је игра­ла пле­мен­ски там-там око не­ког ди­ре­ка на авал­ском бр­ду, са ко­га се нај­бо­ље на Бал­ка­ну гле­да до­ље низ дру­мо­ве, где про­ла­зе Тур­ци и тр­гов­ци. Што би се ре­кло у са­вре­ме­ном жар­го­ну, ето на­ма ло­ги­стич­ке по­др­шке за Ма­лог Ра­до­ји­цу. Ста­ри­ну Но­ва­ка, Лу­дог Ми­ду и оста­ле жи­во­пи­сне ли­ко­ве из гу­слар­ских бај­ки и оста­лих сле­пач­ких стри­по­ва за не­пи­сме­не и при­че­шће­не љу­том му­че­ни­цом. Али, то је Ср­би­ја, бра­те, бре! То што бе­о­град­ске да­хи­је пре­зи­ру Вој­во­ди­ну и све што је вој­во­ђан­ско (сем вој­во­ђан­ског нов­ца, на­рав­но) Вој­во­ђа­не не спре­ча­ва да им уз­вра­те истом ме­ром. Али, ко? Ауто­но­ма­ши? Ко­ји? Тре­нут­но је нај­ве­ћи аут­но­маш Мла­ђан Дин­кић, чи­ја је нај­но­ви­ја по­ли­тич­ка при­ча ве­за­на за ре­ги­о­на­ли­за­ци­ју, то јест (де-бе)огра­ди­за­ци­ју. Од ко­је ће да бид­не асне ко­ли­ко и од ак­ци­ја вред­них хи­ља­ду евра, или оп­ште ак­ци­је де­фи­ни­са­не као: Сви Ср­би за во­ла­ном пун­та. Али, не бри­нем ја за Мла­ђу, он је чо­век вре­дан ја­ко, кад не­што зап­не то и ис­те­ра; ми­слим, увек пре­ђе цен­зус без про­бле­ма. Ја бри­нем ви­ше због то­га што ће Мла­ђа да по­ли­тич­ки пен­зи­о­ни­ше дру­го­ве ли­га­ше, ко­ји су кан­да ди­гли ру­ке од бор­бе не­пре­ста­не за вој­во­ђан­ску ауто­но­ми­ју. Шта ће­мо, кад је та­ка ствар. Ба­ви­ти се ре­во­лу­ци­јом, ни­је исто што и уда­ра­ти у там­бу­ру. То су схва­ти­ли и ми­тро­вач­ки Гем­блер­си, кад су ре­ши­ли да се ви­ше не по­ја­вљу­ју на ли­га­шким жур­ка­ма. До­чим на свир­ка­ма ко­је ор­га­ни­зу­је кул­ту­ро­ло­шки кру­жок ДСС-а, уред­но од­ра­ђу­ју по­сао. За раз­ли­ку од пар­ти­за­на ко­ји су 1945. до­шли из шу­ме и пре­у­зе­ли власт, за­по­сли­ли се у др­жав­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма и пред­у­зе­ћи­ма, ишко­ло­ва­ли се на ве­чер­њим шко­ла­ма и фа­кул­те­ти­ма, ли­га­ши ко­ји су до­шав­ши на власт 2000. го­ди­не ура­ди­ли то исто, за­бо­ра­ви­ли су јед­ну ве­о­ма ва­жну ствар. Власт се чу­ва. Не за­вр­ша­ва се ре­во­лу­ци­ја ти­ме што се не­ко за­по­сли, за­вр­ши бр­зо­по­те­зни ку­пов­ни фа­кул­тет код дру­га Јо­ве, по мо­гућ­но­сти се за­по­сле же­на и сва­сти­ка и – збо­гом ди­ко. За­хва­љу­ју­ћи по­ли­тич­ком зим­ском сну дру­го­ва ли­га­ша, ко­ји тра­је већ го­ди­на­ма, Вој­во­ди­не не­ма не у Бе­о­гра­ду, не­го ни у Вој­во­ди­ни. Датум: 21.04.2010. Очи ра­ње­ног пса Ка­жу да је Бог, кад је ства­рао свет, на­чи­нио чо­ве­ка по об­лич­ју сво­је­му, те да је са­мо ње­му дао Ду­шу, ко­ја је по­треб­на да би се би­ло не­што ви­ше од жи­во­ти­ње и биљ­ке, и ко­ја је по­треб­на да би се мо­гло ве­ро­ва­ти у тог истог Бо­га. Да ли је Бог не­где по­гре­шио? Ни­је ваљ­да да ни Он ни­је са­вр­шен? Јер, ако би би­ло та­ко, у шта да ве­ру­је­мо и че­му да се на­да­мо? А, ако ни­је та­ко, где је би­ла ду­ша оног ско­та, ко­ји је јед­но­го­ди­шњој ке­ру­ши­ци Ми­ли, у сред Бе­о­гра­да, од­се­као све че­ти­ри ша­пе? Да ли је тај бо­ле­сни ум, пре не­го што је учи­нио не­ви­ђе­но зло­де­ло, пре не­го што је при­сту­пио бе­сти­јал­ном са­ка­ће­њу не­срећ­ног пса, до­зи­вао Ми­лу по име­ну, ну­де­ћи јој хра­ну, или са­мо до­зи­вао не ну­де­ћи ни­шта, ра­чу­на­ју­ћи да пси чо­ве­ку при­сту­па­ју са пот­пу­ним вје­ру­ју? Јер као што љу­ди зна­ју да је пас нај­бо­љи чо­ве­ков при­ја­тељ, та­ко и пси (авај!) ве­ро­ват­но ра­чу­на­ју на то да је сва­ки чо­век њи­хов нај­бо­љи при­ја­тељ. Го­то­во да не­ма пот­пу­ног де­тињ­ства без пси­ћа ко­ји ве­се­ло вр­ти ре­пи­ћем у дво­ри­шту и ко­ји нам се без­ре­зер­вно ра­ду­је као ни­ко дру­ги, на је­дан по­се­бан без­у­сло­ван на­чин. Струч­ња­ци ве­ле да баш тад, у ра­ном де­тињ­ству, по­чи­ње­мо да фор­ми­ра­мо и свој од­нос пре­ма дру­ги­ма. Онај ко­ји је у де­тињ­ству спро­во­дио на­си­ље над кућ­ним љу­бим­ци­ма и жи­во­ти­ња­ма ина­че, из­ве­сно из­ра­ста у бу­ду­ћег са­ди­сту сва­ке вр­сте и пре­ма сви­ма, пси­ма и љу­ди­ма под­јед­на­ко. За раз­ли­ку од љу­ди, ко­ји су у ста­њу да по­чи­не не­по­доп­шти­ну сва­ке вр­сте, па чак и кад је не по­чи­не у ста­њу су да по­ми­сле на нај­ве­ће га­до­сти, жи­во­ти­ње, а по­себ­но пси ко­ји хи­ља­да­ма го­ди­на би­ти­шу уз људ­ски сој, ни­ка­да све­сно не­ће учи­ни­ти ни­шта на­жао чо­ве­ку. Ако се не­кад и де­си да пас на­пад­не чо­ве­ка, то је ис­кљу­чи­во не­све­сна рек­ци­ја, ко­ја мо­же би­ти иза­зва­на са­мом жи­во­тињ­ском при­ро­дом и то се сва­ка­ко не мо­же под­ве­сти под псе­ћу ло­шу на­ме­ру. Та­кве ства­ри се, на­рав­но, мо­гу кон­тро­ли­са­ти и бла­го­вре­ме­но пред­у­пре­ди­ти. Уоста­лом, Бог је, без об­зи­ра на сву сво­ју (не)са­вр­ше­ност хтео да чо­век бри­не о псу, а не обр­ну­то. Јер, за раз­ли­ку од пса, чо­век има ду­шу. Зва­нич­но, бар та­ко је би­ло до са­да. Од са­да, ни­сам ви­ше си­гу­ран. Као што сам се већ за­пи­тао: где је би­ла ду­ша оног ско­та ко­ји је Ми­ли од­се­као све че­ти­ри ша­пе? Кла­дио бих се да је до­тич­ни мон­струм ни­је ни имао. Или је мо­жда имао не­кад, пре не­го што је по­стао то­ли­ко бо­ле­стан да ви­ше не би смео сло­бод­но ше­та­ти ули­ца­ма? Ваљ­да смо сви би­ли у при­ли­ци да ви­ди­мо тај ту­жни, ду­бо­ки и вла­жни по­глед оса­ка­ће­не јед­но­го­ди­шње ке­ру­ши­це. По­глед у ко­ме се гу­би сва­ки сми­сао о чо­ве­ку као бо­жан­ском би­ћу. Јер, ка­да јој је онај скот од­се­као пр­ву ша­пу, да ли му је Ми­ла пру­жи­ла дру­гу, тре­ћу, че­твр­ту? Као што се про­по­ве­да пру­жа­ње дру­гог обра­за, на­кон што те по пр­вом уда­ре... Бе­о­град­ски гра­до­на­чел­ник Ђи­лас је обе­ћао да ће град пла­ти­ти про­те­зу за Ми­ли­не ша­пе, а мно­ги до­бри љу­ди ан­га­жо­ва­ли су се око овог пи­та­ња. На­дам се да ће Ми­ла у не­ко до­глед­но вре­ме по­но­во мо­ћи да хо­да. Али те очи ра­ње­ног пса! Ко ће да из­ле­чи ту псе­ћу ту­гу због зла ко­ји је не­срећ­ној ке­ру­ши­ци на­нео не­ко за ко­га је ми­сли­ла да јој је искон­ски при­ја­тељ? Шта би да­нас о ке­ру­ши­ци Ми­ли на­пи­сао пе­сник због чи­је пе­сме о ке­ру­ши го­то­во да ни­је би­ло оног ко бар у се­би ни­је за­пла­као? Шта би ре­као Сер­геј Је­се­њин? Датум: 01.04.2010. За­што би да­нас по­но­во ухап­си­ли Ису­са Хри­ста Ус­крс је без сум­ње нај­ве­ћи хри­шћан­ски пра­зник. Без об­зи­ра што мно­ги све че­шће тра­же од­го­вор на пи­та­ње да ли је Бог умро уза­луд, пра­зник по­све­ћен оно­ме ко­ји је у на­ше име на се­бе при­мио гре­хо­ве, жр­тву­ју­ћи се на кр­сту, ни­чим не мо­же би­ти ума­њен. Од оног да­на ка­да је Исус на ма­гар­цу уја­хао у Је­ру­са­лим, све­стан то­га да иде меч­ки на ру­пу, про­шло је два­де­сет ве­ко­ва. Од та­да до да­нас, у сла­ву На­за­ре­ћа­ни­на са­гра­ђе­ни су мно­ги хра­мо­ви, а Пар­ти­ја зва­на Цр­ква, ко­ја је свој про­грам фор­ми­ра­ла на ње­го­вом уче­њу, до­жи­ве­ла је број­не де­о­бе. Од оне пр­ве на ка­то­лич­ку и пра­во­слав­ну, па до оних ка­сни­јих на не ма­ли број про­те­стант­ских и оста­лих фрак­ци­ја. Ко­је ове пр­ве, ко­је ми­сле да има­ју та­пи­ју на остав­шти­ну Ису­са Хри­ста, на­зи­ва­ју сек­та­ма и не при­зна­ју их за се­би рав­не. За­бо­ра­вља­ју­ћи да су и ра­но­хри­шћа­ни у до­ба ка­да је Исус био ра­за­пет на кр­сту, та­ко­ђе има­ли ста­тус обич­не сек­те и гру­пе за­не­се­ња­ка ко­је тру­ћа не­што о људ­ским сло­бо­да­ма и рав­но­прав­но­сти. Да­ле­ко од то­га да је Исус са сво­јом убо­гом бра­ти­јом пред­ста­вљао прет­ход­ни­цу фран­цу­ске бур­жо­а­ске ре­во­лу­ци­је (оне ко­ја је ис­пред ги­љо­ти­не за­го­ва­ра­ла сло­бо­ду, јед­на­кост и брат­ство); не на­про­тив, јер Исус ни­је тра­жио жр­тве, већ је сам то при­стао да бу­де, али то не зна­чи да је због то­га био ма­ње опа­сан по та­да­шње дру­штве­но-по­ли­тич­ко устрој­ство. Да­нас, по­што је хри­шћан­ска Цр­ква већ одав­но ус­по­ста­ви­ла свој по­ре­дак, у ја­сној по­де­ли на „Ца­ру ца­ре­во, а Бо­гу бо­жи­је“, има оних ко­ји твр­де да би Исус по­но­во био ухап­шен ка­да би се не­ким чу­дом по­но­во по­ја­вио на ма­гар­цу. Та­ман и ис­пред не­ког од хри­шћан­ских хра­мо­ва. Ма­кар Пон­ти­је Пи­лат и не уче­ство­вао у овој ра­бо­ти. Шта би да­кле да­на­шње вла­сти мо­гле да иш­че­пр­ка­ју да­на­шњем Ису­су Хри­сту, ка­ко би га ели­ми­ни­са­ли из по­ли­тич­ког жи­во­та, јер би мо­гао по­ста­ти опа­сан по власт, без об­зи­ра да ли су у том мо­мен­ту рас­пи­са­ни из­бо­ри? Пре све­га, за­хва­љу­ју­ћи да­но­ноћ­ном ра­ду и пра­ће­њу од стра­не Слу­жбе, Исус би сва­ка­ко мо­рао има­ти по­де­бео до­си­је. У том до­си­јеу, сва­ка­ко да би цр­ве­ном ли­ни­јом би­ли под­ву­че­ни они ре­до­ви ко­ји го­во­ре о Ису­со­вом де­ло­ва­њу у сми­слу оку­пља­ња љу­ди по пе­ри­фер­ним ме­сним за­јед­ни­ца­ма. Ко­ји­ма исти об­ја­шња­ва да су пред Бо­гом сви јед­на­ки, тј. да има­ју иста пра­ва на рад, шко­ло­ва­ње, здрав­стве­но оси­гу­ра­ње, ко­ри­шће­ње јав­ног сер­ви­са итд. Чи­ме без сум­ње (и по­зи­ва­њем на­ро­да на гра­ђан­ску не­по­слу­шност) очи­глед­но по­ку­ша­ва да уру­ши по­ре­дак и при­ват­ну сво­ји­ну, јед­ном реч­ју ор­га­ни­за­ци­ју вла­сти и др­жа­ве. Због све­га на­ве­де­ног, за оче­ки­ва­ти је да би Исус Христ, ро­ђен у Ви­тле­је­му, од оца Јо­си­па (ко­ји му и ни­је би­о­ло­шки отац, тј. са­мо де ју­ре, али не и де фак­то) и мај­ке Ма­ри­је (ко­ја је уства­ри вол­шеб­но за­труд­не­ла са Све­тим Ду­хом, иако је у то вре­ме већ би­ла у бра­ку са Јо­си­пом), без стал­ног за­по­сле­ња и ме­ста бо­рав­ка, про­ла­зио кроз ка­зне­ну еви­ден­ци­ју. На­ро­чи­ту сум­њу, ко­ја би има­ла до­дат­ну те­жи­ну и би­ла раз­лог за по­ја­ча­ну буд­ност Слу­жбе, да­ва­ла би чи­ње­ни­ца да Исус Христ ни­је члан ни јед­не ре­ги­стро­ва­не по­ли­тич­ке стран­ке. По­себ­но не оне под кон­тро­лом Слу­жбе. Те да исти де­лу­је ми­мо свих утвр­ђе­них пра­ви­ла, оку­пља­ју­ћи се са исто­ми­шље­ни­ци­ма, иако ти ску­по­ви ни­су уред­но при­ја­вље­ни, на ме­сти­ма ко­ја за то ни­су би­ла од­ре­ђе­на и без до­зво­ле за јав­но оку­пља­ње. Све у све­му, Исус би про­шао исто као и пре две хи­ља­де го­ди­на. Био би ухап­шен и ве­ро­ват­но би био на ве­сти­ма. С тим што би му да­нас сла­ва тра­ја­ла као жи­вот ви­ли­ног ко­њи­ца. Сем ако не би по­стао те­ма Ин­сај­де­ра, еми­си­је на Б 92, или га бар Ју­го­слав Ћо­сић пу­стио да се те­ле­фон­ски укљу­чи у еми­си­ју. Датум: 24.03.2010. Вре­ме по­е­зи­је От­ка­ко се, пре јед­но де­сет го­ди­на, на­сту­пи­ле ове про­ме­не, за­хва­љу­ју­ћи ко­ји­ма све ви­ше у сва­ком по­гле­ду на­пре­ду­је­мо, ре­дов­но се обе­ле­жа­ва­ју мно­ги ва­жни да­ту­ми, без ко­јих би нам жи­вот из­гу­био сва­ки сми­сао. Про­сто је не­мо­гу­ће на­бро­ја­ти све те ва­жне жи­во­пи­сне да­ту­ме ко­ји нас под­се­ћа­ју да по­сто­ји и пут ко­јим се лак­ше иде, са­мо тре­ба сва­ко ју­тро уста­ти чио и ве­сео, ус­клик­ну­ти с љу­ба­вљу „до­бро­ју­тро, Ср­би­јо“и при­сту­пи­ти ево­ци­ра­њу свих ва­жних до­га­ђа­ја ре­зер­ви­са­них за од­ре­ђе­ну ка­лен­дар­ску де­сти­на­ци­ју. Дан бор­бе про­тив ра­ка дој­ке, дан бор­бе про­тив ра­ка ма­те­ри­це, дан бор­бе про­тив ра­ка де­бе­лог цре­ва, дан бор­бе про­тив пу­ше­ња, дан бор­бе про­тив ла­ких и оних ма­ло те­жих дро­га, дан бор­бе про­тив си­де, три­пе­ра, си­фи­ли­са и Не­ча­сти­вог уоп­ште, па за­тим Свет­ски дан во­де и ва­зду­ха, свет­ски дан ма­гле и пра­ши­не, свет­ски дан тра­ве и др­ве­ћа, свет­ски дан пти­ца и во­до­зе­ма­ца, свет­ски дан бе­лих бу­бре­га и та­ко да­ље итд. – све су то да­ни, а че­сто и но­ћи ко­ји се не сме­ју смет­ну­ти с ума јер нам жи­вот про­па­де на­чи­сто. Ко те и те да­не смет­не с ума, ње­му не по­ма­же ни си­гур­на ку­ћа, не опра га ни Ду­нав, ни Са­ва. Ру­чак и мо­же да се пре­ско­чи, не мо­ра се баш је­сти сва­ки дан и по сва­ку це­ну, али Дан Сва­шта Не­че­га не мо­же да се про­пу­сти. Ако не пла­тиш стру­ју, ко­му­на­ли­је и прет­пла­ту на јав­ни сер­вис, па и то мо­же да ти се про­гле­да кроз пр­сте, ако и пла­та ка­сни не­ко­ли­ко ме­се­ци, је­би­га све је то људ­ски, ама Дан То­га & Че­га има да се ис­по­шту­је. Ина­че, не­мој по­сле не­ко да пи­та ово и оно. Јер ако нам се де­си Оно, то ће би­ти због Ово­га, а ако нас сна­ђе Ово, то је за­си­гур­но по­сле­ди­ца Оно­га. У крај­њем слу­ча­ју, то је срб­ски, јер од­у­век је би­ло лак­ше ба­ви­ти се оп­штим не­го сво­јим лич­ним про­бле­ми­ма. Ма­да сам ате­и­ста, по­шту­јем све те Да­не, јер сва­ко има пра­ва да од­ре­ђе­не да­ту­ме обе­ле­жа­ва, али и да бу­де обе­ле­жен. Де­мо­крат­ски. Али, ма­да не­мам оби­чај да се ме­шам у ту вр­сту ве­ро­на­у­ке, не­што ми је за­пе­ло за око у ве­зи јед­ног да­ту­ма ко­ји је про­шао са­свим не­при­ме­ћен, по­себ­но у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, гра­ду пе­сни­ка и уоп­ште умет­ни­ка оп­ште прак­се. У не­де­љу 21. мар­та, био је је­дан зна­ча­јан да­тум. Не, ни­је пр­ви дан про­ле­ћа, ма­да се сво­је­вре­ме­но учи­ло у шко­ли да је 21. март пр­ви дан про­ле­ћа. У ме­ђу­вре­ме­ну је про­ле­ће по­че­ло не­што да жу­ри, па је от­по­че­ло још 20. мар­та, до­ду­ше по­под­не, а дан ка­сни­је био је­дан та­ко­ђе ва­жан да­тум. Свет­ски дан по­е­зи­је. Ни ма­ње, ни ви­ше. До­ду­ше, ма­да је век у ко­ме жи­ви­мо да­ле­ко од вре­ме­на по­е­зи­је и ми­ра, пе­сни­ци још увек ни­чу на сва­ком ко­ра­ку. Као ам­бро­зи­ја. На­ро­чи­то они уми­шље­ни, ко­ји сво­је лич­не фру­стра­ци­је ле­че та­ко што на­сто­је да убе­де дру­ге да ни­су уза­луд по­тро­ши­ли вре­ме ако за њи­хо­ву пси­хо­те­ра­пи­ју одво­је сат вре­ме­на. А и се­вап је. Е сад, ту с пе­сни­ци­ма ов­да­шњим по­сто­ји је­дан ма­ли про­блем. Иако ме­ђу по­сле­ни­ци­ма пе­снич­ке ре­чи (не­ка ми не за­ме­ре они на ко­је се ово не од­но­си) има не ма­ли број оних ко­ји су ви­ше сти­хо­ва на­пи­са­ли не­го што су про­чи­та­ли, што се мо­же при­пи­са­ти очи­глед­ном ба­шти­ње­њу гу­слар­ско-сле­пач­ке кан­та­у­тор­ске по­е­ти­ке, то ни­је нај­ва­жни­је. У Ср­би­ји се ина­че не чи­та, па ма­кар нек се бар пи­ше. Све то иде у при­лог не­го­ва­њу ибар­ске кул­ту­ре, а уоста­лом не­ка крај­њи суд о то­ме ка­жу бу­ду­ћа не­ка по­ко­ле­ња. Про­блем је, ме­ђу­тим, дру­га­чи­је при­ро­де: Сем што не чи­та­ју дру­гу по­е­зи­ју, до сво­ју (јер ко ни­је за се­бе, тај ни за дру­ге ни­је, исти­на је ста­ра), ов­да­шњи пе­сни­ци не­ка­ко пре­зи­ру све дру­ге ко­ји с по­е­зи­јом, на би­ло ко­ји на­чин, има­ју би­ло шта бли­ско. Та­ко су пе­снич­ке ве­че­ри, тра­ди­ци­о­нал­но, по­зна­те по од­су­ству ко­ле­га из пе­снич­ке бран­ше и да ни­је увек при­сут­не јед­не фи­не ба­ки­це са ше­ши­ри­ћем, пар ком­ши­ја, не­што фа­ми­ли­је и евен­ту­ал­но стра­нач­ких ка­ма­ра­да, пи­та­ње у шта би се пе­снич­ке бе­се­де пре­тво­ри­ле, до у вер­бал­ну ма­стур­ба­ци­ју. Та­ко је, за­хва­љу­ју­ћи пе­сни­ци­ма, Свет­ски дан по­е­зи­је, од то­ли­ких свет­ских да­на ко­ји се ов­де обе­ле­жа­ва­ју – је­ди­ни остао нео­бе­ле­жен. Ех, пе­сни­че, пе­сни­че, с гр­гу­ра­вом ко­сом... Датум: 17.03.2010. Ди­ја­лог на ка­на­бе­ту Про­шлу сед­ми­цу обе­ле­жи­ла су се­ћа­ња на две смр­ти; про­шло је се­дам го­ди­на од муч­ког атен­та­та на Зо­ра­на Ђин­ђи­ћа и че­ти­ри го­ди­не од ка­ко је у Ха­гу умро Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић. Ова два чо­ве­ка, по ме­ри­ли­ма оних ко­ји на жи­вот гле­да­ју по­јед­но­ста­вље­но, та­ко­ре­ћи цр­но-бе­ло, пред­ста­вља­ла су сим­бо­ле „ста­ре“ и „но­ве“ Ср­би­је. У сва­ком слу­ча­ју, би­ла су то два раз­ли­чи­та чо­ве­ка, ко­ја су дру­га­чи­јим очи­ма гле­да­ла на бу­дућ­ност на­ро­да на чи­јем су че­лу, је­дан ду­же, а је­дан мно­го кра­ће и не­до­вољ­но би­ли. Да­ка­ко, ево већ као да чу­јем да се из ина­че кон­стант­не ле­тар­ги­је, ко­ја пред­ста­вља те­жи­шну ли­ни­ју ов­да­шње не­под­но­шљи­ве ла­ко­ће по­сто­ја­ња, бу­ди Глас Ра­зу­ма и опо­ми­ње ме ка­ко у сво­јој не­па­жњи, или на­мер­но (што је још го­ре, на­рав­но), ола­ко пре­ла­зим пре­ко чи­ње­ни­це да је по­кој­ни пре­ми­јер у до­сов­ској вла­ди, сво­је­вре­ме­но се­део на ка­на­бе­ту по­кој­ног пред­сед­ни­ка. Да­ка­ко, та­кво под­се­ћа­ње о „се­де­њу на Сло­би­ном ка­на­бе­ту“ не би има­ло сво­ју пот­пу­ну спе­ци­фич­ну те­жи­ну да се, евен­ту­ал­но, не до­да да „је­ди­но Ко­шту­ни­ца ни­кад ни­је“. То је тач­но, јер на ка­на­бе­ту су се­де­ли ра­зни, ла­жни и пра­ви опо­зи­ци­о­на­ри, па­три­о­те и из­дај­ни­ци, чак и Вук Дра­шко­вић, не­по­сред­но по­сле хап­ше­ња и ба­ти­на ко­је је фа­со­вао од ак­ту­ел­не вла­сти (из­ја­вио је не­што у сти­лу да ка­ко је баш при­јат­но из­не­на­ђен ка­ко је пред­сед­ник ду­хо­вит чо­век), али не ви­дим шта би у то­ме мо­гло да бу­де спор­но. То што Во­ја ни­је се­део, мо­гло је да зна­чи и да га Ми­ло­ше­вић ни­је баш не­што схва­тао пре­ви­ше озбиљ­но. Е сад, да је Сло­ба знао ко ће да га по­бе­ди на пред­сед­нич­ким из­бо­ри­ма 2000. го­ди­не (Ко сме да вас по­гле­да у очи? Ко­шту­ни­ца!), мо­жда би до­шло до то­га да и њих дво­ји­ца ма­ло про­ћа­ска­ју на том исто­риј­ском ка­на­бе­ту, чи­ји се мебл већ из­ли­зао од то­ли­ког сли­ка­ња у елек­трон­ским и штам­па­ним ме­ди­ји­ма. Про­шло је до­ста вре­ме­на, не са­мо од смр­ти Зо­ра­на Ђин­ђи­ћа и Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа, не­го и од оног вре­ме­на ка­да су у зе­мљи Ср­би­ји мно­ге ства­ри по­че­ле да иду на­ка­рад­ним то­ком и чи­ји је склоп ства­ри ути­цао да ова два чо­ве­ка по­ста­ну то што је­су, а мо­жда и умру због то­га што су би­ли та­кви ка­кви су. Од по­чет­ка де­ве­де­се­тих про­шлог, до кра­ја пр­ве де­це­ни­је овог ве­ка, ма­ло се то­га про­ме­ни­ло у Ср­би­ји. До­ду­ше, не ра­ту­је­мо ви­ше ни са ким, јер смо све ра­то­ве из­гу­би­ли и има­мо бе­ли шен­ген, ма­да би га мно­ги ме­ња­ли за цр­ни хлеб. Све је исто, са­мо Ње­га не­ма. А и јав­ни го­ди­шњи по­ме­ни (из ово­га сва­ка­ко из­у­зи­мам по­ро­ди­цу и сва­ку дру­гу при­ват­ност), не­ка­ко из го­ди­не у го­ди­ну по­ста­ју све бле­ђи. Ви­ше ни­ко ни не по­ми­ње да ће ра­све­тли­ти по­ли­тич­ку по­за­ди­ну уби­ства Зо­ра­на Ђин­ђи­ћа. Ко­ме је још до це­пи­дла­че­ња, а и за­што да се ква­ри хар­мо­ни­ја. Ма­да, ма­ло је ко и ве­ро­вао у то, чак и док су обе­ћа­ва­ли да хо­ће. Што се ти­че Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа, ко­га су са­хра­ни­ли та­мо под оном ли­пом „као да су га укра­ли“, ње­го­ви су по­ме­ни још ту­жни­ји. Ка­ма­ра­ди, сем тек по­не­ких, сла­бо до­ла­зе да се по­кло­не оно­ме, без чи­је вла­сти ни­кад не би по­ста­ли то што су да­нас, не­го би још увек би­ли си­ви ано­ни­му­си. Да­нас Да­чић Иви­ца не­ма вре­ме­на да оде на гроб Ми­ло­ше­ви­ћу... Хо­ће ли та­ко су­тра не­ко не­и­ма­ти вре­ма­на да по­се­ти Ђин­ђи­ћев гроб? Не ве­ру­јем у све­то­ве с ону стра­ну та­ме, али не­што раз­ми­шљам: шта би би­ло да се Зо­ран и Сло­ба срет­ну Та­мо. Шта би је­дан дру­гом ре­кли, се­де­ћи на не­ком не­бе­ском ка­на­бе­ту? Да је Ср­би­ја та­ква ка­ква је, са и без Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа? При­ми­тив­на, су­је­вер­на, нео­бра­зо­ва­на, ле­ња... Да је Зо­ран Ђин­ђић био тек крат­ко­трај­ни „ин­ци­дент“, ко­ји је тра­јао тек то­ли­ко да на крат­ко об­ра­ду­је оно ма­ло нор­мал­них, ко­ји још увек ни­су по­бе­гли одав­де, али и да из­нер­ви­ра успа­ва­ну Ср­би­ју сво­јим при­ча­ма да „не­ма од­мо­ра док тра­је об­но­ва“. Шта би је­дан дру­гом мо­гли да ка­жу Зо­ран Ђин­ђић и Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић, до да се ови њи­хо­ви да­нас баш ле­по ме­ђу­соб­но сла­жу. То­ли­ко су се сви­кли јед­ни на дру­ге, да ову дво­ји­цу све ре­ђе и по­ми­њу. А и њих дво­ји­ца... Да су се ба­ви­ли не­ким мир­ни­јим по­слом, ве­ро­ват­но би још увек би­ли жи­ви. Јер, као про­фе­сор фи­ло­зо­фи­је, или бан­кар, ни­ко­ме не би ста­ја­ли на пу­ту. Датум: 10.03.2010. Гар­ди­сти и ла­ке­ји Ето, сад је на ред до­шла и гар­да. Да сто­ји у шпа­ли­ру, у по­ча­сном ста­ву мир­но, док га­зе­ћи по цр­ве­ном те­пи­ху, ве­се­ла еки­па на­род­них по­сла­ни­ка ула­зи у Пар­ла­мент. Шта смо ти­ме до­би­ли? Ако ни­шта дру­го, он­да је­дан не­ве­ро­ва­тан и не­прин­ци­пи­је­лан спој две ин­сти­ту­ци­је; јед­не (На­род­не скуп­шти­не ре­пу­бли­ке Ср­би­је) ко­ја је на нај­ни­жим гра­на­ма по то­ме ко­ли­ко оби­чан свет у њу има по­ве­ре­ња по­што­ва­ња, и дру­ге (Вој­ске Ср­би­је), ко­ја је упр­кос гол­го­ти ко­ју је про­шла, још из вре­ме­на ЈНА, у свим ра­то­ви­ма у ко­ји­ма ни­смо уче­ство­ва­ли, ус­пе­ла да са­чу­ва са­мо­по­што­ва­ње и по­ве­ре­ње обич­них љу­ди, што, сло­жи­ће­те се са мном, ни­је ни­ма­ло ла­ко, с об­зи­ром на чи­ње­ни­цу да сва­ко­га да­на у сва­ком по­гле­ду све ви­ше иде­мо до ђа­во­ла. О уло­зи „на­род­них“ по­сла­ни­ка (ко­је на­род вр­ло че­сто лич­но и не по­зна­је, јер не гла­са за њих, већ за стра­нач­ку ли­сту, са ко­је се за­тим по­ста­вља­ју по во­љи стра­нач­ких цен­трал­них ко­ми­те­та, а не по во­љи гла­са­ча), да­кле о уло­зи по­сла­ни­ка у сро­за­ва­њу угле­да ре­пу­блич­ког пар­ла­мен­та, ис­пи­са­не су то­не и то­не но­вин­ске хар­ти­је и сни­мље­не хи­ља­де са­ти ви­зу­ел­них и тон­ских за­пи­са. Ни­ко ни­је та­ко ле­по ус­пео на­ро­ду да се ога­ди као на­ши на­род­ни по­сла­ни­ци. Е сад, да ве­се­ље бу­де још ве­ће, не­ко се се­тио да се сав тај скуп­штин­ски цир­кус ди­зај­ни­ра цр­ве­ним те­пи­хом, гар­дом и хим­ном. За цр­ве­ни те­пих баш не­што и не ма­рим; и са ка­ља­ви­јим опан­ци­ма су хо­да­ли пре­ко ску­пљих те­пи­ха. Уоста­лом, по­сто­је да­нас хе­миј­ске чи­сти­о­не, ако се цр­ве­ни те­пих баш пре­ви­ше за­ма­же. Ни­је ми не­што кри­во ни због хим­не. Ма­да се ни­сам по­ме­рио из Ми­тро­ви­це, од­ра­стао сам у јед­ној др­жа­ви, уз хим­ну „Хеј, Сло­ве­ни“, жи­вео у још не­ко­ли­ко, а да ни­сам при­ме­тио ни­шта бо­ље (на­про­тив), а ни­сам ви­ше си­гу­ран да ли ћу умре­ти у овој. На но­ву хим­ну, не­ка­ко се те­шко при­мам, са том пе­смом (Бо­же прав­де итд.) на усна­ма су па­ра­вој­не је­ди­ни­це од­ла­зи­ле да уби­ја­ју и пљач­ка­ју по Хр­ват­ској и Бо­сни, ма­да Ср­би­ја у том ра­ту ни­је уче­ство­ва­ла. Хо­ћу ре­ћи, по­шту­јем устав и при­зна­јем зва­нич­ну хим­ну, али не­мам про­блем с њом, упо­тре­бља­ва­ла се она и у го­ре свр­хе. Али, што се гар­де ти­че, е ту ми ни­је све­јед­но. Ка­да сам сво­је­вре­ме­но био у вој­сци, мој бли­ски ро­ђак ко­ји је ра­дио у Ге­не­рал­шта­бу ме је убе­ђи­вао да се при­ја­вим у гар­ду. Гар­да је би­ла сам врх вој­не ди­сци­пли­не и не­што што чи­ни сву спољ­ну ле­по­ту вој­ног по­зи­ва. За­то, ни­ти је сва­ко мо­гао у гар­ду, ни­ти се сва­ко усу­ђи­вао да се при­хва­ти тог по­сла. Мој ка­пе­тан, бив­ши гар­диј­ски офи­цир, је са­мо ко­шу­љу ме­њао два пу­та днев­но у слу­жби, а о дру­гим ства­ри­ма мо­гао сам са­мо да за­ми­шљам. Ве­ро­ват­но је он ути­цао на ме­не да не одем у гар­ду, јер ни­кад ни­сам био склон пру­ској ди­сци­пли­ни. Ако је гар­да врх, а пар­ла­мент већ та­кав ка­кав је­сте, ко­ме се он­да по­ста­вља­њем гар­де ис­пред На­род­не скуп­шти­не чи­ни и шта? Да ли се то ди­же углед на­род­ним по­сла­ни­ци­ма, или се сро­за­ва углед елит­ној је­ди­ни­ци Вој­ске Ср­би­је? Зар гар­да тре­ба да се све­де на ла­ке­ја гру­пе ве­се­лих цир­ку­за­на­та, ко­ји иона­ко глу­ме да су не­што што ни­су, јер иона­ко ни о че­му не од­лу­чу­ју, већ са­мо из­вр­ша­ва­ју на­ло­ге сво­јих цен­трал­них ко­ми­те­та. Не знам шта о то­ме ми­сли вр­хов­ни ко­ман­дант, али ми­слим да гар­да има па­мет­ни­ја по­сла, не­го да тој еки­пи да­је ути­сак да је не­што што ни­је. Не­ка­ко, не мо­гу да за­бо­ра­вим оно кад су у пар­ла­мент до­во­ди­ли раз­не Ко­ва­че­ви­ће и оста­ле. Ако та­ко оста­не, мо­гу да за­ми­слим ка­ко би мо­гле јед­ног да­на да из­гле­да­ју оне ре­кла­ме за упис у вој­не шко­ле и ака­де­ми­је: „Отаџ­би­на те зо­ве, да сто­јиш мир­но пред Ве­љом, Пал­мом, Кр­ко­ба­би­ћем и То­мом! При­хва­ти иза­зов!“ Датум: 03.03.2010. Жен­ско пи­та­ње Ка­да ме је ових да­на из­ве­сни по­зна­ник при­у­пи­тао где ће­мо да сла­ви­мо Осми март, об­ра­до­вао сам се због то­га што се у кле­ри­ка­ли­зо­ва­ној Ср­би­ји још увек др­жи до овог „ко­му­њар­ског“ пра­зни­ка. (Баш као што се не од­сту­па ни од „ко­му­њар­ских“ про­сла­ва пр­во­мај­ских ура­на­ка, с тим што су се пра­се­ће и јаг­ње­ће бри­га­де не­што раз­ре­ди­ле, због си­ро­ма­штва, ма­да увек се на­ђе не­што бар за та­њи ро­штиљ.) Пра­зно­ва­ње је и ина­че наш на­чин жи­во­та, по­кој­ни Ђин­ђић је не­где из­ра­чу­нао да Ср­би у го­ди­ни има­ју ви­ше од сто пра­зну­ју­ћих да­на, а што би ре­као онај оп­штин­ски чи­нов­ник „Ни­је пос’о зец, не­ће по­бе­ћи!“. Али, да се вра­тим на Осми март, ме­ђу­на­род­ни Дан же­на. Те­шко да да­нас (а ни­је се о то­ме по­себ­но во­ди­ло ра­чу­на ни кад је основ­но­школ­ско и оп­ште обра­зо­ва­ње на не­што још ли­чи­ло) мо­жеш на­бро­ја­ти на пр­сте јед­не ру­ке оне ко­ји мо­гу об­ја­сни­ти ко су би­ле Кла­ра Цет­кин и Ро­за Лук­сем­нбург. Да­нас се у шко­ла­ма ви­ше учи ве­ро­на­у­ка, па је чак и по­ми­ња­ње Чар­лса Дар­ви­на до­ве­де­но под знак пи­та­ња, јер је тај не­при­стој­ни го­спо­дин твр­дио да је чо­век по­стао од мај­му­на, што се на­рав­но не мо­же до­ка­за­ти, до­чим је вр­ло до­ка­зи­во да је Ма­ри­ја за­труд­не­ла са Све­тим Ду­хом, да­кле без ика­квог сек­су­ал­ног кон­так­та, као и да је Исус вас­кр­снуо, на­кон што га је Пон­ти­је Пи­лат за­ку­цао на онај крст на Гол­го­ти. Ако смо да­кле се­бе убе­ди­ли у оно што не ви­ди­мо, ка­ко ће­мо уоп­ште до­ћи на то да нас за­ни­ма суд­би­на ове две фе­ми­нист­ки­ње, да не ка­жем афе­жеј­ке. Јер шта су же­не срб­ки­ње без на­шег Ко­ла Срб­ских Се­ста­ра, Це­це Ра­жна­то­вић и оста­лих ико­на са Ибар­ске ма­ги­стра­ле, а и шта је Брат Ср­бин без сво­јих ми­лих се­ка. Не­мој­те ми та два раз­два­ја­ти, кад вас мо­лим. Још од Мај­ке Ју­го­ви­ћа, Ко­сов­ке Де­вој­ке, Чу­чук Ста­не и Бо­ри­не Соф­ке, жен­ско пи­та­ње је код нас, за­пра­во од­у­век би­ло му­шка ствар. За­то, хтео не­ко да се сло­жи, или не, чи­ње­ни­ца је да су за бо­љи по­ло­жај же­на, у нај­ши­рем сми­слу, на овим про­сто­ри­ма нај­ви­ше до­при­не­ли ка­ма­ра­ди из Ти­то­вог вре­ме­на. Ни­је би­ло се­о­ске за­дру­ге или до­ма кул­ту­ре, где су одр­жа­ва­ле „игран­ке без пре­стан­ка“, а да бар је­дан плес ни­је на­ја­вљен као „а, сад, дру­га­ри­це би­ра­ју!“ Али, то је са­мо јед­на вр­ста еман­ци­па­ци­је, а нај­ва­жни­ја је би­ла у то­ме да су сва жен­ска де­ца мо­гла да по­сле основ­не за­вр­ше сред­њу шко­лу и фа­кул­тет. И то у вре­ме кад ни­је би­ло ку­пов­них фа­кул­те­та. До­ду­ше, ов­де се ни­је пре­те­ри­ва­ло као у со­вјет­ској Ру­си­ји, жен­ска еман­ци­па­ци­ја се ни­је до­ка­зи­ва­ла во­же­њем трак­то­ра гу­се­ни­ча­ра и слич­но. Ма­да се сло­вен­ској бра­ћи не мо­же по­ре­ћи чи­ње­ни­ца да је је­ди­на же­на, ко­ја је оти­шла у све­мир, Ва­лен­ти­на Тер­је­шко­ва, њи­хо­ве го­ре лист. Али, Ру­си су Ру­си, по­себ­но у вре­ме со­вје­та. На­ше же­не су нај­да­ље сти­гле до Евро­ви­зи­је, али шта да се ра­ди, ма­ла смо на­ци­ја. Али, и то је бо­ље не­го да су па­ле с Мар­са, као не­ки ви­ђе­ни­ји срп­ски му­шкар­ци. На­жа­лост, вре­ме у ко­ме да­нас жи­ви­мо не иде на ру­ку ни му­шкој, а ка­мо ли жен­ској еман­ци­па­ци­ји. Да би се ишло у ко­рак са вре­ме­ном, опет се глав­на ствар сво­ди на си­стем обра­зо­ва­ња. Јер, ка­кве су то шко­ле где је уме­сто ма­тер­њег и стра­ног је­зи­ка, ком­пју­те­ра и ма­те­ма­ти­ке, ва­жни­ја ве­ро­на­у­ка и ква­зи­и­сто­риј­ска тру­ћа­ња о не­бе­ском на­ро­ду, ко­ји је Бо­гу нај­ми­ли­ји, са­мо што га чи­тав свет не раз­у­ме. Где де­ца уме­сто да чи­та­ју и го­во­ре, све ви­ше „му­чу“ као кре­тен­ски ли­ко­ви из оне се­ри­је у ко­јој се­ло го­ри, а ба­ба се че­шља. Ка­кву жен­ску еман­ци­па­ци­ју мо­же да из­ро­ди срб­ско ин­сти­ту­ци­о­нал­но обра­зо­ва­ње, где де­вој­чи­це по угле­ду на пе­ваљ­ке и те-ве во­ди­тељ­ке до­ла­зе у шко­лу об­у­че­не као спон­зо­ру­ше. Све те­че, све се ме­ња, али Осми март још увек ни­је из­о­би­ча­јен као пра­зник на ко­ји се му­шкар­ци опи­ја­ју, а же­не им не зво­ца­ју јер су пот­ку­пље­не цве­ћем и по­кло­ни­ма. На шта све ово ли­чи? На „ми­то“, „ко­руп­ци­ју“, сво­је­вр­сну „про­сти­ту­ци­ју“? Ка­ква је раз­ли­ка? Датум: 24.02.2010. О чобанима и овцама Шта је, да­кле, све при­спе­ло ових да­на у јав­ност, на ко­ји на­чин и ка­ко, го­во­ри нам да жи­вот по­ста­је за­ни­мљи­ви­ји од оне се­ри­је са му­ка­њем у два па­де­жа, ко­јој се да­је пи­је­тет нај­ве­ћег кул­тур­ног до­га­ђа­ја у Ср­ба­ља, још од До­си­те­ја и Ву­ка на­о­ва­мо. Оно, Вук је­сте го­во­рио да тре­ба пи­са­ти она­ко ка­ко се го­во­ри, што ће ре­ћи да се­ри­ја „Се­ло го­ри, а ба­ба се че­шља“ про­па­ги­ра то­тал­ну не­пи­сме­ност, јер је сва­ка мо­гу­ћа пи­сме­ност устук­ну­ла пред оно­ма­то­пе­јом не­ког Ра­да­ши­на и оста­лих му ку­ма­ши­на. У та­квој јед­ној џи­бер­ској ат­мос­фе­ри, ови ко­ји во­де ову та­ко­ре­ћи др­жа­ву, ве­ро­ват­но нас сма­тра­ју за оме­те­не у раз­во­ју, јер оно ка­ко нам про­па­ган­ди­сти из јав­ног сер­ви­са сер­ви­ра­ју ствар­ност, не мо­же да по­је­де ни пас с ма­слом. Пр­во је Иви­ца Да­чић при­пи­сао срп­ској по­ли­ци­ји све за­слу­ге за за­пле­ну 2,2 то­на ко­ка­и­на, та­мо не­где у Ју­жној Аме­ри­ци, где је је­дан од умет­ни­ка у том по­слу и из­ве­сни го­спо­дин Ша­рић, ко­га би­је глас да је бал­кан­ски „краљ ко­ка­и­на“. Исти­на је да је том кро­ко­ди­лу на реп ста­ла аме­рич­ка по­ли­ци­ја, а да је иста сво­јим „ко­ле­га­ма“ из Ср­би­је и ре­ги­о­на јед­но­став­но апор­ти­ра­ла да ако слу­чај­но ви­де до­тич­ног Ша­ри­ћа (а по све­му су­де­ћи не­ће, као и обич­но), да се исти има ухап­си­ти. На­рав­но, за то што га ни­је ви­де­ла, срп­ска по­ли­ци­ја оп­ту­жу­је цр­но­гор­ску, су­прот­ста­вље­не ста­во­ве има­ју и ми­ни­стар­ства пра­во­су­ђа, а све се то уред­но об­ја­вљу­је из ве­че­ри у ве­че­ри на на­ци­о­нал­ним те-ве днев­ни­ци­ма, чи­ме нам се сви­ма скре­ће па­жња са глав­них ства­ри. Ин­те­ре­сант­но је да се ни­ко од тих мно­го­број­них лу­та­ка из аген­ци­ја за при­ва­ти­за­ци­ју, спре­ча­ва­ње пра­ња нов­ца, бор­бу про­тив ко­руп­ци­је итд. не из­ја­сни по пи­та­њу да ко је то све ове го­ди­не до­зво­ља­вао да се ко­ка­ин­ским нов­цем ку­пу­ју фир­ме по Ср­би­ји, по­себ­но Вој­во­ди­ни и Сре­му. Али, та­ко му то до­ђе, док их је Ша­рић ча­шћа­вао, сви су ћу­та­ли, а сад кад га ви­тла­ју Ин­тер­пол и ФБИ, он­да се сви пра­ве лу­ди. А, шта ту има чуд­но, кад има­мо ми­ни­стре ко­ји се про­да­ју за ће­ва­пе, ка­вур­му и оста­лу ка­фан­ску ике­ба­ну. Бар та­ко ис­па­да по из­ве­шта­ју овог ре­ви­зо­ра, или је и то још јед­но скре­та­ње па­жње; јер бо­ље да те ухва­те ка­ко си се уму­сао од шоп­ске са­ла­те, не­го са по­де­бе­лом про­ви­зи­јом од не­ке со­фи­сти­ци­ра­ни­је раз­бој­нич­ке тран­сак­ци­је. Мај­сто­ри ме­диј­ско-ге­бел­сов­ске про­па­ган­де на срп­ски на­чин, ни­су се за­до­во­љи­ли уло­гом го­спо­ди­на Ша­ри­ћа у ми­ни­ми­зи­ра­њу ло­по­ва о тро­шку по­ре­ских об­ве­зни­ка, не­го су по­те­гли и гре­хе Мај­чи­це Цр­кве, ко­ја се по­не­кад, по­себ­но кад су у пи­та­њу нов­ци, по­на­ша као не­ка­ква, хај­де не­ка не бу­де баш као „ма­ће­ха“, а оно бар као нај­о­бич­ни­ја ами­шна ка­ћи­пер­ка. Што се вер­ни­ка ти­че, они су углав­ном тре­ти­ра­ни као ов­це, ко­је тре­ба да иду за сво­јим чо­ба­ном, ко­ји је че­сти­тог ма­гар­ца за­ме­нио џи­пом. Џип, што да не, кад мо­же у ње­му да се во­зи Ша­рић, што не би мо­гао и срп­ски вла­ди­ка; та Бог је је­дан и пре­ма сви­ма јед­на­ко пра­ве­дан, сем пре­ма они­ма на ко­је за­бо­ра­ви. Да­кле, на ред су до­шли по­по­ви, пар­дон – бес­при­зор­ни мо­на­си ко­ји су се по­ту­кли око ства­ри ко­ја ни­је ни­ма­ло те­о­ло­шка. Ту­ча ме­ђу мо­на­си­ма је по­ка­за­ла да су и љу­ди у ман­ти­ја­ма ипак са­мо љу­ди, да уме крв­ца да у њи­ма уза­вре, а на­ро­чи­то кад су у пи­та­њу па­ре за Ко­со­во, јер Ко­со­во је нај­ску­пља срп­ска реч, по­себ­но ако је у нов­ча­ној ва­лу­ти. А, што се ти­че оног си­ро­тог Си­ме­о­на, по све­му су­де­ћи ин­ти­му­са вла­ди­ке Ар­те­ми­ја (што је ње­го­ва при­ват­на ствар, сем то­га ни­је ни ма­ло­ле­тан), ис­па­де да је то што је ку­пио не­ки стан из епар­хиј­ских па­ра, ве­ћи грех не­го оно што кра­ду оста­ли. Сем то­га, ја као ате­и­ста не пла­ћам да­нак цр­кви, па се не сма­трам оште­ће­них, ни­ти имам раз­ло­га да се осе­ћам као оши­ша­на ов­ца. Мо­ји ра­чу­ни са цр­квом су са­свим ја­сни, али не и са они­ма ко­ји тро­ше па­ре по­ре­ских об­ве­зни­ка, ме­ђу ко­је и сам спа­дам. За­то мо­лим по­ме­ну­те, ми­ни­стре и њи­хо­ве ре­ви­зо­ре: ако нас већ пљач­ка­те и ски­да­те до га­ћа, не­мој­те да нас пра­ви­те бу­да­ла­ма. Ни­смо баш сви глу­пи. Ве­ћи­на ни­је, са­мо се не­ки пра­ве лу­ди. Али, ни то сви не мо­гу. Датум: 17.02.2010. Тран­зи­ци­ја ма­фи­је Да­на­шње кри­ми­нал­це би­је глас да су ма­ње ви­ше, док су ишли у шко­лу, се­де­ли углав­ном у ма­га­ре­ћој клу­пи. Кад ка­жем шко­лу, ми­слим на основ­ну, ко­ја је ов­де још увек оба­ве­зна. Ма­да, шко­ла ре­во­лу­ци­је и оста­лих сло­бод­них умет­но­сти, увек је би­ла при­стој­на ро­би­ја, ка­ко је већ и сто­ја­ло на ула­зној та­бли ми­тро­вач­ког За­тво­ра. Упр­кос то­ме, ма­га­ре­ћој клу­пи то јест, на­ши кри­ми­нал­ци су, за раз­ли­ку од дру­гих (на­ро­чи­то од­ли­ка­ша из пр­вих клу­па и оних мо­лим-учи­те­љи­це-пе­ри­ца-је-ра­дио-то-и-то ак­ти­ви­ста, ко­ји нам и да­нас кро­је суд­би­ну), за­пам­ти­ли ону мак­си­му Дру­га Ти­та, по ко­јој се Брат­ство & Је­дин­ство има­ју чу­ва­ти Као Зе­ни­ца Ока Свог. Док су од­ли­ка­ши рас­ту­ри­ли ону за­јед­ни­цу свих на­ших на­ро­да и на­род­но­сти, ко­ја се про­сти­ра­ла од Вар­да­ра па до Три­гла­ва, из­де­лив­ши је пр­во на шест (а ка­ко ства­ри сто­је би­ће их ви­ше) па­ша­лу­ка, ђа­ци из ма­га­ре­ћих клу­па са­чу­ва­ли су ми­ни­мум нео­п­ход­ног је­дин­ства. По си­сте­му „умет­ни­ци свих зе­ма­ља, ује­ди­ни­те се“, бра­ћа су се ор­га­ни­зо­ва­ла та­ко да не тр­пе ште­ту, ко­ју тр­пе дру­ги, ко­ји жи­ве као та­о­ци до­мо­ро­дач­ких по­гла­ви­ца у јед­ном од пост­ју­го­сло­вен­ских там­них ви­ла­је­та. За раз­ли­ку од пле­мен­ских по­гла­ви­ца и њи­хо­ве ува­же­не сви­те, ка­ма­ра­ди ко­ји се ба­ве по­сло­ви­ма на ко­је се не пла­ћа­ју ак­ци­зе и пе-де-ве, не­ка­ко се бр­зе укла­па­ју у ре­а­лан жи­вот, а у скла­ду са зах­те­ви­ма вре­ме­на. Ето, ре­ци­мо, Зе­мун­ци. Кум, Шип­тар, Баг­зи... О Чу­ме­ту да не го­во­ри­мо, он је сад углед­ни гра­ђа­нин Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, та­ко­ре­ћи парт­нер др­жа­ве у зим­ском пе­ри­о­ду. Је­су Зе­мун­ци ра­ди­ли за др­жа­ву (уз­гред, на­рав­но, јер ко ни­је за се­бе, ни­је ни за дру­ге) ви­ше не­го дру­ге не­вла­ди­не ор­га­ни­за­ци­је, али ни­су има­ли слу­ха за про­ме­не ко­је на­ла­же тран­зи­ци­ја. Не­ка­ко су ви­ше оста­ли ве­за­ни за пе­риод у ком их је др­жа­ва нај­ви­ше во­ле­ла, то јест кад су у мо­ди би­ли па­три­о­ти­зам и па­ра­вој­не ор­га­ни­за­ци­је. Тран­зи­ци­ја је на­ла­га­ла са се џе­ба­на од­ло­жи и да се пр­ви за­ра­ђе­ни ми­ли­о­ни ула­жу у ку­по­ви­ну фир­ми, а не да се ви­тла ма­чем и из­во­де „цр­ве­не бе­рет­ке“ на ули­це ра­ди кур­че­ња око то­га ко је глав­ни ба­ја у се­о­ској ка­фа­ни. Ето, на при­мер, го­спо­дин Дар­ко Ша­рић, за ко­га ов­де ни­ко ни­је ни знао док нам Ин­тер­пол ни­је до­ја­вио да пре­во­зи то­ва­ре ко­ка­и­на из Ко­лум­би­је за Је­вро­пу, виа Ср­би­ја и Цр­на Го­ра. Тај го­спон Ша­рић је то­ли­ко био угла­ђен да га срп­ске пе­ваљ­ке хва­ле на сва уста, а ве­ро­ват­но би и не­ки по­ли­ти­ча­ри, али им је мо­жда не­при­јат­но. Он ни мет­ка ни­је ис­па­лио, бар не јав­но, а ка­мо ли да је на дру­ге на­пуј­да­вао ти­по­ве по­пут Ле­ги­је, као што су ра­ди­ли не­срећ­ни Зе­мун­ци. Да­кле, миц по миц, па ис­па­де да је до­тич­ни го­спо­дин, ко­ји се увек она­ко скром­но обла­чи, углав­ном је у тре­нер­ци, спорт­ски оде­вен то јест, по­ку­по­вао, пре­ко сво­јих љу­ди, ва­здан фир­ми по Ср­би­ји. Мно­ге ства­ри упу­ћу­ју на то, да се ње­го­ви кра­ци про­вла­че и кроз ве­зе са Ми­тро­сре­мом; мо­жда је чо­век у Ко­лум­би­ји за­па­тио не­ке сор­те би­ља­ка од ко­јих се пра­ве пра­шко­ви за ужи­ва­ње, а ко­ји­ма при­ја кон­ти­нен­тал­на кли­ма са сре­мач­ких њи­ва? Фи­нан­сиј­ски струч­ња­ци ве­ле да Ша­рић има обрт у ви­си­ни бру­то до­хот­ка Ср­би­је, што ће ре­ћи да је у Ср­би­ју пла­си­рао ви­ше па­ра не­го ММФ. Кад не­ко има то­ли­ко па­ра, он­да му ни­је те­шко да на­ђе ја­та­ка ко­ли­ко хо­ће. Чак и ђе­не­рал Мла­дић, са обич­ном вој­нич­ком пен­зи­јом, успе­ва да се са­кри­је од оних ко­ји га тра­же, а бо­га мо­ле да га не на­ђу, а ка­мо ли ви­тез срп­ске тран­зи­ци­је, го­спо­дин Ша­рић. Сем то­га, Ша­ри­ћу је да­нас мно­го лак­ше, не­го не­ки­ма у вре­ме кад је би­ло сра­мо­та се­де­ти у ма­га­ре­ћој клу­пи. За раз­ли­ку од оног вре­ме­на, сад на сва­ких сто-две­ста ки­ло­ме­та­ра по­сто­ји не­ки гра­нич­ни пре­лаз за јед­ну од но­во­ком­по­но­ва­них др­жа­ва. Зар не ли­чи то на стри­по­ве о Би­ли­ју Ки­ду, ко­ји су се чи­та­ли на до­сад­ним ча­со­ви­ма, не са­мо у ма­га­ре­ћим клу­па­ма? Кад те по­ју­ри је­дан ше­риф, ти за­ждиш пре­ко бр­да, евен­ту­ал­но пре­ко ре­ке, у дру­гу др­жа­ву. И обр­ну­то. Пот­пла­тиш ја­та­ке, и та­мо и ова­мо, бо­ље се сла­жеш са не­ким од ше­ри­фа, не­го они из­ме­ђу се­бе. И та­ко, игра тра­је, на све­оп­шту ра­дост. Јер, да­на­шња ма­фи­ја ни­је глу­па, иде у ко­рак са вре­ме­ном. Да па­ра­фра­зи­рам Дру­га Ти­та: „Ма­фи­ја ко­ја има ова­кве др­жа­ве у окру­же­њу, не мо­ра да бри­не за сво­ју бу­дућ­ност!“ Датум: 10.02.2010. Ве­љин бу­ме­ранг Би­бли­ја ка­же да ко се ма­ча ла­ћа, од ма­ча и стра­да. Ма­да, при­ча о ма­чу, као ви­те­шком оруж­ју, не­ка­ко баш ни­је при­ме­ре­на за ка­фан­ско-џи­бер­ске ма­ни­ре, ко­ји су до­би­ли не­што као ле­ги­ти­ми­тет у на­шем јав­ном жи­во­ту. Прет­по­ста­вљам да прет­по­ста­вља­те – реч је о нај­но­ви­јем ис­па­ду у чи­јем се епи­цен­тру на­ла­зи онај ве­се­ли Ча­ча­нин по име­ну Ве­ли­мир Ве­ља Илић. И ни­је на од­мет ре­ћи – ма­ги­стар. Што му по Чан­ко­вој де­фи­ни­ци­ји зна­чи да би сви оста­ли тре­ба­ли би­ти – док­то­ри. Ка­ко је то све из­гле­да­ло, ви­де­ли смо на те­ле­ви­зи­ји. Ве­ља је, као бу­ду­ћи ко­а­ли­ци­о­ни парт­нер То­ме Ни­ко­ли­ћа, по­ма­гао (бив­шем?) Ше­ше­ље­вом ку­му у аги­то­ва­њу за при­ку­пља­ње ми­ли­он пот­пи­са гра­ђа­на Ср­би­је, ко­ји тре­ба да пред­ста­вља­ју ар­гу­мент за рас­пи­си­ва­ње ван­ред­них из­бо­ра. И он­да је из го­ми­ле оку­пље­них (уз већ тра­ди­ци­о­нал­ни ар­се­нал срп­ских псов­ки) из­ле­тео не­ки нер­во­зан лик и Ве­љу Или­ћа на­фај­тао по ли­цу са пар уда­ра­ца пе­сни­цом. На­рав­но, би­ло је и оних, ко­ји су, гле­де ра­ни­јих Ве­љи­них ис­па­да и број­них не­ста­шлу­ка, ус­клик­ну­ли с љу­ба­вљу да је бив­ши ми­ни­стар за ас­фал­ти­ра­ње ули­ца у ко­ји­ма жи­ве они ко­ји гла­са­ју за ње­га, то на не­ки на­чин и за­слу­жио. Ме­ђу­тим, та­кво раз­ми­шља­ње не мо­же има­ти оправ­да­ње. Јер, ни­ко не сме да вас би­је, чак и ако сте Ве­ља Илић. Не због то­га што је до­тич­ни на­род­ни по­сла­ник, шеф стран­ке, бив­ши и мо­жда бу­ду­ћи ми­ни­стар... Не. Већ за­то што је ово 21. век и ви­ше не ва­же пра­ви­ла да је ба­ти­на из ра­ја иза­шла. Чак ни у Ср­би­ји. Мо­мак ко­ји је уда­рио Ве­ли­ми­ра Или­ћа, у вре­ме кад је исти оба­вљао стра­нач­ку ду­жност, сва­ка­ко ће би­ти про­це­су­и­ран, без об­зи­ра што су то­ли­ки ди­гли џе­ву, као да га је мал­те­не не­ка стран­ка на вла­сти по­сла­ла да за­гор­ча Ве­љи жи­вот. Не­ки су би­ли чак то­ли­ко ви­до­ви­ти да су ви­де­ли ка­ко је до­тич­ни имао ис­те­то­ви­ра­но „Ђин­ђић“, што је чи­ста глу­пост јер је мо­мак био об­у­чен од гла­ве до пе­те, сход­но вре­мен­ским при­ли­ка­ма. На­рав­но, сад се сва­ко де­ре на сав глас, сход­но по­ли­тич­ким ефек­ти­ма ко­је же­ли да иза­зо­ве. Али, то је већ ов­де по­зна­та при­ча. Ме­ђу­тим, ин­ци­дент до ко­га је до­шло, нај­ма­ње се де­сио слу­чај­но. Гре­шни Ве­ли­мир Илић, сво­јим по­на­ша­њем го­ди­на­ма уна­зад, као да је про­сто иза­зи­вао ово што је до­жи­вео, или не­што слич­но. И та­кво јед­но, „до­ма­ћин­ско“ по­на­ша­ње, где је нор­мал­но шу­ти­ра­ти и пљу­ва­ти но­ви­на­ре (и оста­ле), то­ли­ко се одо­ма­ћи­ло да је чак и ми­ни­стар за ко­ри­до­ре Мр­ко­њић, по угле­ду на Ве­љу, ре­шио да „по­ми­лу­је“ по ли­цу но­ви­на­ра ко­ји му је ваљ­да по­ста­вио не­ко не­свр­сис­ход­но пи­та­ње. Што да не, „ми­ло­ва­ње“ и шу­ти­ра­ње но­ви­на­ра је по­стао већ оп­шти ма­нир не­ких срп­ских по­ли­ти­ча­ра. Шта сам хтео да ка­жем? Па то да је, на при­мер, Ве­ли­мир Илић био сво­је­вре­ме­но ка­жњен, кри­вич­но, или ма­кар пре­кр­шај­но, због свог ба­ха­тог по­на­ша­ња, при­ме­ре­ног пи­ја­ном ка­ба­да­хи­ји, пи­та­ње да ли би се не­ко усу­дио на ова­кав ин­ци­дент; не­ко ко је мо­жда схва­тио да је то је­ди­ни реч­ник ко­ји је ов­де у упо­тре­би. Шта нам по­ру­чу­ју по­ли­ти­ча­ри ко­ји ту­ку и шу­ти­ра­ју но­ви­на­ре, га­ђа­ју се ци­пе­ла­ма, псу­ју као се­о­ски сви­ња­ри и за то не сно­се ни­ка­кве по­сле­ди­це? Ваљ­да да је та­кво по­на­ша­ње при­ме­ре­но и по­жељ­но? То је то­ли­ко узе­ло ма­ха, да су сад и по­по­ви по­че­ли да пре­би­ја­ју сво­ју гре­шну па­ству. Па му на­род­на ми­ли­ци­ја, спрам по­ли­ти­ча­ра и по­по­ва до­ђе као не­ко кул­тур­но-умет­нич­ко дру­штво – мно­го фи­ни свет. Да­кле, без об­зи­ра што се ни­је ле­по ту­ћи на ули­ци, оно што се де­си­ло Ве­љи Или­ћу, ни­је се де­си­ло слу­чај­но. Мо­гло би се де­си­ти још по­не­ком, ако по­ли­ти­ча­ри на­ста­ве да се по­на­ша­ју не­ци­ви­ли­зо­ва­но. За­то, сто­ко по­ли­ти­чар­ска, без об­зи­ра ко­ли­ко сте нер­во­зни, не­мој­те да нас ту­че­те! Не­мој­те ни да нас „ми­лу­је­те“! Ни­смо ни ма­зо­хи­сти, ни пе­де­ри. Датум: 03.02.2010. Си­ро­ма’ сам ал’ во­лем да жи­вим На­уч­но­фан­тастчне имо­вин­ске кар­те на­ших по­ли­ти­ча­ра ових да­на мо­гу се на­ћи у го­то­во свим но­ви­на­ма. Да ни­је оту­жно би­ло би сме­шно. Имам до­вољ­но го­ди­на и пам­тим слич­не дра­мо­ле­те без пе­ва­ња и пу­ца­ња ко­ји­ма је за­ба­вља­на све­ти­на и у вре­ме ка­да је др­жа­ва ви­ше ли­чи­ла на др­жа­ву не­го да­нас. Па смо та­ко има­ли не­ка­кав за­кон о ис­пи­ти­ва­њу по­ре­кла имо­ви­не, ак­ци­ју имаш ку­ћу вра­ти стан и слич­но. Да­кле, ни­шта но­во под ка­пом не­бе­ском. Је­ди­но за­па­њу­је ен­ту­зи­ја­зам на­ших по­ли­ти­ча­ра да по­ка­жу ка­ко су си­ро­ма­шни и по­ште­ни. Јер, у овој зе­мљи је и да­ље сра­мо­та би­ти бо­гат. А по­себ­но је сра­мо­та би­ти бо­гат по­ли­ти­чар, до­чим је у свим нор­мал­ним и уре­ђе­ним дру­штви­ма из­ве­сна ма­те­ри­јал­на си­ту­и­ра­ност услов за ба­вље­ње по­ли­ти­ком. Па та­ко има­мо ми­ни­стре без ку­ће, без уште­ђе­ви­не, без ауто­мо­би­ла. Ако и има ку­ћу или стан, то је оба­ве­зно по­ла же­ни­но. Ис­па­да да нас во­де све са­ми со­ци­јал­ни слу­ча­је­ви. Гро­теск­но из­гле­да имо­вин­ска кар­та пред­сед­ни­ка на­ше др­жа­ве. Си­ро­мах, има пре­ко пе­де­сет го­ди­на и ни­је ус­пео да стек­не ни два ква­дра­та ста­на. Је­сте да је не­што уште­део, ме­ђу­тим, шта он мо­же да ку­пи у Бе­о­гра­ду за пе­де­сет хи­ља­да евра? Или не­ку шу­пу или не­што у Ов­чи или Бор­чи? Не се­ћам се шта бе­ше Бо­рис Та­дић при­ја­вио про­шле го­ди­не у ово до­ба, али упу­ће­ни ка­жу да је у пи­та­њу иста су­ма, пе­де­сет хи­ља­да евра. Где се де­де ка­ма­та? Или наш пред­сед­ник но­вац чу­ва у сла­ма­ри­ци, што опет ни­је у ре­ду гле­де по­ди­за­ња по­ве­ре­ња гра­ђан­ства у бан­кар­ски си­стем. Пред­сед­ник вој­во­ђан­ске вла­де би био у ис­тој си­ту­а­ци­ји као и ње­гов пар­тиј­ски друг Та­дић, да ни­је би­ло ба­ке и де­ке ко­ји су му по­кло­ни­ли стан у Но­вом Са­ду на­кон ди­пло­ми­ра­ња. Та­ко да Па­јић са же­ном и дво­је де­це и дан да­нас жи­ви у том сту­дент­ском ста­ну од 44 ква­дра­та. Али, кад че­љад ни­је бе­сна ни ку­ћа ни­је те­сна. Они ко­ји не­ма­ју сре­ће са ба­ка­ма и де­ка­ма ни­су има­ли шта да при­ја­ве. По­не­ки ауто или стан­чић, оба­ве­зно ку­пље­ни на ли­зинг или кре­дит. Је­дан си­ро­тан из по­кра­јин­ске ад­ми­ни­стра­ци­је је при­ја­вио три мо­тор­би­ци­кла, од ко­јих са­мо је­дан ње­гов, а два при­па­да­ју си­но­ви­ма. По­ште­но. Би­ло би мно­го сум­њи­во да су сва три ње­го­ва. Све у све­му имо­вин­ске кар­те на­ших дич­них во­ђа су плач мај­ке бож­је. Ко мо­же у нор­ма­лом све­ту да за­ми­сли пред­сед­ни­ка не­ке озбиљ­не зе­мље у из­најм­ље­ном ста­ну? Га­зда­ри­ца до­ђе сва­ког пр­вог по ки­ри­ју, а пред­сед­ник со­ли­дан чо­век, не за­те­же са пла­ћа­њем. Уз пут јој по­ка­же да је пла­тио ра­чу­не за стру­ју, те­ле­фон и гре­ја­ње, да не би би­ло по­сле бе­ла­ја. Или за­ми­сли­те Бо­ја­на Пај­ти­ћа у ба­ки­ном ста­ну од 44 ква­дра­та. Де­ца спа­ва­ју у кре­ве­ти­ма на спрат, ра­ди уште­де про­сто­ра, а у днев­ној со­би тро­сед на раз­вла­че­ње. Чај­на ку­хи­ња мо­же по по­тре­би да бу­де и рад­на со­ба за док­то­ра Пај­ти­ћа, а ци­пе­лар­ник сме­штен у ку­па­ти­лу по­што не­ма пред­со­бља. Све ме трн­ци про­ла­зе кад по­ми­слим ко­ли­ко се по­ро­ди­ца Пај­тић мо­ра­ла по­тру­ди­ти око ор­га­ни­за­ци­је ју­тар­ње то­а­ле­те. Али, и то је бо­ље од под­ста­нар­ске со­бе ко­ја сле­ду­је Бо­ри­са Та­ди­ћа кад се јед­ном исе­ли из пред­сед­нич­ке ре­зи­ден­ци­је на Ан­дри­ће­вом вен­цу. Без зло­бе кон­ста­ту­јем да, по­ред ова­квих по­ли­ти­ча­ра, ми за­и­ста не­ма че­му да се на­да­мо. Ка­ко да по­ве­ру­јем да они мо­гу по­мо­ћи ме­ни, кад ни­су спо­соб­ни да по­мог­ну се­би? Или је ту по сре­ди не­што са­свим дру­го? Чи­сто и не­па­тво­ре­но чо­ве­ко­љу­бље ко­је те­ра све ми­ни­стре и свих три­де­сет хи­ља­да чи­нов­ни­ка ко­ји­ма ова зе­мља рас­по­ла­же, да ра­де са­мо у ко­рист јав­ног ин­те­ре­са. Са­ку­пи­ла се, дру­гим ре­чи­ма, по­ве­ћа го­ми­ла ал­тру­и­ста и ху­ма­ни­ста оп­ште прак­се ко­ји ће да­ти све од се­бе, по­след­њи атом сна­ге и кап зно­ја, да ме­ни бу­де до­бро. Ме­ни и Ми­ро­сла­ву Ми­шко­ви­ћу. А за њих, ни­је ва­жно. Они су срећ­ни кад сам ја сре­ћан. Пу­но им ср­це кад Ми­шко­вић па­за­ри по Ср­би­ји све што ви­ди. Игра­ју од сре­ће, у сво­јим стан­чи­ћи­ма ку­пље­ним на кре­дит кад ви­де ка­ко се бо­га­те раз­не дел­те и оме­ге. И ни­је им жао што ни­су на њи­хо­вом ме­сту. Ма­те­ри­јал­но је про­ла­зно. Уоста­лом сви ће­мо се јед­ног да­на вра­ти­ти у прах из ко­га смо и на­ста­ли. А све те функ­ци­је ко­је су као си­ро­ти ма­ли хрч­ки при­гра­би­ли, па не мо­гу ни да их пре­бро­је, ни­су због њих, већ због нас. Да се ми не ака­мо и не лу­па­мо гла­ву ка­ко ће­мо и шта ће­мо. Ту су они, да бес­плат­но, или за бед­ну цр­ка­ви­цу во­де ову зе­мљу. Го­ли и бо­си. Са­мо за­то што нас во­ле. По де­фи­ни­ци­ји то­га не­ма ни у цр­та­ном фил­му, али има у Ср­би­ји. У Ср­би­ји међ шљи­ва­ма и међ тро­се­ди­ма на раз­вла­че­ње. Датум: 27.01.2010. Од­го­вор­ност, шта то бе­ше? Мла­ђан Дин­кић ме је при­јат­но из­не­на­дио. Не, ни­је то због не­ког но­вог но­са­ча зву­ка, ко­ји је угле­дао све­тлост Ибар­ске ма­ги­стра­ле, а као ре­зул­тат овог пит бу­ла вла­да­ју­ће по­ли­тич­ке еки­пе у са­рад­њи са го­спон Ке­бом. (Не, ни­сам хтео да ка­жем по­ли­тич­ке ели­те, ми­слио сам на по­ли­тич­ку еки­пу.) Да­кле, Мла­ђа ме је из­не­на­дио у са­свим по­зи­тив­ном сми­слу, да чо­ве­ку до­ђе да му опро­сти све оне ла­жем­те­бо­же при­че о де­о­ни­ца­ма, пун­ту и цр­ве­ном врап­цу. Чи­ме ме је то, да­кле, Мла­ђан Дин­кић та­ко при­јат­но из­не­на­дио? Ти­ме што је по­чео да се по­на­ша као од­го­во­ран по­ли­ти­чар. До­бро, мо­жда ма­ло пре­пи­су­је од Бо­ри­са Та­ди­ћа, али бо­ље од ње­га не­го од Ко­шту­ни­це др Во­ји­сла­ва. Да­кле, ова­ко: Ото­ич, по­у­че­ни при­ме­ром оних до­сад­них љу­ди, што ле­же на пру­зи, јер ни­су при­ми­ли пла­ту не­ких пет го­ди­на, сво­ју шан­су да ис­по­ста­ве ра­чун вла­ди, ви­де­ли су и не­ки дру­ги. Рад­ни­ци еп­са, те­ле­фо­ни­сти и оста­ла мо­но­пол­ска бо­ра­ни­ја, од­јед­ном су пре­по­зна­ли сво­ју те­шку ма­те­ри­јал­ну си­ту­а­ци­ју, ко­ја је на­ста­ла као по­сле­ди­ца бед­не про­сеч­не пла­те од не­ких се­дам­де­сет хи­ља­да (ди­на­ра, на­рав­но), те су Цвет­ко­ви­ће­вом ка­би­не­ту упу­ти­ли оштру но­ту, тра­же­ћи по­ве­ћа­ње ме­сеч­них ис­пла­та лич­ног до­хот­ка. На пру­зи се до­ду­ше ни­су раз­ба­шка­ри­ли, јер зна­ју они да би се са­мо џа­бе смр­за­ва­ли, по­што во­зо­ви иона­ко сла­бо про­ла­зе бр­зим срп­ским пру­га­ма. Рад­ни­ци мо­но­пол­ских фир­ми увек има­ју бо­ље ар­гу­мен­те за прет­њу од про­тест­ног ба­шка­ре­ња по за­ле­ђе­ној пру­зи. Дру­гим ре­чи­ма, они су срп­ској вла­ди упу­ти­ли да има­ју на­чи­на ка­ко да ис­те­ра­ју сво­је зах­те­ве. Уоста­лом, све је то иста ра­ја, у мо­но­пол­ским фир­ма­ма иона­ко се­де љу­ди ко­је шти­ти пар­тиј­ски мо­но­пол стра­на­ка на вла­сти. За­то, та­кви­ма љу­ди из вла­де не­ка­ко нај­те­же одо­ле­ва­ју, тј. пре­ма та­кви­ма је срп­ска вла­да нај­ви­ше бо­ле­ћи­ва. За­по­сле­ни из мо­но­пол­ских фир­ми то до­бро зна­ју, па се, по­сле ма­ле пи­шки­ћу-ка­ки­ћу пред­ста­ве за на­род, увек на­ђе не­ко ре­ше­ње да и вук бу­де сит, а да ни хи­је­не не оста­ну глад­не. Ов­це се иона­ко не бро­је, а ре­зул­тат ових му­дрих ком­про­ми­са је по­ве­ћа­ње це­на све­га и сва­че­га. И та­ко од сре­де до пет­ка, па он­да опет ис­по­чет­ка. Овај пут ни­је ис­па­ло та­ко. Овај пут се, ме­ђу­тим, де­си­ло не­што на шта баш ни­смо на­ви­кли од по­ли­ти­ча­ра, ко­ји не­до­ста­так сво­је од­го­вор­но­сти ком­пен­зи­ра­ју удва­ра­њу све­му и сва­че­му, а бог­ме и сва­ко­ме ко­ме се на­диг­не да из­и­гра­ва оног ма­лог пла­чи­пич­ка­стог бун­џи­ју из цр­та­ног фил­ма, што уме­сто тра­ди­ци­о­нал­не шај­ка­че но­си на гла­ви љу­ску од ја­је­та. Да­кле, по си­сте­му ето ме­не, ето вас, иза­ђе Мла­ђа пред еп­сов­ско-те­ле­ком­ски и оста­ли мо­но­пол­ски на­род и ре­че оно за шта у Ср­би­ји не тре­ба ићи на ве­ли­ке шко­ле. Ре­че да не­ма па­ра за пла­те. И још ре­че да ако је ови­ма ма­ла про­сеч­на пла­та од се­дам­де­сет хи­ља­да, не­ка он­да бла­го­и­зво­ле на­ћи не­ки дру­ги по­сао, или не­ка се још бо­ље ме­ња­ју за по­сао са они­ма што већ пет го­ди­на ни­су при­ми­ли пла­ту. И још је ре­као да је не­мо­рал­но тра­жи­ти по­ви­ши­цу док це­ла зе­мља гр­ца под те­ре­том еко­ном­ске кри­зе, а по­го­то­во да је не­мо­рал­но да то тра­же они чи­је ду про­сеч­не пла­те ви­ше не­го ду­пло ве­ће не­го у при­вре­ди Ср­би­је, ма шта то (при­вре­да Ср­би­је, то јест) зна­чи­ло. Не­ду­го за­тим, син­ди­ка­ти мо­но­пол­ских фир­ми су за­ћу­та­ли и ево од­јед­ном ни­ко не тра­жи по­ви­ши­цу. Ни­сам си­гу­ран да и ово ни­је јед­на од пред­ста­ва за на­род, ни­ти сам си­гу­ран да Мла­ђа мно­го па­ти због оних што де­жу­ра­ју по срп­ским пру­га­ма, али оно што је он ре­као ле­по зву­чи у уши­ма глад­них, по­ни­же­них и увре­ђе­них. Ни­сам ово на­пи­сао за­то што сам фан Мла­ђе Дин­ки­ћа; ни­кад не бих гла­сао за чо­ве­ка ко­ји је нај­ви­ше ути­цао да се до­не­се она­ко ин­кви­зи­тор­ски за­кон о ин­фор­ми­са­њу. Не ве­ру­јем чак ни у ду­бо­ку искре­ност ње­го­вих ре­чи, јер пре ће би­ти да за­и­ста не­ма па­ра за по­ди­ла­же­ње за­по­сле­ни­ма у мо­но­пол­ским пар­тиј­ским фир­ма­ма. Али, ако је ово ре­као и у крај­њој ну­жди, до­бро је. Јер, од­го­во­ран по­ли­ти­чар мо­ра да го­во­ри исти­ну. Мно­ги на­ши по­ли­ти­ча­ри су то очи­глед­но за­бо­ра­ви­ли, јер је њи­ма све из­ме­ђу два из­ла­ска на из­бо­ре – са­мо пред­из­бор­на кам­па­ња. Датум: 20.01.2010. Бу­ра­зер­ско пра­во Да­кле, у по­чет­ку се зна­ло ко је крив. Ја­за­вац. Углав­ном се на­ла­зио ја­за­вац пред су­дом, чак и он­да кад не­ко дру­ги бу­де ухва­ћен у кра­ђи. Јер, ја­за­вац му не­ка­ко нај­бо­ље до­ђе као де­жур­ни кри­вац. А, с об­зи­ром да ни­је ни Да­ви­дов, ни цар­ски, ни стра­нач­ки, пар­дон спа­хиј­ски, за ја­зав­ца се ни­је имао ко ра­шта за­у­зи­ма­ти, па су се ко­ла увек по пра­ви­лу ло­ми­ла на ње­му. Та­ко је и прав­да би­ла си­та, а и ло­по­ви су би­ли на бро­ју. Због че­га су јав­ни ту­жи­о­ци би­ли срећ­ни, јер се ни­су мо­ра­ли ме­ша­ти у свој по­сао. Сем кад не до­би­ју на­лог да из­и­гра­ва­ју ту­жи­ба­бе. Ваљ­да због то­га мно­гих ту­жи­ла­ца, на­кон ових по­след­њих про­ме­на у пра­во­су­ђу, не­ма ме­ђу они­ма ко­ји­ма је ука­за­но по­ве­ре­ње? Не­ки су то схва­ти­ли као знак да се ства­ри ме­ња­ју, а не­ки дру­ги о то­ме кан­да ни­су оба­ве­ште­ни. Ствар о ко­јој се ов­де ра­ди мо­жда и ни­је не­ка на­ро­чи­та, али сва­ка­ко ни­је ати­пич­на за на­ше мен­та­ли­те­те. Ево о че­му је: У јед­ној оп­шти­ни, не мо­гу ти ре­ћи ко­јој, од­мах би се се­тио За­ко­на о ин­фор­ми­са­њу, не­ки ро­ђак углед­ног чла­на ДСС-а по­чи­нио је не­ку кри­ми­нал­ну рад­њу. Ни­је у пи­та­њу не­ка ве­ли­ка па­ра, си­тан фал­си­фи­кат у ком­би­на­ци­ји са пре­ва­ром, али ипак је учи­ње­но на ште­ту пред­у­зе­ћа у ко­ме је до­тич­ни ро­ђак за­по­слен. Ди­рек­тор пред­у­зе­ћа ко­ме је на­не­та ште­та пре­са­вио та­бак, све по ре­ду ка­ко то већ иде: ди­сци­плин­ски, па (ако сле­ду­је) он­да и кри­вич­ни по­сту­пак. Кад оно, ме­ђу­тим. Углед­ни члан ДСС-а, у на­ме­ри да за­шти­ти соп­стве­ног ро­ђа­ка (крв ни­је во­да, сво­је се ме­со не је­де итд.) по­ку­шао је да ути­че на то да се ди­сци­плин­ски, а ве­ро­ват­но и кри­вич­ни, по­сту­пак, за­у­ста­ви. Не­ко ће сад ре­ћи да шта тај углед­ни члан ДСС-а ми­сли, да зар он ни­је оба­ве­штен да Ко­шту­ни­ца ви­ше ни­је на вла­сти, да ово и да оно. Ме­ђу­тим, ни­је баш та­ко. Јер, иако Ко­шту­ни­ца ни­је на вла­сти у Ре­пу­бли­ци, још увек по не­ким оп­шти­на­ма има слу­ча­је­ва где се углед­ни чла­но­ви ДСС-а ни­су ли­би­ли да пре­у­зму од­го­вор­ност. Што због кон­ти­ну­и­те­та у ве­зи са тен­де­ри­ма за јав­не на­бав­ке, у ко­ји­ма су по­себ­ну уло­гу има­ли не­чи­ји ми­ли зе­то­ви, ми­ле се­ке и оста­ле ба­те, што због сво­јих до­брих ве­за са ту­жи­ла­штви­ма, пре ових по­след­њих ме­ра у пра­во­су­ђу, ко­је је тре­ба­ло др­жа­ти под кон­тро­лом, тј. да се не ме­ша­ју у свој по­сао, бар док не­ке ства­ри не за­ста­ре. Ех, одох у ди­гре­си­ју... Да­кле ди­рек­тор пред­у­зе­ћа у ко­ме је за­по­слен гре­шни ро­ђак углед­ног чла­на ДСС-а, ни­је хтео ни да чу­је о би­ло ка­квом за­та­шка­ва­њу кри­ми­нал­ног слу­ча­ја и ствар ће би­ти ис­те­ра­на на чи­стац. Шта је на­ра­во­у­че­ни­је? На­ра­во­у­че­ни­је је да је и ја­за­вац оба­ве­штен да су се ства­ри про­ме­ни­ле. Ука­пи­рао да ви­ше не мо­ра да глу­ми де­жур­ног крив­ца. Кад је ука­пи­рао ја­за­вац, ука­пи­ра­ли су и дру­ги. Сви осим оних ко­ји из­гле­да још увек ни­су оба­ве­ште­ни да су ту­жи­о­ци до ко­јих ни­ка­ко ни­је до­пи­рао глас да по­сто­ји стра­нач­ко-ло­пов­ски ПДВ (по­ла дај Ве­љи), уме­сто др­жав­ног пе-де-веа (као што по­сто­ји ка­лиф уме­сто ка­ли­фа), да се кра­де на­ве­ли­ко, да се чак и дру­штве­ни ста­но­ви про­да­ју као кра­де­на ро­ба (та­ко да ни­си у ста­њу да их укњи­жиш, иако су ти узе­ли па­ре) и та­ко да­ље, и та­ко да­ље – да су ти ту­жи­о­ци, да­кле, сме­ње­ни. Сад сам се се­тио јед­ног слу­ча­ја из Ши­да, где власт вр­ши Де­мо­крат­ска стран­ка. Због осно­ва­не сум­ње да је по­чи­ни­ла не­ке не­пра­вил­но­сти у ра­ду, сме­ње­на је ди­рек­то­ри­ца Кул­тур­но-обра­зов­ног цен­тра. Ди­рек­то­ри­ца је члан Де­мо­крат­ске стран­ке, али баш због то­га ДС ни­је имао ди­ле­му у ве­зи сме­не, јер ни­је хтео да до­во­ди у пи­та­ње углед сво­је пар­ти­је. Де­мо­крат­ска стран­ка је ти­ме да­ла ја­сан знак о пра­ви­ли­ма по­на­ша­ња у ве­зи са од­го­вор­но­шћу пред гра­ђа­ни­ма ко­ји су гла­са­ли за ло­кал­ну власт у Ши­ду. Ре­фор­ма пра­во­су­ђа, ко­ја је у то­ку, са­мо по­ка­зу­је да не­ке ства­ри јед­но­став­но мо­ра­ју да иду сво­јим то­ком. Све ће ма­ње би­ти про­сто­ра за бу­ра­зер­ске од­но­се, по­себ­но на ме­сти­ма где се тро­ше па­ре по­ре­ских об­ве­зни­ка. Ваљ­да ће то јед­ном по­ста­ти пра­ви­ло, а не из­у­зе­так. Датум: 13.01.2010. На­ши & Њи­хо­ви рат­ни зло­чин­ци Сво­је по­след­ње да­не на ме­сту хр­ват­ског пред­сед­ни­ка, Стје­пан Ме­сић је укњи­жио на ра­чун „до­бро­су­сед­ских од­но­са“ са срп­ском др­жа­вом. По­нео се као слон у ста­клар­ској рад­њи, па је на срп­ску ра­ну до­дао још јед­ну ша­ку со­ли. Пр­во је по­ми­ло­вао хр­ват­ског рат­ног зло­чин­ца, осу­ђе­ног због уби­ства срп­ске по­ро­ди­це Зец, пу­стив­ши га са ро­би­је пре вре­ме­на (по­зна­то је да рат­ни зло­чин­ци има­ју узор­но вла­да­ње, слич­но пи­о­нир­ским ак­ти­ви­сти­ма из до­ба Шта­фе­те, по­себ­но ови у Ха­гу – зар ни­смо чи­та­ли о то­ме у на­шим но­ви­на­ма?), а за­тим је оти­шао у по­се­ту у све­ту (не)при­зна­тој но­во­ком­по­но­ва­ној др­жа­ви Ко­со­во. Бо­ље да нам је прст у око ста­вио. Код на­ших нај­ви­ших др­жав­ни­ка и оста­лих па­три­о­та, ова­кав Ме­си­ћев по­на­шај иза­звао је при­ли­чан ре­волт. Од ста­рог ле­ви­ча­ра Ме­си­ћа, скло­ног из­ви­ња­ва­њи­ма због учи­ње­них рат­них зло­чи­на од стра­не уста­ша, та­ко не­што се ни­је мо­гло оче­ки­ва­ти. Шта би се тек де­си­ло да је на че­лу хр­ват­ске др­жа­ве по­жи­вио онај опе­рет­ски уста­ша, по­ни­као у Фуд­бал­ском клу­бу Пар­ти­зан, ко­ји се ки­тио ор­де­њем, при­ши­ве­ном на ре­ве­ри­ма екс­тра­ва­гант­них уни­фор­ми, у нај­бо­љем свра­чи­јем ма­ни­ру Иди Ами­на Да­де? Џа­ба су се ови на­ши оно ото­ич, уза­јам­но на­из­ви­ња­ва­ли са Кро­а­ти­ма због све­га што смо јед­ни дру­ги­ма учи­ни­ли кре­а­тив­них де­ве­де­се­тих, љу­бав је крат­ко тра­ја­ла. Ства­ри су ве­ро­ват­но кул­ми­ни­ра­ле у ве­зи са оном хр­ват­ском ту­жбом и срп­ском кон­тра­ту­жбом за ге­но­цид, пред ме­ђу­на­род­ним су­дом. А то ко­ли­ко је и Хр­ва­ти­ма и Ср­би­ма ста­ло до Ха­га, то се већ по­ка­за­ло из на­чи­на на ко­ји са њим са­ра­ђу­је­мо. Оно је­сте да смо се ми ма­ло за­не­ли кад смо осло­ба­ђа­ли од Хр­ва­та хр­ват­ски град Ву­ко­вар (ми­слим, осло­бо­ди­ли смо га до те­ме­ља, јел­те?) и још по­не­што при­де, али у то­ме не­ма ге­но­ци­да. По­не­ки рат­ни зло­чи­нац, ту и та­мо. Не­ма ге­но­ци­да ни у оном ве­што из­ве­де­ном про­те­ри­ва­њу 300.000 Ср­ба из Хр­ват­ске, на­кон ак­ци­ја Бље­сак и Олу­ја. Што се ти­че оно ма­ло Хр­ва­та ко­је смо ми ис­пра­ти­ли из Хрт­ко­ва­ца у Ли­је­пу Њи­хо­ву, то је би­ло ху­ма­ни­тар­но, а и не мо­же се по­ре­ди­ти. Ту­жба и кон­тра­ту­жба, да­кле, по ми­шље­њу вр­сних прав­ни­ка не­ће до­не­ти ни­шта до гу­бље­ња вре­ме­на и још ја­чег фун­ди­ра­ња хр­ва­то­у­ста­шко-ср­бо­чет­нич­ке мр­жње. Ко­ја се, ру­ку на ср­це, све­срд­но не­гу­је на обе стра­не. Ме­си­ћу сва­ка­ко ни­је би­ло нео­п­ход­но да пред из­бор но­вог пред­сед­ни­ка Хр­ват­ске оста­вља и свом на­след­ни­ку и Бо­ри­су Та­ди­ћу до­бар раз­лог за по­нов­но по­пра­вља­ње ме­ђу­др­жав­них од­но­са, ко­ји су иона­ко на ве­о­ма ни­ском ни­воу. Али, шта је ту је, Ме­си­ћу ни­ко ни­је мо­гао да за­бра­ни устав­но пра­во да рат­ном зло­чин­цу да по­ми­ло­ва­ње, или да оде у по­се­ту (не)при­зна­тој др­жа­ви на ју­гу Ср­би­је. Пи­та­ње је уку­са и еле­мен­тар­ног мо­ра­ла тре­ба ли да­ва­ти по­ми­ло­ва­ња рат­ним зло­чин­ци­ма. Што се ти­че од­ла­ска на Ко­со­во, ме­не ви­ше од Ме­си­ће­ве по­ли­тич­ко-ту­ри­стич­ке по­се­те нер­ви­ра чи­ње­ни­ца да ње­му, за раз­ли­ку од Та­ди­ћа, не тре­ба не­ка­ква до­зво­ла ме­ђу­на­род­ног про­тек­то­ра­та. Ни­је ле­по то што нам је Ме­сић ту­рио под нос, али без об­зи­ра на то мо­ра­мо и ми да се за­ми­сли­мо ка­кве по­ру­ке ша­ље­мо дру­ги­ма. Зар ни­смо са све по­га­чом и со­љу до­че­ка­ли рат­ног зло­чин­ца Би­ља­ну Плав­шић, као Све­ту Ве­ли­ко­му­че­ни­цу, ка­да се вра­ти­ла са та­ко­ђе (ваљ­да због до­брог вла­да­ња) скра­ће­не ро­би­је? Зар ви­ђе­ни Ср­би не иду јав­но на сла­ву удо­ви­ци рат­ног зло­чин­ца, чи­је се „ро­до­љу­бље“ зга­ди­ло чак и ђе­не­ра­лу Рат­ку Мла­ди­ћу? Ка­кве то по­ру­ке ми ша­ље­мо све­ту? А што се Ср­ба и Хва­та ти­че, ту не тре­ба мно­го би­ти па­ме­тан. Наш Ми­тров­ча­нин, драм­ски пи­сац Си­ни­ша Ко­ва­че­вић је јед­ном при­ли­ком ле­по ре­као да је про­блем Хр­ва­та и Ср­ба у то­ме што и јед­ни и дру­ги бо­лу­ју од ви­шка слич­но­сти. Ми­слим да је то ве­о­ма до­бра де­фи­ни­ци­ја на­шег тра­ди­ци­о­нал­ног срп­ско­хр­ват­ског (не)при­ја­тељ­ства, ко­је се не­кад зва­ло Брат­ство & Је­дин­ство. За­то би нај­па­мет­ни­је би­ло и јед­ни­ма и дру­ги­ма да пре­ста­ну да тра­же свој лик у ту­ђем огле­да­лу, да се окре­ну се­би и сво­јим по­сло­ви­ма. Ако се већ ме­ђу­соб­но не љу­би­мо, не мо­ра­мо ни да се хра­ни­мо уза­јам­ном мр­жњом. Датум: 16.12.2009. Дуг пут до ку­ће Да сам ја Онај Ко Је Над­ле­жан, без мно­го дво­у­мље­ња бих сме­нио ди­рек­то­ра и глав­ног & од­го­вор­ног уред­ни­ка Те­ле­ви­зи­је Вој­во­ди­на. То је она те­ле­ви­зи­ја ко­ја свој днев­ник по­чи­ње са „До­бро ве­че, Ср­би­јо!“, или „До­бар дан, Ср­би­јо!“, или већ за­ви­сно од то­га ко­је је до­ба да­на. Ма­да би мо­жда нај­бо­ље би­ло да по­чи­ње са „Ла­ку ноћ...“. Или већ не­што слич­но. За­што бих, да­кле, сме­нио Глав­не и Од­го­вор­не у Те­ле­ви­зи­ји Вој­во­ди­на? За­то што се на дан ка­да је вој­во­ђан­ска Скуп­шти­на усва­ја­ла нај­ви­ши прав­ни акт, Ста­тут Ауто­ном­не По­кра­ји­не Вој­во­ди­не, у по­не­де­љак 14. де­цем­бра, ова вест на­шла тек на дру­гом ме­сту по ва­жно­сти у днев­ни­ку од 17 ча­со­ва, ко­ји се гле­да на те­ри­то­ри­ји це­ле Ре­пу­бли­ке. Пр­ва вест је би­ла да је пред­сед­ник Ре­пу­бли­ке Бо­рис Та­дић бо­ра­вио у Сре­му. Пред­сед­ник Бо­рис Та­дић је (у дру­штву ми­ни­ста­ра Мла­ђа­на Дин­ки­ћа и Не­бој­ше Бра­ди­ћа) при­су­ство­вао отва­ра­њу јед­ног ле­пог кул­ту­ро­ло­шко-ту­ри­стич­ког објек­та, Цар­ске па­ла­те у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, да би се за­тим упу­тио ка шид­ској Га­ле­ри­ји Са­ва Шу­ма­но­вић, по­се­тив­ши ус­пут и ам­бу­лан­ту у Ла­ћар­ку. Отва­ра­ње Цар­ске па­ла­те је сва­ка­ко ве­ли­ки до­га­ђај за Срем­ску Ми­тро­ви­цу и пред­ста­вља не­што но­во и ве­о­ма вред­но на кул­тур­ној и ту­ри­стич­кој кар­ти Ср­би­је. Са­мим тим што је и пред­сед­ник Ре­пу­бли­ке при­су­ство­вао отва­ра­њу Цар­ске па­ла­те, це­лом до­га­ђа­ју да­је по­себ­ну ва­жност и то је сва­ка­ко пр­ва вест за ло­кал­ну, од­но­сно ре­ги­о­нал­ну те­ле­ви­зи­ју. Не до­ла­зи пред­сед­ник сва­ки дан у Срем ни за вре­ме пред­из­бор­не кам­па­ње. Сем то­га, чак и да ни­је до­шао пред­сед­ник Ре­пу­бли­ке, отва­ра­ње Цар­ске па­ла­те би сва­ка­ко мо­ра­ла би­ти вест за пр­ве ми­ну­те ин­фор­ма­тив­не еми­си­је на ов­да­шњој Срем­ској те­ле­ви­зи­ји и пр­ву стра­ну срем­ског не­дељ­ни­ка М НО­ВИ­НЕ. То су, јед­но­став­но, пра­ви­ла но­ви­нар­ске про­фе­си­је и ту не по­сто­ји ни­шта ди­ску­та­бил­но. Оно што је као до­га­ђај за ме­ди­је нај­ва­жни­је у ло­ка­лу, нај­че­шће ни­је нај­ва­жни­је на ни­воу Ре­пу­бли­ке. Та­ко је на цен­трал­ном днев­ни­ку Те­ле­ви­зи­је Ср­би­ја, у по­ла осам, пр­ва вест би­ла про­гла­ше­ње Ста­ту­та у Скуп­шти­ни Вој­во­ди­не, док је при­су­ство пред­сед­ни­ка Бо­ри­са Та­ди­ћа отва­ра­њу Цар­ске па­ла­те да­то не­где у сре­ди­ни ве­сти, са­свим ко­рект­но и са све из­ја­вом ми­тро­вач­ког гра­до­на­чел­ни­ка, ка­ко већ и до­ли­ку­је, а по­се­та се­о­ској ам­бу­лан­ти на пу­ту пре­ма шид­ској Га­ле­ри­ји Са­ва Шу­ма­но­вић је та­ко­ђе по­ме­ну­та. Е сад, за­што се пред­сед­ни­ко­ва по­се­та не­кој се­о­ској ам­бу­лан­ти (уз сво ува­жа­ва­ње ње­го­вог Ли­ка & Де­ла) за уред­ни­штво но­во­сад­ске те­ле­ви­зи­је, у ре­до­сле­ду пла­си­ра­ња ве­сти, би­ло ва­жни­је од зва­нич­ног про­гла­ше­ња Ста­ту­та АП Вој­во­ди­не, за то већ не­ма ра­ци­о­нал­ног об­ја­шње­ња. Не смем ни да за­ми­слим ка­ко би из­гле­дао днев­ник Те­ле­ви­зи­је Вој­во­ди­на да је Бо­рис Та­дић не­ким чу­дом у по­не­де­љак узео сло­бо­дан дан и оти­шао на пе­ца­ње. Кад сам већ код пе­ца­ња, не мо­гу а да се не се­тим не­ка­да­шњих пр­вих стра­на По­ли­ти­ке, кад год Јо­сип Броз од­стре­ли ка­квог ме­две­да ка­пи­тал­ца. До­ду­ше, то је обич­но би­ва­ло не­где у дну стра­на, али пр­ва стра­на је пр­ва стра­на. За­што по­ми­њем на­чин на ко­ји се пла­си­ра вест о вој­во­ђан­ском Ста­ту­ту у јед­ном ва­жном вој­во­ђан­ском ме­ди­ју? Упра­во за­то што је сво­је­вре­ме­ној анек­си­ји Вој­во­ди­не од стра­не бе­о­град­ских да­хи­ја, на че­лу са Сло­бо­да­ном Ми­ло­ше­ви­ћем, прет­хо­дио ме­диј­ски Ва­тер­ло у Вој­во­ди­ни, у ко­ме су вој­во­ђан­ска сред­ства ин­фор­ми­са­ња на­спрам агре­сив­не бе­о­град­ске штам­пе и те­ле­ви­зи­је, из­гле­да­ла као зид­не но­ви­не на не­кој бла­зи­ра­ној рад­ној ак­ци­ји. Да је до вој­во­ђан­ских ме­ди­ја, пи­та­ње ауто­но­ми­је Вој­во­ди­не ни­кад не би по­че­ло да се ре­ша­ва, ни­ти би би­ло ре­чи о не­ка­квом но­вом Ста­ту­ту, За­ко­ну о над­ле­жно­сти, вра­ћа­њу имо­ви­не итд. Сре­ћа јед­на, па се не пи­та­ју ви­ше мно­го ни бе­о­град­ске да­хи­је. Евро­па, по­ла­ко и на­дај­мо се си­гур­но, ис­по­ста­вља Бе­о­гра­ду сво­је ра­чу­не. Је­дан по је­дан. Спо­ро до­ду­ше... Али, дуг је пут до ку­ће. Датум: 09.12.2009. Мар­кен­ти­шко ши­би­ца­ре­ње Не­дав­но сам на те­ле­ви­зиј­ском јав­ном сер­ви­су гле­дао јед­ну ле­пу еми­си­ју ко­ја упе­ча­тљи­во де­лу­је на људ­ске емо­ци­је. У пи­та­њу је де­вој­ка, ин­ва­лид по ро­ђе­њу, ко­ја не же­ли да се по­ми­ри са хен­ди­ке­пом, с ко­јим је по во­љи бож­јој ро­ђе­на, већ уз соп­стве­не ван­ред­не на­по­ре и гво­зде­ну во­љу же­ли да жи­ви као сав нор­ма­лан свет. Не мо­гу сад да се се­тим ње­ног име­на , али та еми­си­ја ме је ве­о­ма га­ну­ла, пре све­га због то­га што из ње­ног ста­ва пре­ма жи­во­ту из­би­ја не­ви­ђе­ни оп­ти­ми­зам, ка­кав че­сто фа­ли вр­шња­ци­ма по­ме­ну­те де­вој­ке, ко­ји су што би се ре­кло, ро­ђе­ни и од­ра­сли без здрав­стве­них по­те­шко­ћа. Жи­вот је дар бо­жи­ји, па ма­кар пат­ња чи­ни­ла до­бар ње­гов део. Ин­ва­ли­ди и уоп­ште љу­ди са по­себ­ним по­тре­ба­ма не жи­ве не­где дру­где. Они су ту, по­ред нас, део су на­шег за­јед­нич­ког све­та и не­при­стој­но је по­на­ша­ти се као да не по­сто­је. Упра­во ме је због то­га по­ма­ло за­чу­дио на­чин на ко­ји су, пред ува­же­ном ску­пи­ном но­ви­на­ра (без чи­је, но­ви­нар­ске, при­сут­но­сти до­бар део то­га што не­ки ра­де као да не би имао сми­сла, по­што се че­сто сти­че ути­сак да се не­ке ства­ри ра­де са­мо да би се пре­зен­то­ва­ле ме­ди­ји­ма, а не за­то што не­ко за тај по­сао при­ма пла­ту), свој дру­штве­но ко­ри­стан рад пред­ста­ви­ли ми­ло­срд­ни по­сле­ни­ци Цен­тра за со­ци­јал­ни рад у Срем­ској Ми­тро­ви­ци. Реч је о до­га­ђа­ју ко­ји се збио 3. де­цем­бра, по­во­дом Ме­ђу­на­род­ног да­на ин­ва­ли­да, од­но­сно о до­де­ли 110 хи­ги­јен­ских и 50 слат­ких па­ке­та, вред­ност 350.000 ди­на­ра. Мно­ги од ових па­ке­та мо­ра­ли су се уру­чи­ти лич­но, на кућ­не адре­се ко­ри­сни­ка, с об­зи­ром да је зна­ча­јан број њих не­по­кре­тан. На­рав­но по­зва­ни су и но­ви­на­ри, јер без но­ви­на­ра рад Цен­тра за со­ци­јал­ни рад као да се и не ви­ди. Мар­ке­тинг, па ма­кар и кад су ин­ва­ли­ди у пи­та­њу. Али, шта да се ра­ди, да­нас се од све­га пра­ви ре­кла­ма. Јед­на ствар, ко­ја је по­ма­ло у све­му то­ме нео­бич­на, је­сте и су­ге­сти­ја но­ви­на­ри­ма да се не по­ми­њу име­на и пре­зи­ме­на чла­но­ва по­ро­ди­це ко­ју су по­сле­ни­ци Цен­тра по­се­ти­ли са све те­ле­ви­зиј­ским ка­ме­ра­ма и гру­пом но­ви­на­ра жељ­них пра­вих ве­сти. Ка­мер­ма­ни су обе­ћа­ли да ће „сли­ку да за­ма­гле“, ка­ко се не би ви­де­ла ли­ца чла­но­ва по­ро­ди­це, а ови­ма из штам­пе је су­ге­ри­са­но да у сво­јим тек­сто­ви­ма ко­ри­сте са­мо ини­ци­ја­ле чла­но­ва по­ро­ди­це, ко­ју Цен­тар за со­ци­јал­ни рад усре­ћу­је пред но­ви­на­ри­ма. На­рав­но да ни­ко не мо­же да се сни­ма, фо­то­гра­фи­ше, да му се узи­ма­ју из­ја­ве, по­да­ци и слич­но, уко­ли­ко не по­сто­ји до­зво­ла од стра­не ли­ца ко­је је уче­сник не­ког до­га­ђа­ја. Ок. Али, ако је Цен­тар же­лео да за­шти­ти те љу­де, с ка­квим су се пра­вом он­да ов­де, у ку­ћи до­тич­них љу­ди сли­ка­ли и сни­ма­ли со­ци­јал­ни рад­ни­ци. Зар по­клон „па­ке­ти­ћи“ вред­но­сти 2.180 ди­на­ра (3.500 ди­на­ра по­де­ље­но на 110 хи­ги­јен­ских плус 50 слат­ких, укуп­но 160 па­ке­та, то је та ци­фра) пред­ста­вља­ју не­што та­ко ве­ли­ко. Не ве­ру­јем да су љу­ди ко­ји­ма су па­ке­ти де­ље­ни има­ли ишта про­тив да им се сли­ке, пу­на име­на и пре­зи­ме­на по­ја­ве у сред­стви­ма ин­фор­ми­са­ња. Ни­је грех би­ти ин­ва­лид да би те због то­га не­ко са­кри­вао „под те­пи­хом“. Зар те­ле­ви­зиј­ски јав­ни сер­вис не да­је еми­си­је о ин­ва­ли­ди­ма. Зар не­ма­мо из­ве­шта­је са олим­пи­ја­де ин­ва­ли­да у спор­ту? Зар ни­је де­гу­тант­но екс­по­ни­ра­ти се у ме­ди­ји­ма у ве­зи са не­ким, ко­га исто­вре­ме­но кри­јеш од тих ме­ди­ја? Или је то кла­сич­но ме­диј­ско ши­би­ца­ре­ње, по си­сте­му фа­ли­те ме уста мо­ја кад већ не­ма ко? Че­га се то бо­је рад­ни­ци Цен­тра за со­ци­јал­ни рад? Зар мо­жда то­га да их не­ко од ко­ри­сни­ка со­ци­јал­не по­мо­ћи не­што не при­у­пи­та? Ре­ци­мо: за­што су па­ке­ти со­ци­јал­не по­мо­ћи ско­ро пе­то­стру­ко ма­њи не­го пла­ни­ра­ни но­во­го­ди­шњи па­ке­ти­ћи за де­цу рад­ни­ка Цен­тра за со­ци­јал­ни рад? До­тич­не но­во­го­ди­шње па­ке­ти­ће Цен­тар је пред­ви­део из сред­ста­ва по­ре­ских об­ве­зни­ка, као да су де­ца за­по­сле­них „со­ци­јал­ни слу­ча­је­ви“. Сре­ћом, та­ко не­што ни­је до­зво­ље­но, па је ре­ба­лан­сом, бу­џет Цен­тра за со­ци­јал­ни рад, из­ме­ђу оста­лог, ума­њен и за но­во­го­ди­шње па­ке­ти­ће о тро­шку оних ко­ји пла­ћа­ју по­рез. Датум: 25.11.2009. Те­жак по­сао Ка­же Он ме­ни: Е, мој но­ви­нар, ко о че­му ти о За­ко­ну о ин­фор­ми­са­њу, ко тр­ла ба­ба лан... А ви­ди ка­ко је ме­ни! Стал­но мо­рам да сми­шљам не­ке раз­ло­ге ка­ко бих био при­су­тан у јав­но­сти. Ла­ко је ови­ма го­ре, они се сли­ка­ју за сва­ку сит­ни­цу, пре, за вре­ме и по­сле усва­ја­ња сва­ког за­ко­на. Они чак и да­не жа­ло­сти ко­ри­сте да се по­ли­тич­ки про­мо­ви­шу у јав­но­сти, а о бе­лом шен­ге­ну ево при­ча­ју већ пу­них го­ди­ну да­на. То му до­ђе ко оно: ал сам же­дан, ал сам же­дан... Па он­да, ал сам био же­дан, ал сам био же­дан. Док се из­ре­ђа­ју по јед­ном на сва­кој на­ци­о­нал­ној те­ле­ви­зи­ји, ето им сли­ка­ња и пре и по­сле под­не. Али, ме­ни ни­је ла­ко. Не­кад је то би­ло мно­го јед­но­став­ни­је. Зна се, пр­во бу­деш до­бар омла­ди­нац, па те он­да при­ме у Пар­ти­ју, до­би­јеш не­ку функ­ци­ју у омла­дин­ској ор­га­ни­за­ци­ји, а кад за­вр­шиш фа­кул­тет он­да до­би­јеш не­ко по­вер­љи­во ди­рек­тор­ско, или ме­сто у оп­шти­ни. Ако баш ни­си та­лен­то­ван за на­у­ку, та­лен­то­ван си за Пар­ти­ју, па те по­ша­љу у Ку­мро­вец на обу­ку за пар­тиј­ске ко­ме­са­ре. Ка­ко вре­ме иде, ти та­ко идеш на­пред, све ви­ше и ви­ше, сем ако ни­си баш не­ки зврн­дов да се ус­про­ти­виш дру­го­ви­ма ко­ји нас пред­во­де на пу­ту у леп­шу и срећ­ни­ју бу­дућ­ност. Ако не про­спеш не­ки пу­тер по соп­стве­ној че­лен­ци, он­да те че­ка јед­на фи­на ка­ри­је­ра и мир­на лу­ка до пен­зи­је. Је­сте да су и он­да би­ли из­бо­ри, ал су се на из­бо­ри­ма стал­но кан­ди­до­ва­ли јед­ни те исти, јер сви смо би­ли јед­на Пар­ти­ја, и ни­је имао ко да из­гу­би, сем спољ­них и уну­тра­шњих не­при­ја­те­ља, ко­ји су већ би­ли у бе­да­ку. Сад је мно­го те­же, сад се сва­ке че­ти­ри го­ди­не иде на из­бо­ре, ал ни­је ви­ше ко не­кад. Не до­би­ју увек на­ши, не­кад и њи­хо­ве сре­ћа по­те­ра, па он­да ми мо­ра­мо ил да пра­ви­мо с њи­ма не­ке не­прин­ци­пи­јел­не ко­а­ли­ци­је, ил да че­ка­мо че­ти­ри го­ди­не до но­вих из­бо­ра. Лич­но сам ви­ше за не­прин­ци­пи­јел­ну ко­а­ли­ци­ју, јер сва­ка је и на­ј­не­прин­ци­пи­јел­ни­ја ко­а­ли­ци­ја на вла­сти бо­ља од не знам ка­квих прин­ци­па у опо­зи­ци­ји, ал не пи­там се увек ја. Те­жак је то по­со, био на вла­сти, био у опо­зи­ци­ји. Јер, оно не­кад кад су се сва­ки час отва­ра­ле фа­бри­ке, руд­ни­ци, мо­сто­ви, пу­те­ви, хи­дро и тер­мо­цен­тра­ле, он­да си мо­го да ка­жеш и ово и оно, ни­ко ти ни­је ра­ван. Да­нас се ти ба­ви по­ли­ти­ком у овој ву­ко­је­би­ни, бра­тац мој, кад је све ил цен­тра­ли­зо­ва­но, ил при­ва­ти­зо­ва­но, ил под ту­ђим мо­но­по­лом, ил ти ко­а­ли­ци­о­ни парт­нер на­ме­шта не­ку не­прин­ци­пи­јел­ну зврч­ку... Бу­ди бо­же па­ме­тан. Сву­да око те­бе пу­сти­ња, ал из цен­тра­ле ти стал­но сти­жу на­ло­зи да мо­раш да ра­диш на свом реј­тин­гу у јав­но­сти. И он­да, куд ћу, шта ћу. Ђа ова­мо, ђа она­мо. Оно, је­сте да сам за­по­слио и пи-ара, да ми по­ра­ди на реј­тин­гу, ал зна се шта се по­ху­је и од че­га се пи­та пра­ви. Зо­вем стал­но но­ви­на­ре да за­бе­ле­же мој учи­нак. И кад сам у кан­це­ла­ри­ји, и кад сам на те­ре­ну. Ко оно: Ма­ја на ле­то­ва­њу, па Ма­ја на зи­мо­ва­њу, па Ма­ја на ро­ђен­да­ну, или Ма­ја у шко­ли и Ма­ја на рас­пу­сту... Све ра­дим, из свих аспе­ка­та, и ра­чу­нам да се од 365 да­на у го­ди­ни, бар исто то­ли­ко пу­та по­ја­вим у јав­но­сти, пу­тем сред­ста­ва ин­фор­ми­са­ња. Осе­ћам се ко уку­ћа­нин Ве­ли­ког Бра­та, ал шта ћу, та­ки сам по­со иза­брао. По­себ­но ми је не­при­јат­но да идем по озло­жба­ма и књи­жев­ним ве­че­ри­ма. Ко­га још за­ни­ма умет­ност и ко још ов­де не­што чи­та, сем кад ре­ши да бр­зо­по­те­зно за­вр­ши не­ки фа­кул­тет. Е сад, ово што су ме сли­ка­ли кад сам ба­цо пи­ка­до, по­во­дом слу­жбе­не по­се­те рад­нич­ко-спорт­ским игра­ма, то је би­ло ле­по. Је­ди­но што онај но­ви­нар ни­је на­пи­сао да сам убио три де­сет­ке. Шта? Шта ако је то би­ло не­зва­нич­но? Шта ако ни­сам уче­ство­вао на Игра­ма. Ја по­бе­ђу­јем и кад не уче­ству­јем. Увек. Сем по­не­кад на из­бо­ри­ма. Датум: 11.11.2009. Јо­гурт и ба­на­на На­род­ни по­сла­ник Ве­ли­мир Илић мо­же да одах­не. И у Вој­во­ди­ни, ко­нач­но, има обо­ле­лих од но­вог гри­па. И то ско­ро че­тр­де­сет. На­род­ни по­сла­ник Илић, ина­че ма­ги­стар не знам ка­квих на­у­ка, био је из­гле­да убе­ђе­ња да је ви­рус но­вог гри­па не­ко „пу­стио“ са­мо на цен­трал­ну Ср­би­ју, а да су Ду­нав и Са­ва, при­род­не бра­не ши­ре­њу ове бо­ле­сти. Ко зна шта је на­род­ни по­сла­ник и ми­ни­стар у две срп­ске вла­де мо­гао у сво­јој гла­ви да ми­сли, али то што је про­шле не­де­ље ре­као, ни­је смео да ка­же. Па чак ако је за­лу­дан у то и по­ве­ро­вао. Елем, све то око но­вог гри­па на­род­ни по­сла­ник је из­гле­да по­сма­трао кроз при­зму усва­ја­ња за­ко­на о пре­но­су над­ле­жно­сти и но­вог ста­ту­та Вој­во­ди­не, та­ко да не чу­де па­ра­но­ид­не и ши­зо­фре­не иде­ја бив­шег ка­пи­тал­ног ми­ни­стра, Шу­ма­дин­ца са дна ка­це. Са ју­жне стра­не Ду­на­ва и Са­ве спрам рав­ног се­ве­ра ни­кад ни­су сти­за­ле ре­чи раз­у­ме­ва­ња, па та­ко ни да­нас. Али, ни­је би­ло не­ке ве­ли­ке љу­ба­ви ни у су­прот­ном сме­ру. Би­ло је на­ци­о­нал­ног за­но­са по­сле 1918. го­ди­не ка­да су се Ср­би се­вер­но од Са­ве и Ду­на­ва акла­ма­ци­јом од­лу­чи­ли за ује­ди­ње­ње са Ср­би­јом. Ме­ђу­тим, и та­да је цен­тра­ли­стич­ка власт из Бе­о­гра­да по­ка­зи­ва­ла да не­ма раз­у­ме­ва­ња за Вој­во­ди­ну. Не чу­ди за­то што је два­де­се­тих и три­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка на­сту­пио пр­ви та­лас раз­о­ча­ра­ња. Сви вој­во­ђан­ски на­ци­о­нал­ни три­бу­ни же­ле­ли су у Ср­би­ји да ви­де глав­ни фак­тор оства­ри­ва­ња не­ких ве­ћих и пле­ме­ни­ти­јих иде­ја, а не го­лу власт по­ли­ти­ча­ра и по­ре­зни­ка. Вој­во­ђан­ски па­о­ри су тих го­ди­на уме­ли да ка­жу: „Про­дао сам ко­ња вран­ца да до­че­кам Ср­би­јан­ца, сад бих про­до оба вран­ца да оте­рам Ср­би­јан­ца“. Та­ко да пи­та­ње ауто­но­ми­је Вој­во­ди­не, ко­ли­ко год би­ло ак­ту­ел­но под аустро­у­гар­ском вла­шћу у 19. ве­ку, исто је та­ко би­ло ак­ту­ел­но и у Кра­ље­ви­ни Ју­го­сла­ви­ји и у СФРЈ и у да­на­шњој Ср­би­ји. И под кру­ном и под пе­то­кра­ком. Оно је јед­но­став­но пре­ра­сло оно по­ли­тич­ко, и са­свим си­гур­но по­ста­ло кул­ту­ро­ло­шки им­пе­ра­тив на­ро­да ко­ји жи­ве у Вој­во­ди­ни. Сад, око тог ста­ту­та, чуд­не при­че се ис­пре­да­ју. Док ауто­но­ма­ши ка­жу да је по­стиг­нут мак­си­мум „ко­ји то ни­је“, ови дру­ги твр­де да се ви­ше ни­је мо­гло. Ве­ру­јем да су у пра­ву и јед­ни и дру­ги. Ни­кад ви­ше Вој­во­ди­на не­ће има­ти оно што су дру­го­ви ко­му­ни­сти из­ме­ђу се­бе до­го­во­ри­ли 1974. го­ди­не и угра­ди­ли у чу­ве­ни устав у ко­ји се ку­не сва­ки ра­сни ауто­но­маш. Али ве­ру­јем да Вој­во­ди­на ни­кад ви­ше не­ће би­ти ни оно што је устав­ним про­ме­на­ма из 1989. го­ди­не Ми­ло­ше­вић сми­слио, о че­му са­ња сва­ки по­ште­ни ра­ди­кал и де-ес-есо­вац. Да ли је Бо­јан Пај­тић по­бе­дио? Ка­ко ће нај­ве­ћа по­ли­тич­ка пар­ти­ја, а то Де­мо­крат­ска стран­ка сва­ка­ко је­сте, иза­ћи на крај са при­чом око ауто­но­ми­је Вој­во­ди­не, већ ће се ви­де­ти. Чи­ње­ни­ца је да јој је Вој­во­ди­на би­ла и оста­ла нај­ве­ћи ре­зер­во­ар гла­со­ва. Ва­ља­да је и то не­што зна­чи­ло Та­ди­ћу и Пај­ти­ћу ка­да су се­ли да се до­го­во­ре. У сва­ком слу­ча­ју, по­зи­ци­ја др Пај­ти­ћа се си­гур­но по­пра­ви­ла. Мо­гу­ће је чак да не­ки ло­кал­ни функ­ци­о­не­ри ДС вра­те прак­су „за­хва­љи­ва­ња др Бо­ја­ну Пај­ти­ћу“ за сва­ки ди­нар ко­ји стиг­не из Фон­да за ка­пи­тал­на ула­га­ња АП Вој­во­ди­не. Овај оби­чај је по­след­њих не­ко­ли­ко ме­се­ци не­ка­ко иза­шао из мо­де, али мо­да је чуд­на ствар, увек се вра­ћа. И још не­што, про­шле су­бо­те у Скуп­шти­ну Вој­во­ди­не чла­но­ви ДСС су до­не­ли јо­гурт и ба­на­не. Јо­гурт, да под­се­те ес-пе-есов­це на чу­ве­ну „јо­гурт ре­во­лу­ци­ју“, а за ба­на­не, оста ми не­ја­сно. Ка­кав „ба­на­на ре­пу­бли­ка“ мо­же би­ти Вој­во­ди­на? Ни­ти је ре­пу­бли­ка ни­ти је ба­на­на. А осим то­га са­ма Ср­би­ја је то­ли­ка ба­на­на, да је ствар­но сме­шно кад пред­став­ни­ци цен­тра­ли­стич­ких, др­жа­во­твор­них, на­ци­о­нал­но од­го­вор­них и та­ко да­ља, пар­ти­ја не­ком дру­гом спо­чи­та­ва­ју не­до­ста­так осе­ћа­ња за очу­ва­ње су­ве­ре­ни­те­та. Јер, ако ће­мо већ о су­ве­ре­ни­те­ту, зна­мо сви ка­ко је вла­да др Во­ји­сла­ва Ко­шту­ни­це спро­во­ди­ла су­ве­ре­ни­тет Ср­би­је на Ко­со­ву. Исто као и ова, на­рав­но. Па баш за­то не би тре­ба­ло упо­тре­бља­ва­ти та­ко круп­не ре­чи и по­грд­не из­ра­зе. Ни­је ле­по дру­гом пљу­ва­ти у та­њир. По­себ­но не у онај та­њир из ко­јег ћеш су­тра је­сти. У га­стро­но­ми­ји, јо­гурт у ком­би­на­ци­ји са ба­на­ном је див­на ствар. У по­ли­ти­ци не ве­ру­јем. Датум: 04.11.2009. Пи­та­ње ауто­но­ми­је (3) Има јед­на уз­ре­чи­ца ко­ја ка­же да у Вој­во­ди­ни сва­ко ко жи­ви ду­же од по­ла ве­ка по­ста­је ауто­но­маш, без об­зи­ра ода­кле је ко кад до­шао. Јер, у Вој­во­ди­ни су сви не­кад од­не­куд до­шли, за раз­ли­ку од Ср­би­је ју­жно од Са­ве и Ду­на­ва, из ко­је се углав­ном од­у­век не­куд од­ла­зи. За­то нам Ср­би­ја све ви­ше ли­чи на ге­рон­то­ло­шки са­бир­ни цен­тар, али то је те­ма за не­ку дру­гу при­ли­ку. Ка­да је Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић пу­стио на вој­во­ђан­ске ауто­но­ма­ше онај пу­ту­ју­ћи цир­кус, по­знат по име­ном Јо­гурт ре­во­лу­ци­ја, он је знао ка­ко да ура­ди тај по­сао. На Ср­бе у Вој­во­ди­ни је на­пуј­дао Ср­бе ван Вој­во­ди­не, као и оне у Вој­во­ди­ни ко­ји још увек ни­су је­ли ле­бац стар нај­ма­ње 50 го­ди­на. Знао је Ми­ло­ше­вић да се Ср­би нај­бо­ље об­ра­чу­на­ва­ју са Ср­би­ма, као што је то знао и сул­тан Су­леј­ман Ве­ли­чан­стве­ни, чи­ји је ве­ли­ки ве­зир Мех­мед-па­ша Со­ко­ло­вић (та­ко­ђе Ср­бин и то ко­ји је ус­пео у жи­во­ту) за по­ход на аустриј­ску и угар­ску ца­ре­ви­ну, ко­ју су нај­ср­ча­ни­је бра­ни­ли пре­чан­ски Ср­би гра­ни­ча­ри, ан­га­жо­вао Ср­бе, ва­за­ле и пла­ће­ни­ке ис­под Са­ве. Та­ко су Ср­би у ра­то­ви­ма про­тив Ср­ба ре­ша­ва­ли свет­ска пи­та­ња. За­то се свет да­нас ово­ли­ко ра­ши­рио и раз­мно­жио, а Ср­ба је све ма­ње. Да­кле, Ми­ло­ше­вић ко­ји је, за раз­ли­ку од да­на­шњих екс­пе­ра­та, био шко­ло­ван чо­век и по­зна­вао исто­ри­ју, знао је ка­ко ће се об­ра­чу­на­ти са вој­во­ђан­ским ауто­но­ма­ши­ма: пу­стио је Ср­бе на Ср­бе. До­чим је Бра­ци­ка Кер­тес био тек до­бар за­чин у овом срп­ском ка­ра­ка­за­ну, ко­ји се гла­сно пи­тао за­што се то вој­во­ђан­ски Ср­би бо­је ср­би­јан­ских Ср­ба, кад их се, ето, он не бо­ји, иако је Ма­ђар. Бра­ци­ки се по­сле та ре­че­ни­ца ис­пла­ти­ла ви­ше не­го да је до­био до­жи­вот­ну бо­рач­ку пен­зи­ју, али из ње­го­ве ре­че­ни­це се ја­сно ви­ди оно што да­нас не­ки не схва­та­ју - ма ко­ли­ко ма­ђар­ске и мо­жда не­ке дру­ге пар­ти­је ма­њи­на у Вој­во­ди­ни де­ло­ва­ле ви­ше ауто­но­ма­шки од Ли­ге со­ци­јал­де­мо­кра­та Вој­во­ди­не (ЛСВ), ко­ја би то по при­ро­ди ства­ри тре­ба­ла би­ти. Да не ела­бо­ри­рам да­ље, ја­сно је да је пи­та­ње Вој­во­ди­не срп­ско пи­та­ње. Кад се Ср­би до­го­во­ре да се Ср­би­ма у Вој­во­ди­ни вра­ти ауто­но­ми­ја, он­да ће оку­па­ци­ја Вој­во­ди­не од стра­не бе­о­град­ских да­хи­ја пре­ста­ти. До­тле не­ће. А то не­ће би­ти ско­ро, јер Вој­во­ди­на је­сте рат­ни плен Бе­о­гра­да, ко­ји је Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић до­нео на тац­ни они­ма ко­ји су му пе­тог ок­то­бра оте­ли власт и ис­по­ру­чи­ли га Ха­гу, да их ов­де до­дат­но не оме­та у раз­во­ју. Ни­су се бе­о­град­ске да­хи­је ни њи­хо­ви екс­пер­ти од­ре­кли ни­че­га што им је Ми­ло­ше­вић оста­вио у на­сле­ђе. Мно­го је и да­нас то­га истог као за вре­ме Ве­ли­ког Дик­та­то­ра из По­жа­рев­ца, а не­ке ства­ри су и го­ре. Да би се Вој­во­ди­на из­бо­ри­ла за ауто­но­ми­ју, по­треб­на јој је ја­ка срп­ска стран­ка са цен­тра­лом у Но­вом Са­ду (а не у Бе­о­гра­ду), а то сва­ка­ко не мо­же би­ти ЛСВ. Вој­во­ђан­ско кри­ло Де­мо­крат­ске стран­ке (ДС) је нај­ја­чи део сво­је пар­ти­је, (за­хва­љу­ју­ћи ко­ме Бо­рис Та­дић да­нас као Пред­сед­ник, а не као оби­чан гра­ђа­нин, од­ла­зи у по­хо­де ка­пи­тал­ном про­јек­ту срп­ске кул­ту­ре Се­ло го­ри, а ба­ба се че­шља) и је­ди­на по­ли­тич­ка сна­га ко­ја мо­же не­што да учи­ни по пи­та­њу усва­ја­ња Ста­ту­та Вој­во­ди­не и то је у овом мо­мен­ту све што Вој­во­ди­на мо­же да оче­ку­је. Цен­тра­ла Бо­ја­на Пај­ти­ћа, ко­ли­ко­год му Вој­во­ди­на би­ла на ср­цу, ипак је у Бе­о­гра­ду, а не у Но­вом Са­ду. Ипак, ДС је у ста­њу да ма­кар не­што учи­ни по вој­во­ђан­ском пи­та­њу, ви­ше од ЛСВ кад је има­ла ве­ћу власт не­го да­нас. Бо­ље ишта, не­го ни­шта. У сва­ком слу­ча­ју, ова ге­не­ра­ци­ја по­ли­ти­ча­ра не­ће Вој­во­ди­ни до­не­ти ауто­но­ми­ју по узо­ру на европ­ске. По­треб­но је да про­тек­не још во­де Са­вом и Ду­на­вом, а и они ко­ји су де­ве­де­се­тих до­шли ов­де као из­бе­глич­ке жр­тве ра­та у ко­ме ни­смо уче­ство­ва­ли, мо­ра­ће да до­че­ка­ју и ис­пра­те још до­ста се­тви и же­тви, док се то­ли­ко не нај­е­ду вој­во­ђан­ског ле­ба, да им се осман­лиј­ско-да­хиј­ска цен­тра­ли­стич­ка власт до­вољ­но сму­чи. Ипак, на­дај­мо се да ће то би­ти пре не­го што ауто­но­ми­ју до­би­ју ру­ске гу­бер­ни­је. Датум: 28.10.2009. Пи­та­ње ауто­но­ми­је (2) Пре фа­мо­зне Јо­гурт ре­во­лу­ци­је, ко­ја је тра­ја­ла та­ман ко­ли­ко и де­мон­та­жа јед­не тра­ља­ве тво­ре­ви­не, ка­ква је би­ла Со­ци­ја­ли­стич­ка Ауто­ном­на По­кра­ји­на Вој­во­ди­на, на овим про­сто­ри­ма мо­гла се чу­ти уз­ре­чи­ца „Оти­шли Нем­ци, до­шли Срем­ци!“. Ко­ли­ко­год она де­ло­ва­ла тек као ве­се­ла до­ско­чи­ца, ни­је се мо­гло ни прет­по­ста­ви­ти ко­ли­ко у њој има не­ке опо­ре исти­не. Јер, упра­во је та „тра­ди­ци­о­нал­на“ сре­мач­ка „за­пр­де­ност“ и до­шла гла­ве не­че­му што је сте­че­но исто­риј­ским пра­вом, а то је пра­во на – ауто­но­ми­ју. На ауто­ном­но (сло­бод­но) гле­да­ње на ства­ри, а пре све­га на не­што што је ство­ре­но у исто­риј­ској бор­би за сло­бо­ду ми­шље­ња и де­мо­кра­ти­ју. Оно за шта су се Вој­во­ђа­ни из­бо­ри­ли још за вре­ме Аустро­у­гар­ске, из­гу­бље­но је баш у по­сле­рат­ном пе­ри­о­ду вла­да­ви­не пар­тиј­ско-бо­рач­ких апа­рат­чи­ка и ко­ме­са­ра. По­чев од чу­ве­ног „оба­ве­зног от­ку­па“, па ре­дом, до за­бра­не по­зо­ри­шне пред­ста­ве „Го­луб­ња­ча“ (јед­ног осред­њег ко­ма­да, ко­ји ни­ка­да не би био по­знат да се њи­ме ни­су ба­ви­ли По­кра­јин­ски ко­ми­тет СКВ и По­кра­јин­ски СУБ­НОР); упр­кос чу­ве­ном Уста­ву из 1974. ко­ји је Вој­во­ди­ни дао пра­во на нај­ве­ћу са­мо­стал­ност у сво­јој исто­ри­ји. Они ко­ји су то пра­во до­би­ли кроз вр­ше­ње вла­сти (у до­број ме­ри ка­дро­ви из Сре­ма), ни­су уме­ли и да га са­чу­ва­ју. Јер, Устав је Вој­во­ди­ни да­вао пра­ва у окви­ру Ју­го­сло­вен­ске Фе­де­ра­ци­је, али исто та­ко ни­је да­вао сло­бо­ду Вој­во­ђа­ни­ма у окви­ру Вој­во­ди­не. Со­ци­ја­ли­стич­ка Ауто­ном­на По­кра­ји­на Вој­во­ди­на, би­ла је, си­нов­ци мо­ји, јед­на тру­ла тво­ре­ви­на. За­што је Вој­во­ди­на сру­ше­на на ми­тин­зи­ма, ко­ји су, сем у Но­вом Са­ду, у нај­ве­ћој ме­ри тут­ња­ли кроз Срем, за то та­ко­ђе има­ју за­слу­ге Дру­го­ви Из Сре­ма. Тај цир­кус се звао До­га­ђа­ње На­ро­да. За раз­ли­ку од ра­зно­ра­зним би­џа, ба­џа, пал­ми, ве­ља и оста­лих жи­во­пи­сних ли­ко­ва из на­род­њач­ког фун­ду­са, ко­ји по­ста­ју то што је­су, упра­во за­то јер не­што чи­не за сво­ју па­лан­ку, на­ши су Срем­ци На Вла­сти (ваљ­да да им се не за­ме­ри?) нај­ма­ње ула­га­ли у сво­ја се­ла. Та­ко ни­су има­ли упо­ри­ште ни у Но­вом Са­ду, ни у За­ви­ча­ју. Па им се До­го­дио На­род. Па­да­ли су као кру­шке, од по­сле­ди­ца пу­ту­ју­ћих ми­тин­га­шких цир­ку­са. Ма­да, кад се ви­ди шта је до­шло по­сле њих, ра­до би­смо им сад што­шта опро­сти­ли. На жа­лост, сад је ка­сно. На­ши ауто­но­ма­ши, ни­су оста­ви­ли чак ни под­мла­дак ко­ји би се мо­гао из­бо­ри­ти за то да се Вој­во­ди­ни вра­те исто­риј­ски сте­че­на пра­ва. Про­тив ге­ач­ког на­чи­на вла­да­ња, не­го­ван сто­ти­на­ма го­ди­на, кроз ва­зал­ни од­нос са Тур­ци­ма, Вој­во­ди­на још за ду­го не­ће има­ти шан­се. Са Не­на­дом Чан­ком и ње­го­вом ди-су-на­ши-нов­ци-стран­ком, већ сам ре­као у про­шлом бро­ју, не­ма шан­се. Ни­ка­ко не мо­гу да се от­мем ути­ску да је ЛСВ плод оних де­бе­ов­ских уј­дур­ми, из исте куј­не у ко­јој је на­ста­ја­ла опо­зи­ци­ја за по­зна­тог куп­ца – по ме­ри вла­сти, то јест. Ка­да су пе­то­ок­то­бар­ски „пар­ти­за­ни“, по већ опро­ба­ном ре­цеп­ту до­га­ђа­ња на­ро­да, на не­ко вре­ме пре­о­те­ли власт од успа­ва­них со­ци­ја­ли­ста (ко­ји, ето сре­ће, опет вла­да­ју уз по­моћ сво­јих при­род­них не­при­ја­те­ља, чи­ји је део и ЛСВ), у вој­во­ђан­ским оп­шти­на­ма и у По­кра­ји­ни, на вла­сти је би­ло нај­ви­ше Ли­га­ша. И шта су ура­ди­ли од Ре­во­лу­ци­је? Па, за­по­сли­ли су се, а не­ки су за­по­сли­ли и сво­је брач­не дру­га­ри­це, ко је био же­њен раз­у­ме се. Ре­во­лу­ци­о­нар­на свест се пре­тво­ри­ла у фи­ло­зо­фи­ју сит­но­соп­стве­нич­ке ко­ри­сти, а бор­ба за не­за­ви­сну Вој­во­ди­ну пре­тво­ри­ла се тек у пу­ку бри­гу за ре­до­ван џе­па­рац од бе­о­град­ских да­хи­ја. И за­то, кад Ча­нак ка­же да не­ће от­ка­за­ти по­ве­ре­ње бе­о­град­ској вла­ди, чак и уко­ли­ко се не из­гла­са Ста­тут Вој­во­ди­не (јер, ка­ко твр­ди, у овом мо­мен­ту не­ма бо­ље вла­де), тре­ба му ве­ро­ва­ти. (Крај у сле­де­ћем бро­ју) Датум: 21.10.2009. Пи­та­ње ауто­но­ми­је (1) Про­шлог че­тврт­ка у Срем­ској Ми­тро­ви­ци одр­жа­на је три­би­на под на­зи­вом „Вој­во­ди­на или че­ка­ју­ћи Ста­тут“, уз ко­ји је по­ста­вље­но и пот­пи­та­ње ко­је гла­си „Има ли Вој­во­ди­на вре­ме­на?“. Оп­шир­ни­је о то­ме пи­ше Све­тла­на Цу­ца­нић на 2. стра­ни, али ме­ни је ту за­ни­мљи­ва јед­на дру­га ствар. Да је три­би­ну ор­га­ни­зо­ва­ло Не­за­ви­сно дру­штво но­ви­на­ра Вој­во­ди­не (НДНВ), ис­пред ко­га је на­сту­пио Дин­ко Гру­хо­њић, чо­ва око ко­га се, у мр­жњи пре­ма истом то јест, успе­шно ује­ди­ња­ва­ју срп­ски фа­ши­сти, кле­ро­на­ци­сти, ква­зи­ро­до­љу­би и оста­ли из кор­пу­са КУД Па­три­јо­ти, ка­ко ју­жно та­ко и се­вер­но од ре­ке Са­ве. За­што ми је, да­кле, за­ни­мљи­во упра­во то да НДНВ по­ста­вља пи­та­ње да ли је че­ка­ју­ћи Ста­тут слич­но што и че­ка­ју­ћи Го­доа? Или, мо­жда, асо­ци­ја­ци­ји на онај на­слов фил­ма (ко­ји је та­ко­ђе па­ра­фра­за јед­не ле­пе љу­бав­не пе­сме), ко­ји ве­ли: „Че­кај ме, ја си­гур­но не­ћу до­ћи“? Ле­тос ми је до ру­ку до­па­ла књи­га (Де­це­ни­ја за­мо­ра и рас­ко­ла) Бо­шка Кру­ни­ћа, јед­ног од чел­них љу­ди не­ка­да­шње „ауто­но­ма­шке“ Вој­во­ди­не. Ма­да сам увек био ре­зер­ви­сан пре­ма ме­мо­ар­ској гра­ђи, књи­гу сам са ра­до­зна­ло­шћу узео у ру­ке и про­вео у ње­ном дру­штву ви­ше вре­ме­на не­го обич­но са та­квим књи­га­ма. Чи­тао сам је „и уз­дуж и по­пре­ко“, али ни­ка­ко ни­сам мо­гао да на­ђем ни јед­но об­ја­шње­ње, то јест од­го­вор на пи­та­ње – за­што је та­да­шње ауто­но­ма­шко ру­ко­вод­ство та­ко (о)ла­ко пре­да­ло власт у ру­ке бе­о­град­ских да­хи­ја? Јер, ни­су те да­хи­је (кад ка­жем да­хи­је, ми­слим на оне ко­ји вла­да­ју на на­чин као у тур­ско до­ба, по си­сте­му да ка­ди­ја те ту­жи ка­ди­ја ти су­ди итд.) на­гр­ну­ле на Но­ви Сад са ја­њи­чар­ским тру­па­ма, или не­чим аде­кват­ним то­ме, сход­но вре­ме­ну у ко­ме се то де­ша­ва­ло. Би­ла је то нај­о­бич­ни­ја пу­ту­ју­ћа цир­ку­ска ша­ра­да, са­ста­вље­на од ма­пет-чет­ни­ка, меч­ка­ра и ла­жних ко­сов­ских ју­на­ка, на­о­ру­жа­на та­лам­ба­си­ма, зур­ла­ма и – јо­гур­том. Ка­ко то да чи­ка Бо­ле, чи­ка Ђо­ле и оста­ли ко­ји су се за­кљу­ча­ли у згра­ду Из­вр­шног ве­ћа Вој­во­ди­не, ни­су би­ли у ста­њу да се од­у­пру та­квој ру­љи, ре­гру­то­ва­ној за јед­но­крат­ну по­ли­тич­ку упо­тре­бу, ко­ја је ка­сни­је аде­кват­но сво­јој уло­зи до­би­ла и по­спрд­ни на­зив – јо­гурт ре­во­лу­ци­ја? Ка­ква јер то Ауто­но­ми­ја Са Еле­мен­ти­ма Др­жав­но­сти би­ла тво­ре­ви­на, кад чак ни­је има­ла ни не­ког Шу­ма­ра, ко­ји би рас­те­рао еки­пу ко­ја за­пи­ша­ва др­ве­ће, а о по­ли­ци­ји да и не го­во­ри­мо. Ро­ђе­ни мо­ји, ово ћу вам ка­сти са­мо још јед­ном и да за­у­век за­пам­ти­те: Со­ци­ја­ли­стич­ка Ауто­ном­на По­кра­ји­на Вој­во­ди­на би­ла је тру­ла из­ну­тра, за шта су кри­ви Дру­го­ви ко­ји су Вој­во­ди­ну до­жи­вља­ва­ли и ба­шти­ни­ли као пар­тиј­ско-бо­рач­ку ор­га­ни­за­ци­ју. Вој­во­ди­на је би­ла по­ли­тич­ка ле­ши­на, а не Др­жа­ва У Др­жа­ви, и као та­ква ни­је пред­ста­вља­ла про­блем за но­ви­нар­ске ре­вол­ве­ра­ше са њи­хо­вим на­ру­че­ним тек­сто­ви­ма из бе­о­град­ских ре­дак­ци­ја. Вој­во­ди­на је би­ла то­ли­ко сла­ба, да јој је но­ви­нар­ство (а ни да­нас ни­је мно­го од­ма­кло) би­ло при­лич­но оме­те­но у раз­во­ју. Крај­њи до­ме­ти та­квог но­ви­нар­ства би­ли у пре­но­ше­њу на­дах­ну­тих го­во­ра по­ли­тич­ких функ­ци­о­не­ра са со­ци­ја­ли­стич­ких се­о­ских сла­ва, док су Ла­ла & Со­са углав­ном (баш због то­га) чи­та­ли бе­о­град­ску штам­пу, оли­че­ну у Ве­чер­њим но­во­сти­ма, По­ли­ти­ци, По­ли­ти­ци екс­прес... На­рав­но, Те­ле­ви­зи­ја се под­ра­зу­ме­ва. Вој­во­ђан­ско ауто­но­ма­шко ру­ко­вод­ство је по­ве­ре­ње Вој­во­ђа­на, а и Вој­во­ди­ну са­му, из­гу­би­ло за­хва­љу­ју­ћи свом аути­зму, ко­је је до­шло као кец на је­да­на­ест бе­о­град­ским ме­ди­ји­ма, а онај пу­ту­ју­ћи цир­кус ко­ји је јо­гур­том „кре­чио“ згра­ду ба­но­ви­не, до­шао је на кра­ју. Да све­му да по­спрд­ни тон. Шта сам хтео да ка­жем? Да Вој­во­ди­на не­ће до­ћи на сво­је до­кле год се не из­бо­ри за сво­ју соп­стве­ну сло­бод­ну ми­сао и за де­мо­кра­ти­ју. То ће би­ти јед­ног да­на, а мо­жда и не­ће. У сва­ком слу­ча­ју не са та­квим по­ли­ти­ча­ри­ма као што је Не­над Ча­нак. (На­ста­вак у сле­де­ћем бро­ју) Датум: 14.10.2009. Ру­ском ули­цом Са чим ће­мо изић пред пр­вог чо­ве­ка Ру­си­је, то јест кад се Ме­две­дев по­ја­ви у Бе­о­гра­ду, по­во­дом 20. ок­то­бра, да­на кад су нас Бра­ћа осло­бо­ди­ла од Не­ма­ца, пре 65 го­ди­на, ако сам до­бро из­бро­јао. Дав­но бе­ше, се­ћаш ли се!? До осам­де­се­тих про­шлог ве­ка, из исто­ри­је се учи­ло да нас је осло­бо­ди­ла Ти­то­ва ар­ми­ја, на­рав­но уз по­моћ Ру­си­је и ка­ћу­ша, али сад смо се фа­ла бо­гу Ти­та ре­ши­ли. Сад нас је осло­бо­ди­ла са­мо Цр­ве­на ар­ми­ја. Има­мо Ру­се. Ко онај ма­ли Ма­џар из ви­ца, ко­ји је још он­да имао Ру­се, кад је ма­ли Јо­ви­ца, Ти­тов пи­о­нир, имао са­мо ба­на­ну. Сад Ма­џа­ри има­ју ба­на­не, а Ру­си има­ју НИС. Ми има­мо Ру­се, што је бо­ље не­го да не­ма­мо ни­ког. Јер, нас и Ру­са три­ста ми­ли­о­на, а нас без Ру­са по­ла ка­ми­о­на. Да­клем, ја­сна је ра­чу­ни­ца. И не­мој не­ко да ми гун­ђа кад са­о­бра­ћај бу­де бло­ки­ран, због (са­о­бра­ћај­не?) без­бед­но­сти ви­со­ког ру­ског го­ста! Ко што се оно­мад гун­ђа­ло кад је био онај Бај­ден, пот­пред­сед­ник Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва. Јер, Ру­си су, бра­те, на­ши, а Аме­ри­ка и Ен­гле­ска тек ће да бид­ну зе­мља про­ле­тер­ска. А сад, до­ста ша­ле! Да­кле, каг­да Ме­две­дев бил до­је­хал в Бел­град на свом оклоп­ном ве­ло­си­пе­ду, са блин­ди­ра­ним ста­кли­ма, ко­јом ће­мо га ули­цом про­во­за­ти? Ле­њи­но­вим бу­ле­ва­ром? Јок! Ле­њин ви­ше ни­је у мо­ди, чак ни у Ру­си­ји, а не­ма ви­ше ни Ле­њи­но­вог бу­ле­ва­ра – то је сад Бу­ле­вар Ми­хај­ла Пу­пи­на. До­бро, зна се ко је био Ми­хај­ло Пу­пин, има ваљ­да ме­ђу бра­ћом ге­а­ци­ма још ко­ји ру­ски бу­ле­вар, не­ка ру­ска ули­ца, бар со­как, со­ка­че... Не­ма чо­ве­че! Ка­ко то? Па где је ули­ца Ге­не­ра­ла Жда­но­ва? Е, не зо­ве се та ули­ца ви­ше та­ко – то је сад Ре­сав­ска. А, где је она чу­ве­ног Мар­ша­ла Тол­бу­хи­на. Не­ма ни ње; сад је ту Ме­кен­зи­је­ва. Ау, мај­ку вам ка­пи­та­ли­стић­ку и из­дај­нић­ку! Па, ни­смо, ваљ­да, све Ру­се про­те­ра­ли из Ср­би­је, још оно­мад кад још ни­смо ни зна­ли да ће се Ба­ћу­шке за­ло­жи­ти про­тив не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва, а за НИС оба­шка?! Ех, па ако је за уте­ху, про­те­ра­ли смо ми и још ви­ше на­ших. О Мар­ша­ла Ти­та да не го­во­ри­мо, то се под­ра­зу­ме­ва. Иако смо га во­ле­ли ви­ше не­го Хр­ва­ти! Бу­ле­вар ре­во­лу­ци­је је са­да Бу­ле­вар Кра­ља Алек­сан­дра, Ђу­ре Стру­га­ра је Ца­ри­град­ска, Ло­ле Ри­ба­ра – Све­то­гор­ска, Мо­ше Пи­ја­де – Де­чан­ска, Про­ле­тер­ских бри­га­да – Крун­ска, Са­ве Ко­ва­че­ви­ћа – Ми­ле­шев­ска, Трг Ди­ми­три­о­ја Ту­цо­ви­ћа – Трг Сла­ви­ја... Чак им је и си­ро­ти Змај – Јо­ва сме­тао, и ње­му су от­ки­ну­ли део ули­це, ваљ­да за­то што је пре­ча­нин? Сад, уочи до­ла­ска Ме­две­де­ва, не­ко се се­тио да се пре­те­ра­ло са до­жи­вља­ји­ма, те да би ва­ља­ло вра­ти­ти не­ке „ру­ске“ ули­це. Не сум­њам да ће бе­о­град­ски оци по­ра­ди­ти на то­ме, кад већ не сти­жу да по­ра­де на дру­гим ства­ри­ма, али та вр­ста ко­мен­ди­је са­мо још ви­ше от­кри­ва на­ше ру­жно ли­це. Ка­ко? Та­ко! Из­ба­ци­ва­њем на­зи­ва ули­ца оних ко­ји су уче­ство­ва­ли у на­род­но­о­сло­бо­ди­лач­кој бор­би то­ком Дру­гог свет­ског ра­та, Ср­би­ја се за­пра­во јав­но од­ри­че свог свр­ста­ва­ња ме­ђу чла­ни­це ан­ти­фа­ши­стич­ког бло­ка. Док с дру­ге сна­ге, не­ки све чи­не да се ре­ха­би­ли­ту­ју Не­дић и Цвет­ко­вић, ко­ји су отво­ре­но са­ра­ђи­ва­ли са Хи­тле­ро­вим ре­жи­мом. Та­ко не­што ни­су ура­ди­ли ни Ру­си, ни Аме­ри­кан­ци, ни Ен­гле­ска, ни Фран­цу­ска. Чи­та­ва са­вре­ме­на Евро­па се те­ме­љи на ан­ти­фа­ши­стич­ком по­кре­ту, док се ми вра­ћа­мо у сред­њи век, уз по­моћ та­мја­на и ман­ти­је. Да ли се ми то сти­ди­мо сво­је бор­бе про­тив Хи­тле­ра? Зар жао нам је што ни­смо има­ли не­ки свој срп­ски Ја­се­но­вац (као НДХ) већ тек „пу­ку“ Ба­њи­цу и по­не­ку кла­ни­цу? Или тек не мо­же­мо да се по­ми­ри­мо са чи­ње­ни­цом да је на че­лу пар­ти­зан­ског ан­ти­фа­ши­стич­ког по­кре­та био је­дан Хр­ват? Као да би пре при­ста­ли да по­но­во пот­пи­ше­мо Трој­ни пакт, не­го што би при­зна­ли да би, да ни­је би­ло Ти­та и ње­го­вих пар­ти­за­на, да­нас има­ли исто­риј­ску би­о­гра­фи­ју хи­тле­ров­ског са­ве­зни­ка? Сре­ћа да ипак има Ру­са! Па ма­кар им да­ли још је­дан НИС! Датум: 7.10.2009. Пошто живот у Србији Мла­ди Фран­цуз, тра­гич­но на­стра­да­ли Брис Та­тон, до­шао је у Бе­о­град да се ма­ло про­ве­де. Као на­ви­јач Ту­лу­за и као млад чо­век. Ко­ји је мо­жда у не­ком ча­су про­чи­тао па­пре­но пла­ће­не огла­се у ко­ји­ма пи­ше да је Ср­би­ја ин и да је Бе­о­град – Свет. Да се мо­же ле­по про­ве­сти на не­ким спла­во­ви­ма, или ру­па­ма не­ке дру­ге вр­сте, али не и да се мо­же из­гу­би­ти гла­ва, јер у Ср­би­ји из­гле­да по­но­во људ­ска гла­ва има не­ку чуд­ну це­ну, до­ду­ше ве­ћу не­го це­на гла­ви­це ку­пу­са. Да су Ср­би го­сто­љу­би­ви као на­род, без об­зи­ра што се ку­мо­ви ме­ђу­соб­но уби­ја­ју и јед­ни дру­гом иза ле­ђа му­ва­ју ку­мо­ву же­ну. Ко ће ко­ме, ако не­ће свој сво­ме! Та­кви смо ми Ср­би. За­то нас и свр­би. По­кој­ни Брис Та­тон, си­гур­но ни­је ми­слио да ће му, као тек пу­но­лет­ном мом­ку, пу­то­ва­ње у Бе­о­град би­ти по­след­ње. Мо­жда ће не­ко о овом лу­ди­лу на­пи­са­ти и књи­гу (ако уоп­ште има раз­ло­га, јер у овој зе­мљи ни­ко не чи­та, а за­шти­ће­ни све­до­ци, уме­сто да се са­да кри­ју у не­кој ја­зби­ни, ку­пу­ју фа­кул­те­ти и по­ста­ју јав­не лич­но­сти); мо­жда ће, да­кле, не­ко на­пи­са­ти књи­гу о све­му кроз шта про­ла­зи­мо, али то си­гур­но не­ће би­ти не­што што ли­чи на Смрт у Ве­не­ци­ји. У нор­мал­ном све­ту су и смр­ти нор­мал­не, ма­да пи­сци у све­му мо­гу да на­ђу не­што по­себ­но, али на­ши на­чи­ни уми­ра­ња си­гур­но не­ће ући у ли­те­ра­ту­ру ко­ја пред­ста­вља део оп­штег обра­зо­ва­ња сва­ког мен­тал­но здра­вог чо­ве­ка (ми­слим на оне ко­ји не сту­ди­ра­ју на цир­ку­ским ку­пов­ним фа­кул­те­ти­ма), На­чи­ни на ко­ји се ов­де уми­ре пре при­па­да­ју со­цио-пси­хо-па­то­ло­шком про­фи­лу дру­штва у ко­ме жи­ви­мо и у ко­ме је жи­вот са­мо па­у­за из­ме­ђу бе­де и смр­ти. Без ра­до­сти, без на­де, без бу­дућ­но­сти, за­хва­љу­ју­ћи др­жа­ви ко­ја већ одав­но то ни­је у пу­ном сми­слу те ре­чи. Би­тан­ге ко­је су из чи­ста ми­ра уби­ле Бри­са Та­то­на, ве­ро­ват­но ће би­ти про­це­су­и­ра­ни. Ма­да ни на јед­ном сај­ту, ни на јед­ном бе­о­град­ском зи­ду пре­пу­ном гра­фи­та, ни на јед­ном тран­спа­рен­ту, ни­сам ус­пео да про­чи­там ре­че­ни­цу на ко­јој ре­ци­мо пи­ше: ПРАВ­ДА ЗА БРИ­СА ТА­ТО­НА! Као што је сво­је­вре­ме­но пи­са­ло „Прав­да за Уро­ша“ и слич­не сзва­ри. До­ду­ше, је­сте до­ста љу­ди иза­шло на ули­це да упа­ли све­ћу за по­кој ду­ши мла­дог Бри­са Та­то­на (те­ле­ви­зи­је су то­ме по­све­ти­ле до­ста вре­ме­на, ваљ­да да се све­ту по­ка­же ка­ко смо ми фин, со­ли­да­ран, мно­го вас­пи­тан и на­да­све је­дан ху­ман на­род), али где се на­ла­зе сви ти љу­ди кад не­ког пре­би­ја­ју на ули­ци, ис­пред њи­хо­вих вра­та и про­зо­ра. Где је по­ли­ци­ја у то вре­ме, то је већ те­ма за јед­ну ду­жу при­чу. Пра­во је пи­та­ње: от­куд то­ли­ка ко­ли­чи­на не­кро­фи­ли­је у на­ма. На­ма ко­ји нај­ви­ше во­ли­мо да не­ког ожа­ли­мо, по­што га прет­ход­но ли­ши­мо жи­во­та. У сва­ком слу­ча­ју, смрт Бри­са Та­то­на ни­је се до­го­ди­ла слу­чај­но. Јер, ов­де је на­си­ље на­чин жи­во­та, ко­је де­ли­мич­но има упо­ри­ште и у са­мом пар­ла­мен­ту. Зар ни­су то­ли­ки оду­ше­вље­но апла­у­ди­ра­ли, ка­да су оно­мад уве­ли мла­ђа­ног Ко­ва­че­ви­ћа у срп­ски пар­ла­мент? И то у вре­ме кад је онај Аме­ри­ка­нац, ко­ји је стра­дао од ба­ти­на у ту­чи с до­тич­ним, још увек био у ко­ми. Мла­ђа­ни Аме­ри­ка­нац је пре­жи­вео, а за Ко­ва­че­ви­ћа је др­жа­ва из­дво­ји­ла ми­ли­он до­ла­ра. Мла­ди Фран­цуз је, на жа­лост, умро од по­сле­ди­ца ба­ти­на. Ко­ли­ко ће сад др­жа­ва да из­дво­ји за би­тан­ге ко­је су га уби­ле!? Ми­ли­он евра? Ма, шта је ми­ли­он! Бар два?! Е, мај­сто­ри, мај­сто­ри, ка­кву сте нам то ку­ћу на­пра­ви­ли у ко­јој мо­ра­мо да жи­ви­мо!? Датум: 30.09.2009. Све на­ше ре­во­лу­ци­је 1. Про­шлог по­не­дељ­ка, у ор­га­ни­за­ци­ји Кан­це­ла­ри­је за мла­де у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, одр­жа­но је пре­да­ва­ње на те­му спре­ча­ва­ња не­же­ље­не труд­но­ће и за­шти­ти­те од пол­но пре­но­си­вих бо­ле­сти. За­ни­мљи­ва те­ма за клин­це ко­ји тек по­чи­њу са сек­су­ал­ном жи­во­том. Ма­да, су­де­ћи по то­ме у ко­јим го­ди­на­ма по­чи­њу ужи­во да се игра­ју ма­ме и та­те, ми­слим да је на пре­да­ва­њу не­до­ста­ја­ло ви­ше оних из ви­ших раз­ре­да основ­не и ни­жих раз­ре­да сред­ње шко­ле. Јер, и у мо­је вре­ме рет­ке су би­ле де­вој­ке ко­ја не­ви­не (у сек­су­ал­ном сми­слу) упи­ше фа­кул­тет, а ни мом­ци ни­су не­што за­о­ста­ја­ли. При­сут­ни су на до­тич­ном пре­да­ва­њу би­ли ју­ни­о­ри уз­ра­ста и до 25 го­ди­на, ко­ји већ мо­же се ре­ћи „има­ју уре­дан сек­су­ал­ни жи­вот“, па ни­су из­ра­зи­ли зна­ти­же­љу да пре­да­ва­чи­ци, из­ве­сној док­тор­ки Мир­ја­ни Ан­ђе­лић, са при­ват­не но­во­сад­ске кли­ни­ке, по­ста­вља­ју до­дат­на пи­та­ња. Са­мим тим што им је до­тич­на на са­мом по­чет­ку да­ла до зна­ња да има већ од­ра­слу де­цу, али да им ипак не­ће ре­ћи ко­ли­ко има го­ди­на. Фа­ла ле­по, ни­смо ни ми­сли­ли да пи­та­мо. Пре­да­ва­ња сек­су­ал­ног ти­па су до­бро­до­шла, лич­но ми­слим да би сек­су­ал­но обра­зо­ва­ње би­ло нео­п­ход­но и у школ­ском про­гра­му (бар исто то­ли­ко ко­ли­ко и ве­ро­на­у­ка), ка­ко би се о свим по­треб­ним ства­ри­ма бу­ду­ћи сек­су­ал­ни ак­ти­ви­сти упо­зна­ва­ли на вре­ме, ма­сов­но и кон­ти­ну­и­ра­но, а не спо­ра­дич­но и у ма­лом бро­ју, са­мо за­хва­љу­ју­ћи ор­га­ни­за­ци­ја­ма за мла­де. Јер за­хва­љу­ју­ћи на­шој (не)кул­ту­ри, чи­ји су те­ме­љи уда­ре­ни у ка­фан­ским крај­пу­та­ши­ма на Ибар­ској ма­ги­стра­ли, а ко­ју су нам кре­и­ра­ли ли­ко­ви ко­ји не раз­ли­ку­ју све­ћу од ви­бра­то­ра и ли­тур­ги­ју од ор­га­зма, са­да има­мо број­не про­бле­ме тог ти­па, што се, као по­сле­ди­ца ви­ди и у на­шем све ра­пид­ни­јем па­ду на­та­ли­те­та. Мо­ја ге­не­ра­ци­ја, при­зна­јем, ни­је има­ла сек­су­ал­но обра­зо­ва­ње (ни­је има­ла ни ве­ро­на­у­ку), па смо про­шли ка­ко смо про­шли. То­тал­но нео­бу­че­ни и нео­ба­ве­ште­ни (оно ма­ло сли­ка об­ја­вље­них у Чи­ку и Стар­ту, ко их се још се­ћа, се не ра­чу­на), на­шли смо се у пр­вим ре­до­ви­ма сек­су­ал­не ре­во­лу­ци­је. Би­ло је то у вре­ме Битлса, Ди­ла­на, Џе­нис Џо­плин (итд.), па сад ри­зи­ку­јем да ће ме­ђу чи­та­о­ци­ма би­ти до­ста оних ко­ји ће пи­та­ти ма­ме и та­те о че­му то овај Вла­ди­мир Ћо­сић ов­де при­ча. Не кри­јем да сам био „жр­тва сек­су­ал­не ре­во­лу­ци­је“ (ра­но сам по­стао и отац и де­да, на шта у крај­њем слу­ча­ју не­мам раз­ло­га да не бу­дем по­но­сан), али то је би­ло та­кво вре­ме и бар ни­је би­ло сек­су­ал­них бо­ле­сти од ко­јих се сто­по­стот­но уми­ре. 2. Је­дан вре­ме­шни по­зна­ник из обли­жњег се­ла, ко­ји је, украв­ши шун­ку да му се на­ђе за сва­ки слу­чај, сво­је­вре­ме­но по­бе­гао у пар­ти­за­не („у шу­му“, ка­ко се не­кад го­во­ри­ло), јер му је до­са­ди­ло да ра­ди по ку­ћи, са­да већ 50 (и сло­ви­ма: пе­де­сет го­ди­на) при­ма цар­ску пен­зи­ју и још ку­ка што ни­је као не­ки бив­ши ди­рек­то­ри до­би­јао днев­ни­це(!?). Ка­ко чо­век да до­би­ја днев­ни­це, кад је оти­шао у пен­зи­ју са 30 го­ди­на, у го­ди­на­ма у ко­ји­ма да­на­шњи клин­ци ма­шта­ју о по­слу. (О бу­ду­ћој пен­зи­ји и не раз­ми­шља­ју, јер им је го­ми­ла ве­чи­тих пен­зи­о­не­ра по­је­ла бу­дућ­ност.) Па он днев­ни­це до­би­ја већ по­ла ве­ка, јер се­ди ку­ћи, чач­ка уво и че­ка пр­ви да про­тег­не но­ге до бан­ке. За­што на­во­дим овог ли­ка. Па, ето и он има не­што чи­ме мо­же да се по­но­си, за­хва­љу­ју­ћи уче­шћу у не­чем што се не­кад на­зи­ва­ло ре­во­лу­ци­јом. Ни­је џа­ба крао ту шун­ку. Има­ће и он, си­ро­ма, о че­му да при­ча уну­ци­ма, ако их бу­де имао не­кад, то јест. 3. Све ово на­пред ре­че­но, за­пра­во је је­дан не­прин­ци­пи­је­лан увод у на­ја­ву де­ве­те го­ди­шњи­це чу­ве­не Пе­то­ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је. До­бро, ап­сол­ви­ра­ли смо да ше­стог ок­то­бра ни­је за­пра­во ни­кад ни би­ло, за­хва­љу­ју­ћи Ко­шту­ни­ци и оста­лим де­сни­чар­ским кон­зер­ва­тив­ци­ма. Ка­ко се при­ми­че­мо де­се­тој ју­би­лар­ној об­љет­ни­ци, све је ви­ше оних ко­ји се пи­та­ју да ли је би­ло и Пе­тог ок­то­бра. Што би ре­кли от­по­ра­ши: Мно­го сте исти! Све је исто, са­мо Сло­бе не­ма. Ама се Да­чић др­жи отлич­но. Не­што се пи­там о че­му ће не­ки пе­то­ок­то­бар­ци јед­ног да­на да при­ча­ју уну­ци­ма? За­и­ста, је ли би­ло Пе­тог ок­то­бра? Датум: 23.09.2009. Љу­ба бе­ше до­бар друг Љу­бу Ко­ла­ро­ва упо­знао сам, ако се та­ко мо­же ре­ћи, 6. ок­то­бра 2000. го­ди­на ују­тру, у про­сто­ри­ја­ма та­да­шњег ДП Ра­дио М, дру­штве­ног пред­у­зе­ћа ко­је је у окви­ру сво­је де­лат­но­сти оба­вља­ло еми­то­ва­ње ра­дио и те­ле­ви­зиј­ског про­гра­ма. На­кон што је Ми­ло­ше­вић и зва­нич­но „пу­као“ у фир­ме ва­жне по но­ву власт (а ту, из­ме­ђу оста­лог, спа­да­ју ваљ­да и ме­ди­ји) на­хр­ли­ли су ра­зни кри­зни шта­бо­ви, на­о­ру­жа­ни свим и сва­чим, јер Ре­во­лу­ци­ја не мо­же да че­ка. Љу­ба Ко­ла­ров, је­дан од ло­кал­них во­ђа та­да­шњег До­са, ни­је уја­хао у ДП Ра­дио М на бе­лом ко­њу, ни­је ма­хао пи­што­љем или ка­ла­шњи­ко­вом, не­го је она­ко кул & опу­ште­но уше­тао у но­ви­нар­ски деск. Ме­ђу нас но­ви­на­ре, од ко­јих су не­ки би­ли ве­о­ма гре­шни, с об­зи­ром да су сво­ју од Бо­га да­ту но­ви­нар­ску сло­бо­ду под­ре­ди­ли стра­ху од ре­пре­си­је та­да­шње ес-пе-есов­ско-ју­лов­ско-ра­ди­кал­ске вла­сти. (Да­нас је Бо­гу фа­ла, сло­бо­да но­ви­на­ра уз­на­пре­до­ва­ла, а ви­ше их ни не стре­ља­ју – је­ди­но што слу­же, ако не баш ис­тој тој вла­сти, оно бар ве­о­ма слич­ном, под прет­њом нај­ре­пре­сив­ни­јег за­ко­на о ин­фор­ми­са­њу – али ово ни­је те­ма оно­га о че­му сам же­лео да го­во­рим.) Да­кле, Љу­бо­мир Ко­ла­ров је, у дру­штву не­ко­ли­ци­не ка­ма­ра­да из исте ре­во­лу­ци­је, уше­тао у ДП Ра­дио М (ко­је је вр­ло бр­зо за­тим ево­лу­и­ра­ло у ЈП Ра­дио-те­ле­ви­зи­ја М, јав­но пред­у­зе­ће ко­је је ка­сни­је при­ва­ти­зо­ва­но и ко­је да­нас ви­ше не по­сто­ји, или по­сто­ји, а да ми о то­ме ни­смо оба­ве­ште­ни?), ре­кав­ши да ни­ко не­ма че­га да се пла­ши. Вр­ло бр­зо, но­ва ре­во­лу­ци­о­нар­на власт је пре­у­зе­ла ову ме­диј­ску фир­му и све је кре­ну­ло већ по­зна­тим то­ком, ко­ји нас је од­вео у срећ­ни­ју бу­дућ­ност, ко­ја се да­нас зо­ве Ово­ме Се Ни­смо На­да­ли Ни У Нај­лу­ђим Сно­ви­ма. Ше­сти ок­то­бар је тра­јао са­мо тих не­ко­ли­ко тре­ну­та­ка, а он­да су се ства­ри по­че­ле од­ви­ја­ти као у оном чу­ве­ном фил­му Чу­де­сан слу­чај Бен­џа­ми­на Ба­то­на, са Бре­дом Пи­том у гласвној уло­зи, где вре­ме те­че уна­зад. Из пе­тог ок­то­бра вра­ти­ли смо се по­но­во у че­твр­ти, па у тре­ћи и та­ко ре­дом. Да­нас смо опет у ве­се­лим де­ве­де­се­тим, с тим што не­ма ви­ше Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа. На­жа­лост, јер је­ди­но је он мо­гао да по­ка­же где се на­ла­зи ме­сто по­по­ви­ма ко­ји си­лу­ју му­шку де­цу, а бра­не одр­жа­ва­ње геј па­ра­де, или ква­зи­ин­те­лек­ту­ал­ци­ма са за­вр­ше­ним ква­зи­фа­кул­те­ти­ма жи­во­пи­сних на­зи­ва, или „по­ште­ној ин­те­ли­ген­ци­ји“ оли­че­ној у ге­рон­то­ло­шкој ор­га­ни­за­ци­ји зва­ној СА­НУ, ко­ја се ла­жно пред­ста­вља као мо­зак Ср­би­је, а ни­је ус­пе­ла да сми­сли ни­шта што би уна­пре­ди­ло на­ци­ју, сем ме­мо­ран­дум­ских ба­ље­зга­ри­ја и оста­лих на­чер­та­ни­ја, због че­га смо ту где смо. На­жа­лост, јер је имао по­ли­ци­ју ко­ја се ни­је усе­ра­ва­ла од не­ко­ли­ко „обра­за“, или „две­ри“ и оста­лих ква­зи­до­ма­ћин­ско-ква­зи­па­три­от­ско-ман­ти­ја­шких и иних „су­ве­ни­ра“, ко­ји­ма се Ср­би­ја да­нас ки­ти, као пи­ја­ни ва­шар­ски ка­ба­да­хи­ја ла­жним ор­де­њем са бу­вља­ка. На­жа­лост. Али, ка­кве то има ве­зе са Љу­бом Ко­ла­ро­вим? Па, не баш ди­рект­не, али узроч­но-по­сле­дич­не мо­гло би се ре­ћи. То што се ње­му де­си­ло у Пра­гу, ка­да је, као и оста­ли на­ви­ја­чи Цр­ве­не зве­зде фа­со­вао од че­шке по­ли­ци­је, са­мо је по­ка­за­ло шта Евро­па ми­сли о Ср­би­ји и ко­ли­ко во­ли Ср­бе. Ствар је у то­ме што је Љу­ба (или је био, ако је ис­кљу­чен у ме­ђу­вре­ме­ну?) члан стран­ке ко­ја се на­ла­зи на че­лу ко­а­ли­ци­је За европ­ску Ср­би­ју (ЗЕС), ко­ја вр­ши власт у овој зе­мљи. А на вла­сти је јер је по­бе­ди­ла на из­бо­ри­ма, за­хва­љу­ју­ћи по­ве­ре­њу на­ро­да, ко­ји је оче­ки­вао да ће јед­ном ипак иза­ћи из Там­ног Ви­ла­је­та ква­зи­до­ма­ћин­ске, ква­зи­па­три­от­ске и ман­ти­ја­шке Ср­би­је и при­ћи Евро­пи и европ­ским вред­но­сти­ма. До­бро, тач­но је да Ре­во­лу­ци­ја је­де сво­ју де­цу. И за­то, ње­го­ва не­дав­на сме­на са функ­ци­је чла­на Град­ског ве­ћа у Срем­ској Ми­тро­ви­ци (ви­де­ти на стра­ни 3. и 4.), ни­ко­ме не зна­чи ни­шта спек­та­ку­лар­но. Сем мо­жда ње­му. Али Љу­ба Ко­ла­ров је то (о Ре­во­лу­ци­ји & Де­ци, то јест) мо­рао по­не­што зна­ти, ако је већ ре­шио да се ба­ви по­ли­ти­ком. Јер, све се ме­ња сем ка­ме­ња. Да ли се ви­ше про­ме­нио Љу­бо­мир Ко­ла­ров, или по­ли­ти­ка због ко­је је оног 6. ок­то­бра 2000. го­ди­не по­бед­нич­ки умар­ши­рао у ДП Ра­дио М? Зар ва­жно је?   www.m-novine.com © Сремске недељне "М" новине 2009. All Rights Reserved