Датум: 09.12.2009. ИН­ТЕР­ВЈУ: ЉИ­ЉА­НА СМАЈ­ЛО­ВИЋ, ПРЕД­СЕД­НИ­ЦА УНС- Закон о информисању ће пасти на уставном суду Пре око два и по ме­се­ца, у ор­га­ни­за­ци­ји срем­ско­ми­тро­вач­ког Сир­ми­ју­мар­та, би­ла је за­ка­за­на па за­тим без обра­зло­же­ња от­ка­за­на ''до даљ­њег, на нео­д­ре­ђе­но вре­ме'' три­би­на о сло­бо­ди ме­ди­ја, на ко­јој је гост тре­ба­ло да бу­де Љи­ља­на Смај­ло­вић, пред­сед­ни­ца Удру­же­ња но­ви­на­ра Ср­би­је. Три­би­на је би­ла пла­ни­ра­на не­по­сред­но на­кон усва­ја­ња фа­мо­зног ''Дин­ки­ће­вог'', ан­ти­де­мо­крат­ског и ан­ти­е­вроп­ског За­ко­на о ин­фор­ми­са­њу, па је ње­на за­бра­на би­ла до­жи­вље­на као ''ди­сци­плин­ска ме­ра'' вла­да­ју­ћег ре­жи­ма про­тив ор­га­ни­за­то­ра и уче­сни­ка три­би­не. Да­нас, два и по ме­се­ца на­кон овог не­ми­лог до­га­ђа­ја, по­што је већ по­ста­ло са­свим очи­глед­но да се ка­зне­не ме­ре но­вог за­ко­на не при­ме­њу­ју, пи­та­мо Љи­ља­ну Смај­ло­вић за њен ко­мен­тар у ве­зи оно­га што се де­ша­ва­ло с њом по пи­та­њу до­но­ше­ња по­ме­ну­тог За­ко­на: – Ми­слим да ми се ра­ни­је ни­је не­што слич­но де­ша­ва­ло, али мо­гу да схва­тим нер­во­зу вла­сти ко­ја мо­жда у ме­ни ви­ди не­ко­га ко се су­прот­ста­вио вла­да­ју­ћој ко­а­ли­ци­ји око не­ког ва­жног про­јек­та. Чи­ни ми се да је тај За­кон о ин­фор­ми­са­њу био до­ста ва­жан про­је­кат, ако не за област но­ви­нар­ства он­да сва­ка­ко за од­но­се уну­тар вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је. О то­ме је ја­ко мно­го ови­си­ло и ме­ни је у јед­ном не­фор­мал­ном раз­го­во­ру је­дан ви­со­ки пред­став­ник ОЕБС–а ма­ње ви­ше при­знао да је по­сто­ја­ла за­бри­ну­тост за оп­ста­нак вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је ка­да је у пи­та­њу до­но­ше­ње тог За­ко­на. Из­гле­да да је од стра­не вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је ствар би­ла пре­ста­вље­на та­ко да би уко­ли­ко се не из­гла­са тај За­кон мо­гло до­ћи до рас­па­да вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је. Та­ко је ство­ре­на ат­мос­фе­ра из ко­је се на­ме­ће те­за да је бо­ље из­гла­са­ти је­дан лош за­кон не­го да пад­не јед­на „до­бра вла­да“. Чи­та­ва ова си­ту­а­ци­ја је мо­гла ути­ца­ти на то да ја, као не­ко ко се су­прот­ста­вља до­но­ше­њу та­квог За­ко­на, по­ста­нем не­по­жељ­на на јед­ној три­би­ни. Ма­да ни да­нас не мо­гу да раз­у­мем од­лу­ку да се три­би­на не одр­жи, јер та­кве три­би­не су би­ле до­бра при­ли­ка за власт да из­не­се сво­је ар­гу­мен­те и обра­зло­жи сво­је ста­во­ве. До­ду­ше, кад је реч о За­ко­ну о јав­ном ин­фор­ми­са­њу, чак ни они ко­ји су пред­ла­га­ли За­кон ни­су га бра­ни­ли у јав­но­сти. Ма­ло је би­ло љу­ди ко­ји су би­ли спрем­ни да овај За­кон бра­не. Ја сам јед­ном са не­ком иро­ни­јом при­ме­ти­ла да је је­ди­на осо­ба од јав­них лич­но­сти, ко­ја је по­др­жа­ла тај За­кон, би­ла Је­ле­на Кар­ле­у­ша, ко­ја је то про­пра­ти­ла ко­мен­та­ром да ето и ти но­ви­на­ри сва­шта пи­шу о њој и да их у то­ме тре­ба спре­чи­ти. Осим Је­ле­не Кар­ле­у­ше, је­ди­но је још Сла­ви­ша Ле­кић у Да­на­су бра­нио тај За­кон. Ко­ли­ко је тај За­кон ди­ску­та­би­лан, о то­ме нај­бо­ље го­во­ри чи­ње­ни­ца да је на сед­ни­ци Скуп­шти­не при­ли­ком ње­го­вог до­но­ше­ња, би­ло свих 250 по­сла­ни­ка, као и ко­ли­ко бу­де ка­да се кон­сти­ту­и­ше др­жа­ва. А и по­ред то­га што ова власт има и дру­гих при­ја­те­ља, ис­па­ло је да су у од­бра­ну до­но­ше­ње но­вог за­ко­на о ин­фор­ми­са­њу уста­ли са­мо Је­ле­на Кар­ле­у­ша и Сла­ви­ша Ле­кић. Ту је до­ста хра­бар био Мла­ђан Дин­кић, али ње­му сам већ јав­но за­ме­ри­ла, па мо­гу да то по­но­вим и за ва­ше но­ви­не, да ни­је био пот­пу­но исти­но­љу­бив. Он је као раз­ло­ге да се тај За­кон до­не­се по­ми­њао го­вор мр­жње и пор­но­граф­ске са­др­жа­је, а то­га се овај За­кон уоп­ште не до­ти­че. На­рав­но, Мла­ђан Дин­кић је знао да ће ова­квим сво­јим ста­вом иза­зва­ти одо­бра­ва­ње код љу­ди ко­ји­ма се пре­вр­ће утро­ба ка­да се у сред­стви­ма ин­фор­ми­са­ња су­срет­ну са го­во­ром мр­жње или пор­но­граф­ским са­др­жа­јем, али на жа­лост Мла­ђан Дин­кић је об­ма­нуо гра­ђа­не јер тај За­кон ни­шта но­во не го­во­ри о овим аспек­ти­ма. То за­пра­во зна­чи да је За­кон не­мо­гу­ће бра­ни­ти и ни­је ми ја­сно за­што се он­да та­кви за­ко­ни до­но­се. Мла­ђан Дин­кић је ина­че чо­век ко­ји је на­ви­као да ис­те­ра оно што хо­ће, нај­че­шће и по сва­ку це­ну, та­ко да за­ви­сно од кон­тек­ста у ко­ме се на­ла­зи он мо­же би­ти ве­о­ма до­бар са­ве­зник, али и ве­о­ма де­струк­ти­ван. Кад раз­ми­шљам о Мла­ђа­ну Дин­ки­ћу, то ме асо­ци­ра на уло­гу Не­мач­ке у рас­па­ду Ју­го­сла­ви­је. Не­мач­ка је у Европ­ској уни­ји би­ла као Мла­ђан Дин­кић у срп­ској Вла­ди. Иако су сим­па­ти­је Евро­пе, кон­крет­но Ен­гле­ске и Фран­цу­ске, би­ле на стра­ни очу­ва­ња Ју­го­сла­ви­је, ни­ко, због сво­јих лич­них ин­те­ре­са, ни­је же­лео да се су­прот­ста­ви Не­мач­кој, ко­ја је по сва­ку це­ну ста­ја­ла на ста­но­ви­шту пра­ва Сло­ве­ни­је и Хр­ват­ске да се от­це­пе од Ју­го­сла­ви­је. Оно што је та­ко­ђе ва­жно у ве­зи са до­но­ше­њем ова­квог За­ко­на био је и мо­ме­нат ка­да је Срп­ска на­род­на стран­ка (СНС) оства­ри­ла до­бре ре­зул­та­те на из­бо­ри­ма, па вла­да­ју­ћа ко­а­ли­ци­ја ни­је би­ла ра­да да се су­прот­ста­вља упор­ним на­сто­ја­њи­ма Мла­ђа­на Дин­ки­ћа да се За­кон о ин­фор­ми­са­њу из­гла­са. Ка­кав је Ваш ко­мен­тар по пи­та­њу раз­ли­чи­тих ста­во­ва УН­СА–а и НУНС–а по­во­дом до­но­ше­ња За­ко­на о ин­фор­ми­са­њу? Ка­да се по­ја­вио На­црт за­ко­на на сај­ту Ми­ни­стар­ства, Ни­но Бра­је­вић је не­га­тив­но оце­нио тај За­кон, док га је На­де­жда Га­ће по­др­жа­ла уз обра­зло­же­ње да је „ба­ти­на из ра­ја иза­шла“. Мо­гу­ће да је НУНС имао не­ке кон­так­те са Г17 плус и мо­гу­ће је да је ве­ро­вао да ће то би­ти је­дан до­бар За­кон, без де­таљ­ни­јег чи­та­ња? Сем то­га, ми­ни­стар Не­бој­ша Бра­дић је јав­но из­ја­вио да ће на­кон до­но­ше­ња тог За­ко­на „це­на ла­жи би­ти ве­о­ма ви­со­ка“, а да је исто­вре­ме­но го­во­рио не­и­сти­ну да се пре пи­са­ња на­цр­та за­ко­на кон­сул­то­вао са но­ви­нар­ским удру­же­њи­ма. Он се ни­је кон­сул­то­вао са УНС–ом, а ни­сам си­гур­на ни да се кон­сул­то­вао ни са НУНС–ом. Он је мо­жда њи­ма са­мо у оп­штим цр­та­ма по­хва­лио За­кон, а они су, мо­жда због јед­ног по­ве­ре­ња ко­је је од ра­ни­је по­сто­ја­ло, ње­му по­ве­ро­ва­ли да је то та­ко, без па­жљи­ви­јег чи­та­ња. Ми у УНС–у има­мо од­лич­ног адво­ка­та, Зо­ра­на Ла­ки­ће­ви­ћа, ко­ји је од­мах ре­као да је За­кон гро­зан, али ја сам ипак же­ле­ла да чу­јем и дру­га ми­шље­ња. За­мо­ли­ла сам за сво­је ми­шље­ње углед­ну аме­рич­ку адво­кат­ску кан­це­ла­ри­ју Ко­ринг­тон & Бер­линг (чи­је је кан­це­ла­ри­ја да­ла и др­жав­ног ту­жи­о­ца Аме­ри­ке у Оба­ми­ној ад­ми­ни­стра­ци­ји), а ко­ја је ина­че би­ла упо­зна­та и са ста­рим Ми­ло­ше­ви­ће­вим За­ко­ном из 1998. го­ди­не. Овој адво­кат­ској ку­ћи, ко­ја озбиљ­но ра­ди свој по­сао, би­ло је по­треб­но ви­ше вре­ме­на да по­гле­да тај За­кон не­го што је тре­ба­ло вре­ме­на они­ма ко­ји су тај За­кон пи­са­ли, али сам од њих до­би­ла ми­шље­ње ко­је се го­то­во по­ду­да­ра са ми­шље­њем на­шег адво­ка­та. То дру­го ми­шље­ње ми је би­ло ва­жно пре све­га због то­га што у Ср­би­ји има­мо два но­ви­нар­ска удру­же­ња, и док ми у УНС–у има­мо не­га­ти­ван став пре­ма том За­ко­ну, до­тле НУНС тај исти За­кон по­др­жа­ва. Адво­кат Курт Ви­нер из по­ме­ну­те кан­це­ла­ри­је се у на­ше име обра­тио Устав­ном су­ду и на­вео ства­ри ко­је чак ни­су на­ве­ли ни наш ом­буд­сман са сво­јим екс­пер­ти­ма, а ве­за­не су за оце­ну устав­но­сти тог За­ко­на. Курт Ви­нер је на­вео раз­ло­ге ко­ји се ти­чу аспек­та не­за­ви­сно­сти суд­ства, јер у За­ко­ну не пи­ше да ће су­ди­ја про­це­ни­ти не­го ка­ко ће су­ди­ја по­сту­пи­ти на од­ре­ђе­ни на­чин по од­ре­ђе­ном пи­та­њу, а то је атак на не­за­ви­сно суд­ство. Ко­ли­ко ће тре­ба­ти до про­ме­не но­вог За­ко­на с об­зи­ром да се као та­кав не при­ме­њу­је? Убе­ђе­на сам да ће Устав­ни суд да сру­ши тај За­кон, или бар не­ке ње­го­ве де­ло­ве. Ка­да се то де­си он­да ова власт има при­ли­ке да ка­же – тре­ба нам но­ви За­кон, јер ви­ше не­ма свр­хе да се пра­ве би­ло ка­кве из­ме­не и до­пу­не За­ко­на. То ће да­кле, би­ти но­ви мо­ме­нат да власт по­ка­же до­бру во­љу и при­сту­пи до­но­ше­њу но­вог За­ко­на. Очи­глед­но је да је до­но­ше­ње овог За­ко­на по­слу­жи­ло очу­ва­њу вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је, од­но­сно да су раз­ло­зи са­свим по­ли­тич­ке при­ро­де, а да при том ни­ко ни­је бри­нуо о ста­њу у ме­ди­ји­ма. Про­коц­ка­но је це­ло ле­то и про­пу­ште­но вре­ме у ко­ме су но­ви­нар­ске асо­ци­ја­ци­је тре­ба­ле да се ба­ве на­чи­ни­ма ка­ко да се по­мог­не на­шој ин­ду­стри­ји и очу­ва­њу на­ших рад­них ме­ста. Уме­сто да се ба­ви ти­ме, власт се ба­ви­ла нео­збиљ­ним ства­ри­ма као што је до­но­ше­ње ова­квог јед­ног За­ко­на, ми смо се ба­ви­ли кри­ти­ком тог За­ко­на и це­ла си­ту­а­ци­ја је не­ка­ко из­ми­го­љи­ла из ру­ку. Јер, власт ни­шта ни­је учи­ни­ла у то­ме да по­мог­не ме­диј­ској ин­ду­стри­ји, а ми чак ни­смо би­ли у си­ту­а­ци­ји да тај не­мар вла­сти кри­ти­ку­је­мо, већ смо се ба­ви­ли дру­гим ства­ри­ма. И ја се по­ма­ло осе­ћам кри­вом због то­га, јер да се ни­смо ба­ви­ли кри­ти­ком ло­шег За­ко­на о ин­фор­ми­са­њу, ба­ви­ли би­смо се сми­шља­њем и пред­ла­га­њем ме­ра ко­је др­жа­ва тре­ба да учи­ни ка­ко би по­мо­гла ме­ди­ји­ма. Ми смо ов­де још увек ор­га­ни­зо­ва­ни на ба­зи би­знис-мо­де­ла у сфе­ри ме­ди­ја, док с дру­ге стра­не, Аме­ри­ка ко­ја је тај мо­дел из­ми­сли­ла, са­да тра­жи на­чи­не да из ње­га иза­ђе, ка­ко би ус­пе­ла да спа­си ме­ди­је чи­ји би оп­ста­нак мо­гао би­ти до­ве­ден у пи­та­ње. Има чак пред­ло­га да штам­па­ни ме­ди­ји бу­ду не­про­фи­та­бил­не фир­ме о ко­ји­ма ће во­ди­ти бри­гу дру­ги, што по­ма­ло под­се­ћа на со­ци­ја­ли­стич­ки на­чин раз­ми­шља­ња и што ве­ро­ват­но не­ће про­ћи код за­ко­но­да­ва­ца, али то сва­ка­ко са­мо по се­би го­во­ри да се у све­ту уве­ли­ко тра­же дру­га­чи­ја ре­ше­ња од по­сто­је­ћих. Да­на­шњи на­чин у Ср­би­ји по­ма­ло ли­чи на фе­у­дал­ни – власт има сво­је ми­ље­ни­ке ко­је ма­те­ри­јал­но по­ма­же? То су Уго­во­ри по по­сто­је­ћим про­јек­ти­ма, као ре­ци­мо са Ми­ни­стар­ством здра­вља, енер­ге­ти­ке итд. Ти ме­ди­ји, ко­ји има­ју та­кве уго­во­ре, су ве­о­ма срећ­ни због то­га, јер то су од­лич­ни уго­во­ри. То је об­лик др­жав­ног па­тро­на­та и ја­сно је да се про­јек­ти мо­гу ура­ди­ти та­ко да их, без об­зи­ра ко на њих кон­ку­ри­ше, мо­гу до­би­ти они ме­ди­ји ко­ји­ма ми­ни­стар­ство же­ли да их да. Та­кве од­лу­ке се до­не­се у по­ли­тич­ким цен­три­ма и слу­же то­ме да се по­мог­ну ме­ди­ји ко­ји су по­ли­ти­ча­ри­ма „сим­па­тич­ни“. Ако је вла­сти за­и­ста ста­ло до ин­фор­ми­са­ња. као јед­не спе­ци­фич­не де­лат­но­сти. он­да она мо­же да сми­сли раз­не на­чи­не ка­ко да тим ме­ди­ји­ма по­мог­не. То је исто као кад власт ре­ци­мо же­ли да има ин­ду­стри­ју чи­сте во­де, он­да она мо­же до­не­ти ме­ре ко­ји­ма мо­же то и да по­стиг­не. Ис­тра­жи­ва­ња у Аме­ри­ци су по­ка­за­ла да у јед­ној ло­кал­ној сре­ди­ни, у ко­јој се ре­ци­мо уга­си је­дан ло­кал­ни ме­ди­ји, без об­зи­ра да ли штам­па­ни или елек­трон­ски – на­кон са­мо го­ди­ни да­на ко­руп­ци­ја зна­чај­но по­ра­сте. То је до­ка­за­но. Ако је та­ко у јед­ној Аме­ри­ци, где осим ло­кал­ног ме­ди­ја по­сто­ји уре­ђен си­стем, мо­же­те ми­сли­ти ка­ко је то тек ов­де. Хо­ћу да ка­жем да ми ни­смо нај­ва­жни­ја ин­ду­стри­ја у зе­мљи, али ипак де­мо­крат­ски по­ли­тич­ки си­стем, за ко­ји смо се ми де­кла­ра­тив­но опре­де­ли­ли, ни­је мо­гућ без штам­пе и елек­трон­ских ме­ди­ја. Ме­ди­ји су је­ди­на ин­ду­стри­ја без ко­јих је не­мо­гу­ће оства­ри­ти де­мо­крат­ски по­ли­тич­ки си­стем. Остао је за­пам­ћен Ваш „не­у­о­би­ча­је­ни“ ин­тер­вју са Бо­ри­сом Та­ди­ћем, об­ја­вљен у По­ли­ти­ци. Ка­ко је до то­га до­шло? До тог ин­тер­вју је до­шло на ини­ци­ја­ти­ву ка­би­не­та пред­сед­ни­ка Та­ди­ћа. То је ина­че би­ло на­кон отво­ре­ног пи­сма Бо­ри­са Та­ди­ћа По­ли­ти­ци због ње­го­вог не­за­до­вољ­ства у ве­зи са об­ја­вље­ним тек­стом у По­ли­ти­ци по­во­дом на­пи­са та­бло­и­да о имов­ном ста­њем бив­шег, по­кој­ног гра­до­на­чел­ни­ка Бе­о­гра­да Не­на­да Бог­да­но­ви­ћа. Ја сам од­го­во­ри­ла на ре­а­го­ва­ња Бо­ри­са Та­ди­ћа на стра­ни­ца­ма По­ли­ти­ке, а на­кон то­га ми се ја­вио пред­сед­ни­ков са­вет­ник и пред­ло­жио да По­ли­ти­ка об­ја­ви ин­тер­вју са пред­сед­ни­ком Ре­пу­бли­ке Бо­ри­сом Та­ди­ћем. Ми смо то на­рав­но ра­до при­хва­ти­ли, јер сва­ка но­ви­на на­сто­ји да има ин­тер­вју са пред­сед­ни­ком Ре­пу­бли­ке, и на до­го­во­ре­ни ин­тер­вју је оти­шао Вла­ди­мир Ра­до­ми­ро­вић, мој за­ме­ник (ко­ји је сво­је­вре­ме­но био и уред­ник Ре­пор­те­ра у вре­ме ка­да се тај ма­га­зин на­шао под при­ти­ском вла­сти због об­ја­вље­ног спи­ска по­ли­ца­ја­ца ко­је тра­жи Ха­шки три­бу­нал). Ка­да је оти­шао да ин­тер­вју­и­ше пред­сед­ни­ка Вла­ди­мир Ра­до­ми­ро­вић је на­и­шао на мо­је тек­сто­ве у По­ли­ти­ци ко­ји су сто­ја­ли у ка­би­не­ту Бо­ри­са Та­ди­ћа, стра­ни­ца ра­ши­ре­них на ка­на­бе­ту. Пред­сед­ник Ре­пу­бли­ке је у свом отво­ре­ном пи­сму тра­жио да ја, од­но­сно ре­дак­ци­ја По­ли­ти­ке пре­да­мо све што има­мо у ве­зи са ин­фор­ма­ци­јом о имов­ном ста­њу Не­на­да Бог­да­но­ви­ћа, а ја сам му од­го­во­ри­ла да ми сво­је из­во­ре ин­фор­ма­ци­ја не ода­је­мо. Због то­га, Бо­рис Та­дић је у ин­тер­вјуу Вла­ди­ми­ру Ра­до­ми­ро­ви­ћу ре­као да сам ја об­ма­ну­ла јав­ност, јер он ни­кад ни­је тра­жио да ја ње­му пре­дам сво­је из­во­ре ин­фор­ма­ци­ја, не­го да то про­сле­дим над­ле­жним ор­га­ни­ма, као и све што имам у ве­зи са тим. Та­ко је и у том то­ну те­као тај ин­тер­вју с тим што је вер­зи­ја ко­ја је иза­шла у По­ли­ти­ци об­ја­вље­на у скра­ће­ном об­ли­ку. Ка­да смо ски­ну­ли тај ин­тер­вју, по­сла­ли смо га са­вет­ни­ку пред­сед­ни­ке Ре­пу­бли­ке на ауто­ри­за­ци­ју. На­рав­но, ја сам као и увек сма­тра­ла да је ауто­ри­за­ци­ја са­мо при­ли­ка за са­го­вор­ни­ка да у јав­ност не оде не­ка по­гре­шно ин­тер­пре­ти­ра­на од­но­сно не­до­ре­че­на ми­сао, а ни­ка­ко су­штин­ска из­ме­на оно­га о че­му са­го­вор­ник го­во­ри. Ауто­ри­за­ци­ја по­сто­ји са­мо у ин­те­ре­су чи­та­ла­ца, а не у ин­те­ре­су са­го­вор­ни­ка, ко­ји се мо­жда по­ка­јао за не­што што је ре­као, па би са­да то да ис­пра­ви. Због та­квих ства­ри ја сам увек би­ла про­тив то­га да се ин­тер­вјуи ра­де имеј­лом. Ина­че пре овог су­ко­ба са Бо­ри­сом Та­ди­ћем, има­ли смо та­ко­ђе бла­жи су­коб са Че­до­ми­ром Јо­ва­но­ви­ћем, ко­ји је тра­жио да се део ње­го­вог од­го­во­ра на но­ви­нар­ско пи­та­ње из­ме­ни, а на шта ја ни­сам при­ста­ла. Има­ли смо и при­мер Ми­лан­ке Ка­рић, ко­ја се сво­је­вре­ме­но кан­ди­до­ва­ла за не­што и ко­ја је тра­жи­ла да се њен ин­тер­вју ра­ди­кал­но из­ме­ни. По­што ни­смо мо­гли да на­ђе­мо бо­ље ре­ше­ње ми смо об­ја­ви­ли и сво­ју вер­зи­ју ине­тр­вјуа, али и ње­ну пот­пу­но из­ме­ње­ну вер­зи­ју , па је то де­ло­ва­ло при­лич­но ко­мич­но. Ипак, без об­зи­ра ко­ли­ко је то мо­жда за­бав­но за чи­та­о­це, то се мо­же по­сма­тра­ти као тра­ће­ње про­сто­ра и за­то је при­лич­но ри­скант­но об­ја­вљи­ва­ти ова­кве ства­ри, јер би чи­та­о­ци има­ли пу­но пра­во да на то са не­го­до­ва­њем ре­а­гу­ју. Ипак, том при­ли­ком смо то ура­ди­ли, јер смо же­ле­ли да по­ка­же­мо ка­ко тре­ба да се по­на­ша­ју озбиљ­ни по­ли­ти­ча­ри, а да не на­ру­ши­мо од­ре­ђе­не стан­дар­де ко­је По­ли­ти­ка као лист има. Ка­да смо ин­тер­вју са пред­сед­ни­ком Ре­пу­бли­ке по­сла­ли на ауто­ри­за­ци­ју, ње­гов ка­би­нет нам је од­го­во­рио да ни­је за­до­во­љан ин­тер­вју­ом и да сма­тра да до­ста ства­ри из ње­га тре­ба из­о­ста­ви­ти. Ка­да сам ја пи­та­ла шта ви пред­ла­же­те, он­да сам из ка­би­не­та до­би­ла до­ста дру­га­чи­ју вер­зи­ју тог ин­тер­вјуа. Ја сам им од­го­во­ри­ла да на та­кву ко­рек­ци­ју не при­ста­јем, јер и сам За­кон да­је за пра­во но­ви­на­ру да об­ја­ви ве­ро­до­стој­ну вер­зи­ју из тог ин­тер­вјуа. Кон­крет­но, из ње­го­ве ис­пра­вље­не вер­зи­је из­о­ста­ли су они де­ло­ви у ко­ји­ма сам ја на­вод­но об­ма­ну­ла јав­ност и фал­си­фи­ко­ва­ла чи­ње­ни­це. Али ја не мо­гу да са­кри­јем од чи­та­ла­ца По­ли­ти­ке да пред­сед­ник Ре­пу­бли­ке ми­сли да сам ја фал­си­фи­ка­тор и об­ма­њи­вач јав­но­сти. Дру­гим ре­чи­ма ако се пред­сед­ник Ре­пу­бли­ке пре­до­ми­слио, па сад ми­сли да ви­ше ни­сам об­ма­њи­вач јав­но­сти и фал­си­фи­ка­тор, он­да то тре­ба да се ка­же. По­сле то­га сам до­би­ла по­ру­ку да не мо­же­мо да об­ја­ви­мо ори­ги­нал­ну вер­зи­ју ин­тер­вјуа, то јест да мо­же­мо да об­ја­ви­мо са­мо њи­хо­ву вер­зи­ју ко­ја је сти­гла из ка­би­не­та пред­сед­ни­ка, или ни јед­ну дру­гу. Ја сам оста­ла код то­га да то не до­ла­зи у об­зир, јер по­след­њу реч, на­кон ауто­ри­за­ци­је да­је уред­ник, а за­тим ми је ре­че­но: „Па до­бро, Љи­љо, ура­ди ка­ко сма­траш да тре­ба“. И ја сам ура­ди­ла ка­ко сам ми­сли­ла да је нај­бо­ље. Има­ли смо сни­мљен ин­тер­вју, на ко­ме су се ја­сно мо­гле чу­ти упа­ди­це са­вет­ни­ка пред­сед­ни­ка за ме­ди­је, па чак и то да му и сам пред­сед­ник у јед­ном мо­мен­ту ка­же: „Па не да­јеш ти ин­тер­вју не­го ја“. Ја се сла­жем да је об­ја­вљи­ва­ње та­кве вр­сте ин­тер­вјуа мо­жда не­у­о­би­ча­је­но, али сло­жи­ће­те се сам­ном да ни­је уоби­ча­је­но ни то да то­ком тра­ја­ња це­лог ин­тер­вјуа се ту уба­цу­је пред­сед­ни­ков са­вет­ник. Сма­трам да је та­ко не­што ва­жно, ка­ко би чи­та­лац мо­гао да схва­ти це­лу си­ту­а­ци­ју, јер ни­је не­ва­жно да јав­ност зна ка­ко та­кве ства­ри функ­ци­о­ни

www.m-novine.com © Сремске недељне "М" новине 2009. All Rights Reserved