Датум: 21.03.2012. Не­ве­ро­ват­но фа­мо­зно Хте­ла сам овом при­ли­ком да че­сти­там Не­на­ду Ле­ма­ји­ћу, по­кра­јин­ском по­сла­ни­ку ДСС- а (још ко­ји ме­сец) и не­ка­да­шњем пр­вом де-ес-есов­цу у Срем­ској Ми­тро­ви­ци. Хте­ла бих да му че­сти­там, не као не­ка­да­шњем, а не­ки ка­жу бо­га­ми и са­да­шњем пр­вом чо­ве­ку Ко­штун­чи­не пар­ти­је, не­го као пред­сед­ни­ку Од­бо­ра за ре­а­ли­за­ци­ју са­мо­до­при­но­са од 2006. до 2011. го­ди­не. Мај­стор­ски га је рас­пи­сао, мај­стор­ски га је по­тро­шио. Ко­ли­ко и у шта, ми­слим да са­да, по­сле то­ли­ко го­ди­на, ни он сам то не зна. Да­кле, у по­ме­ну­том пе­ри­о­ду не­у­мор­ни Ми­тро­вач­ни су са­ку­пи­ли три ми­ли­о­на евра, мо­жда и ко­ји евро ви­ше, и сав тај но­вац по­ве­ри­ли Не­на­ду Ле­ма­ји­ћу и фа­мо­зном Од­бо­ру за ре­а­ли­за­ци­ју са­мо­до­при­но­са. Ка­жем фа­мо­зном, јер до са­да ни­сам ус­пе­ла да са­знам ко још по­ред г. Ле­ма­ји­ћа се­ди у Од­бо­ру. Од­бор – то сам ја, тј. Од­бор – то је Ле­мјић, или та­ко не­ка­ко? Од­бор је, искре­но се на­дам, до­ма­ћин­ски и ра­ци­о­нал­но рас­по­ла­гао тим сред­стви­ма. У то уоп­ште не­ћу да сум­њам. Оно што ме­не за­ни­ма и што ме је за­ни­ма­ло је за­што Од­бор – од­но­сно Не­над Ле­ма­јић ни­је по­ло­жио ра­чу­не о на­чи­ну на ко­ји су по­тро­ше­на та три ми­ли­о­на евра. На­и­ме, он је Скуп­шти­ни гра­да до­ста­вио два пар­ци­јал­на из­ве­шта­ја, ко­ли­ко знам, за 2010. и 2011. го­ди­ну, али ни­је ком­пле­тан из­ве­штај за свих пет го­ди­на. Ма­да је гра­до­на­чел­ник Срем­ске Ми­тро­ви­це још про­шле го­ди­не из­ра­зио на­ду да ће ком­пле­тан из­ве­штај Ми­тров­ча­ни­ма уско­ро би­ти пре­зен­то­ван. Ис­по­ста­ви­ло се да се гра­до­на­чел­ник Не­ди­мо­вић џа­бе на­дао. А од ис­те­ка са­мо­до­при­но­са про­шла је пу­на го­ди­на. Ме­ђу­тим, и оно што је­сте до­спе­ло у јав­ност, а ти­че се тро­ше­ња са­мо­до­при­но­са у 2010. и 2011. го­ди­ни је упра­во фан­та­стич­но. Не знам ка­ко бих дру­га­чи­је опи­са­ла та до­ку­мен­та (ако се та­ко мо­гу зва­ти) ко­је је пот­пи­сао Не­над Ле­ма­јић и пре­дао Скуп­шти­ни на усва­ја­ње. Да се раз­у­ме­мо, не­мам илу­зи­ја о од­го­вор­но­сти вла­сти, ни о то­ме да не­ко од нас обич­них гра­ђа­на мо­же су­штин­ски да кон­тро­ли­ше оне ко­је са­ми би­ра­мо (сем на из­бо­ри­ма). Не­мам илу­зи­ја о де­мо­кра­ти­ји уоп­ште. Ка­ко и бих, у овим го­ди­на­ма. Ка­жем, не­мам илу­зи­ја о мно­гим ства­ри­ма, али до са­да сам има­ла илу­зи­ја о то­ме да се они ко­ји тре­ба да прав­да­ју по­тро­шен но­вац ма­кар ма­ло тру­де да та њи­хо­ва ра­чу­ни­ца има не­ког сми­сла, да два и два бу­ду че­ти­ри, да има не­ке ло­ги­ке у тим њи­хо­вим из­ве­шта­ји­ма ко­је ''као'' под­но­се Скуп­шти­ни, све по ре­ду и по ''као'' де­мо­крат­ској про­це­ду­ри. Мо­жда та мо­ја илу­зи­ја про­ис­хо­ди из то­га што сам по стру­ци еко­но­ми­ста, ра­чу­но­во­ђа тач­ни­је. У ра­чу­но­вод­ству ле­ва и де­сна стра­на мо­ра­ју да се сла­жу ина­че не ва­ља. За­то сам оста­ла за­па­ње­на ка­да сам иш­чи­та­ва­ла Ле­ма­ји­ће­ве из­ве­шта­је. Са­мо та два су до­вољ­на да се ви­ди до­кле је ба­ха­тост про­фе­со­ра исто­ри­је оти­шла. Не­ћу овом при­ли­ком о то­ме ка­ко је тај но­вац сва­ки Ми­тров­чан до­бро­вољ­но или ма­ње до­бро­вољ­но одва­јао од сво­је пла­те. Не­ћу ни о то­ме да у пи­та­њу уоп­ште ни­је ма­ли но­вац, ни­ти о то­ме шта је у гра­ду ура­ђе­но тим, а шта не­ким дру­гим сред­стви­ма. Не, о то­ме је све ре­че­но. Ов­де је на ре­ду не­што дру­го. Ба­ха­тост, да­кле. Али не она ба­ха­тост ко­ја зна­чи пот­пу­но иг­но­ри­са­ње де­мо­крат­ске про­це­ду­ре, ма шта о њој ми­сли­ли. Ов­де се ра­ди о још го­рој вр­сти ба­ха­то­сти. Оној ба­ха­то­сти по­ли­ти­ча­ра или јав­ног рад­ни­ка, ко­ји ''као'' по­шту­је по­ме­ну­те де­мо­крат­ске про­це­ду­ре, са­мо он­да ка­да би­ва при­ти­снут и на­те­ран на то. Мо­жда бих и раз­у­ме­ла Не­на­да Ле­ма­ји­ћа да је остао до­сле­дан у свом на­у­му да ни­ком не по­ла­же ра­чу­не, као што је био до­сле­дан до 2011. го­ди­не. По­ми­сли­ла бих да је фа­ца, да га ни­ко не мо­же ис­про­во­ци­ра­ти, да фу­ра свој фа­зон. Та­кви­ма се на овим про­сто­ри­ма ди­ве. Али, ни­ка­кве сим­па­ти­је не мо­же да иза­зо­ве чо­век ко­ји се у ства­ри пре­пад­не од ми­шље­ња јав­но­сти, па на бр­зи­ну скле­па не­ке из­ве­шта­је. Као ње­му ста­ло да нам се ис­по­ве­ди?! Па та­ко сав пре­по­до­бан и фи­ни ува­ли од­бор­ни­ци­ма сме­ју­ри­ју од ра­чу­ни­це. Јер, у из­ве­шта­ји­ма Не­на­да Ле­ма­ји­ћа за­и­ста не­ма еле­мен­тар­не ло­ги­ке. Не­ма ни су­штин­ске. Ње­му се сал­до јед­не го­ди­не не сла­же са по­чет­ним ста­њем на­ред­не. Па у јед­ном мо­мен­ту ис­па­да да је Ле­ма­јић од ку­ће до­нео два ми­ли­о­на ди­на­ра, јер дру­га­чи­је не мо­же да бу­де, бар по ње­го­вој ра­чу­ни­ци. У дру­гом мо­мен­ту из­гле­да да је Ле­ма­јић не­где за­ту­рио по­ла ми­ли­о­на. И та­ко ре­дом. Ов­де два ми­ли­о­на, ов­де три, та­мо 82. Ми­слим, ве­ру­јем је да про­фе­сор исто­ри­је не уме да ра­чу­на. Да уме, не би сту­ди­рао исто­ри­ју. Али, баш га пре­те­ра. Шта би­смо на­шли у оста­лим ње­го­вим из­ве­шта­ји­ма да их има­мо. Али на сву сре­ћу по ње­га, а и нас, не­ма­мо их. И бо­ље, јер шта то све вре­ди? Че­му ука­зи­ва­ње на очи­глед­не про­пу­сте? Да је ко­јим слу­ча­јем Ле­ма­јић Не­над ди­рек­тор не­ке при­ват­не фир­ме и да му та­ко из­гле­да­ју за­вр­шни ра­чу­ни, одав­но би био у за­тво­ру, или би пла­ћао ми­ли­он­ске ка­зне. Али, про­фе­сор исто­ри­је иако не зна да ра­чу­на, зна да раз­ми­шља. Из тог раз­ло­га се и ни­је ла­тио при­ват­ног би­зни­са, не­го јав­не слу­жбе. Због ''сит­ни­ца'' и ''гре­ша­ка'' ка­кве су очи­глед­не у Ле­ма­ји­ће­вом из­ве­шта­ју ни је­дан јав­ни слу­жбе­ник до са­да ни­је згла­вио ћор­ку, ни­ти је пла­тио ка­зну. Па не­ће ни Не­над Ле­ма­јић. А што се ти­че тих из­ве­шта­ја, Ле­ма­јић је ко­мот­но мо­гао на­пи­са­ти и да је из град­ског са­мо­до­при­но­са фи­нан­си­ран све­мир­ски про­грам Скуп­шти­не гра­да Срем­ске Ми­тро­ви­ца. И то би ми­тро­вач­ки од­бор­ни­ци усво­ји­ли. Уоп­ште не­мам ди­ле­му. Датум: 07.03.2012. За до­брим ми­шем пра­ши­на се ди­же Одав­но не ви­дех та­кве еуфо­ри­је не­го оно­мад кад су де­мо­кра­те сла­ви­ле до­би­ја­ње ста­ту­са кан­ди­да­та. Чи­ни ми се да та­ко раз­дра­га­ни ни­су би­ли ни у ма­ју 2008. го­ди­не ка­да су као по­бе­ди­ли на пар­ла­мен­тар­ним из­бо­ри­ма. Ја­сно, ово са кан­ди­да­ту­ром мо­жда не­ће мно­го гла­со­ва до­не­ти, али да ни­је ње, кан­ди­да­ту­ре, си­гур­но би мно­го гла­со­ва из­гу­би­ли. Кад се све са­бе­ре и оду­зме, де­мо­кра­те су на до­бит­ку, то је ја­сно, ка­ко ће на­род про­ћи, још ће­мо да ви­ди­мо. Са Евро­пом се ни­кад не зна. Јер она са­ма је чу­до по се­би, и за се­бе. Ево ре­ци­мо, тог да­на ка­да су нам ко­нач­но из­гла­са­ли то да смо са­да и зва­нич­но, што се Европ­ске уни­је ти­че, у ис­тој по­зи­ци­ји као Ма­ке­до­ни­ја, Тур­ска и Цр­на Го­ра, на не­ки­ма од по­по­днев­них ве­сти угле­дах ли­ка ко­ји се у ми­кро­фон но­ви­на­ру из­ја­вљи­вао ка­ко ће у Ср­би­ји сад ко­нач­но схва­ти­ти да им ко­ман­ду­је Не­мач­ка. То са ЕУ је та­ка и та­ка ствар, ве­ли лик, бо­га­ти има да бу­ду још бо­га­ти­ји, си­ро­ти­ња још си­ро­ти­ја, а сви­ма, и бо­га­ти­ма и си­ро­ти­ма има да ко­ман­ду­је Не­мач­ка. И ето, че­сти­там вам кан­ди­да­ту­ру, ре­че из­ве­сни Нај­џел Фа­раж. Сад, не би то би­ло ни­шта нео­бич­но да се не ра­ди о са­свим оп­скур­ној по­ли­тич­кој пер­со­ни ко­ја ни­кад ни­је ус­пе­ла да уђе у До­њи дом ен­гле­ског пар­ла­мен­та, ни­ти је то по­шло за ру­ком би­ло ко­ме из ње­го­ве пар­ти­је. Али, гле чу­да, Ен­гле­зи га би­ра­ли за по­сла­ни­ка Европ­ског пар­ла­мен­та. Ка­ко је то шар­мант­но и нео­до­љи­во. Зна­чи, за ен­гле­ски пар­ла­мент ни­је до­бар, али за европ­ски је­сте. Нај­џел не тр­пи Европ­ску уни­ју, али се­ди у том пар­ла­мен­ту јер, ка­ко је сам об­ја­снио, за то по­сто­ји од­ли­чан раз­лог: Ако ми не­ко ну­ди ћур­ку за Бо­жић (тј. ман­дат), што бих га од­био, за­пи­тао се жи­во­пи­сни Ен­глез? Ах, Ен­гле­зи ... И шта на то ре­ћи? За­и­ста је Европ­ска уни­ја чу­до. И на кра­ју кра­је­ва ве­ли­ка шан­са за мно­ге ко­ји не мо­гу да пре­ђу цен­зус у Ср­би­ји. Те ће­мо јед­ног да­на да би­ра­мо за Европ­ски пар­ла­мент па не­ка та­мо са њи­ма раз­би­ја­ју гла­ву. Да се вра­тим на де­мо­кра­те. Би­ло баш ве­се­ло и са шљо­ки­ца­ма. И кон­фе­та­ма, као да је Но­ва го­ди­на. И би­ла Је­ле­на Три­ван без си­ли­ко­на (Бо­же, а ру­ку у ва­тру бих да­ла да су јој то би­ла при­род­на уста. Баш сам глу­па­ва.) Он­да пред­сед­ник и др­жа­ве и пар­ти­је де­мо­крат­ске ре­као да ће­мо то са Евро­пом ми ура­ди­ти у инат, да ће­мо по­ста­ти чла­но­ви баш у инат. Сад, ја ни­сам баш схва­ти­ла ко­ме у инат, али ни­је ни ва­жно. Ва­жно је да је инат. И он­да је пред­сед­ник при­чао онај виц о ми­ше­ви­ма ко­ји пи­ју ко­њак, ви­ски, вот­ку и ра­ки­ју. На­рав­но онај што пи­је ра­ки­ју и мац, мац ва­би мач­ке је зве­зда при­че, тј. ви­ца. Ал, да не по­на­вљам, су­шти­на ме­та­фо­ре о ми­ше­ви­ма и шљи­во­ви­ци је да смо ми мно­го дрч­ни, да не упо­тре­бим не­ки дру­ги, сли­ко­ви­ти­ји из­раз. Пред­сед­ник, као до­бар пси­хо­лог, са­свим до­бро по­зна­је те мен­та­ли­тет­ске ства­ри и до­бро њи­ма вла­да. Али, ме­ни је то све би­ло ма­ло пре­ви­ше. Ли­чио ми је на пси­хи­ја­тра у луд­ни­ци. Али ве­о­ма до­брог пси­хи­ја­тра ко­ји сво­је па­ци­јен­те мо­же да уми­ри јед­ним по­гле­дом, ако је за уте­ху пред­сед­ни­ко­вим обо­жа­ва­о­ци­ма. Лич­но се не осе­ћам као део те оп­ште луд­ни­це, ма­да сам убе­ђе­ни при­ста­ли­ца европ­ских ин­те­гра­ци­ја. Па ако баш хо­ће­те, лак­ше мо­гу да под­не­сем и ту еуфо­ри­ју, кон­фе­те, при­че о ми­ше­ви­ма ко­ји пи­ју шљи­во­ви­цу и Је­ле­ну Три­ван без си­ли­ко­на, не­го оне мрач­не фа­це из ДСС- а ко­је се сва­ко ма­ло оку­пља­ју и при­ча­ју о то­ме ка­ко Ср­би­ја тре­ба да про­гла­си по­ли­тич­ку не­у­трал­ност и осну­је срп­ско – ру­ску бан­ку, она­ко не­у­трал­ну сто по­сто. То кад ви­дим и чу­јем об­у­зме ме је­за од по­ми­сли ку­да би­смо са њи­ма и до­кле? Ни­је то оби­чан евро­скеп­ти­ци­зам, има у то­ме не­чег мно­го мрач­ни­јег и ду­бо­ко лич­ног. Као код пре­ва­ре­них љу­бав­ни­ка ко­ји свом си­ли­ном мр­зе оног ко их је из­дао. А Во­ји­слав Ко­шту­ни­ца и ње­гов ДСС ми упра­во ли­чи на тог пре­ва­ре­ног. Ко­ме су не­што обе­ћа­ли, па га ис­па­ли­ли. А ни­је да ни­је би­ло не­ке сим­па­ти­је из­ме­ђу Евро­пе и ње­га. Би­ло је још ка­ко. Да ни­је, не би он 'ва­тао оне ге­не­ра­ле и у пи­џа­ма­ма и па­пу­ча­ма их ис­по­ру­чи­вао Ха­гу. Али, не­где је пу­кла ти­ква и сад им он то не мо­же да опро­сти. За вје­ке вје­ков. Амин. А што се ти­че ра­ди­ка­ла, они су не­што са­свим дру­го. За раз­ли­ку од Ко­шту­ни­це и ДСС-а они су у свом ан­ти­е­вроп­ском рас­по­ло­же­њу ис­кре­ни и не­ви­ни као сне­жни це­лац у ја­ну­а­ру. Датум: 08.02.2012. Ку­хињ­ска илу­зи­ја Про­шло­не­дељ­ни текст о на­род­ној ку­хи­њи у Срем­ској Ми­тро­ви­ци иза­звао је мно­го­број­не ре­ак­ци­је на­ших чи­та­ла­ца. Љу­ди ко­ји ни­су зна­ли да се на та­кав на­чин де­ле обро­ци со­ци­јал­но угро­же­ном ста­нов­ни­штву су би­ли за­и­ста шо­ки­ра­ни. Шо­ки­ра­ни пре све­га ци­ни­змом се­кре­та­ра Цр­ве­ног кр­ста ко­ја је об­ја­сни­ла да је то што се са зе­мље и под ве­дрим не­бом де­ли хлеб и ку­ва­ње, у ства­ри у ин­те­ре­су ко­ри­сни­ка на­род­не ку­хи­ње. Јер, уоп­ште не би ва­ља­ло ка­да би Град обез­бе­дио не­ка­кву про­сто­ри­ју у ко­ју би љу­ди мо­гли да уђу, да се скло­не од сне­га, хлад­но­ће, ки­ше или сун­ца. По ше­фи­ци Цр­ве­ног кр­ста то је ло­ше ре­ше­ње, ово на Са­ви је нај­бо­ље и у ин­те­ре­су ко­ри­сни­ка на­род­не ку­хи­ње. Мно­ги ко­ри­сни­ци се сла­жу са ше­фи­цом Цр­ве­ног кр­ста и ка­жу да је мно­го бо­ље да се хра­на де­ли на Са­ви не­го ре­ци­мо на Дра­ви. Мно­ги од њих при­жељ­ку­ју гра­до­на­чел­ни­ка на руч­ку. Не­ки пи­та­ју ка­ко би мо­гли да ор­га­ни­зу­ју не­ко удру­же­ње гра­ђа­на па да до­би­ју но­вац из бу­џе­та. Ка­жу да већ има­ју иде­ју и ка­кво име да на­де­ну. Ми­сле да Удру­же­ње љу­би­те­ља то­пле чор­бе ни­је ло­ша иде­ја. Кад мо­гу љу­би­те­љи Фру­шке го­ре, исто­ри­је, кул­тур­ног на­сле­ђа, за­тим љу­би­те­љи Ма­ња­че, мо­нар­хи­је, Евро­пе, на­ше де­це, пе­да­го­га, да се го­ди­на­ма гре­бу о град­ски бу­џет, ве­ле, што не би­смо и ми, кад смо већ љу­би­те­љи. Али, ка­ко им об­ја­сни­ти да је та иде­ја да се бу­де љу­би­тељ не­чег за нов­це ве­о­ма до­па­дљи­ва, али те­шко оства­ри­ва. Јер, ни­је до­вољ­но да се бу­де са­мо љу­би­тељ. Тре­ба би­ти мно­го ви­ше од љу­би­те­ља, али не мо­же­мо са­да при­ча­ти при­чу о љу­би­те­љи­ма. Би­ће вре­ме­на. Али, да не ши­рим де­фе­ти­зам. Ја сам же­на оп­ти­ми­ста. Ве­ру­јем у љу­бав, у све­тлу бу­дућ­ност. Ве­ру­јем у до­бро­ту и ле­по­ту. А на­ро­чи­то ве­ру­јем у обе­ћа­ња. Кад су пре че­ти­ри го­ди­не из ми­тро­вач­ког ДСС-а обе­ћа­ва­ли 4.000 но­вих рад­них ме­ста, ја сам од­мах по­ве­ро­ва­ла. С ме­ста. Ни­сам ни се­кун­де че­ка­ла. И кад је гра­до­на­чел­ник Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић сле­де­ће го­ди­не обе­ћао још 1.000 и ње­му сам по­ве­ро­ва­ла. Ве­ро­ва­ла сам му сва­ке го­ди­не. Ка­ко до­ђе крај де­цем­бра, та­ко гра­до­на­чел­ник обе­ћа још 1.000 рад­них ме­ста. Но­вих. И ја шта ћу, бо­ље да ве­ру­јем, не­го да про­ве­ра­вам. А и шта ме ко­шта, кад сам већ оп­ти­ми­ста. Не­ко би се већ из­нер­ви­рао и ре­као гра­до­на­чел­ни­ку да му је бо­ље да др­жи је­зик за зу­би­ма, али не и ја. Ја мом гра­до­на­чел­ни­ку мо­гу да по­ру­чим не­ка обе­ћа­ва и да­ље. До­кле год има сна­ге и жи­ва­ца, са­мо не­ка на­ста­ви да обе­ћа­ва. Ја ћу си­гур­но за ње­га гла­са­ти. Не са­мо за­то што сам же­на оп­ти­ми­ста, не­го за­то што хо­ћу да га по­др­жим као гра­до­на­чел­ни­ка и чо­ве­ка. За­слу­жио је. Ето, то­ли­ко о то­ме. Да­кле, у Срем­ској Ми­тро­ви­ци је, што се ти­че на­род­не ку­хи­ње, до­шло до ма­ле за­бу­не. Да не ка­жем за­блу­де. Сви ти ко­ји на ми­нус де­сет че­ка­ју та­њир то­пле су­пе и пар­че хле­ба у ства­ри су одав­но тре­ба­ли да бу­ду за­по­сле­ни. Та­ко је то за­ми­слио гра­до­на­чел­ник. Та­ко је то у про­ле­ће 2008. го­ди­не за­ми­слио и Не­над Ле­ма­јић, док се још ба­вио по­ли­ти­ком. Гра­до­на­чел­ни­ко­вих хи­ља­ду рад­них ме­ста го­ди­шње, плус по­чет­них Ле­ма­ји­ће­вих че­ти­ри хи­ља­де, то је брат бра­ту се­дам – осам хи­ља­да. Ре­ал­но, то­ли­ко и не­ма не­за­по­сле­них у Ми­тро­ви­ци. Ето за­то они и ни­су пра­ви­ли на­род­ну ку­хи­њу. Они су љу­ди ве­ро­ва­ли, јер су оп­ти­ми­сти као и ја, да ће­мо под ДСС-ом сви има­ти по­сао. Е у то­ме је ца­ка, а не у то­ме да гра­до­на­чел­ник не­ће љу­ди­ма да на­пра­ви на­род­ну куј­ну. Не, он са­мо ни­је оба­ве­штен да је на­род­на куј­на уоп­ште по­треб­на. Кад са­бе­рем два и два, не­срећ­ни­ке без по­сла ко­ји на оба­ли Са­ве че­ка­ју ко­мад хле­ба ка­ко би пре­хра­ни­ли сво­ју де­цу и чи­ње­ни­цу да је­ди­ни Град у Сре­му не­ма про­сто­ри­ју за на­род­ну ку­хи­њу, до­ла­зим до за­кључ­ка да гра­до­на­чел­ник чвр­сто ве­ру­је у сво­ја обе­ћа­ња. Дру­го не мо­же да бу­де. Ина­че би одав­но на­пра­вио не­што да тај не­срећ­ни на­род скло­ни са ки­ја­ме­та. Али он је оп­ти­ми­ста ко­ји ве­ру­је у хе­пи-енд. И за­то ја мог гра­до­на­чел­ни­ка во­лим. За­то што је ма­што­вит, што уме да обе­ћа ко ни­ко пре ње­га, из­у­зи­ма­ју­ћи Ле­ма­ји­ћа. Али, Ле­ма­јић је био увек не­ка­ко на­мр­штен. Чак и ка­да је да­вао нај­леп­ша обе­ћа­ња. Мој гра­до­на­чел­ник Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић јер на­сме­јан, по­ле­тан и ве­сео. Као да је гра­до­на­чел­ник Ко­пен­ха­ге­на. За­то и ве­ру­јем у ње­го­ва обе­ћа­ња. Јер, кад ма­ло бо­ље раз­ми­слим, шта је жи­вот без обе­ћа­ња? Чи­ста илу­зи­ја. Датум: 28.12.2011. Вре­ме сто­ји, ми про­ла­зи­мо Ка­ко ко­ја го­ди­на до­ла­зи и про­ла­зи све сам си­гур­ни­је да бо­љих да­на ви­ше не­ће ни би­ти. Мо­жда ће ко­ји сва­ну­ти те 2020. го­ди­не, о ко­јој се при­ча, али ме­ни ће та­да би­ти ско­ро 60. Да ми је би­ло бо­љих да­на са 20 и 30, ал ни­је и за­то ми је рав­но ко се­вер­ни Ба­нат, оће­мо л у Евро­пу 2020. или 3020. го­ди­не. У Де­да Мра­за ни­кад ни­сам ве­ро­ва­ла и мо­жда у то­ме ле­жи тај­на мог ве­чи­тог скеп­ти­ци­зма. Да сам као и сва­ко срећ­но де­те бар је­дан се­кунд по­ве­ро­ва­ла да он по­сто­ји, мо­жда бих сад лак­ше сва­ри­ла но­во­го­ди­шње же­ље & по­здра­ве оних ко­је сам би­ра­ла. Али ни­сам. Ми­слим ве­ро­ва­ла, а би­ра­ла је­сам, што се по сте­пе­ну глу­по­сти ко­мот­но мо­же по­ре­ди­ти са ве­ро­ва­њем у Де­да Мра­за. Чо­век има пра­во да бу­де бе­сан на свој из­бор, као што има пра­во да бу­де бе­сан на сво­је де­те кад је без­о­бра­зно. На при­мер. Али за­то ни­ком дру­гом не­ће до­пу­сти­ти да му без­о­бра­зно де­те ву­че за уши. Сам ће то ура­ди­ти, ако је и кад је по­треб­но. Пре­ма то­ме, мој из­бор мо­гу ја да кри­ти­ку­јем, али то пра­во не до­пу­штам ни­ком ко­ме мој из­бор ни­је и ње­гов из­бор. Ако схва­та­те шта хо­ћу да ка­жем. Од­бра­на из­бо­ра се не од­но­си са­мо на по­ли­тич­ки из­бор, не­го на сва­ки дру­ги ко­ји сам мо­ра­ла до са­да да спро­ве­дем. А на­ку­пи­ло се то­га, при­лич­но за све ове го­ди­не. Не­ко ће по­ми­сли­ти да ово на­пред не­ма ни­ка­кве ве­зе са срећ­ном но­вом 2012. го­ди­ном, ко­ју и ва­ма же­ли­мо, али ја ми­слим да има. Из­бо­ри увек има­ју ди­рект­не ве­зе са бо­љим жи­во­том, па ако хо­ће­те и сре­ћом. На­ро­чи­ти пред Но­ву го­ди­ну. И то од из­бо­ра пред­сед­ни­ка, пре­ко из­бо­ра жи­вот­ног пар­те­ра, до из­бо­ра но­во­го­ди­шње ха­љи­не, или пи­џа­ме, све у за­ви­сно­сти за ко­ји стил сте се опре­де­ли­ли у но­во­го­ди­шњој но­ћи. Што се ти­че из­бо­ра пред­сед­ни­ка, о то­ме ће­мо не­ком дру­гом при­ли­ком, за са­да овом ак­ту­ел­ном хо­ћу да по­же­лим срећ­ну 2012. го­ди­ну. Са­мо то. Пре­ско­чи­ла бих и део о из­бо­ру парт­не­ра. Ти из­бо­ри мо­гу би­ти фа­тал­ни, па не­ка сва­ко са со­бом рас­пра­ви ту тач­ку, ако му је до рас­пра­ве. А све ми­слим да не­ма дру­гог по­сла. Кад из­ба­цим из­бо­ре ко­ји­ма вре­ме ни­је, оне ко­је сам на­пра­ви­ла још кад икад па сад не мо­гу да их ме­њам, шта ми оста­је? Ма­ло. Мно­го ма­ло. Да би­рам хо­ћу л у Но­ву го­ди­ну да уђем тре­зна, или ћу да је пре­спа­вам? Да л ћу је до­че­ка­ти у ку­хи­њи, тр­пе­за­ри­ји или на те­ра­си? Већ ра­ни­је сам иза­бра­ла да го­сте не­ћу зва­ти, ни­ти ћу ко­ме се­де­ти сву ноћ за вра­том. Зна­чи, сво­ја ку­ћи­ца, сво­ја сло­бо­ди­ца. И то је не­ки из­бор. До­ду­ше, да ми је не­ко по­ну­дио из­бор из­ме­ђу Зла­ти­бо­ра и Ко­па­о­ни­ка, мо­жда не бих оста­ла у днев­ној со­би сво­је сло­бо­ди­це уве­ра­ва­ју­ћи се­бе ка­ко сам баш па­мет­но иза­бра­ла, али ни­је. Зла­ти­бор или Ко­па­о­ник је из­бор за оне ко­је сам ја иза­бра­ла. Они за­то и по­сто­је. Да их ја, на при­мер би­рам, а да они, на при­мер уме­сто ме­не иду на мо­ре, на до­чек Но­ве го­ди­не, на ски­ја­ње. Ме­ни то иона­ко ви­ше не при­ли­чи, у овим го­ди­на­ма. А њи­ма, њи­ма све ле­по сто­ји. Они су мла­ди и пу­ни во­ље за жи­во­том. Па и кад ни­су мла­ди, дух им је ко у ти­неј­џе­ра. Ка­дри су да бу­ду све са­мо да се пре­ђе цен­зус. Јер, као што би ре­као ју­нак се­ри­је ре­корд­не гле­да­но­сти ко­ја се опет ре­при­зи­ра тач­но на вре­ме, ако не ри­пи­мо пре­ко цел­зи­ју­са, ро­ђо, има на­чи­сто да бан­кро­ти­ра­мо. И то је ве­чи­та исти­на свих на­ших ро­ђа. Са­мо што не­ки ко­је ће­мо би­ра­ти не ли­че на ро­ђе, а у ства­ри су ро­ђе 100 по­сто, а не­ки­ма се ви­ди из ави­о­на да су ро­ђе. Ал то у зби­ру ни­шта не ме­ња. Пра­во да вам ка­жем, ме­ни ко­ја не­мам ти­неј­џер­ски дух, ко­ја сам ома­то­ри­ла пре вре­ме­на и ро­ка и фи­зич­ки и ду­хов­но под те­ре­том њи­хо­вог ри­па­ња пре­ко цел­зи­ју­са, ме­ни је баш све­јед­но где ће се они де­ну­ти за Но­ву го­ди­ну, и да л су ро­ђе или са­мо ли­че. Озбиљ­на при­ча о њи­ма је пот­пу­но аут. До­бра за­је­бан­ци­ја на ра­чун те по­хле­пе и са­мо­жи­во­сти је јед­ни лек. Све оста­ло је мла­ће­ње пра­зне сла­ме, ко­ју свој­ски мла­ти­мо ево већ две де­це­ни­је све ми­сле­ћи да ће­мо не­што по­ме­ну­ти. У ме­ђу­вре­ме­ну смо мла­те­ћи ома­то­ри­ли. По­тро­ши­ло нас вре­ме ко­је у овој зе­мљи одав­но сто­ји. Шта да вам по­же­лим у 2012. го­ди­ни? Нај­бо­ље пу­но сре­ће, јер то­га ће вам си­гур­но тре­ба­ти. За оста­ло се сна­ђи­те, што и не­ће би­ти про­блем, ако има­те сре­ће. Датум: 30.11.2011. Екс­трем­на ле­ви­ца уз­вра­ћа уда­рац Ка­да сам на­у­ми­ла да на­пи­шем овај текст пр­во ми је на па­мет па­ла јед­на сце­на из фил­ма По­вра­так от­пи­са­них. За­пра­во, пр­во сам ви­де­ла при­лог на не­ком од днев­ни­ка о три­би­ни на ко­јој су из­ме­ђу оста­лих уче­ство­ва­ли анар­хи­сти и пред­став­ни­ци не­ка­кве екс­трем­не ле­ви­чар­ске ор­га­ни­за­ци­је Маркс 21. Е кад сам њих ви­де­ла, он­да сам се се­ти­ла ре­пли­ке ко­ју је Дра­га­ну Ни­ко­ли­ћи, тј. Пр­ле­ту из­го­во­ри­ла глу­ми­ца Жи­жа Сто­ја­но­вић (та­ко је го­спод­ски уме­ла да глу­ми же­не ла­ког мо­ра­ла) на не­ком по­то­ку, а ко­ја гла­си „Те­шко ћеш ти ме­ни би­ло шта да об­ја­сниш.“ На­рав­но по­сто­ји и дру­ги део ко­ји об­ја­шња­ва за­што Пр­ле њој ни­шта не мо­же да об­ја­сни, али то за ову при­чу уоп­ште ни­је ва­жно. Ја оста­јем код пр­ве ре­че­ни­це. Да­кле, те­шко ће ме­ни би­ло шта да об­ја­сне екс­трем­ни ле­ви­ча­ри и анар­хи­сти, јер, ба­то мој, мно­го сме­шно из­гле­да­ју. Не­ка, не­ка ме од­мах оп­ту­же за по­ли­тич­ку не­ко­рект­ност, али ја свој став не ме­њам. Кад су кре­ну­ли про­те­сти на бе­о­град­ском Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту и ка­да се по­че­ло при­ча­ти о тим фа­мо­зним екс­трем­ним ле­ви­ча­ри­ма Маркс 21, ја сам има­ла та­кве фил­мо­ве у гла­ви да је то би­ло стра­шно. Уууу, ка­жу, по­ја­ви­ле се екс­трем­не ле­ви­чар­ске ор­га­ни­за­ци­је на фа­кул­те­ту ко­је про­па­ги­ра­ју Марк­са у 21. ве­ку. Ода­тле им и име, ваљ­да. Смр­зла сам се од са­ме по­ми­сли на ле­ви екс­тре­ми­зам. Све сам их за­ми­шља­ла као ко­му­ни­сте у пар­ти­зан­ским фил­мо­ви­ма. А ко­му­ни­сти у пар­ти­зан­ским фил­мо­ви­ма су би­ли страх и тре­пет не са­мо за тру­лу Кра­ље­ви­ну не­го и за цео Тре­ћи рајх. Се­ћа­те се? Оћеш да диг­ну у ва­здух пру­гу, хи­дро­цен­тра­лу, да по­би­ју це­лу бри­га­ду Не­ма­ца? Не­ма про­бле­ма. Оћеш да бу­ду шпи­ју­ни ко Џемс Бонд, да ле­те ави­о­ни­ма (ко­је ни­су има­ли, ре­ал­но) исто не­ма про­бле­ма. У во­ду - у во­ду, у го­ру - у го­ру. Оћеш да осло­ба­ђа­ју за­тво­ре­не дру­го­ве, мо­же. Све мо­же. Све су би­ли ка­дри. Сти­ћи и уте­ћи, и на стра­шном ме­сту по­сто­ја­ти. А кад их зло­тво­ри ухва­те, хра­бри и чвр­сти ко сте­не. Клин­це под нок­те им за­би­ја­ли, ва­тру на гру­ди­ма ло­жи­ли, ни­су из­да­ли. У ства­ри, то је био Ма­ли Ра­до­ји­ца, али и он је био ле­ви­чар. Ма­ло сам по­бр­ка­ла, али раз­у­ме­те шта хо­ћу да ка­жем? Ал да се ма­нем фил­мо­ва и раз­ба­ру­ше­них умет­нич­ких сло­бо­да. Ај­де да ви­ди­мо Цр­ве­не бри­га­де, Ба­дер – Мај­нхоф, шта су они ра­ди­ли? Страх и тре­пет би­ли за це­лу Евро­пу се­дам­де­се­тих, ал без ша­ле и пре­те­ри­ва­ња. То ни­су би­ли ни Ба­та Жи­во­ји­но­вић ни Смо­ки Са­мар­џић да ко­ба­ја­ги пу­ца­ју из ми­тра­ље­за на ко­ба­ја­ги не­мач­ке ави­о­не, не­го пра­ве уби­це што под­ме­ћу бом­бе у ауто­бу­се, ко да­нас Ал ка­и­да. Ко­ме је до за­ви­тлан­ци­је са Ал ка­и­дом? И сад, по­сле све­га то­га до­че­кам да ми екс­трем­ни ле­ви­чар има из­ла­ки­ра­не ши­шке, по­што су ма­ло ду­же па без ла­ка за ко­су гу­бе фор­му, и мин­ђу­шу? Ајд мин­ђу­ша, и не­ка­ко, али ши­шке су ме до­ту­кле. А у ње­му, тј. екс­трем­ном ле­ви­ча­ру не­ма ви­ше од два’ест ки­ла, ду­ша му у но­су. Али за­то је деч­ко у ке­жуал ва­ри­јан­ти али се ви­ди бла­ги ути­цај дар­ке­ра. Ми­слим, до­ми­ни­ра цр­на. Е мо­ји ле­ви­ча­ри, па још екс­трем­ни. Ни­шта од вас. Па је л ви ви­ди­те ка­ко из­гле­да­ју екс­трем­ни де­сни­ча­ри? Све то на­бил­до­ва­но, не из­ла­зи це­ло пре под­не из те­ре­та­не, све оши­ша­но, уред­но, вој­нич­ки. Ис­те­то­ви­ра­но, та­ко­ђе уред­но. Да ти се сле­ди крв у жи­ла­ма кад ви­диш све те на­ше и њи­хо­ве она­ко раз­го­ро­па­ђе­не и бе­сне на Ци­га­не, пе­де­ре и оста­ле за­во­је­ва­че и оку­па­то­ре. Ни мин­ђу­ша не би оста­ла од екс­трем­ног ле­ви­ча­ра да се ко­јим слу­ча­јем до­ка­чи са не­ким екс­трем­ним де­сни­ча­ром. Али, иде­о­ло­зи или ти пред­вод­ни­ци не­ке по­ли­тич­ке гру­пе не мо­ра­ју да бу­ду ти­пич­ни при­мер­ци. Па по­гле­дај­те ка­кав је во­ђа де­сни­ча­ра, не знам да ли су На­ши или Образ или 1389, не­што их не раз­ли­ку­јем? Онај ма­ли кло­па­ви што ма­ло - ма­ло до­пад­не не­ке ап­се? Пра­ва ме­ра за мог ле­ви­ча­ра са ши­шка­ма. И ње­му ду­ша у но­су, и он има два’ест ки­ла с кре­ве­том, ал без ши­ша­ка. И кад чо­век ма­ло бо­ље раз­ми­сли, ствар­но ни­су нор­мал­ни. Уз то су сме­шни и ру­жни. Али пу­ни иде­ја ко­је ће усре­ћи­ти свет. Сва­ко са сво­је стра­не кад кре­не да усре­ћу­је, са­чу­вај ме бо­же. Датум: 14.09.2011. Оп­струк­ци­ја ре­кон­струк­ци­је Ка­да се овај број М НО­ВИ­НА на­ђе на ки­о­сци­ма, на­вр­ши­ће се тач­но три ме­се­ца од ка­да је по­че­ла ре­кон­струк­ци­је ули­це Фи­ли­па Ви­шњи­ћа у Срем­ској Ми­тро­ви­ци. Сти­ца­јем окол­но­сти, ули­це у ко­јој жи­вим. Три­на­е­стог да­на ју­на кре­ну­ло се са ра­до­ви­ма. Ни­ко до­ду­ше ни­је ни обе­ћао ка­да ће ра­до­ви би­ти го­то­ви, али сва­ки нор­ма­лан чо­век је ве­ро­ват­но по­ве­ро­вао да то не мо­же ду­го тра­ја­ти, с об­зи­ром на ду­жи­ну по­ме­ну­те ули­це. А она има цир­ка две­ста ме­та­ра од кра­ја до кра­ја и по­ве­зу­је Вод­ну и Пр­ву ја­лиј­ску. Али, за­што би би­ло нор­мал­но, кад не мо­ра. И та­ко миц, по миц ушли смо у тре­ћи ме­сец ре­кон­струк­ци­је, а кра­ја још не­ма. Оно је­сте да се по­ста­вља­ју ивич­ња­ци, ме­ђу­тим, зар би то тре­ба­ло не­што да зна­чи? Јер, ако се узме у об­зир ко­јом бр­зи­ном се то ра­ди, ве­ру­јем да ће до кра­ја сеп­тем­бра би­ти го­то­во, а у ок­то­бру смо већ у че­твр­том ме­се­цу или сто­том рад­ном да­ну. А за сто рад­них да­на у Ста­рој Па­зо­ви ће са­гра­ди­ти ком­плекс ба­зе­на. Кад сам већ код ба­зе­на, у јед­ном мо­мен­ту ком­ши­је и сви они ко­ји су то­ком ле­та про­ла­зи­ли Ви­шњи­ће­вом пи­та­ли су се да ли ће на ме­сту ко­ло­во­за мо­жда на­пра­ви­ти ба­зен? То­ли­ко ду­бо­ка ру­па је ис­ко­па­на це­лом ду­жи­ном. Не­што пот­пу­но не­ве­ро­ват­но за та­ко ма­лец­ку и у су­шти­ни не мно­го ва­жну са­о­бра­ћај­ни­цу. И на­рав­но, ка­да су вр­ше­на ис­ко­па­ва­ња по­се­че­но је сва­ко др­во ко­је је ту ра­сло, а ни­је их ни би­ло мно­го. Мој пр­ви ком­ши­ја чи­ка Сре­та пре­ми­нуо је у мар­ту ове го­ди­не не до­че­кав­ши по­прав­ку ули­це. Био је при­лич­но раз­о­ча­ран још ла­не што се не по­чи­ње са ра­до­ви­ма, али ве­ру­јем да би умро по­но­во ка­да би ви­део ка­ко су без по ве­зе исе­кли огром­ну бре­зу ис­пред ње­го­ве ку­ће. Ње­го­ва удо­ви­ца, тет­ка Јо­ван­ка не мо­же да се на­чу­ди, ко­ме је бре­за сме­та­ла, а та­ко леп лад је пра­ви­ла? Има не­чег ге­но­цид­ног у на­чи­ну на ко­ји се вр­ше ре­кон­струк­ци­је ули­ца у Срем­ској Ми­тро­ви­ци. Све што се зе­ле­ни, а што ви­ри бар де­сет цен­ти­ме­та­ра из зе­мље се­че се и ва­ди из ко­ре­на. Из­гле­да да не­ма ни­чег леп­шег не­го кад иза рад­ни­ка Во­до­во­да, Срем га­са, пу­та­ра и оста­лих ин­же­ње­ра и ур­ба­ни­ста оста­не пре­део сли­чан по­вр­ши­ни ме­се­ца. При­мер: Ла­ћа­рак. Од Тре­ћег шо­ра до кра­ја се­ла не­ма ни јед­ној је­ди­ног дрв­це­та, ни жбу­на. Али не са­мо што не­ма др­ве­ћа, не­ма ви­ше ни трав­ња­ка. Не­ма ни­чег. Ис­пред свих ку­ћа уме­сто зе­ле­ног по­ја­са на­ла­зе се го­ле ле­ди­не. Ци­ви­ли­за­ци­ја, од­но­сно ка­на­ли­за­ци­ја у 21. ве­ку, узи­ма свој да­нак. Мно­го сам оти­шла у ши­ри­ну. А све је кре­ну­ло од ро­ко­ва ко­јих не­ма и за ко­је је ди­рек­тор Ди­рек­ци­је за из­град­њу гра­да из­ја­вио да су у скла­ду са мо­гућ­но­сти­ма. Тач­ни­је ре­као је до­слов­но: ако не­ко ми­сли да мо­же бр­же, гр­до се ва­ра. Са­свим сам си­гур­на да је ди­рек­тор Бо­јан Га­врић пот­пу­но у пра­ву, не мо­же бр­же. Дру­го пи­та­ње је за­што не мо­же бр­же, али на то пи­та­ње ни­сам до­би­ла од­го­вор. Ма­да је то пот­пу­но ја­сно, јер сва­ки дан гле­дам ка­ко се, шта се и до­кле се ра­ди. А ра­ди­ло се и ра­ди се ма­ло, али за­то крат­ко. У том су пред­ња­чи­ли рад­ни­ци Во­до­во­да. Њих ни­кад ни­је би­ло ви­ше од тро­ји­це. А све руч­ни рад, прч­ка­ње по при­кључ­ци­ма са пи­ју­ком. И за­то смо има­ли не­ста­ши­це во­де сва­ки дан, на бар сат два. Али за­то, ни­кад са на­ја­вом и увек нео­че­ки­ва­но. Он­да је до­шла вру­ћи­на ко­ја је си­ту­а­ци­ју са во­дом још ви­ше ис­ком­пли­ко­ва­ла. О дво­крат­ном рад­ном вре­ме­ну ни­ко ни­је раз­ми­шљао. И ко да раз­ми­шља кад су сви би­ли на го­ди­шњем од­мо­ру. По­сле Во­до­во­да до­шао је на ред Срем гас. До­ду­ше са ма­лим за­ка­шње­њем, док ни­су на­шли фи­зи­кал­це ко­ји ће ис­ко­па­ва­ти вод за цре­во за гас. А то је по­тра­ја­ло, јер не­ма на тр­жи­шту ра­да фи­зи­ка­ла­ца, све то шко­ло­ва­но и вак­ци­ни­са­но про­тив крам­па. У Срем га­су, опет све ин­же­ње­ри. И та­ко је то са га­сом тра­ја­ло две - три не­де­ље, мо­жда и ду­же. Је­ди­ни ефи­ка­сни су би­ли рад­ни­ци Елек­тро­вој­во­ди­не. За три да­на су за­ме­ни­ли др­ве­не бе­тон­ским бан­де­ра­ма и све за­вр­ши­ли. Што зна­чи да се све мо­же кад се хо­ће. А у слу­ча­ју Ви­шњи­ће­ве ули­це из­гле­да да се не­ће. Не­ће Во­до­вод, не­ће Срем гас. Сад, опет иде­мо на по­че­так, на оно о нор­мал­ном чо­ве­ку. Не, не­ма у тој оп­струк­ци­ји ко­ја је тра­ја­ла три ме­се­ца ни­чег не­нор­мал­ног. Јер, по гра­ду се уве­ли­ко при­ча ка­ко се у ова два по­ме­ну­та пред­у­зе­ћа на­мер­но за­бу­ша­ва­ло и на­мер­но ка­сни­ло, ка­ко би се са­ма иде­ја ре­кон­струк­ци­је сму­чи­ла свим ста­нов­ни­ци­ма ули­це и сви­ма ко­ји про­ла­зе кроз њу. А сму­чи­ла се и то већ одав­но. Још не­где кра­јем ју­ла. Кад се узме у об­зир да су ди­рек­то­ри јав­них пред­у­зе­ћа ко­ја су нај­ду­же и нај­ки­ла­ви­је ра­ди­ли, Во­до­во­да и Срем га­са чла­но­ви ДСС-МЕР, он­да све до­би­ја са­свим дру­ги и ве­ро­ват­но пра­ву ко­но­та­ци­ју. Да сам на ме­сту по­моћ­ни­ка гра­до­на­чел­ни­ка за ин­фра­струк­ту­ру Дра­га­на Ми­ло­ше­ви­ћа, ко­ји ина­че жи­ви у Ви­шњи­ће­вој ули­ци, не бих би­ла си­гур­на да ће ми ре­кон­струк­ци­ја 200 ме­та­ра ули­це до­не­ти не­ки по­ли­тич­ки поен на пред­сто­је­ћим из­бо­ри­ма. Мо­жда ће би­ти упра­во су­прот­но. А то тре­ба да за­хва­ли сво­јим ко­а­ли­ци­о­ним парт­не­ри­ма из ДСС- МЕР. Не бих се ни по­ја­ви­ла на кра­ју, ка­да ово пар­че ули­це ко­нач­но бу­де ас­фал­ти­ра­но. А ве­ру­јем да ипак хо­ће, бар до Ми­тров­да­на, јер то је дан за хва­лу и сли­ка­ње по те­ле­ви­зи­ја­ма и но­ви­на­ма. А ако бу­де ра­ни­је, грех на мо­ју ду­шу. У слу­ча­ју ули­це Фи­ли­па Ви­шњи­ћа бо­ље да се сви са­кри­ју, да оду тет­ки по ле­ко­ве, ка­да до­ђе те­ле­ви­зи­ја да сли­ка ас­фал­ти­ра­ње. Датум: 24.08.2011. Да­ле­ко је Ин­ђи­ја Још по­чет­ком мар­та град­ски пре­во­зник Ге­не­ра­ли тран­спорт обе­ћао је да ће на ли­ни­ји Срем­ска Ми­тро­ви­ца – Ла­ћа­рак уве­сти ми­ни ауто­бу­се ко­ји ће са­о­бра­ћа­ти на сва­ких 15 ми­ну­та. Де­ли­мич­но је ис­пу­ње­но обе­ћа­ње ко­је је та­да дао ди­рек­тор овог пред­у­зе­ћа. На по­ме­ну­тој ли­ни­ји је уве­ден ми­ни ауто­бус. Али, од по­ла­за­ка на 15 ми­ну­та не­ма ни тра­га. То­ком лет­њих ме­се­ци на по­ме­ну­тој ли­ни­ји са­о­бра­ћа во­зи­ло ко­је не бих мо­гла тач­но да опи­шем, а ко­је у пре­во­знич­ком пред­у­зе­ћу во­ле да на­зи­ва­ју ми­ни­бу­сом. И то на сва­ких сат вре­ме­на. Те­о­рет­ски. Не­кад и на сва­ка два са­та. Сем, на­рав­но ју­тар­њих шпи­це­ва, ка­да пре­во­зник Ге­не­ра­ли га­лант­но на ули­це пу­сти нор­ма­лан ауто­бус. Нор­ма­лан по свом ка­па­ци­те­ту, од­но­сно бро­ју пут­ни­ка ко­ји мо­же да при­ми, али не­нор­ма­лан по свим оста­лим ка­рак­те­ри­сти­ка­ма. Јер, ако на фе­де­ре ко­ји ви­ре из се­ди­шта по­це­па­те ха­љи­ну, и та­ко ис­це­па­ни мо­ра­те да про­ве­де цео дан на по­слу, о че­му он­да мо­же­мо да при­ча­мо? О ка­квом аде­кват­ном од­го­во­ру на по­тре­бе жи­те­ља Срем­ске Ми­тро­ви­це и око­ли­не? А баш тај аде­ква­тан од­го­вор на по­тре­бе жи­те­ља Срем­ске Ми­тро­ви­це и око­ли­не је део по­слов­ног пла­на овог пред­у­зе­ћа. Дру­ги део пла­на је ства­ра­ње ста­бил­не ком­па­ни­је за пре­воз пут­ни­ка. И на­рав­но ту су и услу­ге ко­је ће за­до­во­љи­ти кри­те­ри­ју­ме оних ко­ји их ко­ри­сте. Пре­ве­де­но, пре­воз ко­јим ће пут­ни­ци би­ти за­до­вољ­ни, а тран­спорт­но пред­у­зе­ће оства­ри­ти про­фит. Да ли је то мо­гу­ће? У Ге­не­ра­ли­ју ка­жу да ни­су упо­зна­ти са при­мед­ба­ма ко­је има­ју пут­ни­ци. Не зна­ју да ауто­бу­си, пар­дон ми­ни­бу­се­ви, ка­сне, да јур­ца­ју ко бле­са­ви док пут­ни­ци­ма от­па­да­ју бу­бре­зи, док се гу­ше на лет­њим тем­пе­ра­ту­ра­ма у во­зи­лу без про­зо­ра. Не зна­ју да је при по­ну­ди од 12 се­ди­шта ко­ли­ко их има у ми­ни­бу­су че­сто не­мо­гу­ће на­ћи ме­сто за се­де­ње, док је ста­ја­ње ви­ше не­го ри­зич­но при то­ли­ким бр­зи­на­ма. Оно што зна­ју је да ми­ни­бус тро­ши три пу­та ма­ње го­ри­ва од ауто­бу­са и то је оно што њих ру­ко­во­ди при ода­би­ру во­зи­ла ко­је ша­љу на град­ске ули­це. Ре­кло би се да то је ле­ги­тим­но пра­во сва­ког при­ват­ни­ка, да по­ку­ша да оства­ри што бо­љи ре­зул­тат са што ма­ње тро­шко­ва. Ме­ђу­тим, ни то ни­је до­вољ­но да би пре­во­зник био за­до­во­љан. Ње­га му­чи не­ло­јал­на кон­ку­рен­ци­ја у ви­ду ди­вљих так­си­ста. До­ду­ше, ни­су сви баш ди­вљи. Мно­ги­ма на ре­тро­ви­зо­ру ви­си кар­ти­ца са пе­ча­том и гр­бом Гра­да Срем­ске Ми­тро­ви­це, бро­јем и име­ном так­си­сте, што на­во­ди на по­ми­сао да ти љу­ди ре­гу­лар­но по­слу­ју. Дру­го пи­та­ње је ка­ко та кон­ку­рен­ци­ја мо­же би­ти не­ло­јал­на ка­да је це­на так­си­ја ви­ша од це­не ауто­бу­ске кар­те? Шта би са­да­шњи мо­но­по­ли­ста у пре­во­зу пут­ни­ка, а то Ге­не­ра­ли је­сте, ре­као ка­да би по­сто­јао још је­дан ре­ги­стро­ва­ни пре­во­зник пут­ни­ка? Ка­ко би ре­а­го­вао на пра­ву кон­ку­рен­ци­ју ка­да га не­ко­ли­ко так­си­ста то­ли­ко се­ки­ра и ру­ши му це­ли по­слов­ну кон­цеп­ци­ју? Тре­ба под­се­ти­ти да је Ге­не­ра­ли је­ди­ни пре­во­зник у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, али у овом пред­у­зе­ћу ипак твр­де да ако је Град спре­ман да пла­ти ве­ћи лук­суз за сво­је гра­ђа­не, они смо ту да на­ба­ве та­кво во­зи­ло. Лук­су­зно, ваљ­да. Да­кле, или лук­суз, или це­па­ње оде­ће на фе­де­ре ко­ји ви­ре из се­ди­шта. Или лук­суз, или че­ка­ње ми­ни­бу­са по сат вре­ме­на. Или лук­суз, или гу­ра­ње до бе­све­сти. Не­ма сре­ди­не, ни­ти ичег нор­мал­ног. Али, да не бу­де др­вље и ка­ме­ње са­мо на пре­во­зни­ка, ва­ља под­се­ти­ти да се и гра­до­на­чел­ник Срем­ске Ми­тро­ви­це јед­ном при­ли­ком се­тио град­ског пре­во­за. То је би­ло у ју­ну, пред из­бо­ре за но­ви Са­ве ме­сне за­јед­ни­це Ла­ћа­рак. Та­да је обе­ћао бес­плат­не кар­те за пен­зи­о­не­ре. Гра­до­на­чел­ник се ве­ро­ва­но у свом жи­во­ту ни­кад ни­је про­во­зао на ли­ни­ји Ми­тро­ви­ца – Ла­ћа­рак у ми­ни­бу­су Ге­не­ра­ли. Да је­сте би­ло би му ја­сно да је сва­ки пен­зи­о­нер ко­ји уђе у ми­ни­бус, а не на­ђе ме­сто за се­де­ње, што је вр­ло ве­ро­ват­но јер ми­ни­бу­се­ви иду на сва­ких сат вре­ме­на, у ве­ли­кој опа­сно­сти. Гра­до­на­чел­ник ве­ро­ват­но не зна ка­ква је ста­бил­ност пут­ни­ка у тим ми­ни­бу­се­ви­ма. Чак и оних мла­ђих, ко­ји има­ју сна­ге да се из­бо­ре са инер­ци­јом то­ком во­жње, а ка­мо ли ста­рих и не баш мно­го сна­жних пен­зи­о­не­ра. Да­кле, гра­до­на­чел­ник не­ма пој­ма ка­кав је јав­ни пре­воз у гра­ду на чи­јем је че­лу. Ка­ко би имао пој­ма, кад га не ко­ри­сти. Ње­га во­зе слу­жбе­ним ауто­мо­би­лом. Или он во­зи слу­жбе­ни ауто­мо­бил? Све­јед­но. Да ли гра­до­на­чел­ник сма­тра да град тре­ба да до­ти­ра пре­во­зни­ка? Ве­ро­ват­но не, чим у град­ском бу­џе­ту не­ма по­зи­ци­ју за то. Али, за­то има по­зи­ци­ју за до­ти­ра­ње ни­же­ра­зред­них фуд­бал­ских клу­бо­ва и оста­лих удру­же­ња из обла­сти спор­та. Чак 25 ми­ли­о­на ди­на­ра се тро­ши у те свр­хе. И још 25 ми­ли­о­на за пла­те и за­по­сле­них „у спор­ту“, за раз­не тро­шко­ве, спе­ци­ја­ли­зо­ва­не услу­ге, а све у спор­ту и око спор­та. Да­кле, гра­до­на­чел­ник во­ли спорт. Што је са­свим у ре­ду. У здра­вом те­лу здрав дух, што би ре­кли. Здрав дух за по­ла ми­лион евра. Ко­ли­ко је ле­по, ни­је ни ску­по. У Срем­ској Ми­тро­ви­ци во­ле и кул­ту­ру. И за те свр­хе се одва­ја, али не по­ла ми­ли­о­на, као за спорт, не­го цео ми­лион. Евра. Па опет Ми­тров­ча­ни не­ма­ју кул­тур­но ле­то го­ди­на­ма уна­зад. Као што не­ма­ју ни не­ки ма­ло бо­ље ран­ги­ран спорт­ски клуб. Као ре­ци­мо Ин­ђи­ја. Ко­ја има и кул­тур­но ле­то. Али, та­ко је то у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, гра­ду на оба­ли Са­ве. Је­ди­ном у Сре­му ко­ји и зва­нич­но има ста­тус гра­да. И гра­до­на­чел­ни­ка ко­ји мно­го во­ли спорт. А кул­ту­ру оба­шка. Датум: 06.07.2011. То је на­ше је­два до­че­ка­но Ко­нач­но, Но­вак је пр­ви на све­ту. За­и­ста је би­ло ве­ли­чан­стве­но. Не са­мо то што је деч­ко по­бе­дио и На­да­ла и Цон­гу и све ре­дом, ко му је већ до­шао на ред, не­го што игра као тај­фун, као цу­на­ми. Што има мен­та­ли­тет шам­пи­о­на. А то је и нај­ва­жни­је, то да се бу­де нај­бо­љи кад је нај­по­треб­ни­је. То што је по­ди­гао вимблдон­ски пе­хар је за ње­га оства­ре­ње де­чач­ких сно­ва. За нас је и ви­ше од то­га. Ми има­мо мно­го ве­ће сно­ве не­го што их је Ђо­ко­вић ика­да имао. Ми пу­ца­мо на ме­те ко­је су по­ста­вље­не мно­го ви­ше. На­ма је Но­ва­ков пе­хар тек кап у мо­ру фру­стра­ци­ја ко­је тре­ба из­ле­чи­ти. За ње­га је нор­мал­но да бу­де нај­бо­љи. Гру­ва лоп­ти­цу од бе­бе­ћих но­гу. Ра­ди, ра­ди, ра­ди. Од­ри­че се мно­го че­га, ди­сци­пли­но­ва­но. Ње­го­ви ро­ди­те­љи су уло­жи­ли све што су има­ли у ка­ри­је­ру свог де­те­та и ис­пла­ти­ло им се. За­то што је то де­те би­ло та­лен­то­ва­но, и што је мно­го ва­жни­је, од­го­вор­но и са­ве­сно. Сам та­ле­нат ни­је ни­кад до­во­љан. Е ту је та тач­ка у ко­јој се 99,99 од­сто љу­ди раз­ли­ку­је од шам­пи­о­на. Та чи­ње­ни­ца да та­ле­нат ни­кад ни­је до­вољ­на. Он је са­мо услов. Но­вак Ђо­ко­вић је ро­ђен пред сам по­че­так ор­ги­ја­ња на про­сто­ри­ма бив­ше Ју­го­сла­ви­је. Од­ра­стао је у зе­мљи ко­ја је учи­ни­ла све, бу­квал­но све, да ње­му и ње­го­вим вр­шња­ци­ма оду­зме сва­ку на­ду у нор­ма­лан жи­вот. У зе­мљи ко­ја је ра­то­ва­ла, и ко­ја је пљач­ка­ју­ћи соп­стве­не гра­ђа­не фи­нан­си­ра­ла те ра­то­ве. У зе­мљи ко­ја је исте те гра­ђа­не из­ло­жи­ла бом­ба­ма, санк­ци­ја­ма, ин­фла­ци­ји, гла­ди и бе­ди. Нек ме не­ко убе­ди да је би­ло дру­га­чи­је. У та­квој зе­мљи, за­хва­љу­ју­ћи са­мо сво­јој по­ро­ди­ци ус­пео је да по­ста­не шам­пион. И он­да кад је то по­стао ње­го­ва род­на зе­мља га се се­ти­ла. Див­но. Има­мо Но­ле­та шам­пи­о­на. Ко то ми? Ка­кве ве­зе има­мо ми? Хај­де де, на­род још и не­ка­ко. Тре­ба му иден­ти­фи­ка­ци­ја са успе­шним, ле­пим, мла­дим и па­мет­ним љу­ди­ма ко­ји зна­ју шта хо­ће. Ал што се ту др­жа­ва пе­тља? Иста она ко­ја би и да­нас, као и ју­че, гур­ну­ла у ћо­шак сва­ког по­тен­ци­јал­ног Но­ва­ка. Без пар­до­на. Па тек кад се тај ма­ли, или ма­ла, (као На­ђа Хигл нпр.), сам или са­ма поп­не на врх, е тек тад се пра­ви фе­шта на бал­ко­ну Скуп­шти­не гра­да у Бе­о­гра­ду. До та­да сви Но­ва­ци и На­ђе нек се сна­ла­зе о свом ру­ву и свом кру­ву. И кру­ву сво­јих ро­ди­те­ља. Нек тре­ни­ра­ју и да­њу и но­ћу, нек се њи­хо­ви ро­ди­те­љи за­ду­жу­ју, гла­ду­ју, про­да­ју све што има­ју ка­ко би сво­јој та­лен­то­ва­ној де­ци обез­бе­ди­ли до­бре усло­ве за рад и нај­бо­ље тре­не­ре, јер без то­га не­ма успе­ха, др­жа­ву се ни то не ти­че. Она ће се у ви­ду не­ка­квог гра­до­на­чел­ни­ка, пред­сед­ни­ка или ми­ни­стра ја­ви­ти кад до­ђе пра­ви мо­ме­нат. Кад бу­де вре­ме да се ко­је ле­по, ша­ре­но пе­ро, укра­де по­бед­ни­ку и за­де­не за ше­шир. До та­да ће до­но­си­ти не­ка­кве стра­те­ги­је о мла­ди­ма, не­ка­кве за­ко­не ко­ји пи­шу они ко­ји се ни­кад ни­су ба­ви­ли спор­том, као што код нас и за­ко­не о по­љо­при­вре­ди пи­шу они што ни­кад у свом жи­во­ту ни­су ви­де­ли њи­ву ужи­во. А нај­ве­ћи др­жав­ни но­вац ће се вр­те­ти та­мо где не­ма успе­ха. У фуд­ба­лу, на при­мер. И др­жав­ним нов­цем ће се гра­ди­ти ку­ћа фуд­ба­ла, а не ку­ћа те­ни­са или пли­ва­ња. Ин­ди­ви­ду­ал­ци ће као и до са­да би­ти пре­пу­ште­ни са­ми се­би. За­то ми је дра­го, искре­но да ка­жем, кад Но­ва­ков отац уђе у су­коб са це­лим тим (па­ра)др­жав­ним еста­бли­шмен­том. Има чо­век пра­во, хи­ља­ду по­сто. Као што има пра­во да не до­зво­ли да га исти тај (па­ра)др­жав­ни еста­бли­шмент пре­во­ди жед­ног пре­ко во­де. Не са­да и не ви­ше. За ње­га и ње­го­вог си­на ова др­жа­ва не мо­же ви­ше ни­шта учи­ни­ти. Мо­же би­ти са­мо обр­ну­то. Датум: 29.06.2011. Са­мо Еј­ми ужи­ва у Ср­би­ји Иде ле­то, вре­ме лак­ших те­ма и са­др­жа­ја. За оне срећ­ни­је ле­то под­ра­зу­ме­ва и го­ди­шње од­мо­ре и пу­то­ва­ња. Не знам ко­ли­ко је та­квих? Оних што има­ју нов­ца за тај лук­суз? Ако је уоп­ште од­мор лук­суз. Код нас је за­пра­во по­сао лук­суз, по­сао у сми­слу рад­ног ме­ста. У сми­слу оног рад­ног ме­ста на ком ће­те до­би­ти пла­ту од ко­је ће­те мо­ћи ка­ко та­ко да жи­ви­те. Не­дав­но сам сре­ла мла­ду же­ну из чи­је при­че сам схва­ти­ла да је на­пу­сти­ла по­сао, да тра­жи дру­ги, за­то што на прет­ход­ном ни­је има­ла пла­ту!? И до­да­је, нај­стра­шни­је је кад мо­раш да пи­таш за сво­ју пла­ту. И још, ла­шке је мо­ли­ти за дру­гог не­го за се­бе. У ту при­чу се не­ка­ко укла­па оно око че­га се про­те­клих да­на во­ди­ла по­ле­ми­ка у јав­но­сти, а што је ре­као Дра­ган Ђи­лас. Оно о не­при­стој­но бо­га­тим би­зни­сме­ни­ма ко­ји сво­јим рад­ни­ци­ма ис­пла­ћу­ју не­при­стој­но ма­ле пла­те. Ако их уоп­ште ис­пла­ћу­ју. И ако чо­век за њих не мо­ра да мо­ли. Си­гур­на сам да је из­ја­ва гра­до­на­чел­ни­ка Бе­о­гра­да у 99 од­сто на­и­шла на одо­бра­ва­ње. Ра­ди се о пр­вом, по­вр­шин­ском сло­ју ко­ји ди­ра у ср­це сва­ког при­стој­ног чо­ве­ка. Тај слој је со­ци­јал­де­мо­крат­ски, уда­ра на емо­ци­ју, на иде­ју ко­ју мно­ги га­је у се­би, иде­ју да се у дру­штву пу­ном стра­хо­ви­тих еко­ном­ских раз­ли­чи­то­сти уве­де не­ки прин­цип ко­ји би бар до­не­кле убла­жио исте. Да се уки­ну јах­те и пла­те од 15 хи­ља­да. Е сад до­ла­зи­мо до дру­гих сло­је­ва ове иде­је. Прак­тич­них и ад­ми­ни­стра­тив­них. Ко тре­ба да уки­не те јах­те и ко тре­ба да уве­де пла­те од хи­ља­ду евра? Оста­ло ми је не­ја­сно да ли је го­спо­дин Ђи­лас апе­ло­вао, пре­тио или пла­ни­рао не­ко бу­ду­ће дру­штве­но еко­ном­ско уре­ђе­ње ове зе­мље? То се не бих уоп­ште пи­та­ла да је ко­јим слу­ча­јем он „оби­чан“ би­зни­смен, не­ко ко бла­ге ве­зе не­ма са по­ли­ти­ком. Ме­ђу­тим до­тич­ни је све са­мо не оби­чан, а са по­ли­ти­ком не да не­ма бла­ге ве­зе, не­го је до­брим де­лом лич­но и кре­и­ра. И упра­во је ово онај део ко­ји уда­ра на ин­те­ли­ген­ци­ју и вре­ђа је. Раз­ло­га има ми­лион, ево са­мо јед­ног. Про­те­клих да­на би­ли смо све­до­ци штрај­ка рад­ни­ка пу­тар­ских пред­у­зе­ћа ко­ја су у вла­сни­штву не­дав­но ухап­ше­ног би­зни­сме­на, за­бо­ра­вих му име. До­тич­ни за­по­сле­не ни­је пла­ћао се­дам – осам ме­се­ци и они шта ће куд ће не­го на ули­цу. А га­зда у за­твор. Због че­га не знам, по­што ме та­ква вр­ста тре­ни­ра­ња прав­не др­жа­ве уоп­ште не за­ни­ма. У пи­та­њу је чо­век ко­ји је до­био по­сао из­град­ње ко­ри­до­ра 10. Ко му је дао тај по­сао? Др­жа­ва. Ко му је до­зво­лио да прет­ход­но ку­пи пу­тар­ска пред­у­зе­ћа? Др­жа­ва. Да ли је др­жа­ва, слу­чај­но, зна­ла да он сво­је рад­ни­ке не пла­ћа? Пој­ма ни­је има­ла. Ка­ко? Ле­по. Др­жа­ва је нео­ба­ве­ште­на. Зна­чи, у овој зе­мљи по­сло­ве од на­ци­о­нал­ног зна­ча­ја мо­гу да до­би­ју љу­ди нај­сум­њи­ви­јих мо­рал­них и људ­ских ква­ли­те­та, љу­ди на иви­ци, а ви­де­ли смо, и са оне стра­не за­ко­на. Љу­ди за ко­је ту­жи­ла­штво осно­ва­но сум­ња да су кри­ми­нал­ци. И шта? Ни­шта, као што се мо­гло ви­де­ти. Ни­шта кон­крет­но, сем жа­ло­пој­ке гра­до­на­чел­ни­ка Бе­о­гра­да ко­ји би ја­ко во­лео да рад­ни­ци у Ср­би­ји има­ју пла­те хи­ља­ду евра и да ова на­ша зе­мља по­ста­не јед­на див­на, ша­ре­на цвет­на ба­шта у ко­јој цвр­ку­ћу пти­чи­це, а леп­ти­ри­ћи ле­те са цве­та на цвет. Не не­ка Ве­не­цу­е­ла, не­го др­жа­ва у ко­јој би чак и Еј­ми Вај­нха­ус мо­гла да оста­не тре­зна и одр­жи кон­церт, а да јој се не пре­ти Но­ва­ком Ђо­ко­ви­ћем. При­лич­но ки­ла­во, до­ду­ше. Гра­до­на­чел­ник се као пред­став­ник вла­сти и др­жа­ве у ко­јој се ми­ни­стри ва­де на Те­слу, Пу­пи­на и Ми­лан­ко­ви­ћа, а по­себ­но као „за­мр­зну­ти“ вла­сник јед­не ве­ли­ке фир­ме ко­ја по­слу­је са истом том др­жа­вом, згра­жа­ва над пла­та­ма од пет­на­ест хи­ља­да ди­на­ра и хва­ли се ка­ко су у ње­го­вој фир­ми пла­те хи­ља­ду евра. То је тач­ка на ко­јој би нор­мал­ном чо­ве­ку при­па­ла му­ка. Ко­га за­ма­јав Ђи­лас док се при­пре­ма за­кон по ком би се за­бра­ни­ли про­те­сти на ули­ца­ма и по ком би рад­ни­ци тре­ба­ло да штрај­ку­ју код сво­јих ку­ћа? Ка­ква се то де­ма­го­ги­ја по ко зна ко­ји пут про­да­је као рог за све­ћу? И да ли ико нор­ма­лан то по­но­во мо­же ку­пи­ти? У Ср­би­ји, по­сле де­сет го­ди­на при­ва­ти­за­ци­је ко­ју је спро­во­ди­ла, из­ме­ђу оста­лих и стран­ка го­спо­ди­на Ђи­ла­са? Датум: 22.06.2011. Жа­ли­те се упра­ви Во­до­во­да Ко­нач­но је по­че­ла ре­кон­струк­ци­ја ули­це у ко­јој жи­вим. У ша­ли већ су је про­зва­ли Вод­ном ули­цом, иако то за­пра­во ни­је Вод­на, али по­сле сва­ке ки­ше у њој је би­ва­ло то­ли­ко во­де да јој је тај на­зив са­свим ле­по при­ста­јао. Да­кле, кре­ну­ло је са ски­да­њем ас­фал­та, а он­да су на тра­су, та­ко се то струч­но ка­же, ушли рад­ни­ци ми­тро­вач­ког Во­до­во­да. Њих дво­ји­ца, од ско­ро 200 ко­ли­ко их има у овом јав­ном пред­у­зе­ћу. И кре­ну­ли су од ку­ће до ку­ће, пр­во да пи­та­ју вла­сни­ке да ли слу­чај­но зна­ју ка­ко су по­ло­же­не во­до­вод­не и ка­на­ли­за­ци­о­не це­ви. Не­ко зна, не­ко не зна. Не­ко се је­два се­ћа и шта је ју­че ру­чао, а не ку­да иде цев кад је во­ду уво­дио пре 40 го­ди­на. Али, ру­ко­вод­ство Во­до­во­да, на че­лу са ди­рек­то­ром и на­ро­чи­то тех­нич­ким ди­рек­то­ром је му­дро. Зна­ју они да вла­сни­ци ку­ћа ипак не­што зна­ју, бар на­га­ђа­ју, до­чим струч­ња­ци у Во­до­во­ду пој­ма не­ма­ју где се на­ла­зе се­кун­дар­ни при­кључ­ци, ни­ти о то­ме има­ју еви­ден­ци­ју. Као да су на во­до­вод­ну мре­жу ста­нов­ни­ке ули­це при­кљу­чи­ва­ли рад­ни­ци со­ци­јал­ног, да­ле­ко би­ло. И уз ма­лу по­моћ при­ја­те­ља на те­ре­ну, тј. вла­сни­ка ку­ћа, до­шло се до пра­вих по­да­та­ка. А тра­ја­ло је бо­га­ми це­лу не­де­љу. Он­да се кре­ну­ло са ко­па­њем. Обо­ји­ца ко­ли­ко је од ско­ро 200 рад­ни­ка Во­до­во­да опре­де­ље­но за тај по­сао, су се ла­ти­ла пи­ју­ка и ло­па­та. Љу­ди су на 30 сте­пе­ни у хла­ду ра­ди­ли ко­ли­ко су мо­гли. Ствар­но бих гре­ши­ла ду­шу кад бих не­што ту за­ме­ри­ла. Крам­па­ли су свој­ски, не мо­же се пре­ко гра­ни­ца из­др­жљи­во­сти, што јест јест. Мо­жда би тај по­сао ишао бр­же да је не­ко у Во­до­во­ду, ди­рек­тор или тех­нич­ки ди­рек­тор, шта знам, ре­шио да на тра­су из­ве­де ве­ћи број рад­ни­ка. Ме­ђу­тим ни­ко из Во­до­во­да ни­је та­ко од­лу­чио. Они су ре­ши­ли да су дво­ји­ца, евен­ту­ал­но тро­ји­ца, са­свим до­вољ­ни да у на­ред­них не­ко­ли­ко не­де­ља, по­ла­ко, на­те­на­не ис­ко­па­ју то ма­ло ру­па, а он­да иде­мо да­ље. А да­на има ви­ше не­го ко­ба­си­ца. Ко жу­рио, врат сло­мио. И та­ко, иде ре­кон­струк­ци­ја ули­це по­ла­ко, али си­гур­но. У вре­ме кад се ја вра­ћам с по­сла на тра­си, та­ко се то струч­но ка­же, не­ма жи­ве ду­ше. Во­до­вод ра­ди од се­дам до три по­сле­под­не. Сад ја, опет, имам не­ке иде­је, за ко­је сам си­гур­на да би их ди­рек­тор Во­до­во­да оце­нио као ве­о­ма глу­пе. Ре­ци­мо, мо­жда би ди­рек­тор мо­гао да ан­га­жу­је још два – три чо­ве­ка па да они по­сле­под­не на­ста­ве та­мо где је пре­по­днев­на сме­на ста­ла? Је л да да је мно­го глу­по? Зна­ла сам да ћу лу­пи­ти. Ра­чу­на­ла сам, кад се на за­па­ду за­вр­ша­ва­ју та­кве ства­ри, ра­ди се и но­ћу, а ка­мо­ли по­сле­под­не. Ра­чу­на­ла па се пре­ра­чу­на­ла. Ми­тро­вач­ки Во­до­вод ни­је на за­па­ду не­го ов­де у Ми­тро­ви­ци. И не­ма дру­гог Во­до­во­да ко­ји би мо­гао да ура­ди то што тре­ба. Са­мо је­дан је­ди­ни. Не­ма ни дру­гог ди­рек­то­ра Во­до­во­да, исто је­дан је­ди­ни. Сад, та­кав је ка­кав је, бо­љег не­ма­мо. Уоста­лом, ни­је по­сао зец. Не­ће по­бе­ћи. Прет­по­ста­вљам да је то ло­ги­ка ко­ја вла­да у овом јав­ном пред­у­зе­ћу. Мо­жда ни­сам у пра­ву, не знам, не бих да гре­шим ду­шу и бе­дим љу­де. Знам да су сви они, на че­лу са ди­рек­то­ром, спрем­ни да ква­ли­тет во­до­снаб­де­ва­ња по­диг­ну на што ви­ши ни­во. На пу­ту оства­ри­ва­ња тог ци­ља ни­шта им се не сме ис­пре­чи­ти. Ако је­дан од дво­ји­це рад­ни­ка ко­ји крам­па­ју оде на го­ди­шњи од­мор, или на рад­нич­ко спорт­ске игре, или се, не дај бо­же, раз­бо­ли, има од­мах да по­ша­љу дру­гог. Још бо­љег, леп­шег, ја­чег. Не­ма те ства­ри ко­ју не­ће учи­ни­ти ру­ко­вод­ство Во­до­во­да са­мо да то во­до­снаб­де­ва­ње бу­де на ни­воу. Јер, има­ти во­ду у 21. ве­ку то је ци­ви­ли­за­циј­ска те­ко­ви­на пар екс­е­ланс. Не­ма шта. Ат­мос­фер­ску ка­на­ли­за­ци­ју да и не по­ми­њем. Тек је то ур­ба­ни­стич­ко чу­до не­ви­ђе­но. Али о то­ме дру­ги пут. Ако га бу­де. Датум: 08.06.2011. Трак­то­ри опа­сни­ји од Ле­ги­ји­них ха­ме­ра? Не, по­љо­при­вред­ни­ци ни по ко­ју це­ну ни­су сме­ли да уђу у Бе­о­град. Страх од њи­хо­вих трак­то­ра ве­ро­ват­но је био ве­ћи не­го оно­мад страх од ха­ме­ра Цр­ве­них бе­рет­ки. А као што је умео па­мет­но да за­кљу­чи бив­ши пре­ми­јер В. Ко­шту­ни­ца, сва­ко штрај­ку­је у свом рад­ном оде­лу. И са сво­јим ору­ђем за рад. Сад, ха­мер или трак­тор, пу­шко­ми­тра­љез или мо­ти­ка, тек ово пр­во је за Бе­о­град би­ло при­хва­тљи­ви­је. Све, све, са­мо да се­ља­ци не стиг­ну пред Скуп­шти­ну. Страх ко­ји по­ли­ти­ча­ри, с пра­вом, мо­рам да при­ме­тим, има­ју од по­љо­при­вред­ни­ка ве­ро­ват­но је не­све­сни страх ва­ра­ли­це пред по­ште­ним чо­ве­ком. Мо­жда је то и све­сно, све­јед­но, чак и нај­ве­ће де­ри­ко­же и ла­жо­ви ко­ји се­де по ми­ни­стар­стви­ма не­где на пе­ри­фе­ри­ји свог мо­зга има­ју свест о то­ме да су па­о­ри у пра­ву. Дру­ги страх се ти­че ко­лек­тив­ног на­сле­ђа ко­је је уре­за­но у свест свих нас. Тај страх је ве­зан за пше­ни­цу. Пше­ни­ца је исто што и хлеб, а хлеб је сим­бол гла­ди, па ако не­маш пше­ни­це, не­маш ни хле­ба, па си са­мим тим и гла­дан. А пше­ни­це не­ма без по­љо­при­вред­ни­ка. Ве­ру­јем да отуд до­ла­зи тај ре­ла­тив­но бла­го­на­клон став јав­но­сти пре­ма бло­ка­да­ма пу­те­ва. Чак и они ко­ји су би­ли истин­ске жр­тве зе­мљо­рад­нич­ких про­те­ста ни­су би­ли то­ли­ко огор­че­ни на па­о­ре, као ре­ци­мо што су би­ли огор­че­ни на про­свет­не рад­ни­ке ка­да су штрај­ко­ва­ли. Јес би­ло ма­ло га­ди­лу­ка на те­ле­ви­зи­ји, као се­ља­ци до­би­ја­ју 140 евра по хек­та­ру, па ко има сто хек­та­ра од др­жа­ве до­би­је '„на по­клон“ 14.000 евра. У пре­во­ду, шта би они хте­ли ви­ше. Да, да, тач­но је то, са­мо не­ма сва­ки се­љак сто хек­та­ра. Про­сек у Ср­би­ји је 3,2 хек­та­ра по до­ма­ћин­ству. Дру­го, не ре­ко­ше та­да да се­љак у Хр­ват­ској до­би­ја 500 евра по хек­та­ру, а у Ма­ђар­ској 700 евра. А зна­мо до­бро да ће су­тра све њих ста­ви­ти у исти кош и од ових на­ших тра­жи­ти да бу­ду кон­ку­рент­ни. Ка­ко, пој­ма не­мам, то ваљ­да зна­ју ми­ни­стри у срп­ској вла­ди. Но, ипак се де­си­ло да је вла­ди до­шло из ду­пе­та у гла­ву. Па је се­ља­ци­ма обе­ћа­но ре­гре­си­ра­ње до сто хек­та­ра, чи­ме је про­шло­не­дељ­на бло­ка­да пу­те­ва на сре­ћу свих нас окон­ча­на. Та­ко да је ис­па­ло да су се­ља­ци у овој др­жа­ви ипак ми­ље­ни­ци на­ци­је. Не­ко ће по­сле ових ре­чи твр­ди­ти да ни­сам нор­мал­на. На­рав­но да ни­сам ми­сли­ла бу­квал­но, не­го ви­ше фи­гу­ра­тив­но. То што су ус­пе­ли да из­бок­су­ју не­што ма­ло сво­јих зах­те­ва сма­трам да је по­сле­ди­ца свих го­ре на­ве­де­них стра­хо­ва, плус хро­нич­ни страх од из­бо­ра ко­ји се ни­чим не да из­ле­чи­ти. И да не за­бо­ра­вим, има ту и по­не­што од при­че о вој­во­ђан­ској ауто­но­ми­ји. Све у све­му, до­вољ­но за не­ки по­ло­ви­чан успех. Успех ко­ме ни у сну не мо­гу да се на­да­ју ни рад­нич­ка кла­са ни по­ште­на ин­те­ли­ген­ци­ја у овој зе­мљи. Рад­нич­ка кла­са за­то што је не­ма, а по­ште­на ин­те­ли­ген­ци­ја за­то што је та­ко­ђе не­ма. Пр­ва је не­ста­ла мно­го пре при­ва­ти­за­ци­је о ко­јој би, да је ма­ло ви­ше кре­а­тив­но­сти, мо­гле да се пи­шу пе­сме у де­се­тер­цу. Јер, та при­ва­ти­за­ци­ја је за Ср­би­ју би­ла стра­шни­ја и по­губ­ни­ја од Ко­сов­ског бо­ја. Али ка­ква при­вре­да и ка­кви ка­пи­та­ли­сти, та­ква и рад­нич­ка кла­са. Све мој до мо­га. У овој зе­мљи са­мо пла­ће­ни­ци отва­ра­ју по­го­не и фа­бри­ке. Њих из бу­џе­та пла­ћа­ју по сва­ком за­по­сле­ном. Ни­сам не­што при­ме­ти­ла да има при­мед­би на чи­ње­ни­цу да се ре­ци­мо ју­жно­ко­реј­ској Ју­ри пла­ћа по пет хи­ља­да евра за сва­ко ра­но ме­сто. На­рав­но да се пла­ћа, ко би нор­ма­лан уоп­ште уло­жио у ову зе­мљу у ко­јој се не зна ни ко пи­је ни ко пла­ћа. Пар­дон, зна се ко пла­ћа. Пла­ћа­мо сви ми, ђу­ту­ре кроз по­рез. До­ду­ше има ин­ве­сти­то­ра ко­ји ов­де не би до­шли ни да им пла­те. Е тек кад они до­ђу и уло­же свој ка­пи­тал, он­да ће­мо зна­ти да смо нор­мал­на зе­мља. До­тле ће нас по­ште­на ин­те­ли­ген­ци­ја за­ба­вља­ти при­ча­ма о на­ци­о­нал­ном иден­ти­те­ту. Би­ло ку­да, без иден­ти­те­та ни­ку­да. Ја­сно, ни без Но­ва­ка Ђо­ко­ви­ћа, ко­ји је пе­ти стуб на­ше спољ­не по­ли­ти­ке. И ср­це на­шег иден­ти­те­та. Ал, ни­сам хте­ла о то­ме. Да­кле, оста­ли су нам са­мо се­ља­ци. Не­ма се ова др­жа­ва ви­ше у ко­га узда­ти. Са­мо у њих. И кре­ди­те ММФ-а. А то је ја­сно и они­ма ко­ји су си­са­ли ве­сло, и они­ма ко­ји ни­су. И рад­нич­кој кла­си и по­ште­ној ин­те­ли­ген­ци­ји. Са­мо, кад ви­дим ка­кве крн­ти­је од трак­то­ра су до­ве­зли на бло­ка­ду (част но­вим ма­ши­на­ма, ал све су ку­пље­не на кре­дит) ја­сно ми је ко­ли­ко нам је сла­ба узда­ни­ца. Тек, да не бу­де за­бу­не, ја­ча је од рад­нич­ке кла­се у ју­жно­ко­реј­ској Ју­ри. О по­ште­ној ин­те­ли­ген­ци­ји да не го­во­рим. Датум: 25.05.2011. Дан мла­до­сти Дан мла­до­сти био је, пре­ма слу­жбе­ном ту­ма­че­њу, упра­во оно што му и име ка­же - Дан мла­до­сти, да­кле дан ко­јим је та­да­шња ју­го­сла­вен­ска мла­дост по­ка­зи­ва­ла свој оп­ти­ми­зам, елан и сна­гу. Тог да­на, 25. ма­ја, у ства­ри се обе­ле­жа­вао ро­ђен­дан Јо­си­па Бро­за Ти­та. Кул­ми­на­ци­ја про­сла­ве би је слет на бе­о­град­ском ста­ди­о­ну ЈНА, где би омла­дин­ске и пи­о­нир­ске гру­пе из свих кра­је­ва СФРЈ, пот­по­мог­ну­те при­пад­ни­ци­ма ЈНА из­во­ди­ле дво­сат­ни слет­ско-пле­сно-сцен­ски про­грам. До сво­је смр­ти Ти­то је при­су­ство­вао тим сле­то­ви­ма и тад би му се уру­чи­ва­ла и шта­фе­та мла­до­сти. Слет је увек по­чи­њао у 20 са­ти и био би пре­но­шен на ТВ, а пре­нос је при­вла­чио гле­да­о­це свих ге­не­ра­ци­ја и иш­че­ки­вао се као до­га­ђај да­на, слич­но као и ва­жне утак­ми­це фуд­бал­ске ре­пре­зен­та­ци­је. Та­ко не­ка­ко је опи­сан 25. мај у Лек­си­ко­ну Ју ми­то­ло­ги­је. И та­ко не­ка­ко је и би­ло. С тим што тре­ба до­да­ти да је Ти­тов ро­ђен­дан за­пра­во био 7. ма­ја. За­што се сла­вио 25. пој­ма не­мам. А ни­је ни ва­жно. Док је Ти­то био жив та шта­фе­та је има­ла не­ка­квог сми­сла. Ме­ђу­тим, она је но­ше­на и на­кон ње­го­ве смр­ти, та­ко да је по­след­ња у Бе­о­град сти­гла 1987. го­ди­не. Ја ни­сам си­гур­на да је по­кој­ни Ти­то мо­гао да има би­ло шта са тим шта­фе­та­ма. Осно­ва­но сум­њам да је ика­ко ути­цао на то да се ор­га­ни­зу­је но­ше­ње истих кроз уми­ру­ћу Ју­го­сла­ви­ју, у вре­ме ка­да је и сам био одав­но мр­тав. Је­сте да је био дик­та­тор, да се не­го­вао култ ње­го­ве лич­но­сти, али упр­кос све­му то­ме, би­о­ло­ги­ја је би­о­ло­ги­ја, смрт је смрт, а пол­трон­ство је пол­трон­ство, о глу­по­сти да не при­чам. За­слу­жне за глу­па­ве шта­фе­те по­сле 1980. го­ди­не тре­ба тра­жи­ти на не­ким дру­гим ме­сти­ма. Има­ла сам 14 го­ди­на ка­да је Ти­то умро, та­ко да не пам­тим мно­го од оно­га што се до­га­ђа­ли за ње­го­вог жи­во­та. Ви­ше пам­тим оно по­сле. За­пе­ну­ша­не ак­ти­ви­сте ко­ји су по сва­ку це­ну хте­ли да на­ста­ве са шта­фе­том и он­да ка­да је Ти­то одав­но био у гро­бу. Се­ћам се и оди­ју­ма ко­ји је сло­ве­нач­ка Мла­ди­на иза­зва­ла у Ср­би­ји, ка­да се ма­ло по­и­гра­ла са пла­ка­том ко­ји на­ја­вљу­је Дан мла­до­сти. О, ка­ко су се срп­ски омла­дин­ци уз­бу­ди­ли, ка­ко је штам­па би­ла за­пре­па­шће­на. Зар је и то мо­гу­ће, пи­са­ло је по бе­о­град­ским ли­сто­ви­ма. До­ду­ше, реч по­и­гра­ла ни­је баш при­ме­ре­на, ви­ше је то би­ла же­шћа про­во­ка­ци­ја. Ра­ди­ло се о то­ме да је ре­ди­зај­ни­ран не­ка­ква на­ци­стич­ки пла­кат. Шок ко­ји је до­жи­ве­ла пра­во­вер­на мла­дост ис­точ­но од ра­ја би­ло је те­шко пре­бо­ле­ти. И схва­ти­ти. По­себ­но је те­шко схва­ти­ти ка­ко су се та­ко бр­зо нај­ве­ћи бра­ни­о­ци ко­му­ни­стич­ких иде­а­ла и за­блу­да пре­тво­ри­ли у још ве­ће на­ци­о­на­ли­сте. Јер, тре­ба под­се­ти­ти, од по­след­ње шта­фе­те у Бе­о­гра­ду до Га­зи­ме­ста­на про­шло је са­мо две го­ди­не. Из­гле­да да су нам за­блу­де би­ле по­треб­ни­је од хле­ба. Као уоста­лом и да­нас. А то да су сле­то­ви на ста­ди­о­ну ЈНА би­ли не­што чу­до­ви­шно и не­нор­мал­но, ма­ло су­тра. Ико­но­гра­фи­је се ме­ња­ју, а по­тре­ба за идо­ли­ма оста­је. Шта је био Га­зи­ме­стан? Шта је Це­цин кон­церт за до­чек пра­во­слав­не но­ве го­ди­не и из­ли­ви љу­ба­ви во­ље­ном пре­ми­је­ру Во­ји­сла­ву Ко­шту­ни­ци ко­ји нас је све ује­ди­нио? Шта су ба­ло­ни и сли­ке ли­де­ра на стра­нач­ким кон­вен­ци­ја­ма? Бил­бор­ди и пла­ка­ти? Да се не ла­же­мо, све је то исто. Са­мо фа­ли шта­фе­та, а и њу би ма­ли ти­ти­ћи, ка­кви су, из­ми­сли­ли са­мо да им ни­је ма­ло не­при­јат­но. Шта би ре­кли ти­ти­ћи из дру­гих пар­ти­ја? Је­ди­но што ти­ти­ћи ни­су ни до чла­на­ка ори­ги­на­лу. А у сва­ком том ма­лом чу­чи нео­ства­ре­на же­ља да бу­де ве­ли­ки и во­љен. Да га обо­жа­ва­ју. За­што би се ина­че ба­вио по­ли­ти­ком. Ни­су сви као Ве­ља Илић. Он је не­што дру­го. Ка­ко би­ло, Дан мла­до­сти је остао успо­ме­на. Успо­ме­на из јед­ног вре­ме­на. Де­тињ­ства или мла­до­сти, ка­ко за ко­га. Као у пе­сми Јо­си­пе Ли­сац: Јед­на мла­дост, је­дан свет на­де ... А за оне ко­ји су по­ста­ли пу­но­лет­ни у го­ди­на­ма ко­је по­чи­њу са двој­ком, тек при­ча ко­ја је пре­о­ста­ла. Датум: 18.05.2011. Ви­ше од игре Хај­мо ре­ал­но. Ка­да сте по­след­њи пут би­ли на не­кој фуд­бал­ској утак­ми­ци? Ово пи­та­ње по­ста­вљам му­шком де­лу чи­та­ла­штва, за же­не не ва­жи. Да ли сте ика­да по­ве­ли де­те на утак­ми­цу? За ко­га на­ви­ја­те? При­зна­ће­те, пи­та­ња ни­су те­шка, ама су од­го­во­ри још лак­ши. Срп­ски фуд­бал по­след­њих де­це­ни­ја мно­го ку­бу­ри са пу­бли­ком, али за­то све­га оста­лог има на пре­тек. Лич­но, не раз­у­мем се пу­но у ту игру, ма­да је во­лим. Али са­мо кад игра Бар­се­ло­на, или Реал. До­ма­ћи клу­бо­ви су ми пот­пу­но не­ја­сни, као уда­ље­не га­лак­си­је ван Млеч­ног пу­та. За ко­га они игра­ју кад су три­би­не тих по­лу­ра­зру­ше­них игра­ли­шта, ко­ја се пре­тен­ци­о­зно на­зи­ва­ју ста­ди­о­ни­ма, ве­чи­то пра­зне? Део од­го­во­ра ве­ро­ват­но ле­жи и у при­чи о ''на­но­гви­ци'' Це­це Ра­жна­ти­вић. Део је и у чи­ње­ни­ци да су упра­ве срп­ских пр­во­ли­га­ша кр­ца­те по­ли­ти­ча­ри­ма. А део је и у на­ви­ја­чи­ма. Да­кле, ни­је све у игри. Има не­чег што је ви­ше од игре. То ви­ше од игре до­го­ди­ло се на фи­на­лу Ку­па Ср­би­је ка­да су игра­чи но­во­сад­ске Вој­во­ди­не не­за­до­вољ­ни су­ђе­њем на­пу­сти­ли те­рен. Чуј, не­за­до­вољ­ни? По­кра­де­ни, то је ве­ро­ват­но тач­ни­ја де­фи­ни­ци­ја оног што се од­и­гра­ло. Али, то је био тек по­че­так игре. На­ста­вак је усле­дио у Вла­ди Вој­во­ди­не и бе­о­град­ским ме­ди­ји­ма. Но­во­сад­ски ме­ди­ји ни­су пу­но уче­ство­ва­ли, јер они се углав­ном по­на­ша­ју као успа­ва­не ле­по­ти­це, а прин­ца ни на ви­ди­ку. Пр­во што је иза­шло из бе­о­град­ске но­ви­нар­ске куј­не, а што је ини­ци­рао ми­ни­стар по­ли­ци­је Иви­ца Да­чић је да је утак­ми­ца Вој­во­ди­на – Пар­ти­зан мно­го слич­на оној од пре два­де­сет го­ди­на у ко­јој је цир­кус на Ди­на­мо­вом ста­ди­о­ну озна­чио увер­ти­ру у рас­пад Ју­го­сла­ви­је. Ле­па па­ра­ле­ла, не­ма шта. Као, фи­ло­зо­фи­рао је Да­чић, ФК Вој­во­ди­на је исто што и за­гре­бач­ки Ди­на­мо, а по тој ло­ги­ци по­кра­ји­на Вој­во­ди­на је исто што и Хр­ват­ска. Сви су уста­ше, као што ка­жу на­ви­ја­чи Пар­ти­за­на, а не­ки су и Ма­ђа­ри. А са уста­ша­ма не­ма за­јед­нич­ког жи­во­та. Да, да све смо то јед­ном већ ви­де­ли. Си­ро­ти Бе­о­гра­ђа­ни су опет би­ли угро­же­ни. Она­ко не­ви­ним и на­ив­ним опет има се до­го­дио Мак­си­мир. Цццц... је­ди­но је фа­ли­ла по­ли­ци­ја не те­ре­ну и не­ки но­ви Зво­ни­мир Бо­бан. Ме­ђу­тим, Ла­ле, ко Ла­ле. Чим су чу­ли да ови ви­чу на њих и да их џе­па­ре, они се по­ку­пи­ли и ошли ку­ћи. Не ка­же се џа­бе за не­ког ко је фин, ил је Ла­ла ил је пе­дер. Ме­ђу­тим, ни­је ис­па­ло баш она­ко као се оче­ки­ва­ло. Ни­је то би­ла са­мо још јед­на на­ме­ште­на утак­ми­ца. Пред­сед­ник вој­во­ђан­ске вла­де Бо­јан Пај­тић је екс­пре­сно при­мио игра­че ФК Вој­во­ди­не и ди­рект­но гур­нуо прст у око бе­о­град­ској чар­ши­ји. Уз то клуб је на­ја­вио ту­жбу про­тив НН ли­ца због ши­ре­ња ра­сне, вер­ске и на­ци­о­нал­не мр­жње. Ма­да та ли­ца и ни­су баш та­ко НН. Ле­по се ви­де­ло ко је др­жао ми­кро­фон и ко је све пе­вао те ска­ред­не пе­сми­це. Уз­гред, уоби­ча­је­не за пар­ти­за­нов­це, на­ро­чи­то за њи­хо­вог мла­ђах­ног тре­не­ра. И шта сад? Ни­шта. Пар­ти­за­ну ће оста­ти ти­ту­ла. ФК Вој­во­ди­на је од­не­ла мо­рал­ну по­бе­ду упр­кос чи­ње­ни­ци да ће сти­ћи си­ја­сет ка­зни, што за игра­че, што за упра­ву. Пар­ти­за­на не­ћи сти­ћи ни­шта. Ње­га је већ сти­гло да је по­стао нај­о­мра­же­ни­ји клуб у ли­ги. Клуб ко­јег би­је глас да је на­ме­стио иха-ха утак­ми­ца. Па ако је то за ди­ку, не­ка му бу­де. А сти­ћи ће не­што и чу­ве­ну бе­о­град­ску чар­ши­ју. Ону исту ко­ја је све та­ко ''ша­ле­ћи се'' и пе­ва­ју­ћи пе­сми­це рас­те­ра­ла сав свет око се­бе. Ко­га још тре­ба по­ни­жа­ва­ти, а ни­је оста­ло бог зна шта на ре­пер­то­а­ру јер сви су одав­но уте­кли, од Сло­ве­на­ца до Цр­но­го­ра­ца, по­ста­ло је ја­сно на фи­на­лу Ку­па. На ред су до­шле Ла­ле. Сум­њи­ве сто по­сто. Ка­ко да не бу­ду сум­њи­ве кад ви­ше од три­ста го­ди­на жи­ве у ми­ру са сво­јим ком­ши­ја­ма дру­гих ве­ра и на­ци­ја. То чар­ши­ји ни­је ја­сно. Од Ту­ра­ка на­у­чи­ла да све што је дру­ге ве­ре тре­ба на­та­ћи на ко­лац, ако се по­бу­ни. Док се не по­бу­ни не­ка ше­та опан­ке по авли­ји. А шта је три­ста спрам пет­сто го­ди­на ко­че­ва и опа­на­ка? Датум: 11.05.2011. Ћу­ти Ле­ма­ји­ћу, ћу­ти! По­чет­ком ове го­ди­не об­ја­вље­на је вест да је Суд у При­је­по­љу до­нео пре­су­де по ко­ји­ма је ло­кал­на са­мо­у­пра­ва ду­жна да гра­ђа­ни­ма вра­ти но­вац од са­мо­до­при­но­са ко­ји је при­ку­пљен од 2003. до 2006. го­ди­не. Гра­ђа­ни оп­шти­не При­је­по­ље су ту­жи­ли сво­је ло­кал­не вла­сти због то­га што су не­ле­гал­но уве­ле са­мо­до­при­нос. На­и­ме, уме­сто да се у сва­кој ме­сној за­јед­ни­ци ме­шта­ни из­ја­сне на ре­фе­рен­ду­му о са­мо­до­при­но­су су од­лу­чи­ва­ли са­ве­ти ме­сних за­јед­ни­ца. И та­ко, они­ма ко­ји су ту­жи­ли из бу­џе­та је ис­пла­ћи­ва­но од пет до че­тр­де­сет хи­ља­да ди­на­ра, а све због бр­љо­ти­не оп­штин­ских чел­ни­ка. Слу­чај при­је­пољ­ског са­мо­до­при­но­са за­вр­шио је на Устав­ном су­ду, а оп­шти­на је мо­ра­ла да спре­ми сто ми­ли­о­на ди­на­ра за на­док­на­ду ште­те. Овај при­мер по­твр­ђу­је те­зу да сред­стви­ма са­мо­до­при­но­са мо­ра па­жљи­во да се рас­по­ла­же. Пр­ви услов је да је на­пла­та со­ли­дар­ног ди­на­ра уве­де­на у скла­ду са за­ко­ном, за­тим иде све оста­ло. Јав­ност тро­ше­ња тог нов­ца пре све­га. Ми­тро­вач­ки са­мо­до­при­нос уве­ден у мар­ту 2006. го­ди­не ис­те­као је пре ви­ше од ме­сец да­на. Пет го­ди­на је Ми­тров­ча­ни­ма од пла­та од­би­ја­но по три од­сто за се­дам про­је­ка­та ко­је је та­да­шња град­ске власт, у ко­јој су ка­дро­ви ДСС-а во­ди­ли глав­ну реч, од­ре­ди­ла као при­о­ри­те­те. Пет го­ди­на се ле­по тро­шка­ри­ло, а да ни­ка­квог из­ве­шта­ја ни­је би­ло. Пред­сед­ник од­бо­ра за ре­а­ли­за­ци­ју са­мо­до­при­но­са у Срем­ској Ми­тро­ви­ци Не­над Ле­ма­јић ни јед­ном ни­је на­шао за сход­но ни да зуц­не о то­ме где је по­тро­ше­но три ми­ли­о­на евра. Зна­мо шта смо све тре­ба­ли да из­гра­ди­мо тим нов­цем, од­но­сно шта је пла­ни­ра­но, али још увек не зна­мо где је за­и­ста тај но­вац по­тро­шен. Зна­мо ко­ли­ко га је би­ло, али ни то ни­смо чу­ли од Не­на­да Ле­ма­ји­ћа, већ од не­ких дру­гих град­ских ин­сти­ту­ци­ја. До­дат­ну збр­ку су на­пра­ви­ли са­ми ДСС-ов­ци ко­ји су у нај­ве­ћем де­лу рас­по­ла­га­ли тим нов­цем. Због из­ја­ва ко­је су да­ва­ли оста­ло је не­ја­сно ко је пла­тио из­град­њу кру­жне рас­кр­сни­це на Рум­ској мал­ти, ЈП Пу­те­ви Ср­би­је или Ми­тров­ча­ни со­ли­дар­ним ди­на­ром. Из ко­јих сред­ста­ва је на­пра­вљен обје­кат у Бло­ку Б? Из са­мо­до­при­но­са, сред­ста­ва бу­џе­та, или сред­ста­ва со­ли­дар­не стам­бе­не из­град­ње? Што се ти­че про­јект­не до­ку­мен­та­ци­је за оби­ла­зни­цу око Ла­ћар­ка и Ми­тро­ви­це, све је ја­сно. Ни­је ни по­че­ла да се ра­ди. Из­град­ња фи­скул­тур­не са­ле у Гим­на­зи­ји је по­че­ла, али од ко­ји па­ра тек ће­мо чу­ти. Оно што је са­свим си­гур­но је да је град­ски трг ре­кон­стру­и­сан нов­цем са­мо­до­при­но­са. Али, оно што пој­ма не­ма­мо, ни по­сле че­ти­ри го­ди­не, је ко­ли­ко је ко­шта­ла та ин­ве­сти­ци­ја? Ту се по­да­ци ко­је је на отва­ра­њу из­нео Не­над Ле­ма­јић и ко­је је дао гра­до­на­чел­ник Срем­ске Ми­тро­ви­це не сла­жу за око 40 ми­ли­о­на ди­на­ра. Док Ле­ма­јић ка­же да је трг ко­штао 119 ми­ли­о­на, Не­ди­мо­вић твр­ди да је ко­штао 160 ми­ли­о­на. Бог те пи­та ко ту ла­же, а ко го­во­ри исти­ну. У сва­ком слу­ча­ју, из џе­по­ва Ми­тров­ча­на ис­це­ђе­но је три ми­ли­о­на евра за про­те­клих пет го­ди­на, али као и да ни­је. Као да ни­ког не за­ни­ма ка­ко је спи­ска­ни тај си­лан но­вац. Онај ко је оба­ве­зан да о то­ме оба­ве­сти јав­ност, Не­над Ле­ма­јић, ћу­ти као за­ли­вен. И тре­ба да ћу­ти. И ја бих на ње­го­вом ме­сту ћу­та­ла. Јер, ко ње­га уоп­ште и про­зи­ва и тра­жи из­ве­штај? Је­ди­но М НО­ВИ­НЕ. Ни­сам до са­да ни чу­ла ни ви­де­ла да се би­ло ко у овом гра­ду по­бу­нио за­то што се не зна ка­ко је по­тро­шен са­мо­до­при­нос. Ни од­бор­ни­ци Скуп­шти­не гра­да, ни опо­зи­ци­ја, ни удру­же­ња гра­ђа­на, ни ту­жи­ла­штво, ни по­ли­ци­ја. Сви се пра­ве лу­ди. Па кад је та­ко, не­ка чо­век ћу­ти и да­ље. Не­над Ле­ма­јић се по­на­ша као сва­ки ра­ци­о­на­лан чо­век. Го­во­ри са­мо он­да кад има шта да ка­же и кад се то од ње­га тра­жи. Кад се не тра­жи, он ћу­ти. Не знам шта би се до­го­ди­ло ка­да би Ми­тров­ча­ни по­сту­пи­ли као При­је­пољ­ча­ни? Ка­да би пре­са­ви­ли та­бак и ту­жи­ли Град због не­тран­спа­рент­ног тро­ше­ња њи­хо­вог нов­ца. А има­ли би пра­во на то. Би­ло би ту по­сла и за Устав­ни суд, ве­ру­јем. Јер, ако се се­ћа­те о уво­ђе­њу са­мо­до­при­но­са су од­лу­чи­ва­ли и пен­зи­о­не­ри. Они ко­ји га ка­сни­је ни­су пла­ћа­ли. Ме­ђу­тим, јед­но је си­гур­но. Ми­тро­ви­ца не­ће ви­ше има­ти са­мо­до­при­нос. За­хва­љу­ју­ћи Не­на­ду Ле­ма­ји­ћу. И не са­мо ње­му. Сви­ма ко­ји пу­шта­ју да ова­кав јед­на мал­вер­за­ци­ја и зло­у­по­тре­ба со­ли­дар­ног ди­на­ра свих гра­ђа­на Срем­ске Ми­тро­ви­це, на гра­ни­ци кри­ми­на­ла, про­ђе не­ка­жње­но. Датум: 06.04.2011. Жи­вот у Ма­кон­ду Га­бри­јел Гар­си­ја Мар­кес је јед­ном при­ли­ком на­пи­сао да се ла­ти­но­а­ме­рич­ки пи­сци су­сре­ћу са нео­бич­ним про­бле­мом. На­и­ме, жи­вот у Ла­тин­ској Аме­ри­ци је увек ма­што­ви­ти­ји и нео­бич­ни­ји од би­ло ка­кве књи­жев­не фик­ци­је. Та­ман кад по­ми­сле да је њи­хо­во де­ло над­ма­ши­ло ре­ал­ност по ег­зо­тич­но­сти и фан­та­зи­ји, са­ма та ре­ал­ност их де­ман­ту­је. У Ла­тин­ској Аме­ри­ци по Мар­ке­со­вим ре­чи­ма, ствар­ност је фан­та­зи­ја, а фан­та­зи­ја ствар­ност, та­ко да пи­сци­ма уоп­ште ни­је ла­ко да сми­сле би­ло шта што се већ ни­је не­где до­го­ди­ло. Гле­да­ју­ћи Бе­лу ла­ђу Си­ни­ше Па­ви­ћа на­ме­ће се сли­чан ути­сак. Ма ко­ли­ко се он тру­дио да ис­ка­ри­ки­ра свог глав­ног ју­на­ка, Срећ­ка Шо­ји­ћа, и си­ту­а­ци­је у ко­је га сме­шта, чи­ни ми се да у то­ме не успе­ва. Све што из­ма­шта Си­ни­ша Па­вић за­и­ста се и до­го­ди­ло, или ће се већ до­го­ди­ти. Не­ма те глу­по­сти ко­ју мо­же да из­ва­ли Па­ви­ћев из­ми­шље­ни ју­нак, шеф из­ми­шље­не по­ли­тич­ке пар­ти­је, а да не­ки ствар­ни уче­сник срп­ске по­ли­тич­ке сце­не то у ре­ал­ном жи­во­ту већ ни­је лу­пио. Не­ма те ла­жи ко­ја нам већ ни­је сер­ви­ра­на, а про­ста­клук и ло­по­влук да и не по­ми­њем. Бе­ла ла­ђа је на­ша ствар­ност. И док се сме­је­мо Шо­ји­ће­вом по­и­ма­њу ре­ал­но­сти, ње­го­вом сми­слу за ма­ни­пу­ла­ци­ју, на стра­ну ак­це­нат и па­де­жи, оста­је го­рак ути­сак да смо све то већ до­жи­ве­ли. Да је то у ства­ри наш ре­ал­ни жи­вот, оно што нас сва­ко­днев­но окру­жу­је, и то баш она­ко сто по­сто, са­мо што на­ши ствар­ни шо­ји­ћи ма­ло бо­ље сто­је са гра­ма­ти­ком. По­след­ња епи­зо­да о отва­ра­њу но­вих рад­них ме­ста ме је пот­пу­но до­ку­су­ри­ла. Гле­дам и слу­шам и не мо­гу да ве­ру­јем с ове мо­је уши. Јес ма­ло пре­те­рао, се­дам хи­ља­да но­вих рад­них ме­ста, плус ба­гер­чић на ма­га­ре­ћу ли­ва­ду од по­кој­ног де­да Ста­вру, ал бо­же мој, па и код нас се ли­ци­ти­ра­ло с та но­ва рад­на ме­ста. У пред­из­бор­ној кам­па­њи за ло­кал­не из­бо­ре 2008. го­ди­не та­да­шњи ДСС у Срем­ској Ми­тро­ви­ци и ње­гов та­ко­ђе та­да­шњи чел­ни чо­век Не­над Ле­ма­јић, су на­ја­вљи­ва­ли че­ти­ти хи­ља­де но­вих рад­них ме­ста. Сли­ка­ли се по бил­бор­ди­ма, у но­ви­на­ма, на те­ле­ви­зи­ји, све у ше­сна­ест. И ли­ва­да по­ка­зи­ва­на. Иста као што је дан да­нас. Не­дир­ну­та. Па опет до­бро про­шли на из­бо­ри­ма. Је­ди­но ба­гер­чић ни­су до­те­ра­ли, а ни­су се се­ти­ли ни Ту­ра­ка. Ко­ли­ко би гла­со­ва до­би­ли да је био и ба­гер­чић, не смем ни да по­ми­слим. И њи­ма је сад ве­ро­ват­но жао због ба­гер­чи­ћа, кад ви­де ка­кав ефе­кат мо­же да има та­ква јед­на ма­ши­на на не­дир­ну­тој ли­ва­ди. Али, има да­на ви­ше не­го ко­ба­си­ца. Ево сад ће опет из­бо­ри, па не би би­ло ло­ше да се на­ђе не­где та те­шка ме­ха­ни­за­ци­ја за по­ка­зи­ва­ње и сли­ка­ње. Да се до­те­ра на ту ли­ва­ду код ауто­пу­та, ко­ја се већ че­ти­ри го­ди­не зо­ве ин­ду­стриј­ска зо­на, а пој­ма не­мам за­што. Кад у њој не­ма ни „и“ од ин­ду­стри­је. Ма­да ми­тро­вач­ког гра­до­на­чел­ни­ка Бра­ни­сла­ва Не­ди­мо­ви­ћа ни че­ти­ри го­ди­не од на­ја­ве тих че­ти­ри хи­ља­де но­вих рад­них ме­ста, не на­пу­шта ен­ту­зи­ја­зам. Он је ве­ћи оп­ти­ми­ста од Срећ­ка Шо­ји­ћа. Ма­ло ко­ју при­ли­ку про­пу­сти да не на­ја­ви не­ко отва­ра­ње рад­них ме­ста. Кад је гра­до­на­чел­ник до­бро рас­по­ло­жен, кад је сун­чан дан, а вла­жност ва­зду­ха оп­ти­мал­на иде то и до хи­ља­дар­ке, а не­кад и пре­ко. Што и ни­је ма­ло има­ју­ћи у ви­ду по­сле­ди­це гло­бал­не еко­ном­ске кри­зе. Оно, ни­је да ни­је пре не­ку го­ди­ну би­ло и че­ти­ри хи­ља­де, али с пи­ле­ће пам­ће­ње од овај на­род, мо­же се лу­па­ти до ми­ле во­ље. И обе­ћа­ва­ти. И ли­ци­ти­ра­ти. Ко на ва­ша­ру: ко да ви­ше, ка­ри­ке на ма­ри­ке... Хи­ља­ду но­вих рад­них ме­ста, две хи­ља­де но­вих рад­них ме­ста. С јед­не стра­не Не­над Ле­ма­јић, с дру­ге стра­не Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић, а у сре­ди­ни цве­та­ју ин­ве­сти­ци­је. И но­ва рад­на ме­ста. И уоп­ште це­ла ми­тро­вач­ка оп­шти­на по­ста­је јед­на див­на цвет­на ДСС ба­шта пу­на ша­ре­них но­вих рад­них ме­ста. И он­да, на­рав­но, по­ве­ре­ње гла­са­ча има да се вра­ти, ко код Шо­ји­ћа, за два да­на. Што у крај­њој ли­ни­ји и је­сте циљ сва­ког отва­ра­ња но­вих рад­них ме­ста. На­ро­ду та обе­ћа­на но­ва рад­на ме­ста, а њи­ма ре­ал­на по­ли­тич­ка власт. По­ште­но. И он­да опет јо­во на­но­во, о но­вим рад­ним ме­сти­ма. И ин­ве­сти­ци­о­ном ам­би­јен­ту ко­ји је до­бар, бо­љи, нај­бо­љи, о на­по­ри­ма ко­ји се чи­не да се при­ву­ку стра­ни ин­ве­сти­то­ри, о хи­ља­ду, две, три хи­ља­де још но­ви­јих рад­них ме­ста. И та­ко да­ље, и то­ме слич­но, док не по­па­да­мо. Ил ми ил они. Датум: 30.03.2011. Та­лен­ти и обо­жа­ва­о­ци Скуп­шти­на Гра­да Срем­ска Ми­тро­ви­ца је на сво­јој сед­ни­ци одр­жа­ној про­шлог пет­ка из­ме­ђу оста­лих усво­ји­ла и из­ве­штај о ра­ду Фон­да за сти­пен­ди­ра­ње и рад са та­лен­то­ва­ном де­цом Ата­на­си­је Стој­ко­вић. У ве­о­ма шту­ром из­ве­шта­ју, шту­ром што се ти­че ег­закт­них по­да­та­ка и ци­фа­ра, ре­че­но је да је то­ком про­шле го­ди­не сти­пен­ди­ра­но 28 сту­де­на­та са по 12 хи­ља­да ди­на­ра и да је до­де­ље­но још пет спорт­ских сти­пен­ди­ја без на­ве­де­ног из­но­са. Од 8,5 ми­ли­о­на ко­ји су из­дво­је­ни из бу­џе­та гра­да за рад овог фон­да, ма­ње од пет ми­ли­о­на је по­тро­ше­но на сти­пен­ди­је. Оста­так од пре­ко три ми­ли­о­на је утро­шен за ма­те­ри­јал­не тро­шко­ве, не ка­же се ко­је, на­бав­ку опре­ме и учи­ла, не ка­же се ко­јих, а 2,9 ми­ли­о­на на на­кна­де про­фе­со­ри­ма ко­ји су то­ком го­ди­не ра­ди­ли са та­лен­то­ва­ном де­цом. У пи­та­њу је де­се­так про­фе­со­ра. Овај фонд је ина­че по­знат по то­ме што сти­пен­ди­ра са­мо сту­ден­те ко­ји има­ју про­сек из­над 9,5. Ве­ли­ки број де­це из Срем­ске Ми­тро­ви­це и око­ли­не оста­је без сти­пен­ди­је за­то што су кре­а­то­ри ова­кве по­ли­ти­ке сти­пен­ди­ра­ња од­лу­чи­ли да про­сек од 9,2 или 9,4 ни­је до­вољ­но ви­сок да би та­кав сту­дент до­био сти­пен­ди­ју. Од осни­ва­ња Фонд је го­ди­шње сти­пен­ди­рао по два­на­ест сту­де­на­та, све до про­шле го­ди­не ка­да се до­го­дио ко­пер­ни­ков­ски обрт па је ре­ше­но да се по­де­ли чак 28. У исто вре­ме у оп­шти­ни Ру­ма се из град­ског бу­џе­та сти­пен­ди­ра не­што ма­ње од сто сту­де­на­та и око 50 сред­њо­шко­ла­ца. У пе­ћи­нач­кој оп­шти­ни ско­ро 200 сту­де­на­та до­би­ја оп­штин­ску сти­пен­ди­ју од по три и шест хи­ља­да ди­на­ра, а њих 300 до­би­ја­ју на­кна­ду за пре­воз од две хи­ља­де. Ин­ђи­ја сти­пен­ди­ра 88 сту­де­на­та са по 15.000 ди­на­ра. Све ове оп­шти­не су по бро­ју ста­нов­ни­ка знат­но ма­ње од Срем­ске Ми­тро­ви­це и са­мим тим има­ју и ма­њи број сту­де­на­та. Па ипак број сту­де­на­та ко­ји­ма се по­ма­же је не­ко­ли­ко пу­та ве­ћи. Пред­сед­ни­ци тих оп­шти­на ве­ро­ват­но сма­тра­ју да сва­ко ко у да­на­шње вре­ме сту­ди­ра и не гу­би го­ди­ну за­слу­жу­је да му се по­мог­не. По­себ­но има­ју­ћи у ви­ду оп­шту кри­зу и бес­па­ри­цу у ко­јој се на­ла­зе сту­ден­ти и њи­хо­ви ро­ди­те­љи. У ми­тро­вач­кој оп­шти­ни не ми­сле та­ко. Кре­а­то­ри вол­шеб­ног фон­да су се опре­де­ли­ли да но­вац сту­ден­ти­ма де­ле на ка­ши­чи­цу, да бу­џет­ске па­ре ар­че на дру­ге ства­ри. На хо­но­ра­ре про­фе­со­ра ко­ји су иза­бра­ни да во­де тај та­ко­зва­ни рад са та­лен­то­ва­ном де­цом, на ауто­мо­бил ко­ји је ку­пљен ваљ­да за по­тре­бе фон­да и за ко­ји се не зна че­му слу­жи, сем да се њи­ме во­зи­ка јед­но ''та­лен­то­ва­но де­те''. Но­вац се тро­ши на стру­ју, гре­ја­ње, на­бав­ку не­ка­кве опре­ме и учи­ла, бо­га пи­тај ка­квих, на све сем на сти­пен­ди­је. Ско­ро ми­лион ди­на­ра је спи­сак­но на те ства­ри, а за сту­диј­ска пу­то­ва­ња и уса­вр­ша­ва­ња у ино­стран­ству одво­је­но је бед­них 60 хи­ља­да. Та­ко бар сто­ји у из­ве­шта­ју ко­ји је пот­пи­са­ла пред­сед­ни­ца управ­ног од­бо­ра фон­да, ина­че ка­дар Ми­тро­ви­ца европ­ска ре­ги­ја - ДСС Сла­ђа­на Ми­лен­ко­вић. Ни­ко из фон­да се за ових пет го­ди­на ни­је по­хва­лио не­ким на­ро­чи­тим успе­хом. Пет го­ди­на град ула­же у ''та­лен­то­ва­ну де­цу'' и за пет го­ди­на мо­гло је би­ти не­ког ре­зул­та­та. Не­ко осва­ја­ње свет­ске ма­те­ма­тич­ке олим­пи­ја­де, сти­пен­ди­ја на Кем­бри­џу или ин­сти­ту­ту Ма­са­чу­сетс, од та­ле­на­та се то оче­ку­је. На­рав­но, кад су истин­ски. Кад ни­су, он­да се по­сле за­вр­ше­ног фа­кул­те­та за­по­сле у град­ској уста­но­ви кул­ту­ре и че­ка­ју пен­зи­ју. Сад, да ли смо баш за­и­ста де­фи­ци­тар­ни са та­лен­ти­ма, или су кре­а­то­ри фон­да по­гре­ши­ли у де­фи­ни­са­њу та­ле­на­та, не знам. Знам да се све око фон­да све­ло на ма­лу про­вин­циј­ску те­згу за не­ко­ли­ко про­фе­со­ра, го­ди­на­ма јед­них те истих. На спре­ма­ње при­јем­них ис­пи­та за др­жав­не фа­кул­те­те. Па ако је то до­мет, то да не­ко ко по­ха­ђа на­ста­ву у фон­ду мо­же да по­ло­жи при­јем­ни ис­пит и упи­ше се на фа­кул­тет, он­да је онај ко је све ово сми­слио гад­но по­бр­као лон­чи­ће и под хит­но мо­ра ме­ња­ти име фон­ду. У Ми­тро­ви­ци ре­сор обра­зо­ва­ња од 2000. го­ди­не во­ди ДСС. Ова по­ли­тич­ка пар­ти­ја ви­ше од де­сет го­ди­на ве­дри и обла­чи у овој обла­сти. Њи­хо­ва иде­ја је фор­ми­ра­ње овог фон­да, ка­кав не по­сто­ји ни у јед­ној срем­ској оп­шти­ни. Њи­хо­ва иде­ја је да се па­ре тро­ше на про­фе­со­ре, а не на сту­ден­те. Њи­хо­ва иде­ја је да се де­ли та­ко ма­ли број сти­пен­ди­ја. На­рав­но да ни не мо­же ви­ше кад мо­ра да се ку­пу­је го­ри­во, да се пла­ћа гре­ја­ње, да се де­ле хо­но­ра­ри, на­кна­де чла­но­ви­ма управ­ног од­бо­ра... Све то ко­шта, а нео­п­ход­но је. Је­ди­но ни­је нео­п­ход­но да се де­ци по­де­ле сти­пен­ди­је. Осни­ва­њем фон­да оне­мо­гу­ће­но је ди­рект­но сти­пен­ди­ра­ње сту­де­на­та пре­ко град­ске упра­ве за обра­зо­ва­ње. Она­ко ка­ко то ра­де све дру­ге оп­шти­не, без не­по­треб­них тро­шко­ва. Али, осни­ва­њем фон­да омо­гу­ће­но је не­што дру­го, мно­го ва­жни­је од сту­ден­та и њи­хо­вих сти­пен­ди­ја. Омо­гу­ће­но је да се тро­шка­ре бу­џет­ска сред­ства го­то­во без кон­тро­ле, на ода­бра­не ства­ри и ода­бра­не ци­ље­ве, по на­хо­ђе­њу чел­них љу­ди ДСС, оних истих ко­ји су фонд и ство­ри­ли. Чи­сто пар­тиј­ска ствар у слу­жби пар­тиј­ских ци­ље­ва. Сту­ден­ти су ов­де спо­ред­на ствар. Јер да ни­су, би­ло би их мно­го, мно­го ви­ше на спи­ску за сти­пен­ди­ра­ње, бар оно­ли­ко ко­ли­ко их има у Ру­ми, Ин­ђи­ји, Пе­ћин­ци­ма. А има­ју­ћи у ви­ду ко­ли­ко је Срем­ска Ми­тро­ви­ца ве­ћа од на­ве­де­них оп­шти­на, мо­ра­ло би их би­ти и ви­ше. Датум: 23.03.2011. (Не)оба­ве­ште­ни гра­до­на­чел­ник У јав­но­сти се по­ди­гла пра­ши­на око пи­са­ња јед­ног днев­ног ли­ста ко­ји је твр­дио да се у Ла­ћар­ку но­вац за под­сти­цај сто­чар­ској про­из­вод­њи де­ли по пар­тиј­ској ли­ни­ји. Па зар и за сви­ње тре­ба би­ти друг члан, за­ку­ка­ла је но­ви­нар­ка у пи­са­ној фор­ми са све фо­то­гра­фи­ја­ма и са­го­вор­ни­ци­ма ко­ји су ре­кли: ча­сна реч, тре­ба би­ти члан, мај­ке нам. На тај њен ја­ук од­мах је ре­а­го­вао ми­тро­вач­ки на­чел­ник за по­љо­при­вре­ду Го­ран Че­ке­ри­нац и де­ман­то­вао цео но­вин­ски текст, из­но­се­ћи при том по­дат­ке да су сви ко­ји су кон­ку­ри­са­ли, но­вац за при­плод­не на­зи­ми­це углав­ном и до­би­ли. Од 159 ре­ги­стро­ва­них по­љо­при­вред­них га­здин­ста­ва ко­ја су пре­ма усло­ви­ма јав­ног кон­кур­са (об­ја­вљен у ло­кал­ним но­ви­на­ма и огла­сним та­бла­ма свих ме­сних кан­це­ла­ри­ја) има­ла пра­во да кон­ку­ри­шу, 157 је до­би­ло по 15.000 ди­на­ра. Е сад, то ни­је на­ве­де­но у тек­сту о пар­тиј­ским дру­го­ви­ма и сви­ња­ма, али бо­же мој, не ка­же се за џа­бе сав свет све зна. Па пре­ма то­ме, не мо­же јед­на но­ви­нар­ска гла­ва, ма ко­ли­ко би­ла ум­на, из цу­га да по­хва­та у ком ла­ћа­рач­ком гр­му ле­жи ко­ји ла­ћа­рач­ки зец. Мо­ра да пи­та тај сав свет што све зна... А Ла­ћа­рак је баш ве­ли­ки и про­стран. У ње­му све­та, иха –ха. Па зар ни­је он­да ма­ло нео­бич­но да од свог тог све­та увек јед­ни те исти бу­ду ''слу­чај­ни са­го­вор­ни­ци'' но­ви­нар­ки днев­ног ли­ста? Увек су јед­ни те исти Ла­ћар­ци струч­ни за сва пи­та­ња, од су­пра­сних на­зи­ми­ца, пре­ко ди­вљих де­по­ни­ја до це­не жи­та. Али не­ка, чо­век се учи до је жив, па ће та­ко и по­сле­ни­ци јав­не ре­чи на­у­чи­ти још што-шта о Ла­ћар­ку и Ла­ћар­ци­ма, пре не­го што га по­но­во ста­ве у но­ви­не. Мла­ди су, има­ју кад. Све то не би уоп­ште би­ло та­ко за­ни­мљи­во, бо­же мој, Ла­ћар­ци ко Ла­ћар­ци, да се у при­чу о на­зи­ми­ца­ма и рас­по­де­ли нов­ца за сто­чар­ство не­ка­ко ни­је уплео и гра­до­на­чел­ник Срем­ске Ми­тро­ви­це Бра­ни­слав Не­ди­мо­вић, ко­ји уоп­ште ни­је из Ла­ћар­ка. Елем, упи­тан ка­ко ко­мен­та­ри­ше та­кву по­де­лу нов­ца у Ла­ћар­ку, Не­ди­мо­вић је из­ја­вио да (ци­ти­ра­мо) ''не­ће ни­шта да зна за њи­хо­ве пр­ља­ве ра­бо­те''. Крај ци­та­та. Да сам те сре­ће па да гра­до­на­чел­ник хо­ће да ми се ја­ви на те­ле­фон­ски по­зив или да хо­ће бар пи­сме­но да ко­му­ни­ци­ра са мном, ја бих га пи­та­ла шта су у це­лој при­чи око на­зи­ми­ца ''пр­ља­ве ра­бо­те''? Ко им је аутор, а ко из­во­ђач? Ко га је оба­ве­стио о тим ра­бо­та­ма, као та­квим, и да ли се он уоп­ште ме­ша у свој по­сао кад не зна, и што је још стра­шни­је, не­ће да зна шта се де­ша­ва у гра­ду на чи­јем је че­лу? Ме­ђу­тим, мо­јој ма­лен­ко­сти гра­до­на­чел­ник не од­го­ва­ра на по­зи­ве, ваљ­да за­то што се не по­на­ша ко­рект­но. Ми­слим, мо­ја ма­лен­кост, а не гра­до­на­чел­ник. Гра­до­на­чел­ник је увек ко­рек­тан, ту не­ма ди­ску­си­је. Ње­го­ва ко­рект­ност уоп­ште ни­је под зна­ком пи­та­ња. Под зна­ком пи­та­ња је ње­го­ва (не)оба­ве­ште­ност. До­бро, знам шта ће­те сви од­мах да по­ми­сли­те кад се по­ме­не реч оба­ве­ште­ност, али то ни­је тач­но. Ма шта вам се мо­та­ло по гла­ви, да зна­те, гра­до­на­чел­ник Срем­ске Ми­тро­ви­це ни­је ви­ше члан ДСС-а. Има то­ме рав­но го­ди­ни­ца. Ми­слим, про­шла је го­ди­на да­на од кад је иза­шао из ДСС-а, из лич­них раз­ло­га, и обе­ћао да ће би­ти у ко­рект­ним од­но­си­ма са сво­јим бив­шим пар­тиј­ским дру­го­ви­ма, а и они са њим. Ето, опет та ко­рект­ност. Чо­век је на­про­сто та­кав, то се не учи, са тим се ро­диш. Да­кле, шта је спор­но у ње­го­вој из­ја­ви? Па ре­ци­мо, по мо­јој про­це­ни, сва­ко сло­во. Од Н до Е, са оба на­вод­ни­ка. Не знам у ко­је до­ба да­на је гра­до­на­чел­ник на­ва­тан на те­ле­фон да да­је из­ја­ву, да л је био по­спан, умо­ран или не дај бо­же ма­му­ран? Шта год и кад год да је би­ло, ис­па­ло је ствар­но ''за­ни­мљи­во''. Ајд сад и ја да бу­дем ма­ло ''ко­рект­на'', па да не упо­тре­бим не­ки при­клад­ни­ју реч. Пи­та­ње за ми­лион до­ла­ра је шта су ''пр­ља­ве ра­бо­те''? Да ли то што је кон­курс био ја­ван, или мо­жда то што је сам гра­до­на­чел­ник, као пред­сед­ник Град­ског ве­ћа, гла­сао за усва­ја­ње та­квог про­гра­ма за под­сти­цај сто­чар­ства? Или су по гра­до­на­чел­ни­ко­вој де­фи­ни­ци­ји ''пр­ља­ве ра­бо­те'' све оно што се ра­ди у упра­ва­ма на чи­јем че­лу су функ­ци­о­не­ри Де­мо­крат­ске стран­ке? На ово по­след­ње не смем ни да по­ми­слим има­ју­ћи у ви­ду то да се гра­до­на­чел­ник јав­но из­ја­шња­ва као члан Де­мо­крат­ске стран­ке. Па не би он то, ваљ­да, сво­јим но­вим пар­тиј­ским дру­го­ви­ма? Да сам ра­ни­је би­ла ма­ло ви­ше ко­рект­на, као што ни­сам, ве­ру­јем да би ми гра­до­на­чел­ник ла­ка ср­ца од­го­во­рио на ова и слич­на пи­та­ња ко­ја сам му пу­тем фак­са про­сле­ди­ла. Ме­ђу­тим, мо­ја гре­шка је што ни­сам би­ла ко­рект­на и као та­ква, не­ко­рект­на, не за­слу­жу­јем искрен од­го­вор. Та­ко ми и тре­ба. Са­ма сам кри­ва, што пи­там гра­до­на­чел­ни­ка да ли се ме­ша у свој по­сао. То ствар­но ни­је ко­рект­но. Ни по­ми­сли­ти, а ка­мо ли пи­та­ти. Датум: 16.03.2011. Бабе су криве Има више од 200 година од када је Доситеј Обрадовића у онда устаничку Србију донео кромпир. Тада је Србима објаснио да када има кромпира нема глади. Кромпир је у Србији више од два века био сиротињска храна. Мање више увек доступан, јефтин и издашан. Због тога не чуди паника која влада последњих дана. Кромпир је поскупео. Нема кромпира. Зашто је кромпир тако скуп? Питају се новинари свих медија, праве истраживања, анкете. Кромпир је преко ноћи постао национално питање број један. Замислите само, ни реконструкција владе нема такву медијску пажњу као кромпир и његова цена. Питање ко ће бити министар енергетике устукнуло је у овдашњим медијима пред питањем где нам је кромпир? То само значи да је живот однео победу над политиком. Реално, кога је брига за министра енергетике, или министра вера? Али кромпир, кромпир је суштина нашег живота. Пржени, кувани, ваљушке с кромпиром, пита са кромпиром, кромпир пире, е од тога се живи. А не од сазнања да ће Мрка од сад бити и министар енергетике. Цунами у Јапану и невероватно јак земљотрес који је погодио ову далеку земљу нису ни изблиза узбудили српску јавност као вест да је кромпир сто динара килограм. Негде богами и скупљи. А шта је килограм кромпира? Ништа, четири – пет кромпира од којих ни честит паприкаш не можеш направити. То под условом да имаш месо. А месо је тек тужна прича, па ћемо о њему неки други пут. Килограм кромпира без меса је чиста пропаст за просечну четворочлану породицу, са просечним апетитом. Кромпир по глави. Сад, не би то био проблем да имаш чиме да га замениш. Нечим јефтинијим, на пример. Али нема ничег јефтинијег од кромпира. И овако скуп, он је још увек најјефтинији. Па нећемо ваљада да једемо туњевину и филете лососа зато што је кромпир поскупео? Мада било би здравије, кажу стручњаци. Они кажу да је здраво да се једу немасни сиреви, броколи, пилетина. Стручњаци нису блесави, зато и јесу стручњаци, знају они шта је добро. Никад кромпир, по њима, није заузимао неко нарочито место у хијерархији препоручљивих намирница. Био је некако скрајнут, ко неко сироче. Виђен као свакодневна храна сиромашних слојева. Зато је ово што се данас виђа на пијацама својеврсна освета. Освета због омаловажавања. Ево вам сад па гледајте кад ћете јести кромпир. И пошто ћете га јести. А ако немате за кромпир, а ви купујте филете лососа. Здравији су, кажу стручњаци. Шта нам се десило па смо успели и обичан кромпир, вековима сиротињску храну, да доведемо у ранг луксузних намирница? Исто оно због чега нам хлеб сада кошта више од сто динара по килограму (да не буде забуне, векнице које купујемо по 55 динара нису тешке више од 400 грама), шећер је увелико преко стотке, уље галопира преко 150. У овој земљи нема ничег испод сто динара. Али је зато општа ситуација веома стабилна, једино нам је фалила реконструкција владе. Сад смо хвала богу и то добили, па можемо бити мирни. Остаје нам још да будемо оптимисти. Док не поскупи струја. Онда ће хлеб да оде на 70 по векници, а кромпир вероватно на 200. Искрено, мене чуди да већ сад није 200 динара. Њега једноставно нема. На делу је најједноставнији закон у економији, закон понуде и тражње. Чега нема, цена му расте. Исто као што расте цена шећеру, брашну, уљу. Ми просто речено, немамо хране. Нема ко да је произведе. Ако се нешто и произведе, то се одмах извезе. Шта друго да извозимо сем пољопривредних производа? Да није то мало сељака који још увек нешто сеју и жању, ћорави евро не бисмо успели да зарадимо. Та евра су нам неопходна да враћамо кредите које смо подигли у иностранству и које смо спискали на наш јавни сектор, на плате чиновника и државних намештеника свих врста, од васпитачица до полицајаца. А део смо спискали на нашу вајну привреду и вајне привреднике који у иностранству не могу да зараде онај горепоменути ћорави евро. Тај евро може да заради само сељак. Тужна истина за све ентузијасте попут Млађана Динкића, који троше буџетска средства да помогну страним инвеститорима да отварају фабрике по Србији. Уз десет хиљада евра по запосленом, фабрику би отворила и моја баба, да се не лажемо. Али моја баба више не може да сеје и окопава кромпир, издала је снага. Због моје и осталих баба које нема ко да одмени, данас и нема кромпира. Дакле, бабе су криве. Датум: 02.03.2011. Уби гла­сни­ка! Не знам да ли се не­ко се­ћа вре­ме­на ка­да је Вук Дра­шко­вић имао ви­лу на Же­нев­ском је­зе­ру? И да ли се не­ко се­ћа љуп­ке Ми­ле Шту­ле ко­ја је ту тај­ну по­де­ли­ла са ми­ли­он­ским ауди­то­ри­јем по­лу­зом­би­ра­них гле­да­ла­ца днев­ни­ка РТВ Бе­о­гра­да у по­ла осам? Дав­но је то би­ло. Не­ка­ко у то вре­ме и Зо­ран Ђин­ђић је про­мо­ви­сан у не­мач­ког шпи­ју­на, нај­ви­ше због то­га што је од­лич­но го­во­рио не­мач­ки је­зик. А уз то био је и про­тив­ник та­да­шњег ре­жи­ма. И све се са­мо на­ме­сти­ло, Вук као бо­га­ти вла­сник ба­сно­слов­но ску­пе ви­ле, Ђин­ђић шпи­јун и пла­ће­ник, а на­род бе­сан и гла­дан. И та­ко бе­сном и глад­ном нај­лак­ше му је би­ло да чвр­сто ве­ру­је у бај­ке ко­је су сва­ко ве­че би­ле сер­ви­ра­не. Јер на­род во­ли бај­ке, и о Иви­ци и Ма­ри­ци, о Сне­жа­ни и се­дам па­ту­ља­ка и о Ђин­ђи­ћу шпи­ју­ну, а по­себ­но о Ву­ку ко­ји се ба­шка­ри на Же­нев­ском је­зе­ру. Ко­ли­ка је би­ла сна­га те про­па­ган­де нај­ви­ше по­твр­ђу­је чи­ње­ни­ца да се та­да­шња опо­зи­ци­ја ни­је усу­ди­ла да ни јед­ног од ове дво­ји­це ста­ви на че­ло ДОС-а 2000. го­ди­не, иако су би­ли истин­ске во­ђе срп­ске опо­зи­ци­је кр­ва­вих и опа­сних де­ве­де­се­тих го­ди­на. Иза­бра­ли су „нео­ка­ља­ног“ Во­ји­сла­ва Ко­шту­ни­цу. По­ште­ног, че­сти­тог, без ви­ле на Же­нев­ском је­зе­ру и без зна­ња не­мач­ког је­зи­ка. И ус­пе­ло је. Ко­шту­ни­ца нас је гле­дао са ве­ли­ких бил­бор­да и пи­тао „Ко мо­же да вас по­гле­да у очи“. Та­да смо му по­ве­ро­ва­ли и он нас је хра­бро гле­дао у очи као не­пот­ку­пљи­ви Ро­бе­спјер, све док се ни­је учвр­стио на вла­сти. Он­да је ма­ло спу­стио по­глед. И свих го­ди­на ко­је је про­вео на вла­сти, а би­ло их је по­до­ста, ва­жио је за, на но­вац, иму­ног чо­ве­ка. Је­сте да је ма­ло бан­до­глав, ма­ло ми­ри­ше на са­лон­ски фа­ши­зам, али је чо­век по­штен. Ин­те­лек­ту­а­лац без ма­не и стра­ха ко­га ово­зе­маљ­ска бла­га не ин­те­ре­су­ју. Ко Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић на по­чет­ку, док је био го­вор­ник са сун­цем у ко­си, жи­вео у дво­соб­ном ста­ну и во­зио по­лов­ну шко­ду. Ала су то би­ла срећ­на вре­ме­на. Ме­ђу­тим, ис­па­ло је да жи­вот, као и увек, пи­ше ро­ма­не. А у тим ДСС-ов­ским ро­ма­ни­ма хра­бри ви­тез без ви­ле на Же­нев­ском је­зе­ру, Во­ја Ко­шту­ни­ца окру­жио се љу­ди­ма ко­ји­ма не­пот­ку­пљи­вост и по­ште­ње ни­су део сва­ко­днев­ног реч­ни­ка. А још ма­ње сва­ко­днев­ног де­ла­ња. И док је „не­пот­ку­пљи­ви“ се­део на ака­дем­ским ви­си­на­ма, дру­го­ви чла­но­ви ње­го­ве ма­ле пар­ти­је (ко­ја је уз­гред бу­ди ре­че­но на­ра­сла до не­слу­ће­них раз­ме­ра, јер на­род во­ли пред­сед­нич­ке стран­ке) су ра­ди­ли рад­њу све у ше­сна­ест. Део тих рад­њи обе­ло­да­њен је у до­ку­мен­тар­ним еми­си­ја­ма о зло­у­по­тре­ба­ма у ру­дар­ском ба­се­ну Ко­лу­ба­ра. Пљач­ка не­ви­ђе­на, а у њој све сам цвет ДСС-а. Све она­ко по­штен до по­ште­ног, под по­ли­тич­ком, по­ли­циј­ском, суд­ском и ме­диј­ским за­шти­том вр­хов­ног и нај­по­ште­ни­јег ме­ђу њи­ма, че­ру­па­ли су Ко­лу­ба­ру уз­дуж и по­пре­ко. Док су мо­гли. А мо­гли су ду­го, ду­го... Кад се све то раз­ви­ло и оти­шло у јав­ност на­ста­ла је ха­ран­га на гла­со­но­шу, то јест на те­ле­ви­зи­ју ко­ја је еми­то­ва­ла те при­ло­ге. Па су у Ла­за­рев­цу на бан­де­ра­ма осва­ну­ли пла­ка­ти „ис­кљу­чи Б 92, укљу­чи мо­зак“. Ко би­ва, ла­жу ко пси, ни­је ло­гич­но. И ни­је, кад ма­ло бо­ље по­гле­да­те. На­ро­чи­то оно кад ба­гер ра­ди 25 са­ти днев­но. Али при­ча о Ко­лу­ба­ри ни­је би­ла бај­ка о Же­нев­ском је­зе­ру, јер за раз­ли­ку од бај­ке о ви­ли Ву­ка Дра­шко­ви­ћа ов­де је обе­ло­да­ње­на го­ми­ла до­ку­ме­на­та. Све цр­но на бе­ло. Су­о­че­ни са не­по­бит­ним чи­ње­ни­ца­ма ДСС-ов­ци су се око­ми­ли на оног ко је те чи­ње­ни­це пу­стио у јав­ност. Кад се већ не мо­гу об­ра­чу­на­ти са чи­ње­ни­ца­ма, хај­де да се об­ра­чу­на­мо са оним ко об­ја­вљу­је чи­ње­ни­це. Али, ДСС не мо­же да уга­си Б 92. Порт­па­ро­ли ДСС из Бе­о­гра­да мо­гу те­ле­ви­зи­ји Б 92 сло­бод­но да „пљу­ну под про­зор“. Мо­гу да кме­че и да се де­ру ка­ко је то „по­ли­тич­ки об­ра­чун“. Пре ће би­ти да су ДСС-ов­ски ка­дро­ви во­ди­ли по­ли­ти­ку у чвр­стој ва­лу­ти на ште­ту свих нас, она­ко из по­та­је, ви­ре­ћи из ску­та вр­хов­ног и не­пот­ку­пљи­вог. Исто та­ко ми­тро­вач­ки ДСС не мо­же да уга­си ни за­бра­ни М НО­ВИ­НЕ за­то што јав­но по­ста­вља пи­та­ња о по­сло­ви­ма ло­ка­ла­ца из пар­ти­је не­пот­ку­пљи­вог. Што под­се­ћа на не­ке да­не и не­ка обе­ћа­ња ко­ја су да­та па не­где за­ту­ре­на. Што пи­та где су и ка­ко по­тро­ше­ни нов­ци од са­мо­до­при­но­са? А шта мо­гу? У су­шти­ни ма­ло то­га. Мно­го ма­ње не­го што ми­сле да мо­гу. Мо­гу сит­ним па­ко­сти­ма да за­гор­ча­ва­ју жи­вот на­ма ко­ји не об­ја­вљу­је­мо и не пи­ше­мо оно што „они хо­ће“ и ко­ји смо се, ви­ди вра­га, др­зну­ли да про­го­во­ри­мо о ства­ри­ма о ко­ји­ма ми­тро­вач­ки ДСС ра­ди­је не би го­во­рио. Мо­гу да зло­у­по­тре­бе свој по­ли­тич­ки ути­цај и спре­че ди­стри­бу­ци­ју М НО­ВИ­НА у ми­тро­вач­кој Град­ској ку­ћи. Ето. Мо­гу о то­ме и да ла­жу, јед­но да при­ча­ју, дру­го да ми­сле, а тре­ће да ра­де. Све то мо­гу до бес­кра­ја, али до бес­кра­ја не мо­гу да вла­да­ју. А они би баш то. Да вла­да­ју и вла­да­ју и вла­да­ју ... та­ко по­ште­ни, не­пот­ку­пљи­ви и за­бо­рав­ни. А шта мо­гу? У су­шти­ни ма­ло то­га. Мно­го ма­ње не­го што ми­сле да мо­гу. Мо­гу да зло­у­по­тре­бе свој по­ли­тич­ки ути­цај и спре­че ди­стри­бу­ци­ју М НО­ВИ­НА у ми­тро­вач­кој Град­ској ку­ћи. Ето. Мо­гу о то­ме и да ла­жу, јед­но да при­ча­ју, дру­го да ми­сле, а тре­ће да ра­де. Све то мо­гу до бес­кра­ја, али до бес­кра­ја не мо­гу да вла­да­ју. А они би баш то. Да вла­да­ју и вла­да­ју и вла­да­ју ... та­ко по­ште­ни, не­пот­ку­пљи­ви и за­бо­рав­ни. Датум: 23.02.2011. WC Гле­да­ју­ћи днев­ник на Јав­ном сер­ви­су по­след­њих да­на има­ла сам нео­до­љив ути­сак да сам по­но­ву у де­ве­де­се­тим. Уред­нич­ка еки­па у тој ме­диј­ској ку­ћи по­но­во ја­ше ута­ба­ним ста­за­ма ко­јом су про­де­фи­ло­ва­ла нај­ве­ћа Сло­би­на но­ви­нар­ска име­на. Но­си­о­ци тих име­на по­сле ''оног'' ок­то­бра, ког ви­ше не­ћу ни да се се­ћам, су до­би­ла по но­су и оста­лим де­ло­ви­ма те­ла, бу­квал­но, али њи­хов дух је остао у згра­ди те­ле­ви­зи­је Бе­о­град да бди и по­ка­зу­је пут ко­јим не­из­о­став­но тре­ба ићи они­ма ко­ји су за­се­ли у уред­нич­ке фо­те­ље. Нео­кр­њен и не­ди­р­нут. Па смо та­ко, у је­ку нај­ве­ћег штрај­ка про­све­та­ра, вест о пот­пу­ној об­у­ста­ви ра­да у свим шко­ла­ма у Ср­би­ји гле­да­ли тек на пе­том ме­сту, по­сле Му­ба­ра­ка и Егип­та, по­сле при­че о ре­сти­ту­ци­ји ко­ја ће би­ти кад бу­де и још не­ко­ли­ко иси­ло­ва­них при­ло­га, тек да се по­ка­же да тај штрајк ни­је ни­шта на­ро­чи­то. Пих, 1.800 шко­ла, као да је то не­што. Пад Кни­на је об­ја­вљен у 20 ми­ну­ту, што не би је­дан штрај­кић у де­се­том? Да се на­род не уз­бу­ђу­је и она­ко је нер­во­зан. А це­на сти­ро­по­ра ра­сте. Сад, кад је Дин­кић уз­др­мао це­лу вла­ду, сем пре­ми­је­ра ко­га ни цу­на­ми не мо­же уз­др­ма­ти, на днев­ни­ку у по­ла осам то је би­ла пр­ва вест са­мо је­дан дан. Већ су­тра­дан не­у­мор­ни но­ви­на­ри јав­ног сер­ви­са су, по­шту­ју­ћи на­ше пра­во да зна­мо све, у пр­вим ми­ну­та­ма днев­ни­ка објек­тив­но ин­фор­ми­са­ли о пет ли­та­ра хло­ро­во­до­нич­не ки­се­ли­не ко­ја је ис­цу­ри­ла из не­ког ру­мун­ског во­за и суд­би­ни ма­лих На­сти­ћа у про­кле­тој Аме­ри­ци. Та­ко да, што се ти­че Јав­ног сер­ви­са, Мла­ђа Дин­кић игра за дру­ги тим. Све­тла тра­ди­ци­ја се на­ста­вља. А са­мо дан на­кон цир­ку­са са ње­го­вом остав­ком или сме­њи­ва­њем, не зна се ви­ше шта је у пи­та­њу, гле­да­ли смо при­лог и о то­ме ка­ко је опа­ла про­да­ја ауто­мо­би­ла у Ср­би­ји, а на­ро­чи­то оних ко­је Фи­јат про­из­во­ди у Кра­гу­јев­цу. Ко би­ва, баш му и ни­је не­ки по­сао са тим Фи­ја­том, а то­ли­ко се њи­ме хва­лио. Кад се дру­ги ми­ни­стри хва­ле, он­да је у ре­ду. Уоп­ште, у ре­ду је све док не пук­не ти­ква. А ова је баш пу­кла. Сад је на де­лу, из­гле­да, ње­но кр­пље­ње, ал ба­да­ва. За­смр­де­ло је. Је­дан дру­ги ми­ни­стар не­ма про­бле­ма са про­мо­ци­јом на Јав­ном сер­ви­су, и на­шим пра­вом да ви­ди­мо све. Елем, Иви­ца Да­чић се по­след­њих да­на не ски­да са ма­лог екра­на. Што као ми­ни­стра, што као за­ме­ник пре­ми­је­ра, што као пред­сед­ник СПС. Чо­век је не­за­мен­љив. За све га мај­ка ро­ди­ла. Чим је сти­гао са до­руч­ке из Аме­ри­ке, на ком се бог­ме за­др­жао, сре­дио је штрајк по­ли­ца­ја­ца. Док дла­ном о длан, не­ма ви­ше об­у­ста­ве ра­да. За­мр­зну­та. До даљ­њег. Али за­то сад има гу­жви пред свим по­ли­циј­ским шал­те­ри­ма. И док учи­те­љи­ма сле­ду­ју рад­не су­бо­те да на­док­на­де из­гу­бље­но гра­ди­во, по­ли­цај­ци­ма не сле­ду­је пре­ко­вре­ме­ни рад. Они не­ма­ју ни план ни про­грам, па сход­но то­ме не мо­ра­ју ни­шта ни да на­док­на­ђу­ју. Све што ура­де, и кад ура­де, су­пер и хва­ла им. Што би не­ко ре­као, сад је до­бро, ра­ни­је су стре­ља­ли. А кад сам већ код по­ли­ци­је, не мо­гу да не спо­ме­нем но­ве та­бли­це. Пи­там се ко­ји је то го­ро­ста­сни по­ли­циј­ски ум сми­слио и ус­пео да по­ме­ша срп­ску ла­ти­ни­цу са ен­гле­ским ал­фа­бе­том. Ве­ру­јем да ће се то пи­та­ти и онај срећ­ник ко­ји ће убу­ду­ће на сво­јим ко­ли­ма има­ти слов­ну озна­ку WC. Ме­ни је за­па­ло ма­ње сме­шно ЂX. Са та две сло­ва ни­ка­ко не­ћу мо­ћи да пла­тим пар­ки­ра­ње пу­тем смс јер у мом пре­по­топ­ском те­ле­фо­ну не­ма сло­во ђ. Не­ма ни сло­ва ш, ни ћ, ни ж. Има­ма за­то не­ка дру­га сло­ва, као на при­мер сло­во Ц са за­ре­зом ис­под, или O са две тач­ке од­го­ре. Па се пи­там што ни­су та­ква сло­ва ста­ви­ли на та­бли­це? Са аспек­та гра­ма­ти­ке, исто би им би­ло. Кад мо­же фа­ли­чан грб, што не мо­же и Ц са за­ре­зом? Па да по­сле ис­пра­вља­мо све о јед­ном тро­шку. Али, ето, ни­сам има­ла сре­ће, та­ко да ћу или мо­ра­ти да ку­пим нов те­ле­фон или ћу од­у­ста­ти од пар­ки­ра­ња. Дру­ге ми не­ма. Али за­то ми­ни­стар не­ма тих про­бле­ма. Он чо­век кро­ји ви­со­ку по­ли­ти­ку о ко­јој ја не мо­гу ни да са­њам. И за­то је он на пр­вом про­гра­му Јав­ног сер­ви­са, а ја ни­сам. А са­о­бра­ћај­не до­зво­ле, ко­јих не­ма, на­о­па­ки гра­бо­ви и оста­ле сит­ни­це, не­ма је­да. Кад би се ми­ни­стар је­дио за све, не би имао та­кву ли­ни­ју. Има да­на ви­ше нег ко­ба­си­ца. Ис­пра­ви­ће се. Јед­ног да­на. Датум: 02.02.2011. Ну­шић им ни­је ни до ко­ле­на Ка­да сам чу­ла да је у ми­тро­вач­кој Град­ској ку­ћи за­бра­ње­на ди­стри­бу­ци­ја М но­ви­на, од­мах ми је на па­мет пао Ну­шић. Обр­ни, окре­ни, све се све­де на Ну­ши­ћа и ње­го­ве ко­ме­ди­је. Мо­же про­ћи и хи­ља­ду го­ди­на, али Ну­ши­ће­ви ли­ко­ви ће и да­ље би­ти жи­ви ко у ње­го­во вре­ме. Елем, па­ла ми је на па­мет сце­на из Го­спо­ђе ми­ни­стар­ке у ко­јој уј­ка Ва­са и Пе­ра пи­сар из ад­ми­ни­стра­тив­ног оде­ље­ња до­но­се бун­то­ве но­ви­на ко­је су по­ку­по­ва­ли по ва­ро­ши, са­мо да би спре­чи­ли про­да­ју и чи­та­ње истих. Тач­но сам мо­гла да за­ми­слим ка­ко не­ка да­на­шња Жив­ка ми­ни­стар­ка на­ре­ђу­је сво­јим пи­са­ри­ма и пи­сар­чи­ћи­ма да за­и­ђу по оп­шти­ни, да по­ку­пе и по­след­њи при­ме­рак М но­ви­на, до­не­су га и за­кљу­ча­ју у шпајз са чет­ка­ма и со­ном ки­се­ли­ном за пра­ње оп­штин­ских то­а­ле­та. Да се скло­ни са све­тла да­на, са­мо да се не би про­чи­та­ло то што се ипак про­чи­та­ло. Јер, Пе­ра пи­сар из ад­ми­ни­стра­тив­ног оде­ље­ња, ма ко­ли­ко био рев­но­стан у ку­пље­њу но­ви­на по оп­штин­ским кан­це­ла­ри­ја­ма, у ми­тро­вач­кој са­ги о за­бра­ни но­ви­на, ни­је мо­гао да­ље ван оп­штин­ског за­бра­на. А из­ван за­бра­на Пе­ру пи­са­ра ни­ко ни­је за­ре­зи­вао, ко је хтео - чи­тао је, ко ни­је хтео да чи­та ни­је ни мо­рао. Не­ком би то из­гле­да­ло по­ма­ло и ко­мич­но, те Жив­ке ми­ни­стар­ке, уј­ка Ва­се и оста­ле при­ја Со­је, то са­кри­ва­ње но­ви­на од ра­до­зна­лих очи­ју. Све то је­сте са­мо на­из­глед сме­шно, у су­шти­ни је не то­ли­ко ту­жно, ко­ли­ко за­и­ста тра­гич­но. Јер, ни­је за­бра­ну но­ви­на на­ре­ди­ла не­ка при­ја Со­ја, ни не­ка тет­ка Да­ца, ни го­спа Зор­ка. Не­ка по­лу­пи­сме­на жен­ту­ра­ча ко­ја не ви­ди да­ље од свог но­са, ко­јој је глав­ни циљ да го­спа На­ту сву­че са др­жав­ног фи­ја­ке­ра и на исти ста­ви сво­је ду­пе. Не, по све­му су­де­ћи но­ви­не су за­бра­ње­не под по­ли­тич­ким ути­ца­јем уни­вер­зи­тет­ског про­фе­со­ра. А та­ко не­што ни Ну­шић ни­је сми­слио, иако је на­сли­као пле­ја­ду ли­ко­ва жи­вих и да­нас, то­ли­ко жи­вих да жи­вљи не мо­гу би­ти. Ни он ни­је мо­гао да за­ми­сли да уни­вер­зи­тет­ски про­фе­сор мо­же да се спу­сти на ни­во Жив­ке ми­ни­стар­ке и оче­ку­је за­пле­ну штам­пе. Ва­ља­да за­то што је у ње­го­во вре­ме уни­вер­зи­тет био уни­вер­зи­тет, а не те­зга за про­да­ју ти­ту­ла и про­фе­сор­ских скрип­ти. У Ну­ши­ће­во вре­ме се у Ср­би­ји ни­је мо­гло до­би­ти ла­жно др и по ње­га се мо­ра­ло ићи на не­ко дру­го ме­сто, под не­ким дру­гим име­ном. А то са­мо зна­чи да је да­на­шња де­мо­крат­ска Ср­би­ја мно­го ин­те­ре­сант­ни­је ме­сто за ко­ме­ди­о­гра­фа не­го што је то би­ла не­ка­да­шња кра­ље­ви­на. Ме­ђу­тим, ја ни­сам ко­ме­ди­о­граф, али про­фе­сор ко­ји во­ли да се игра са јав­ном реч­ју је­сте др. И уоп­ште ни­је ва­жно то што су то ло­кал­не но­ви­не, то што је у пи­та­њу сто­ти­нак при­ме­ра­ка, то што то ни­ка­квог ши­рег од­је­ка не­ће има­ти. Ко­га је бри­га у Ру­ми, на при­мер, ка­ко се у Ми­тро­ви­ци тро­ши но­вац за ин­фор­ми­са­ње? Ни­је ствар у то­ме. Ствар је у на­у­му. Ствар је у иде­ји. Ствар је у то­ме што је уни­вер­зи­тет­ском про­фе­со­ру ко­ји пре­да­је исто­ри­ју, а исто­ри­ја је учи­те­љи­ца жи­во­та, уоп­ште па­ло на па­мет та­ква иде­ја. Нај­бо­ље би би­ло да се не про­чи­та, Шта да се не про­чи­та? Да се уни­вер­зи­тет­ски про­фе­сор ма­ло за­и­грао па за­ба­сао? Су­тра ће про­фе­сор ста­ти за ка­те­дру, ва­жан и па­ме­тан, и не­ким мла­дим љу­ди­ма ће при­ча­ти о тај­на­ма исто­ри­је ци­ви­ли­за­ци­је, о бор­би чо­ве­ка сло­бо­ду јав­не ре­чи, мо­жда о ин­кви­зи­ци­ји ко­ја је спа­љи­ва­ла књи­ге и љу­де. Мо­жда ће при­ча­ти о Вол­те­ру. Кла­дим се да о ње­му мно­го зна. О спа­љи­ва­њу Фи­ло­зоф­ских пи­са­ма. При­ча­ће им и о то­ме ка­ко су на­ци­сти спа­љи­ва­ли књи­ге, о то­ме ка­ко је ге­бел­сов­ска про­па­ган­да у смрт по­сла­ла ми­ли­о­не љу­ди, ка­ко су ко­му­ни­сти за­бра­њи­ва­ли но­ви­не. Сва­шта ће им при­ча­ти, јер он сва­шта зна. А по­сле ће их ис­пи­ти­ва­ти и оце­њи­ва­ти. И од њих ће на­пра­ви­ти не­ке но­ве про­фе­со­ре исто­ри­је. Ка­кве? А хо­ће ли им ре­ћи ка­ко се је јед­ном при­ли­ком, док се ба­вио ло­кал­ном по­ли­ти­ком ја­ко из­нер­ви­рао због јед­них ма­лих, ло­кал­них но­ви­на, са­мо за­то што су пи­са­ле о ње­му оно што му се ни­је до­па­да­ло? Хо­ће ли им ре­ћи, ви­ди­те, све је то ле­по, те иде­је сло­бо­де го­во­ра и јав­не ре­чи, де­мо­кра­ти­ја и слич­но. Али зна­те, власт је не­што дру­го. Кад је чо­век на вла­сти за­бо­ра­ви Вол­те­ра и ин­кви­зи­ци­ју, за­бо­ра­ви де­мо­крат­ска на­че­ла и иде­је о сло­бо­ди го­во­ра, ве­руј­те ми, ја сам вам жи­ви при­мер. Да сам на ме­сту тих мла­дих љу­ди ја бих му по­ве­ро­ва­ла, јер про­фе­сор је сто по­сто у пра­ву. Али им он то ни­кад не­ће ре­ћи. А да ли ће они то пре­по­зна­ти, не знам. Ипак, да сам ја сту­дент, си­гур­но не бих би­ла по­но­сна на та­квог про­фе­со­ра. Али ко ме­не пи­та. А и сту­ден­ти су да­ле­ко, али при­ја Со­ја и Пе­ра пи­сар су ту. Та­ко ре­ћи под ру­ком. Бар њи­ма мо­же да глу­ми бо­га. Тај про­фе­сор што пре­да­је исто­ри­ју, а не пам­ти ње­не лек­ци­је. Датум: 26.01.2011. То је то Ово на­ше пу­то­ва­ње у Евро­пу ни­је бес­плат­но. До­ду­ше, са­мо су на­ив­чи­не и мо­гле оче­ки­ва­ти су­прот­но. Не­ма ни бес­плат­ног руч­ка, а ка­мо ли бес­плат­ног учла­ње­ња у ор­га­ни­за­ци­ју ко­ли­ко то­ли­ко уре­ђе­них зе­ма­ља. Да­кле, има да се пла­ти, то ни­је под зна­ком пи­та­ња. Још ма­ње је под зна­ком пи­та­ња ко ће то да пла­ти. Др­жа­ва на­рав­но не­ће, јер не­ма ода­кле. Си­ро­та је ко сир­ће, али за­то има имућ­не гра­ђа­не па ће они да се ис­пр­се. Не баш до­бро­вољ­но, али ко­га бри­га за стил, ва­жно је да се на­пла­ти оно што нам је нео­п­ход­но. А нео­п­ход­ни су нам, ра­ди ускла­ђи­ва­ња са европ­ским стан­дар­ди­ма, за по­че­так но­ви по­штан­ски сан­ду­чи­ћи и чи­по­ва­не во­зач­ке до­зво­ле. По­штан­ски сан­ду­чи­ћи пре све­га, јер не мо­же се ни­куд без њих. Има да бу­ду сви јед­на­ки, исте бо­је и об­ли­ка. Ко­ли­ко ће да ко­шта­ју не зна­мо, али уку­пан тро­шак је око де­сет ми­ли­о­на евра, па ви ра­чу­нај­те ко­ли­ко је то по гла­ви, од­но­сно по сан­ду­че­ту. Не­ко би се за­пи­тао шта ће нам сан­ду­чи­ћи кад нам ни­ко не пи­ше већ де­це­ни­ја­ма, али има раз­ло­га. Ни­је раз­лог то што ће се не­ко ко бу­де до­био од др­жа­ве по­сао да на­пра­ви тих не­ко­ли­ко ми­ли­о­на сан­ду­чи­ћа при­лич­но ома­сти­ти, не­го да се има где уба­ци­ти по­зив По­ште да до­ђе­те на њи­хов шал­тер да пре­у­зме­те пре­по­ру­че­ну по­шиљ­ку ко­ју ни­су мо­гли да вам уру­че јер ни­сте би­ли код ку­ће. А они уру­чу­ју ис­кљу­чи­во од се­дам до три, баш не­ка­ко у вре­ме кад сте и ви на по­слу, ако по­сао уоп­ште има­те. Ни­је на­ша По­шта ве­чер­ња ре­ви­ја же­ља па да ци­ља кад ће не­ко да бу­де код ку­ће. Они има­ју свој пра­вац и ор­га­ни­за­ци­ју, ко се укло­пи, укло­пио се, а ко не, жа­ли­мо слу­чај. Та­ко да, кад се из­у­зме по­шта, сан­ду­чи­ћи у су­шти­ни слу­же и да се у њих уба­цу­ју бес­плат­не но­ви­не, као што се ре­ци­мо у Срем­ској Ми­тро­ви­ци ових да­на де­ша­ва, слу­же и за ре­кла­ме за так­си пре­воз, до­ста­ву пи­ца, огла­се ти­па ши­шам тра­ву или ле­пим пло­чи­це по ку­ћа­ма, и та­ко да­ље. Кад се све то са­бе­ре, ја­сно вам је да су сан­ду­чи­ћи ви­ше не­го нео­п­ход­ни. Прак­тич­но су од кључ­ног зна­ча­ја за на­ше при­кљу­чи­ва­ње ЕУ. Ни­су вам нео­п­ход­на пи­сми, јер ко у 21. ве­ку уоп­ште пи­ше пи­сма по­ред ин­тер­не­та, али сан­ду­че је­сте. Мо­жда зву­чи ма­ло не­нор­мал­но, али раз­ми­сли­те, шта је у овој др­жа­ви уоп­ште нор­мал­но. А во­зач­ке до­зво­ле су дру­га при­ча. Не та­ко тра­ги­ко­мич­на, ви­ше она­ко пот­пу­но тра­гич­на. По­ред зим­ских гу­ма, ла­на­ца, но­ве апо­те­ке, пр­слу­ка, тро­ку­та са европ­ским бо­ја­ма, што је све нео­п­ход­но да би би­ли без­бед­ни у са­о­бра­ћа­ју, сад су ге­ни­јал­ни умо­ви у ми­ни­стар­ству уну­тра­шњих де­ла сми­сли­ли но­ве во­зач­ке и са­о­бра­ћај­не до­зво­ле плус но­ве та­бли­це. Тај бри­љан­тан план је по­чео да се спро­во­ди у де­ло ис­кљу­чи­во ра­ди ва­ше, то јест на­ше без­бед­но­сти. Ни­је њи­ма до њих. Они се иона­ко во­зе но­вим слу­жбе­ним аути­ма, али шта ће­те ви, ви ко­ји во­зи­те два­де­сет го­ди­на ста­ре ауто­мо­би­ле? Е због вас је то, јер кад има­те пр­слук и апо­те­ку, не­ма тог ква­ра ко­ји мо­же да за­де­си ваш ауто. Не­ма те ру­пе на пу­ту на ко­јој мо­же да вам от­пад­не то­чак. Не­ма тог то­ли­ко ло­шег го­ри­ва ко­је мо­же да вам упро­па­сти кар­бу­ра­тор. Све су то три­це, са апо­те­ком и пр­слу­ком ви се ауто­мат­ски без­бед­ни, не мо­же вам ни­ко ни­шта. Та­ко да ја ми­слим, су­де­ћи по бри­зи др­жа­ве ко­ју је и ра­ни­је ис­по­ља­ва­ла, да те та­бли­це и ти хо­ло­гра­ми и чи­по­ви та­ко­ђе има­ју де­бе­ле ве­зе са без­бед­но­шћу. Је­сте да их још ни­су на­штам­па­ли у до­вољ­ним ко­ли­чи­на­ма, али жи­ви би­ли. Би­ће све­га, са­мо нас не­ће би­ти, што ре­кле ба­бе. А ба­бе су увек у пра­ву. Да­кле, да ре­зи­ми­ра­мо, Европ­ска уни­ја нам је све бли­же и бли­же. Кад на­ба­ви­мо сан­ду­чи­ће и но­ве та­бли­це ми смо прак­тич­но у Евро­пи. Он­да нам фа­ле са­мо геј бра­ко­ви и то је то. Датум: 29.12.2010. Од­бра­на из­бо­ра и по­след­њи да­ни Ка­ко ко­ја го­ди­на до­ла­зи и про­ла­зи све ви­ше ми се чи­ни да бо­љих да­на ви­ше не­ће ни би­ти. Мо­жда ће ко­ји сва­ну­ти те 2020. го­ди­не, о ко­јој се при­ча, али ме­ни ће та­да би­ти ско­ро 60. Да ми је би­ло бо­љих да­на са 20 и 30, ал ни­је и за­то ми је рав­но ко се­вер­ни Ба­нат, оће­мо л у Евро­пу 2020. или 3020. го­ди­не. У Де­да Мра­за ни­кад ни­сам ве­ро­ва­ла и мо­жда у то­ме ле­жи тај­на мог ве­чи­тог скеп­ти­ци­зма. Да сам као и сва­ко срећ­но де­те бар је­дан се­кунд по­ве­ро­ва­ла да он по­сто­ји, мо­жда бих сад лак­ше сва­ри­ла но­во­го­ди­шње же­ље & по­здра­ве оних ко­је сам би­ра­ла. Али ни­сам. Ми­слим ве­ро­ва­ла, а би­ра­ла је­сам, што се по сте­пе­ну глу­по­сти ко­мот­но мо­же по­ре­ди­ти са ве­ро­ва­њем у Де­да Мра­за. Чо­век има пра­во да бу­де бе­сан на свој из­бор, али за­то ни­ком дру­гом не­ће до­пу­сти­ти да му тај из­бор ру­жи. Пре­ма то­ме, мој из­бор мо­гу ја да кри­ти­ку­јем, али то пра­во не до­пу­штам ни­ком ко­ме мој из­бор ни­је и ње­гов из­бор. Ако схва­та­те шта хо­ћу да ка­жем. Од­бра­на из­бо­ра се не од­но­си са­мо на по­ли­тич­ки из­бор, не­го на сва­ки дру­ги ко­ји сам мо­ра­ла до са­да да спро­ве­дем. А на­ку­пи­ло се то­га, при­лич­но за све ове го­ди­не. Не­ко ће по­ми­сли­ти да ово на­пред не­ма ни­ка­кве ве­зе са срећ­ном но­вом 2011. го­ди­ном, ко­ју и ва­ма же­ли­мо, али ја ми­слим да има. Из­бо­ри увек има­ју ди­рект­не ве­зе са бо­љим жи­во­том, па ако хо­ће­те и сре­ћом. На­ро­чи­ти пред Но­ву го­ди­ну. И то од из­бо­ра пред­сед­ни­ка, пре­ко из­бо­ра жи­вот­ног пар­те­ра, до из­бо­ра но­во­го­ди­шње ха­љи­не, или пи­џа­ме, све у за­ви­сно­сти за ко­ји стил сте се опре­де­ли­ли у но­во­го­ди­шњој но­ћи. Што се ти­че из­бо­ра пред­сед­ни­ка, о то­ме ће­мо не­ком дру­гом при­ли­ком, за са­да овом ак­ту­ел­ном хо­ћу да по­же­лим да му у 2011. го­ди­ни те­ти­ва бу­де за­тег­ну­та ка­ко тре­ба. А о из­бо­ру парт­не­ра не­мам на­ме­ру ни реч да на­пи­шем. Тек ти из­бо­ри мо­гу би­ти фа­тал­ни, па не­ка сва­ко са со­бом рас­пра­ви ту тач­ку, ако му је до рас­пра­ве. А све ми­слим да не­ма дру­гог по­сла. Кад из­ба­цим из­бо­ре ко­ји­ма вре­ме ни­је, оне ко­је сам на­пра­ви­ла још кад икад па сад не мо­гу да их ме­њам, шта ми оста­је? Ма­ло, мно­го ма­ло. Да би­рам хо­ћу л у Но­ву го­ди­ну да уђем тре­зна, или ћу да је пре­спа­вам? Да л ћу је до­че­ка­ти у ку­хи­њи, тр­пе­за­ри­ји или на те­ра­си? Већ ра­ни­је сам иза­бра­ла да го­сте не­ћу зва­ти, ни­ти ћу ко­ме се­де­ти сву ноћ за вра­том. Зна­чи, сво­ја ку­ћи­ца, сво­ја сло­бо­ди­ца. И то је не­ки из­бор. До­ду­ше, да ми је не­ко по­ну­дио из­бор из­ме­ђу Зла­ти­бо­ра и Ко­па­о­ни­ка, мо­жда не бих оста­ла у днев­ној со­би сво­је сло­бо­ди­це уве­ра­ва­ју­ћи се­бе ка­ко сам баш па­мет­но иза­бра­ла, али ни­је. Зла­ти­бор или Ко­па­о­ник је из­бор за оне ко­је сам ја иза­бра­ла. Они за­то и по­сто­је. Да их ја, на при­мер би­рам, а да они, на при­мер уме­сто ме­не иду на мо­ре, на до­чек Но­ве го­ди­не, на ски­ја­ње. Ме­ни то иона­ко ви­ше не при­ли­чи, у овим го­ди­на­ма. А њи­ма, њи­ма све ле­по сто­ји. Они су мла­ди и пу­ни во­ље за жи­во­том. Па и кад ни­су мла­ди, дух им је ко у ти­неј­џе­ра. Ка­дри су да бу­ду све, од про­фе­со­ра уни­вер­зи­те­та до учи­те­ља те­ни­са. Ко др Џе­кил и ми­стер Хајд, бо­же ме про­сти, све са­мо да се пре­ђе цен­зус. Јер, као што би ре­као ју­нак се­ри­је ре­корд­не гле­да­но­сти, ако не ри­пи­мо пре­ко цел­зи­ју­са, ро­ђо, има на­чи­сто да бан­кро­ти­ра­мо. И то је ве­чи­та исти­на свих на­ших ро­ђа. Са­мо што не­ки не ли­че на ро­ђе, а у ства­ри су ро­ђе 200 по­сто, а не­ки­ма се ви­ди из ави­о­на да су ро­ђе. Ал то у зби­ру ни­шта не ме­ња. Пра­во да вам ка­жем, ме­ни ко­ја не­ма­мо ти­неј­џер­ски дух, ко­ја сам ома­то­ри­ла пре вре­ме­на и ро­ка и фи­зич­ки и ду­хов­но под те­ре­том њи­хо­вог ри­па­ња пре­ко цел­зи­ју­са, ме­ни је баш све­јед­но где ће се они де­ну­ти за Но­ву го­ди­ну, и да л су ро­ђе или са­мо ли­че. Све­јед­но ми је, јер те ро­ђе ви­ше не мо­гу да ми по­ква­ре ни је­дан је­ди­ни дан. Би­ло да се­де не­где у Бе­о­гра­ду или су ми ту пред но­сом. Кад ма­ло бо­ље раз­ми­слим, мо­гу ја њи­ма да по­ква­рим не је­дан, већ мно­го ви­ше да­на. Има на­чи­на, али о то­ме ће­мо на кра­ју го­ди­не ко­ју тек че­ка­мо. А до­тле, шта да вам по­же­лим у 2011. го­ди­ни? Ва­ма ко­ји ни­сте ро­ђе? Нај­бо­ље пу­но сре­ће, јер то­га ће вам си­гур­но тре­ба­ти. За оста­ло се сна­ђи­те, што и не­ће би­ти про­блем, ако има­те сре­ће. Датум: 03.11.2010. Специјално васпитање У основној школи Сава Шумановић у Земуну последње недеље октобра није било наставе и то, веровали или не, не због штрајка. Наставу су бојкотовали сви, словима и бројем сви родитељи и у школу нису данима слали своју децу, а њих је више од четири стотине, од првог до осмог разреда. Разлог ове невиђене солидарности је једно дете, тачније дечак из шестог разреда, за којег сви родитељи листом тврде да је опасан по осталу децу. Дечаку је школа Сава Шумановић трећа по реду, јер су га из претходне две већ избацили, а по свему судећи ни ова трећа неће бити срећа. Можда због немуштог новинарског извештаја, можда због тога што не могу да појмим како то једно једино дете може да терорише целу школу, сву децу, њихове наставнике, теткице, све редом закључно са домаром, мени је све то потпуно нејасно, али толико упечатљиво да не памтим када ме је последњи пут нека новинска вест више узнемирила. Какво је то дете? Ко су му родитељи? Шта он то ради другој деци? Да ли их туче, малтретира, и кад то ради, на часу или на одморима? Колико деце и на који начин је тај несрећни шестак повредио? Кажу да је хиперактиван. Шта то у ствари значи? Да ли је хиперактивно дете способно да другом детету разбије главу из чиста мира, да му сломи руку, избије око? То су само нека питања на која није било одговора. Као што одговора није било ни на питања шта су сво то време, док је наводно тај мали терорисао целу школу, радили наставници? Да ли су уопште држали своје часове или су у страху од малог терористе први побегли кући? Како је могуће да цео тај школски систем не може да изађе на крај са једним дететом. Па макар то дете било и такав ''талибан'' каквим га описују. То је ипак још увек и пре свега дете. По свој прилици на примеру земунске школе и тог несретног детета видимо како тече процес инклузије деце са посебним потребама у редован школски систем. Видимо колико нам је школа способна да се ухвати у коштац са проблемом. Колико су педагози и школски психолози кадри, а колико је наставницима стало до тог процеса. Да се њих пита они би тог малог још из прве школе исписали и уписали у такозвану ''специјалну'' школу и на то ставили тачку. Шта ће бити са дететом, за њих више није битно. Постоје стручњаци који се баве том децом, одговор је. Тако смо радили деценијама. Ту децу смо гетоизирали, одвајали их у посебне школе и звали их ''специјалцима''. Она се никад нису дружила са ''нормалном'' децом, и никад нису дошла у прилику да малтретирају ''нормалне'', дочим су ''нормални'' итекако знали да се обрачунавају са ''специјалцима''. Памтим јуначине из ''нормалне'' школе које су сачекивали децу из тзв. ''специјалне'' школе и отимали им торбе, развлачили и малтретирали до изнемоглости, а било је богами и батина. То може да посведочи свако ко је иоле поштен, а сећа се школских дана. После година и година таквог третмана одједном су ''специјалци'' добили шансу да се упишу у редовну школу. И одмах се дигла кука и мотика како би се та идеја осујетила. Те нисмо обучени, те немамо кадра, те ово те оно. Све само да се не бакћемо децом чије потребе су веће од потреба просечног детета. Јер то уопште није лако. Та деца су веома захтевна, а наше наставно особље веома необразовано у том правцу и уморно од сталних реформи. Било би куд и камо лакше да ми њих поново гурнемо у ''специјалне'' школе и да их не видимо, кад већ не умемо да им помогнемо. Али, то што их не видимо не значи да она не постоје. И у томе је, ваљда, суштина процеса да се сва деца упишу у редовне школе. Да видимо да постоје, да су другачији, мање способни, више захтевни. Да се покаже да нисмо сви једнаки, да ово друштво има снаге да апсорбује све своје разлике, да се солидарише са слабијима, аутсајдерима, немоћнима, онима којима је туђа помоћ неопходна. Јер, ако се отарасимо наших ''специјалаца'', ако гурнемо у крај све оне који су се родили другачији, мање лепи и мање способни, мањине у свим облицима и бојама, ако се решимо Рома и сместимо их у картонска, пардон, контејнерска насеља, ако инвалиде протерамо са улица, као што и јесу фактички протерани, јер се по нашим улицама немогуће кретати у инвалидским колицима (а ко ће још и о томе водити бригу?), ако пребијемо и последњег хомосексуалаца, почупамо косе последњој лезбејки, шта ћемо онда? Ко је следећи? Датум: 20.10.2010. Та­лен­ти и обо­жа­ва­о­ци Де­ча­ци из без­на­ђа се по­ла­ко вра­ћа­ју у Ср­би­ју. Је­дан по је­дан. Ниг­де на све­ту, сем мо­гу­ће у Афри­ци (та­мо се об­ра­чу­на­ва­ју ми­тра­ље­зи­ма), не­ма то да на­ви­ја­чи ту­ку игра­ча соп­стве­не ре­пре­зен­та­ци­је. У ко­ју ка­те­го­ри­ју пси­хо­па­то­ло­ги­је спа­да та­кав чин, ја ствар­но не знам, али знам да све оно што је ви­ђе­но на ста­ди­о­ну у Ђе­но­ви не­ма ни­ка­кве ве­зе ни са фуд­ба­лом ни са на­шом ре­пре­зен­та­ци­јом. Као што ни де­мон­стра­ци­је од 10. ок­то­бра ни­су има­ле ни­ка­кве ве­зе са хо­мо­сек­су­ал­ци­ма. Да сте до­бро слу­ша­ли и па­зи­ли на ча­су па­три­о­ти­зма ко­ји већ да­ни­ма др­жи срп­ска опо­зи­ци­ја зна­ли би да то, у ства­ри, де­ца ко­ја се на­ла­зе у без­на­ђу тра­же на­чин да иза­ђу из ње­га. Из без­на­ђа, то јест. За њи­хо­во без­на­ђе кри­ва је ак­ту­ел­на власт. Та власт им не ну­ди ни­ка­кву пер­спек­ти­ву и за­то они по­ку­ша­ва­ју, та си­ро­та де­чи­ца, да на­ђу свој пут, да на­ђу ре­ше­ње про­бле­ма у ко­ји­ма се на­ла­зе. До­ду­ше још се тра­же на том пу­ту, лу­та­ју, по­не­кад и за­лу­та­ју, али ако, мла­ди су, при­ста­је им. Мла­до­сти све при­ста­је. Ми ма­то­ри, са не­стр­пље­њем че­ка­мо дан ка­да ће та де­чи­ца, та­ко енер­гич­на и прав­до­љу­би­ва ус­пе­ти у на­у­му да сви­ма на­ма у Ср­би­ји обез­бе­де све­тли­ју бу­дућ­ност. Да јед­ном за сва­где мр­ском оку­па­то­ру и из­дај­ни­ку срп­ства ста­ну на пут. Да и нам за­си­ја сун­це сло­бо­де. Са њи­ма на че­лу. Да се уве­де ред у др­жа­ву, да се бре зна ко за ко­ји клуб мо­же да игра, ко су пе­де­ри а ко пра­ви Ср­би, ко су пи... из­дај­нич­ке што пре­да­до­ше Ко­со­во рав­но. Ало, бре! И он­да не­ма да не­ма. Има са­мо да има. Нас и Ру­са две­ста ми­ли­о­на. А тек Ки­не­за. Са­мо да их ни­смо из­ра­ди­ли за ону зе­мљу у Зе­му­ну. Ту је и наш друг Ким Ил Џонг, или Сунг или Конг или не­што слич­но, у сва­ком слу­ча­ју лик је скроз ок, мр­зи Аме­ри­кан­це још ви­ше не­го ми. То што но­си ци­пе­ле на шти­кле ни­је због пе­дер­лу­ка, не­го му док­тор пре­пи­сао. Ча­сна реч. Та­ква је та се­вер­но­ко­реј­ска ме­ди­ци­на. Дру­штво у ко­је би нас уву­кла на­ша ра­ди­кал­на де­чи­ца у без­на­ђу (и они ма­ло ста­ри­ји, они ко­ји не­ста­шној де­чи­ци пи­шу пу­шки­це и оправ­да­ња и шап­ћу им на ча­су) уоп­ште ни­је ло­ше. На­про­тив, вр­ло је пер­спек­тив­но и обе­ћа­ва раз­не мо­гућ­но­сти. Во­ља ти рад­ни ло­го­ри, во­ља ти па­рад­ни ло­го­ри, во­ља ти Си­бир. Па би­рај. Али, да не бу­де да ја сад ту не­што на­ме­штам и пре­те­ру­јем, ни­је све баш та­ко цр­но. Има ту и ле­пих ства­ри, на том ис­то­ку. Ре­ци­мо ле­по је то што све иду­ћи на ис­ток јед­ном мо­раш да стиг­неш и на за­пад. Али то је са­мо ге­о­граф­ски. Али, да се вра­тим на на­шу бун­тов­ну омла­ди­ну. Слат­ки су, баш. Ни­је што су на­ши, али ствар­но има не­ког на­ро­чи­тог шар­ма у тој не­ста­шној де­чур­ли­ји. Та њи­хо­ва скло­ност ка ли­ков­ном из­ра­жа­ва­њу, те ап­стракт­не и кла­сич­не фор­ме ко­је јед­на уз дру­гу оби­та­ва­ју на њи­хо­вим те­лим у ви­ду те­то­ва­жа (ма­ло ста­туа по­бед­ни­ка, ма­ло ђе­не­рал Мла­дић, ма­ло мр­твач­ка гла­ва) све­до­че о њи­хо­вом ком­плек­сном по­и­ма­њу све­та и иде­ја. А тек ко­ре­о­гра­фи­је. Не, то си­гур­но ни­је из­не­дри­ло на­ше не­функ­ци­о­нал­но школ­ство. Тај осе­ћај за ри­там и склад зву­ко­ва, осе­ћај за то кад је на ста­ди­о­ну пра­ви мо­ме­нат за ме­тал­ну штан­глу, кад за ком­би­нир­ке, кад за цвик­цан­гле, а кад за ци­глу у гла­ву, то мо­ра би­ти да је уро­ђе­но. То се у шко­ли не мо­же на­у­чи­ти. И уоп­ште, де­чи­ца су нам ви­ше­стру­ко та­лен­то­ва­на. Не са­мо умет­нич­ки и пи­ро­тех­нич­ки, а не мањ­ка им ни оп­штег тех­нич­ког зна­ња, већ по­нај­ви­ше што са­вр­ше­но по­и­ма­ју где жи­ве, шта би хте­ли од жи­во­та, ку­да иду и где сти­жу. Све зна­ју, пер­фект­но. И за­то ми уоп­ште не­ма да бри­не­мо. На­род ко­ји има та­кву омла­ди­ну... Али, то сте већ не­где чу­ли. Јед­ном дав­но. Ова омла­ди­на кон­крет­но, ма­ло ће да од­мо­ри у бу­ва­ри. Ко­ли­ко ду­го, пој­ма не­мам. Мо­жда их овог мо­мен­та већ пу­шта­ју на сло­бо­ду, не зна­мо. А ни­је ни ва­жно. Ва­жно је да они по­сто­је, и не­ка су жи­ви и здра­ви сво­јим мај­ка­ма и оче­ви­ма. А оне мај­ке и оче­ви ко­ји од­га­ја­ју не­ку дру­га­чи­ју де­цу, де­цу ко­ја уче, ра­де, ба­ве се спор­том, те мај­ке и оче­ви и њи­хо­ва де­ца су ипак ве­ћи­на у овој зе­мљи, ма шта го­во­ри­ли пи­сци пу­шки­ца и оправ­да­ња. А све док је та­ко, лак­ше се ди­ше. Датум: 22.09.2010. Ко не­ма и не тре­ба му За­хва­љу­ју­ћи ве­ли­ком ми­ло­ср­ђу на­ше вла­да­ју­ће кли­ке по­чет­ком ок­то­бра и пен­зи­о­нер­ска си­ро­ти­ња мо­же оче­ки­ва­ти фа­мо­зних пет хи­ља­да ди­на­ра. То је њи­ма њи­хо­ва бор­ба да­ла, то јест Ме­ђу­на­род­ни мо­не­тар­ни фонд, ко­ји је то од­бо­ри, Јо­ван Кр­ко­ба­бић ко­ји је то сми­слио, и сви ми ко­ји ће­мо от­пла­ћи­ва­ти кре­ди­те за тај тро­шак. Уоп­ште не сум­њам да ће се ти нов­ци спи­ска­ти и пре не­го ли лег­ну на те­ку­ће ра­чу­не пен­зи­о­не­ра са при­ма­њи­ма ис­под 30 хи­ља­да ди­на­ра. А та­квих је у овој зе­мљи ско­ро ми­лион и по. Ствар­но не­мам не­што про­тив те ми­ло­сти­ње, јер дај бо­же да сва­ки ме­сец мо­гу да при­ме по пет хи­ља­да при­де на пен­зи­је ко­је су ис­под сва­ког ми­ни­му­ма. Ту сва­ка­ко не­мам у ви­ду пен­зи­је функ­ци­о­не­ра пен­зи­о­нер­ске стран­ке, њи­хо­ве иду и пре­ко 70 та­у­зен­ки, али ва­ља­да је то нор­мал­но. Не­ће се по­ли­ти­ком ба­ви­ти онај што има 15 хи­ља­да. Пре не­ко­ли­ко ме­се­ци по пет хи­ља­да су до­би­ли др­жав­ни чи­нов­ни­ци са пла­том ис­под 50 хи­ља­да ди­на­ра. Али, то је већ па­се и не­ћу о то­ме. Углав­ном сва­ко ко у овој зе­мљи има не­ки при­ход, би­ло пла­ту или пен­зи­ју, до­био је још не­ки ди­нар, са­мо не­за­по­сле­ни ни­су до­би­ли ни­шта. Ни­ти је у пла­ну да се њи­ма би­ло шта ис­пла­ти. Они што не­ма­ју ни ди­на­ра при­хо­да, ни­су у ка­те­го­ри­ји ко­ја за­вре­ђу­је па­жњу вла­сти. И то је нор­мал­но, јер власт ни­је глу­па, иако је без­о­бра­зна, па зна да ти што не­ма­ју ни пла­ту ни по­сао (а не­ће их уско­ро ни сте­ћи) иона­ко не­ће гла­са­ти за њу, власт то јест. Не­ће за власт гла­са­ти ни по­ла оних што су до­би­ли по пет хи­ља­да, зна власт и то, али то већ спа­да у до­мен по­ли­тич­ког ри­зи­ка. Ко не­за­по­сле­них не­ма ри­зи­ка. Они су већ сад от­пи­са­ни, и као та­кви ни­су ин­те­ре­сант­ни као евен­ту­ал­ни „ре­зер­во­ар гла­со­ва“. Што је, озбиљ­но го­во­ре­ћи, пра­ва ште­та, јер тај ре­зер­во­ар ра­сте ли ра­сте, а пот­пу­но је бес­ко­ри­стан. За власт. И та­ко то иде. Ко има по­дај му, ко не­ма и не тре­ба му. То је ста­ра исти­на ко­је се др­жи на­ша по­ли­тич­ка кли­ка на вла­сти и не од­сту­па од ње. Вр­шља­ју­ћи ма­ло по сај­ту Аген­ци­је за бор­бу про­тив ко­руп­ци­је (ма шта то зна­чи­ло) на­и­шла сам на ве­о­ма ин­те­ре­сант­не по­дат­ке. То да де­да Ми­ћу­но­вић има 220 хи­ља­да пла­ту, пи­са­ле су све но­ви­не, и то сва­ко зна. Сем мо­жда са­мог Ми­ћу­но­ви­ћа. Али ње­му чо­век не мо­же у тим го­ди­на­ма ни­шта за­ме­ри­ти. Знам не­ке ње­го­ве ис­пи­сни­ке ко­ји кад се спре­ме и кре­ну из ку­ће, за­ста­ну и озбиљ­но се за­пи­та­ју, да л сам по­шо, или сам до­шо. Да­кле, не­ће­мо о де­ди. Има ту за­ни­мљи­ви­јих ли­ко­ва од ње­га, па чак за­ни­мљи­ви­јих и од нео­же­ње­ног Ду­ша­на Ба­ја­то­ви­ћа, ко­ме из­гле­да баш та­ко ве­ли­ка пла­та, пар­дон, ве­ли­ке пла­те, мо­ра у мно­жи­ни, сме­та­ју да на­ђе иза­бра­ни­цу ср­ца свог. На­вод­но, ка­ко сам при­зна­је, ту је сад те­шко утвр­ди­ти да л је леп­ши он или ње­го­вих 13 хи­ља­да евра. Ја не бих има­ла ди­ле­му. Али, да скра­тим, ко­ли­ко сам ви­де­ла је­ди­но се ми­ни­стар ве­ра, из­ве­сни Бо­го­љуб Ши­ја­ко­вић, од­ре­као ми­ни­стар­ске пла­те, јер чо­век има са­свим со­лид­на при­ма­ња на Бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту. Сви оста­ли су на плат­ном спи­ску, а не­ки има­ју и до­дат­не при­хо­де. Има че­сти­тог све­та, као што је ми­ни­стар­ка фи­нан­си­ја, ко­ја се од­ре­кла на­кна­де за ме­сто у управ­ном од­бо­ру Аген­ци­је за оси­гу­ра­ње де­по­зи­та. Истог тог при­хо­да Мла­ђан Дин­кић се, на при­мер, ни­је од­ре­као. Али то је три­ча­вих три­де­се­так хи­ља­да. По­ме­ну­ти Ба­ја­то­вић ни­је се од­ре­као чак ни си­ће у об­ли­ку де­сет хи­ља­да за члан­ство у управ­ном од­бо­ру но­во­сад­ске при­вред­не ко­мо­ре, па ће се да­ље пи­та­ти то што се пи­та у ве­зи ле­по­те и до­бро­те, и ра­чу­на у бан­ци, ал до­бро ње­гов из­бор. Ипак, нај­ви­ше ме је оду­ше­вио из­ве­сни Вељ­ко Ода­ло­вић, нек ме уби­је бог ако зна­те ко је то. Е, тај је на­ку­пио та­ко­ђе 230 хи­ља­да за сле­де­ће функ­ци­је: се­кре­тар На­род­не скуп­шти­не Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, се­кре­тар Ре­пу­блич­ке из­бор­не ко­ми­си­је, пред­сед­ник ко­ми­си­је за не­ста­ла ли­ца, и члан не­чег што се ба­ви ди­ја­ло­гом Бе­о­гра­да и При­шти­не. За то по­след­ње до­би­ја 49 хи­ља­да ди­на­ра. Ме­сеч­но. Што би би­ле три про­сеч­не пен­зи­је. Са­мо за тај ди­ја­лог. Ин­те­ре­сант­но је и то да пред­сед­ник вој­во­ђан­ске вла­де Бо­јан Пај­тић има ве­ћу пла­ту од пред­сед­ни­ка срп­ске вла­де Мир­ка Цвет­ко­ви­ћа и то за пре­ко 40 хи­ља­да ди­на­ра. Пај­тић има већ пла­ту и од Бо­ри­са Та­ди­ћа, це­лих 30 хи­ља­да. Уоп­ште, Бо­јан Пај­тић има нај­ве­ћу пла­ту од свих др­жав­них чи­нов­ни­ка, не ра­чу­на­ју­ћи ди­рек­то­ре јав­них пред­у­зе­ћа. Ти ди­рек­то­ри, чак и ди­рек­тор оног што се ни­чим иза­зва­но зо­ве срп­ским же­ле­зни­ца­ма, су у екс­тра кла­си, од 200 хи­ља­да ди­на­ра па на­ви­ше. Е, сад да ли је то нор­мал­но, и да ли је то све исти­на што пи­ше на том сај­ту, ја не знам. Мо­же би­ти да се на го­ре на­ве­де­не по­дат­ке, при­ме­њу­је оно и на та­ра­би пи­ше, али све не­што ми­слим, бо­ље да ве­ру­јем не­го да про­ве­ра­вам. Мо­гло би ис­па­сти још го­де, а и ова­ко је до­вољ­но стра­шно. Датум: 01.09.2010. Ро­зе па­спул па на штраф­те Е, да је што­год мо­гу­ће па да Ну­шић вас­кр­сне и по­гле­да по зе­мљи Ср­би­ји. Да ви­ди шта му ра­де на­род­ни по­сла­ни­ци, сум­њи­ва ли­ца, го­спо­ђе ми­ни­стар­ке и оста­ли па­ци­јен­ти. Ве­ру­јем да би му би­ло жао што је оно­мад она­ко ис­ка­ри­ки­рао срп­ско дру­штво и по­ли­ти­ку. Сто го­ди­на са­мо се сме­ја­ли ње­го­вим ли­ко­ви­ма, али у по­ре­ђе­њу са вре­ме­ном да­на­шњим, оно је би­ла па­чи­ја шко­ла. За­ми­сли­те ка­ко да­нас го­спо­ђа ми­ни­стар­ка мо­же да при­по­мог­не сво­јој фа­ми­ли­ји? Ка­кав ши­рок ди­ја­па­зон ме­ра и стра­те­ги­ја др­жи у сво­јим ру­чи­ца­ма? За­ми­сли­те ту род­би­ну, са­вре­ме­ну, не ону с по­чет­ка два­де­се­тог ве­ка. При­ја Со­ја би сем до­зво­ле за раз­вод ла­га­но мо­гла да тра­жи да јој се да ме­сто у управ­ном од­бо­ру Те­ле­ко­ма. И да­ли би јој га. На­рав­но, при­ја Со­ја би пре то­га мо­ра­ла да се учла­ни, али шта је за њу јед­на члан­ска кар­та, кад Те­ле­ком че­ка на ње­ну струч­ност. Онај му­че­ни Јо­ва, онај што је иза­шао са ро­би­је, у нај­ма­њу ру­ку би тре­бао да по­ста­не ми­ни­стар за фи­нан­си­је. Ил за при­ва­ти­за­ци­ју. И он­да је би­ла ште­та да др­жа­ва не ис­ко­ри­сти ње­го­во зна­ње кри­вич­ног за­ко­на, а ка­мо ли да­нас. Па­ра­граф, по па­ра­граф. А Кри­сти­на? Шта је јед­на ма­ту­ра? Кри­сти­на би би­ла ма­кар пи-ар не­ке пар­ти­је, или ка­квог ми­ни­стар­ства. Иона­ко је по­ме­ну­та ма­ту­ра до­вољ­на шко­ла за та­кво ме­сто. Тет­ка Да­ци би сле­до­ва­ла не­вла­ди­на ор­га­ни­за­ци­ја, да се ма­ло за­ни­ма у ду­гим пен­зи­о­нер­ским да­ни­ма. Њој је иона­ко би­ло до ње­не Кри­сти­не, а кад је сме­сти­ла Кри­сти­ну, шта јој тре­ба? Ко­ја хи­ља­ди­ца за ба­њу и вер­ски ту­ри­зам. Од свих ли­ко­ва у тој ко­ме­ди­ји ми­слим да би се да­нас мо­жда нај­бо­ље сме­стио онај Ми­ле, Пан­тин син, што су га би­ли ис­те­ра­ли из свих шко­ла. Онај што ма­ло тр­за гла­вом. Да се Ми­ле што­год до­че­пао срп­ске тран­зи­ци­је, не би мо­рао Пан­та да мо­ли Жив­ку да га при­ме за мар­ве­ног ле­ка­ра. Из­у­чио би он то и без про­тек­ци­је, али сва је при­ли­ка да би да­нас био пр­ви би­зни­смен у фа­ми­ли­ји. Или Ја­ков на при­мер. Шта би ње­му тре­ба­ла Жив­ка ми­ни­стар­ка да по­се­че др­жав­ну шу­му да је ко­јим слу­ча­јем ра­то­вао за САО Сла­во­ни­ју и САО За­пад­ни Срем? Шу­ме је би­ло ко др­ва, а Ја­ко­ви са­мо сец, сец. Та­ко за­не­се­ни у од­бра­ну срп­ства и сец­ка­ње до­гу­ра­ли до Ха­шког три­бу­на­ла. До Евро­пе, бог те. Кад смо већ код Евро­пе, ми­слим да је пра­ви чо­век за те ра­бо­те го­спо­дин Нин­ко­вић. Та­ман ка­ко је он во­дио Жив­ки­ну спољ­ну по­ли­ти­ку спрам ен­гле­ског кон­зу­ла, та­ко да­нас во­де ови на­ши др­жав­ну. Ма­ло ро­зе па­спу­ла на грао ре­зо­лу­ци­ју, да уби­је си­ви­ло. Мо­же и бо­ја ла­сти­ног ре­па. У тој бо­ји не­ста­ло на Ко­со­во, ал смо за­то па­спу­ли­ра­ни од гла­ве до пе­те. Бо­ље ре­че­но ушто­па­ни, шнај­дер­ским реч­ни­ком ре­че­но. Или ре­ци­мо, ка­ко би да­на­шња Жив­ка мо­гла да од­би­је ку­ва­ри­цу Ан­ку и да јој не да ка­кав по­во­љан кре­дит из не­ког фон­да за раз­вој? Те­шко, али би за­то Ан­ка кре­дит до­би­ла ла­ко. А ако јој баш и ни­је до би­зни­са и отва­ра­ња но­вих рад­них ме­ста, Ан­ка би мо­гла да се на­ме­сти да бу­де не­ка спи­кер­ка или во­ди­тељ­ка ју­тар­њег про­гра­ма, на при­мер. На јав­ном сер­ви­су. Што да не. Ил да и она бу­де ми­ни­стар­ка. За по­љо­при­вре­ду, ре­ци­мо. Као ку­ва­ри­ца она се раз­у­ме у це­не ме­са, мле­ка и зе­ле­ни­ша та­ман ко и да­на­шњи ми­ни­стар. Ако не и бо­ље. А зет Че­да би ис­по­сло­вао ма­кар ди­пло­мат­ско пред­став­ни­штво, ако не ка­кво јав­но пред­у­зе­ће. Та­ко ви­спрен и окре­тан мо­гао би да во­ди и це­лу срп­ку еко­но­ми­ју, без про­бле­ма. На­рав­но уз по­моћ уј­ка Ва­се. Јер, без стар­ца не­ма удар­ца. Не сум­њам да би да­на­шњи Че­да имао и сво­ју пар­ти­ју. Као уоста­лом и уј­ка Ва­са. Па кад те две пар­ти­је уђу у ко­а­ли­ци­ју, има бо­га да нас ви­ди. Баш као што нас и ви­ди. Уј­ка Ва­са ву­че во­ду на пен­зи­о­нер­ску, а Че­да на чи­нов­нич­ку стра­ну. У сре­ди­ни ММФ са­мо треп­ће, не мож очи­ма да ве­ру­је, ка­ква син­хро­ни­за­ци­ја иде­ја. Чи­ста хар­мо­ни­ја, са­мо фа­ле нов­ци. И на кра­ју, Пе­ра Ка­ле­нић, не­пра­вед­но на­бе­ђен због не­стан­ка др­жав­них ака­та из фи­о­ке. Ех, си­ро­ма Пе­ра, да се ро­дио ма­ло ка­сни­је, па да ви­ди ка­ко не­ста­ју ми­ли­јар­де са Ки­пра, а не из фи­о­ка. Ка­кви ак­ти, ак­те штан­цу­је­мо на штанц ма­ши­ни. Сва­ког да­на за­се­да­ња Скуп­шти­на на­штан­цу­је бар два­де­сет за­ко­на. И сад, ни­је на­ма до ака­та, др­жи­мо до њих ко до оног шта­па. Ал, па­ре, ми­ли бра­те, то нам не­ста­је. Ко да нам је сва­ки дру­ги ми­ни­стар Пе­ра Ка­ле­нић, гла­вом и бра­дом. И уоп­ште, кад чо­век по­но­во про­чи­та Ну­ши­ће­ву Го­спо­ђу ми­ни­стар­ку, па кад ви­ди да­на­шње ми­ни­стре и ми­ни­стар­ке, ви­де­ће да Жив­ка до­ђе чи­ста на­и­ва. Аква­рел, та­ко­ре­ћи, спрам те­шког уља на плат­ну. Датум: 25.08.2010. Џо и ма­га­рац Ал­хе­ми­ја око др­жав­ног бу­џе­та се на­ста­вља. Пред струч­ња­ци­ма из ММФ-а тре­ба до­ка­за­ти да има­мо оно што у ства­ри не­ма­мо. Наш труст мо­зго­ва оном ме­ђу­на­род­ном, има об­ја­сни­ти да у свом том мањ­ку ко­ји смо на­пра­ви­ли по­сто­ји је­дан део на ко­ји се ни­је ра­чу­на­ло и да би сад то што у ства­ри не­ма­мо мо­гли ле­по да спи­ска­мо на по­ве­ћа­ње пла­та др­жав­них слу­жбе­ни­ка. На­ша др­жа­ва, као сва­ка др­жа­ва без кон­тро­ле, има ту при­ви­ле­ги­ју да мо­же да се за­ду­жу­је на кон­то бу­ду­ћих ге­не­ра­ци­ја ка­ко би мо­гла са­да да тро­ши оно што ће на­ши уну­ци вра­ћа­ти. Ја не знам ни јед­ну при­ват­ну фир­му ко­ја по­ди­же кре­дит да би по­ве­ћа­ла пла­те сво­јим упо­сле­ни­ци­ма и у то­ме и је­сте раз­ли­ка из­ме­ђу јав­ног и при­ват­ног сек­то­ра. За­то би сви ра­ди­је да бу­ду за­по­сле­ни у јав­ном сек­то­ру, у ком су, на­су­прот свим за­ко­ни­ма еко­ном­ске ло­ги­ке, пла­те ве­ће. А ве­ће су због то­га што јав­ни сек­тор не тро­ши са­мо оно што има, што се убе­ре од по­ре­за, већ тро­ши, и то не­ми­ли­це, оно што узај­ми. И не ми­сли да је дуг зао друг. Да ли ће наш ми­ни­стар Дин­кић ус­пе­ти у свом на­у­му да спи­ска још ма­ло кре­ди­та на ми­ље­ни­ке тран­зи­ци­је ко­ји из­га­ра­ју у јав­ном сек­то­ру, ви­де­ће­мо. Као вр­хун­ски ал­хе­ми­чар Дин­кић зна ка­ко се од оло­ва пра­ви зла­то, али са­мо док ра­ди сам без ичи­је кон­тро­ле. И док сјај тог зла­та ма­ло иде у очи, око но­гу нам се ве­зу­је олов­не по­лу­ге. Та­ко ћо­ра­ви ни­куд не сти­же­мо, али као да смо се не­куд и упу­ти­ли? Ни­куд ми не­ће­мо и не мо­же­мо, до да олов­ним но­га­ма га­ца­мо бла­то у ком смо. Ве­чи­ти ми­ни­стар, уз Ђе­ли­ћа и два Ми­ло­са­вље­ви­ћа, не по­су­ста­је. Од 2000. др­жи у ру­ка­ма нај­ва­жни­је по­лу­ге фи­нан­сиј­ског и еко­ном­ског си­сте­ма ове др­жа­ве, а све што зна је да се за­ду­жи. Оно, за­ду­жи­ле су се и дру­ге др­жа­ве, али су бар од тих кре­ди­та не­што на­пра­ви­ле, као ре­ци­мо Хр­ват­ска ко­ја је це­лу зе­мљу пре­мре­жи­ла ауто­пу­те­ви­ма, а ми смо се за­ду­жи­ли да би све по­је­ли и по­пи­ли. Као пра­ве про­па­ли­це. А шта ра­де про­па­ли­це, кад све спи­ска­ју? Па про­да­ју оно што им је де­да оста­вио. Е, ту смо го­ри и од по­след­ње про­па­ли­це у се­лу, јер ми смо де­до­ви­ну већ про­да­ли. Ни­је би­ла не­што на­ро­чи­то, та на­ша де­до­ви­на, ал је ипак за­ле­гла за не­ко­ли­ко го­ди­на. Као у ле­ген­ди о се­дам де­бе­лих и се­дам мр­ша­вих кра­ва. Оста­ле су нам мр­ша­ве кра­ве, тј. глад­не го­ди­не. А сад још ма­ло ве­те­ри­нар­ско-сто­чар­ских ме­та­фо­ра. При­ча о Џоу. Ко ми­сли да има ве­зе са на­шом си­ту­а­ци­јом, нек то ми­шље­ње за­др­жи за се­бе. Да­кле, Џо је био при­лич­на про­па­ли­ца, али са ве­ром у се­бе и свој пред­у­зет­нич­ки дух. Та­квих је на Ди­вљем за­па­ду би­ло ту­шта и тма, сви глад­ни нов­ца и жељ­ни успе­ха. И та­ко је он ку­пио ма­гар­ца од јед­ног фар­ме­ра. По­ште­но му га пла­тио, два до­ла­ра, али кад је до­шао да га пре­у­зме, фар­мер му ка­же да је ма­га­рац уги­нуо. Џо тра­жи да му про­да­вац вра­ти но­вац, али то је не­мо­гу­ће, по­што је но­вац по­тро­шен. Он­да Џо ка­же фар­ме­ру да ће узе­ти црк­ну­тог ма­гар­ца. И на фар­ме­ро­во не ма­ло чу­ђе­ње, узео га је. По­сле из­ве­сног вре­ме­на фар­мер сре­ће Џоа. Али, Џо са­да има ле­по оде­ло, по­лу­ци­лин­дар и ви­зит кар­ту на ко­јој пи­ше да је струч­њак за фи­нан­си­је и кон­сал­тинг. Фар­мер пи­та шта је ура­дио са ма­гар­цем, а Џо ка­же да је на­пра­вио том­бо­лу у ко­јој је глав­ни зго­ди­так био баш ма­га­рац. Па ка­ко си мо­гао то да ура­диш са мр­твим ма­гар­цем, пи­тао га фар­мер. Ме­ђу­тим, Џо му је ле­по об­ја­снио да је том­бо­лу ку­пи­ло 500 љу­ди, под два до­ла­ра за лоз. Кад је би­ло да се до­де­ли глав­на на­гра­да, ма­га­рац, то­јест, Џо је до­бит­ни­ку ле­по об­ја­снио да је ма­га­рац цр­ко. До­бит­ник се ни­је бу­нио по­што му је Џо вра­тио два до­ла­ра. И за­вр­ше­на при­ча. Та­ко је то би­ло на Ди­вљем за­па­ду. Црк­ну­ти ма­га­рац и да­нас мо­же да се унов­чи. Кад је ту Џо, он­да не­ма про­бле­ма. Ди­вљег за­па­да нам иона­ко не мањ­ка. Датум: 18.08.2010. Ски­да­ње кај­ма­ка Мле­ка у про­дав­ни­ца­ма не­ма, а про­из­во­ђа­чи на­ја­вљу­ју да ће об­у­ста­ви­ти ис­по­ру­ке од 22. ав­гу­ста, што зна­чи да не­ће би­ти ни јо­гур­та ко­јег са­да на ра­фо­ви­ма има у огром­ним ко­ли­чи­на­ма. Од др­жа­ве се тра­жи на на­пра­ви не­ку вр­сту стра­те­ги­је у ве­зи про­из­вод­ње и ди­стри­бу­ци­је ове основ­не жи­вот­не на­мир­ни­це. Др­жа­ва ни­је мач­ји ка­шаљ да се бак­ће та­ко не­ва­жним ства­ри­ма. Има она ва­жни­јих про­бле­ма, као што је на при­мер не­мо­гу­ћа ми­си­ја у ве­зи де­кла­ра­ци­је о Ко­со­ву. А и ле­то је, ми­ни­стри су на од­мо­ру. Ми­слим да тре­ба сви да се стр­пи­мо до сеп­тем­бра, кад се на­ша вла­да­ју­ћа кли­ка вра­ти са брч­ка­ња по мо­ри­ма. Он­да ће­мо да ви­ди­мо шта ће­мо. За са­да нам је та­ко ка­ко је. Искре­но, дра­го ми је што су се сто­ча­ри ко­нач­но опа­ме­ти­ли и што су ре­кли исто­риј­ско не пре­ра­ђи­ва­чи­ма. Ма­да су са тим не при­лич­но за­ка­сни­ли. У по­след­ње три го­ди­не обо­ри­ли су им от­куп­ну це­ну мле­ка за ско­ро де­сет ди­на­ра. И док су се они бу­ни­ли, ја­ди­ко­ва­ли и не­го­до­ва­ли, ни­ко се ни­је ни освр­нуо. Имлек и ком­па­ни­ја су ле­по ски­да­ли кај­мак и ни­су оба­ра­ли ма­ло­про­дај­ну це­ну. Се­ља­ци су сма­њи­ли про­из­вод­њу и сад смо ту где смо. Ми­ни­стру по­љо­при­вред­ном ни­ко ни­је об­ја­снио да у штру­дул с ма­ком иде мле­ко и да сле­де­ћи пут кад до­ђе на не­ки са­јам сит­них ко­ла­ча (или жен­ског пред­у­зет­ни­штва, а то је углав­ном исто) у Срем­ску Ми­тро­ви­цу мо­жда до­тич­не, штру­дле то јест, ви­ше би­ти не­ће. Да су му об­ја­сни­ли ве­ру­јем да би ми­ни­стар ста­вио прст на че­ло и по­раз­ми­слио. Као ве­ли­ког љу­би­те­ља ки­се­лог те­ста и сит­них ко­ла­ча, др­жа­ли су чо­ве­ка у за­блу­ди. Оно, јест да ми­ни­стар зна да се у ку­лен не ста­вља мле­ко, и да је при­ли­ком по­се­те Ку­ле­ни­ја­ди у Ер­де­ви­ку мо­гао би­ти мак­си­мал­но опу­штен, али код штру­дле је остао у за­блу­ди. За­то и вла­да не­ста­ши­ца. Шта је још би­ло? Устав­ни суд утвр­дио да ду­пле пла­те за за­по­сле­не на Ко­со­ву ни­су по Уста­ву. За­по­сле­ни на Ко­со­ву, углав­ном у се­вер­ном де­лу око Ко­сов­ске Ми­тро­ви­це, ка­жу да ће се исе­ли­ти због то­га. Не­ма­ју мо­ти­ва да ра­де без ду­плих пла­та. Не­за­по­сле­ни на Ко­со­ву не ка­жу ни­шта. Њих ова од­лу­ка Устав­ног су­да ни­је ни до­та­кла. Не­за­по­сле­ни са Ко­со­ва ни­су на­ја­ви­ли исе­ља­ва­ње. Њи­ма је баш ле­по. Они су свих ових го­ди­на са оду­ше­вље­њем по­сма­тра­ли ка­ко њи­хо­ви су­на­род­ни­ци, дру­го­ви чла­но­ви ра­зних пар­ти­ја, до­би­ја­ју по две пла­те од мај­чи­це Ср­би­је и по јед­ну од ко­сов­ских ин­сти­ту­ци­ја. На­ро­чи­то је би­ло ле­по они­ма ко­ји жи­ве у ен­кла­ва­ма, огра­ђе­ним бо­дљи­ка­вом жи­цом. Ем не­за­по­сле­ни, ем огра­ђе­ни, ко у ло­го­ру. Ти ни­су има­ли ду­пле пла­те. Ни­су има­ли ни­шта, као што ће и да­ље има­ти ни­шта. Али, на­рав­но, ту је ре­зо­лу­ци­ја о Ко­со­ву. А кад се по­ме­не са­мо р од ре­зо­лу­ци­је, они све ба­ца­ју ше­шир у вис и ра­ду­ју се ко ма­ла де­ца. Ен­кла­ва огра­ђе­на бо­дљи­ка­вом жи­цом са ре­зо­лу­ци­јом ни­је исто што и ен­кла­ва огра­ђе­на бо­дљи­ка­вом жи­цом без ре­зо­лу­ци­је. И опет смо на те­ре­ну ле­га­ли­зма. Ако је по за­ко­ну, а на­ро­чи­то по уста­ву, има да се ћу­ти и тр­пи. Кад за­кон ка­же да ду­пле (или тро­стру­ке, не­кад и че­тво­ро­стру­ке) пла­те не­ких узор­них функ­ци­о­не­ра је­су по за­ко­ну, они, функ­ци­о­не­ри, ћу­те и тр­пе. За­то мо­лим ле­по, да се ћу­ти и тр­пи у сва­ком слу­ча­ју. Сви смо јед­на­ки пред за­ко­ном. На­пред­ња­ци све ви­ше до­ка­зу­ју да су стран­ка без иде­ја и про­гра­ма, чи­је су ак­тив­но­сти за­сно­ва­не на пра­зним оп­ту­жба­ма, ла­жи­ма и тра­же­њу кри­ва­ца за соп­стве­ну не­спо­соб­ност, са­оп­шти­ла је не­ки дан Де­мо­крат­ска стран­ка. На­пред­ња­ци твр­де да ни­су де­мо­кра­та­ма не­при­ја­те­љи већ са­мо опо­нен­ти. И ни­су им ак­тив­но­сти за­сно­ва­не на пра­зним оп­ту­жба­ма, већ на пу­ним оп­ту­жба­ма. Што се ти­че ла­жи, на­пред­ња­ци не ла­жу, а што се ти­че не­спо­соб­но­сти, спо­соб­ни су као и де­мо­кра­те, твр­де на­пред­ња­ци. По­ли­тич­ка бор­ба је по­ли­тич­ка бор­ба, али жи­вот пи­ше ро­ма­не. Ко би ре­као да ће дру­го­ви со­ци­ја­ли­сти и дру­го­ви ју­лов­ци, а на­ро­чи­то дру­га­ри­це, би­ти та­ко ода­ни парт­не­ри дру­го­ви­ма де­мо­кра­та­ма. Ево, Пе­ти ок­то­бар са­мо што ни­је, па не­ка се при­се­те они што су то­га да­на гу­та­ли су­за­вац пред Скуп­шти­ном, и они што су га гу­та­ли свих оних го­ди­на док су из­ла­зи­ли на раз­не де­мон­стра­ци­је, од 9. мар­та па на­да­ље, да ли су гу­та­ју­ћи тај су­за­вац по­ми­сли­ли у се­би, е да­нас ова­ко, а су­тра опет са со­ци­ја­ли­сти­ма у ко­а­ли­ци­ји? Пре­ма то­ме, дру­го­ви и дру­га­ри­це де­мо­кра­те и на­пред­ња­ци, да се ле­по за­ко­па­ју те рат­не се­ки­ри­це. Чу­вај­те се и па­зи­те из­ме­ђу се­бе, јер, ко зна мо­жда јед­ни дру­ги­ма за­тре­ба­те. Не­кад. Датум: 11.08.2010. Ева без Ада­ма Да ни­је би­ло Еве Рас не би се та­ко очи­глед­но по­ка­за­ло ко­ли­ко ху­ма­не за­ко­не до­но­се на­ши вр­ли по­сла­ни­ци у Скуп­шти­ни Ср­би­је. Же­ни су уки­ну­ли по­ро­дич­ну пен­зи­ју за­то што је оства­ри­ва­ле при­хо­де од хо­но­рар­них по­сло­ва. По за­ко­ну ко­ри­сник по­ро­дич­не пен­зи­је не сме ни­шта да ра­ди. У ства­ри мо­же да ра­ди, али не мо­же да за­ра­ди, у су­прот­ном, сле­ди од­у­зи­ма­ње исте. Мо­жда до­тич­на глу­ми­ца ни­је је­ди­на ко­јој се де­сио за­кон о по­ро­дич­ним пен­зи­ја­ма, али сва­ка­ко да је нај­по­зна­ти­ја. И до­бро, ред је ред и за­кон мо­ра да се по­шту­је. За­кон по­шту­ју и сви функ­ци­о­не­ри ко­ји­ма је иста та Скуп­шти­на из­гла­са­ла да мо­гу би­ти на ви­ше функ­ци­ја исто­вре­ме­но и да по осно­ву тих ви­ше­стру­ких функ­ци­ја мо­гу оства­ри­ва­ти и ви­ше­стру­ке за­ра­де. Ни­је за­бе­ле­жно да је не­ко пре­кр­шио за­кон и од­ре­као се не­ке фо­те­ље и пла­ти­це ко­ја иде уз ту фо­те­љу. На­ши по­ли­ти­ча­ри су ле­га­ли­сти и бла­го на­ма са њи­ма. Ако је по за­ко­ну, е он­да ту не­ма шта да се при­ча, има да се ћу­ти и тр­пи. Вој­во­ђан­ски по­кра­јин­ски по­сла­ни­ци мо­гу да кме­че ко­ли­ко хо­ће, али иако су пред­сед­ни­ци оп­шти­на, ди­рек­то­ри бол­ни­ца и ра­зних дру­гих јав­них пред­у­зе­ћа и уста­но­ва има да се­де у Скуп­шти­ни АПВ и тач­ка. Ако не­ко ми­сли да је ла­ко до­ла­зи­ти сва­ки ме­сец, еј, сва­ки бо­го­вет­ни ме­сец, и се­де­ти та­мо не­ко­ли­ко са­ти за хи­ља­ду евра, не­ка про­ба, па нек ви­ди ко­ли­ка је то му­ка. И јел се они бу­не? Не бу­не се, ако је по за­ко­ну, та­ко мо­ра би­ти и шлус. Ко да је ла­ко му­че­ном Ду­ша­ну Ба­ја­то­ви­ћу да днев­но иде на три по­сла и ме­сеч­но за­ра­ди 1,3 ми­ли­о­на ди­на­ра? Од сил­ног ра­да, си­гур­на сам да чо­век не мо­же да стиг­не ни да по­тро­ши те сил­не нов­це. И је­сте ли га чу­ли да се не­кад по­жа­лио на сво­ју су­ро­ву суд­би­ну? Ни­сте. Тврд је то орах, со­ци­ја­ли­стич­ки, на­ви­као на о рук си­стем, док тра­је об­но­ва, не­ма од­мо­ра. Дај­те ми ве­ћу ло­па­ту, па ће­те да ви­ди­те за ка­кве сам ре­кор­де спре­ман, са­мо што не ка­же. Три рад­на ме­ста има, при­ти­сле га три др­жав­не му­ке, па му се од њих из да­на у дан ши­ри врат и струк. На­чи­сто ће чо­век про­па­сти од је­да за др­жа­ву. Ки­ла­жа му ра­сте про­пор­ци­о­нал­но бро­ју оба­ве­за, а иза­бра­ни­цу свог ср­ца још ни­је срео. А кад је срет­не, шта да јој ка­же? Еј, ви­ди, ова­ко сам уго­јен због др­жав­них бри­га? Ина­че сам леп, ви­сок и зго­дан? Ко­ја би му то по­ве­ро­ва­ла? И ако оста­не нео­же­њен, то ће би­ти са­мо због др­жав­нич­ких оба­ве­за. А да ли ће му др­жа­ва то упамп­ти­ти и при­зна­ти? Сум­њам. За та­кве др­жа­ва је ма­ће­ха, а не мај­ка. Не, не, ни­је њи­ма ла­ко, па ви мо­же­те да ка­же­те шта хо­ће­те. И да опла­ку­је­те ту­жну суд­би­ну Еве Рас, ко­јој су уки­ну­ли 18.000 пен­зи­је. Јел во­ди­ла др­жав­ну бри­гу? Ни­је. Јел мо­ра­ла јед­ном ме­сеч­но да се­ди у по­кра­јин­ској Скуп­шти­ни? Ни­је. Јел се нер­ви­ра­ла што је при­зна­то Ко­со­во? Ни­је. (Бар не јав­но). Јел би­ла ди­рек­тор не­ке бол­ни­це? Ни­је ни то. Па што хо­ће он­да? То што је про­шле го­ди­не обе­ле­жи­ла 50 го­ди­на умет­нич­ког ра­да, што је свет­ску сла­ву сте­кла док се Ба­ја­то­вић и оста­ли успе­шни ди­рек­то­ри ни­су ни ро­ди­ли, што је до­би­ла пре­гршт на­гра­да за свој књи­жев­ни и глу­мач­ки рад, ко­га је бри­га за то? Чак ни на­ци­о­нал­ну пен­зи­ју не­ма. Мож ми­сли­ти ка­ква је то он­да умет­ни­ца. Па чак и Сла­ђа­на ми­ки-ми­ки-ве­ли­ки Ми­ло­ше­вић има ту пен­зи­ју, а 15 го­ди­на је мла­ђа. Ова има 70 го­ди­на и још јој ђа­во не да ми­ра. Уме­сто да ле­по, пен­зи­о­нер­ски жи­ви од 18.000 она се ус­ко­пи­сти­ла па оће пре­ко ле­ба по­га­че. Е не­ка су јој оте­ли. На ка­зан с њом, у на­род­ну куј­ну, кад не­ће да по­шту­је за­ко­не др­жа­ве Ср­би­је. Кад не­ће да тр­пи свој усуд, ко Ба­ја­то­вић и еки­па. Датум: 04.08.2010. Лет­ња ше­ма Е, до­бро је. Не знам ка­ко ви, али ја сам одах­ну­ла. Са­мо кад је про­шао тај фа­мо­зни та­лас стра­них ту­ри­ста ко­ји је про­тут­њао кроз на­шу зе­мљу оста­вља­ју­ћи нас без да­ха. Да­ни­ма је то што не­ки љу­ди иду на мо­ре би­ла удар­на вест на свим днев­ни­ци­ма. Да чо­век не по­ве­ру­је ка­кве не­слу­ће­не гра­ни­це мо­же да до­сег­не не­за­ви­сно и сло­бод­но но­ви­нар­ство. Ко­ли­ко Тур­ци и оста­ли че­ка­ју на гра­нич­ним пре­ла­зи­ма, би­ло је за нас од пре­суд­ног зна­ча­ја. Ка­кво Ко­со­во и де­кла­ра­ци­је? Тур­ци су за­кон. И Чел­си Клин­тон, ко­ја се уда­ла, а сва­то­ви су има­ли при­ли­ку да ку­са­ју свад­бе­ну тор­ту од 20 хи­ља­да до­ла­ра. Лет­ња ше­ма је ина­че смрт за уред­ни­ке. О че­му пи­са­ти на вру­ћи­ни? Те­шко је и пре­сто­нич­ким ме­ди­ји­ма, а ка­мо ли ло­кал­ним. Ови пре­сто­нич­ки има­ју бар на рас­по­ла­га­њу ар­се­нал бе­ло­свет­ских ве­сти, као што је та о уда­ју ћер­ке бив­шег аме­рич­ког пред­сед­ни­ка, па мо­гу рас­пре­да­ти о то­ме. И о вру­ћи­ни у Ру­си­ји, по­пла­ва­ма у Па­ки­ста­ну, штрај­ку ка­ми­он­џи­ја у Грч­кој ... У Ср­би­ји је и ина­че све под ко­нац, а ле­ти на­ро­чи­то, су­де­ћи бар по удар­ним ве­сти­ма. И за­то, хај­мо о лет­њим те­ма­ма. Сва­ки пут кад про­ла­зим пре­ко град­ског тр­га у Срем­ској Ми­тро­ви­ци, за­пи­там се за­што је то пар­че гра­да на­зва­но пе­шач­ком зо­ном. Не­ве­ро­ват­на је иро­ни­ја да у гра­ду ко­ји не­ма ниг­де, сем ис­пред оп­штин­ске згра­де, при­стој­ну би­ци­кли­стич­ку ста­зу, је­ди­но на пе­шач­кој зо­ни би­ци­кли­сти има­ју сво­је две тра­ке. Та­ко да кад чо­век ула­зи у тај део гра­да, ина­че за­тво­рен за са­о­бра­ћај бар у те­о­ри­ји, мо­ра до­бро да се освр­не и про­ве­ри да ли га од­не­куд мо­жда вре­ба ка­кав осо­ко­ље­ни би­ци­клист, ко­ји је­два че­ка да се до­че­па пе­шач­ке зо­не. Пе­шач­ка зо­на је је­ди­но ме­сто у Срем­ској Ми­тро­ви­ци у ком су би­ци­кли­сти сво­ји на сво­ме. Чак ни по­ме­ну­том ста­зом ко­ја се про­те­же у ду­жи­ни од цир­ка две­ста ме­та­ра не мо­гу мир­но да се во­зе, јер их у то­ме оме­та­ју пар­ки­ра­ни ауто­мо­би­ли. У Ми­тро­ви­ци су у по­след­њих не­ко­ли­ко го­ди­на ре­кон­стру­и­са­не и из­гра­ђе­не мно­ге ули­це, али авај, ов­да­шњим ур­ба­ни­сти­ма ни­кад ни­је па­ло на па­мет да би­ло где ис­пла­ни­ра­ју би­ци­кли­стич­ку ста­зу. Као да Ми­тро­ви­ца ни­је па­нон­ски град, рав­на ко та­њир, и као да би­ци­кли ни­је оми­ље­но пре­во­зно сред­ство, на­ро­чи­то ле­ти. Ни пе­ша­ци­ма ни­је ла­ко на пе­шач­кој зо­ни, и то не са­мо због би­ци­кли­ста. Це­ла пе­шач­ка зо­на у овим лет­њим да­ни­ма пре­тво­ре­на је у је­дан ве­ли­ки ка­фић, у ком се не зна где по­чи­ње јед­на, а за­вр­ша­ва се дру­га лет­ња ба­шта. Про­ву­ћи се из­ме­ђу број­них тен­ди ко­је су за­у­зе­ле све што се за­у­зе­ти мо­же, сем две тра­ке би­ци­кли­стич­ке ста­зе, ствар­но ни­је ла­ко. За шет­њу је остао уза­ни ко­ри­дор из­ме­ђу ба­штен­ских сто­ли­ца и из­ло­га, пред­ви­ђен за вит­ке и ма­ло они­же. Они ви­ши увек ри­зи­ку­ју да гла­вом за­ка­че ра­за­пе­те ша­то­ре. Али, ко им је крив што су то­ли­ко из­ђи­ка­ли. Сад ће ми не­ко при­го­во­ри­ти да не­мам раз­у­ме­ва­ња за му­ке ма­лих при­вред­ни­ка и пред­у­зет­ни­ка, ко­ји ко озе­бо сун­це че­ка­ју ле­то ка­ко би мо­гли на­ма­ћи ко­ји ди­нар да пла­те др­жа­ви по­рез. А њи­ма шта оста­не, оста­не. За­то ко бе­сни штан­цу­ју фи­скал­не ра­чу­не за сла­до­ле­де и ли­му­на­де. Про­сто не мо­же чо­век да се од­бра­ни од те фи­нан­сиј­ске ди­сци­пли­не. На­рав­но да имам раз­у­ме­ва­ња. Ко­ри­сте љу­ди све што мо­гу. А су­де­ћи по по­пу­ње­но­сти тих лет­њих ба­шта, ма­ло мо­гу. Има­ла бих ко­ју реч да упу­тим ми­тро­вач­ким град­ским оци­ма (ка­ко то ро­ди­тељ­ски зву­чи) и да их пи­там, је л баш би­ло ну­жно узур­пи­ра­ти сва­ки ми­ли­ме­тар пе­шач­ке зо­не да би се по­ста­вља­ле сто­ли­це и тен­де? Мо­жда ја ни­сам у пра­ву, и о уку­си­ма не вре­ди рас­пра­вља­ти, али ме­ни цен­тар Ми­тро­ви­це ових лет­њих да­на ли­чи на се­о­ско рас­кр­шће за цр­кве­ну сла­ву. Ре­ци­мо као Ла­ћа­рак о Све­том Аран­ђе­лу лет­њем. А и са­др­жај је исти. И ето, лет­ња ше­ма шља­ка све у ше­сна­ест. При­ча о тен­да­ма и би­ци­кли­стич­ким ста­за­ма, ни­кад не би мо­гла би­ти об­ја­вље­на да ни­је ав­густ и да не­ма 30 у хла­ду. Искре­но, ви­ше бих во­ле­ла да сам део ве­сти с по­че­так тек­ста и да че­кам на не­ком гра­нич­ном пре­ла­зу на пу­ту за Ме­ди­те­ран. Та­да ме ни­шта не би нер­ви­ра­ло. Ме­ђу­тим, ни­сам. Па за­то ли­це­мер­но и зло­на­мер­но пи­шем о ша­то­ри­ма у цен­тру гра­да и би­ци­кли­сти­ма. Шта ће­те, ни­ко ни­је са­вр­шен. Датум: 21.07.2010. Ма­га­ре­ћи сан Ка­жу да је сум­ња основ ве­ре. За раз­ли­ку од вер­ни­ка, ја са сум­њом те­шко из­ла­зим на крај. Не ве­ру­јем док не ви­дим. Па та­ко да ни­сам ви­де­ла, до­ду­ше на те­ле­ви­зи­ји, не бих ве­ро­ва­ла да се у Ср­би­ји на­шао ба­ја ко­ји је хтео (и мо­гао) да пла­ти пет ти­су­ћа еура, е да би се ње­го­ва леп­ша по­ло­ви­на оку­па­ла у ма­га­ре­ћем мле­ку са За­са­ви­це. Али, упр­кос мо­јој сум­њи­ча­вост, ба­ја се на­шао. Ни­смо му ви­де­ли ли­це, али смо са­свим до­бро мо­гли да ви­ди­мо ка­квим ко­ли­ма је сти­гао на За­са­ви­цу, а ви­де­ли смо и да­му. У би­ки­ни­ју. И ка­ду. И мле­ко. И управ­ни­ка За­са­ви­це са лу­лом. Је­ди­но ни­смо ви­де­ли пет ти­су­ћа. То­ли­ки но­вац, лич­но, ни­сам мо­гла ни да за­ми­слим. А баш ту, око нов­ца, ми је за­пе­ло. Не знам да ли ме раз­у­ме­те, не ма­рим ја ко се где ку­па, да л’ у мле­ку, да л’ у шам­пањ­цу. Не ма­рим ни за Кле­о­па­тру, ни ону еги­пат­ску, ни ову срп­ску, али пет ти­су­ћа је пет ти­су­ћа. Да сам њих ви­де­ла, све бих по­ве­ро­ва­ла. Ова­ко, сум­њам и да­ље. Да бу­дем по­ште­на, вре­де­ло је сво то ли­ци­ти­ра­ње. С об­зи­ром на то ка­ква се ле­по­та де­вој­ка бућ­ну­ла у ка­ду с мле­ком, управ­ни­ку За­са­ви­це не тре­ба да бу­де жао, па та­ман да је ма­га­ри­це му­зо пет го­ди­на, а не пет ме­се­ци. А и ма­га­ри­це! Да им је Бог дао, као што ни­је, па да мо­гу да схва­те за че­га и због ко­га су да­ле сво то мле­ко, си­гур­но би би­ле по­но­сне на се­бе и то ку­па­ње пред те-ве ка­ме­ра­ма. То је ваљ­да сан сва­ке ма­га­ри­це. Али, сум­ња­ла сам ја и у дру­ге ства­ри па се ис­по­ста­ви­ло да сам се џа­бе му­чи­ла. Ево, ре­ци­мо, ја­ко сам сум­ња­ла да ће би­ти не­што од пет ти­су­ћа (ди­на­ра, не евра) по гла­ви др­жав­ног чи­нов­ни­ка. Мај­ке ми. Ми­сли­ла сам да не­ће ус­пе­ти из су­ве дре­но­ви­не (дру­го име за др­жав­ни бу­џет) да ис­це­де ни ди­на­ра. Убе­ђи­ва­ли су ме љу­ди да Дин­кић мо­ра ис­те­ра­ти то што је на­у­мио, да се не­ће сми­ри­ти док не до­би­је оно што тра­жи. Ка­жу да је тај наш ми­ни­стар упо­ран као те­ри­јер, и вре­дан, и па­ме­тан. Али, ре­зо­но­ва­ла сам, на­у­мио је он био и да нам да ти­су­ћу (евра) за ак­ци­је, па смо до­би­ли ши­пак. Кад се не­ма, не­ма се, ми­сли­ла сам. Не по­ма­же ту ни­ка­ква упор­ност. Ис­па­ло је да опет ни­сам би­ла у пра­ву. Кад се не­ма, има се, ако ко­а­ли­ци­о­ни парт­нер то зах­те­ва. На­ро­чи­то ако је тај парт­нер склон оба­ра­њу вла­де. А Дин­кић је ту сво­ју скло­ност до­ка­зао бар два пу­та. Ма­ло ли је? А сад пен­зи­о­не­ри. Ни­су ни они ти­ква без ко­ре­на. И они ми­ни­стра, пар­дон, пот­пред­сед­ни­ка вла­де, за тр­ку има­ју. И њи­ма ће се да­ти, са­мо да се утвр­ди гра­ни­ца. За чи­нов­ни­ке је би­ла 50, а за пен­зи­о­не­ре шу­шка се о не­ких 15 ти­су­ћа. Не знам ко­ли­ко има пен­зи­о­не­ра чи­ја је пен­зи­ја ма­ња од 15.000. Си­гур­на сам да тај број ни­је ма­ли, али ми ни­је ја­сно за­што је је­дан пен­зи­о­нер три пу­та јеф­ти­ни­ји од др­жав­ног чи­нов­ни­ка? За­што је др­жа­ва не­ком мај­ка, а не­ком ма­ће­ха, кад сви има­ју пра­во гла­са. А пен­зи­о­не­ра је мно­го, мно­го ви­ше, па са­мим тим и гла­со­ва ће би­ти (или не­ће би­ти) мно­го, мно­го ви­ше, јед­ног да­на кад се бу­де из­ла­зи­ло на цр­ту. А го­спо­да из пен­зи­о­нер­ске пар­ти­је не­ка до­бро раз­ми­сле где ће уда­ри­ти гра­ни­цу за ис­пла­ту. Јер, онај чи­ја је пен­зи­ја 16.000 не­ће им ла­ко опро­сти­ти што су га за­о­би­шли кад се де­ли­ло, кад се тро­ши­ло. Он­да кад се бу­де гла­са­ло. Уоп­ште гле­да­но, кад се ства­ри та­ко по­ста­ве, на­ма ствар­но не­ма спа­са. Ко мо­же на­ми­ри­ти сва та глад­на уста? Зе­ва­ју глад­ни пен­зи­о­не­ри, са­мо­хра­не мај­ке, учи­те­љи­це, ме­ди­цин­ске се­стре, де­ца у вр­ти­ћи­ма, ин­ва­ли­ди, сту­ден­ти... Пла­чу не­срећ­ни и не­схва­ће­ни тај­ку­ни, за­не­ма­ре­ни пар­тиј­ски дру­го­ви и дру­га­ри­це, и сви упи­ру по­глед у вла­ду и др­жав­ну ка­си­цу пра­си­цу. Јед­ни хо­ће ко­ру хле­ба, дру­ги хо­ће при­ви­ле­ги­је. Али, си­стем спо­је­них су­до­ва не­по­гре­ши­во функ­ци­о­ни­ше. Што ви­ше при­ви­ле­ги­ја, то ма­ње хле­ба. И ту су на­ше пар­ти­је и њи­хо­ве во­ђе на му­ци. Јед­ни их фи­нан­си­ра­ју, дру­ги за њих гла­са­ју. Е, у та­квој по­де­ли по­сла, ствар­но тре­ба би­ти ма­хер па до­би­ти из­бо­ре. А опо­зи­ци­ја бе­сна. Са­мо не­што за­ке­ра и хо­ће да пра­ви фр­ку. Ме­ђу­тим, опо­зи­ци­ји не по­ма­жу ми­тин­зи, ни дер­ња­ва. До­кле год власт у Скуп­шти­ни мо­же да на­мак­не 126 гла­со­ва, не­ма да бри­не. Да­кле, бро­ји се до 126. Да­ље не мо­ра. Уоста­лом, ле­то је. Ко­ме је сад до из­бо­ра? Гле­да чо­век да са­чу­ва жи­ву гла­ву на овим вру­ћи­на­ма. По­ма­же је­ди­но ку­па­ње. Сад, да л’ ће­мо се ку­па­ти у ма­га­ре­ћем мле­ку (к’о на­ша Кле­о­па­тра са по­чет­ка тек­ста) или зно­ју ли­ца свог (к’о сав нор­ма­лан свет), за­ви­си од нас. Да би­смо мо­гли да бо­ра­мо тре­ба нам са­мо пет ти­су­ћа. Датум: 30.06.2010. Све те­че, све се ме­ња Мо­жда се слу­жбе­ни­ца бор­ске по­ште ни­је ни ро­ди­ла ка­да је Ду­шан Ма­ка­ве­јав сни­мо филм Љу­бав­ни слу­чај или тра­ге­ди­ја слу­жбе­ни­це ПТТ са Евом Рас у глав­ној уло­зи? Филм је сни­мљен 1967. го­ди­не и при­па­да „цр­ном та­ла­су“ та­да­шње ју­го­сло­вен­ске ки­не­ма­то­гра­фи­је, а при­дев цр­ни не­ма ве­зе са цр­ном мач­ком ко­ја се у јед­ној сце­ни од­ма­ра­ла на по­ме­ну­тој глу­ми­ци. Зна се ка­ко се за­вр­шио тај љу­бав­ни слу­чај, али овај не­дав­ни слу­чај бор­ске слу­жбе­ни­ца си­гур­но не­ма ве­зе са љу­ба­вљу. Али са тра­ге­ди­јом сва­ка­ко има. Јер тра­ге­ди­ја је на­ша. То ка­ко је зло­у­по­тре­бље­на јед­на јав­на слу­жба у ци­љу сти­ца­ња пар­тиј­ске пре­мо­ћи сва­ка­ко спа­да у сам врх зло­чи­на над де­мо­кра­ти­јом. Ако у овој зе­мљи уоп­ште има де­мо­кра­ти­је. Али, хај­де да ствар не ши­ри­мо. Из­бо­ре у Бо­ру ни­је од­лу­чи­ла ни­ка­ква кам­па­ња, ни­ти но­ве иде­је, ни­ти обе­ћа­ња. Од­лу­чи­ле су их уплат­ни­це ко­је су по­сла­те на кућ­не адре­се ши­ром бор­ске оп­шти­не и у ко­ји­ма се од гра­ђа­на тра­жи­ло да на име тро­шко­ва кам­па­ње Срп­ске на­пред­не стран­ке упла­ти по 1.860 ди­на­ра. Мо­гу са­мо да за­ми­слим шта је мо­гао про­се­чан Бо­ра­нин да по­ми­сли кад је до­био ту уплат­ни­цу. И о на­пред­ња­ци­ма и о њи­хо­вим пред­из­бор­ним обе­ћа­њи­ма. И си­гур­на сам да мно­ги баш због то­га ни­је за­о­кру­жио ту ли­сту. И он­да се ди­гла џе­ва, у ме­ди­ји­ма ве­о­ма кон­тро­ли­са­на. Ко је слао, ко је на­ре­дио. Ту се на­шао и ми­ни­стар по­ли­ци­је, а ко би дру­ги, и ре­као да ће све да се ис­пи­та, али ни­смо чу­ли ка­ко се зо­ве та слу­жбе­ни­ца, осум­њи­че­на за зло­у­по­тре­бу слу­жбе­ног по­ло­жа­ја. За­то смо чу­ли име­на и пре­зи­ме­на свих оста­лих не­срећ­ни­ка ко­је је ми­ни­стар по­хап­сио у по­след­њих не­де­љу да­на. И сли­ке им об­ја­ви­ше, али слу­жбе­ни­ца је оста­ла са­мо „НН ди­рек­тор­ка бор­ске по­ште“. Кон­тро­ли­са­но се из­ве­шта­ва и о по­сле­ди­ца­ма по­пла­ва ко­је су про­те­клих ме­се­ци за­хва­ти­ле го­то­во це­лу Ср­би­ју. Ки­ша је уни­шти­ла род во­ћа и по­вр­ћа, лош ква­ли­тет пше­ни­це обе­ћа­ва тан­ку же­тву, а це­на се још ни не на­слу­ћу­је. Шта ће овај на­род је­сти, као да на­ше вла­сто­др­шце ни­је бри­га. Има­мо ми ва­жни­јих ства­ри. Да ли ће Ко­со­во би­ти при­мље­но у Са­вет Евро­пе, на при­мер. Ко ће по­бе­ди­ти на Вимблдо­ну? Ко у Ју­жној Афри­ци? Хле­ба не­ма, али ига­ра је на пре­тек. За­то и по­сто­ји те­ле­ви­зи­ја, јав­ни сер­вис у пр­вом ре­ду. Али, кад се све то са­бе­ре и оду­зме, на кра­ју ће сва­ко од нас мо­ра­ти да по­гле­да у свој нов­ча­ник. А та­мо га че­ка мрак. Иона­ко очај­ни упре­ће­мо по­глед у оне за ко­је смо гла­са­ли и тра­жи­ти об­ја­шње­ње. Они су сад др­жа­ва, а др­жа­ва би по свим де­фи­ни­ци­ја­ма мо­ра­ла да во­ди бри­гу о свом на­ро­ду. Ка­ко др­жа­ва во­ди бри­гу по­ка­за­ла је у Бо­ру. Др­жа­ва је за­пра­во пар­ти­ја. Па ако има­те сре­ће да при­па­да­те та­квој др­жа­ви, тј. пар­ти­ји, за вас не­ма зи­ме. Не мо­ра­те бри­ну­ти о нов­ча­ни­ку јер ва­ша пар­ти­ја, или др­жа­ва, све­јед­но, ће за се­бе, а и ви ће­те се ту не­где на­ћи, ура­ди­ти не­мо­гу­ће са­мо да осво­ји власт, па ма­кар та власт би­ла та­ко огра­ни­че­на као она у Бо­ру. Пре­кр­ши­ће за­ко­не ко­је је са­ма до­не­ла, на­пра­ви­ће кри­вич­но де­ло, узур­пи­ра­ће јав­не слу­жбе, би­ће што би­ти не мо­же, али вла­сти има да има. По­шта ис­пред по­ли­ти­ке, или по­ли­ти­ка ис­пред по­ште, не­ма ве­зе, кад ни­је упа­ли­ло са хи­ља­ду евра по гла­ви, упа­ли­ло је са хи­ља­ду ди­на­ра. И он­да ве­се­ли се на­ро­де ср­би­јан­ски. На из­бо­ре не мо­раш ни да из­ла­зиш. Ре­зул­тат се уна­пред зна. Не­кад су из­бо­ре од­лу­чи­ва­ли опан­ци (пред из­бо­ре ле­ви, по­сле из­бо­ра де­сни) да­нас их од­лу­чу­ју оп­ште уплат­ни­це. Све те­че, све се ме­ња, про­грес је сти­гао и у Ср­би­ју. Сви­ђа­ло се то ва­ма или не. Датум: 23.06.2010. Ку­лен у гла­ву Се­ља­ци су ре­ши­ли да бло­ки­ра­ју пу­те­ве. Пој­ма не­мам за­што су не­за­до­вољ­ни, а си­гур­на сам да то не зна ни ми­ни­стар Дра­ги­на. Ње­го­во ми­ни­стар­ство је да­ло све од се­бе и ши­ре да се усло­ви за ба­вље­ње по­љо­при­вре­дом по­пра­ве та­ко да смо на том пла­ну на­чи­ни­ли зна­ча­јан на­пре­дак и са­да смо у ран­гу са Бо­цва­ном. Он лич­но се ми­ни­стар­ски по­тру­дио да спо­зна ка­ко и за­што срп­ски се­љак не­ма ле­ба да је­де и за­што мо­ра да је­де ку­лен и ко­ла­че. Ми­ни­стар Са­ша Дра­гин је не­дав­но об­и­шао свет­ски зна­чај­не ма­ни­фе­ста­ци­је као што је Ку­ле­ни­ја­да у Ши­ду и Са­јам жен­ског ства­ра­ла­штва (ма шта то за­и­ста зна­чи­ло) у Ми­тро­ви­ци и на ли­цу ме­ста се уве­рио да се­ља­ци под је­дан – пра­ве мно­го до­бар ку­лен, а под два – да њи­хо­ве же­не ме­се од­лич­не ко­ла­че. Мо­жда би штру­дла с ма­ком мо­гла би­ти ма­ло ма­ње слат­ка, али шта је ту је, за­то су гран­цле би­ле од­лич­не. Пре­ма то­ме, ода­кле тај гнев бе­сне се­љач­ке по­пу­ла­ци­је, ми­ни­стру ствар­но ни­је ја­сно. Ва­ља им је (се­ља­ци­ма) уда­рио ку­лен у гла­ву. А ако ствар­но ре­ше да бло­ки­ра­ју пу­те­ве, ка­ко су на­у­ми­ли, у гла­ву ће им уда­ри­ти не­што мно­го твр­ђе од ку­ле­на. У де­мо­крат­ској др­жа­ви ни­ко не­ма пра­во да бло­ки­ра пу­те­ве, па пре­ма то­ме си­гур­на сам да не­ће про­ћи ни 24 ча­са, а на ли­це ме­ста ће ис­тр­ча­ти ин­тер­вент­на је­ди­ни­ца МУП-а Ср­би­је. Па да ви­диш ба­то ка­ко би­је де­мо­крат­ска по­ли­ци­ја. За­то смо и гла­са­ли. Ово што пред­ви­ђам ни­је на­па­мет. Пре не­ку го­ди­ну су та­ко по­ку­ша­ли да штрај­ку­ју про­из­во­ђа­чи ма­ли­на и сви­ња па су до­би­ли то што су до­би­ли, пен­дрек у гла­ву. Та­ко им и тре­ба кад иза њи­хо­вог штрај­ка ни­је ста­јао Мла­ђан Дин­кић, као иза оних што су ле­жа­ли на ма­ги­страл­ној пру­зи. Уоста­лом, ко­ме је до про­те­ста кад су на­ши по­бе­ди­ли Не­мач­ку. Уме­сто да ле­по оду у Мак­си и ку­пе гај­бу пи­ва, про­сла­ве ту по­бе­ду ко пра­ви Ср­би и па­три­о­те, они на­шли да тра­же дла­ку у ја­је­ту, да се жа­ле и пра­ве про­блем сад кад су нам про­бле­ми нај­ма­ње по­треб­ни. Сад кад смо на до­мак исто­риј­ског успе­ха. Али, не... не­ће то раз­у­ме, не­ће да слу­ша. Њи­ма је до ма­ли­на, до мле­ка, до жи­та? Кад већ це­ле го­ди­не рин­та­че од ју­тра до су­тра, они би да за­ра­де не­ки ди­нар, да шко­лу­ју де­цу, да ку­пе огрев, да пла­те стру­ју. Мо­жда им на ум па­да и да от­пла­ћу­ју кре­ди­те за трак­то­ре и про­лећ­ну се­тву. Ко да их је не­ко ту­као по уши­ма да Фер­гу­со­не из 1972. ме­ња­ју за но­ве. Шта је фа­ли­ло Фер­гу­со­ну из 72? Ни­шта, али оће бе­сни се­љак нов трак­тор, па му по­сле др­жа­ва кри­ва. И уоп­ште, сва­шта њи­ма па­да на па­мет баш сад кад смо по­бе­ди­ли Не­мач­ку. Не­за­хвал­но то до ср­жи. И он­да ће им ђа­во би­ти крив кад се по­ве­ћа пдв. Опет ће би­ти др­жа­ва кри­ва. Да, а кад тре­ба ту др­жа­ву по­мо­ћи и раз­у­ме­ти, се­ља­ка ниг­де. Са­мо за­гњу­ре гла­ву па ра­де, се­ју, ко­па­ју, ’ра­не сто­ку, му­зу кра­ве, ко­се ... Ни­ко по ле­пе ре­чи да ка­же на то што смо по­бе­ди­ли Не­мач­ку. Са­мо им је да њи­ма бу­де до­бро, за дру­ге ни­је ва­жно. Дру­ги нек се нер­ви­ра­ју и стре­пе над на­ши­ма у Ју­жној Афри­ци. Нек пи­ју пи­во и под­ри­гу­ју. Нек се му­че на ка­у­чи­ма сва­ки дан од по­ла два по­под­не до 11 уве­че. Ко да је ла­ко гле­да­ти три утак­ми­це на дан? Плус спе­ци­јал­не еми­си­је, плус днев­ни­ци. Баш их бри­га и што нас је пред­сед­ник ле­по, ал мај­ке ми баш ле­по, за­мо­лио да бу­де­мо оп­ти­ми­сти, да ве­се­ла ср­ца гле­да­мо у бу­дућ­ност и на­да­мо се да ће би­ти бо­ље. Хо­ће, би­ће бо­ље, са­мо се­ља­ци не­ће да бу­ду стр­пљи­ви. Они оће све сад. Не ка­же се џа­бе стр­пљен – спа­шен. Да сам на њи­хо­вом ме­сту ја бих се угле­да­ла на ми­ни­стра Јер­ми­ћа. Ње­му је цео све ре­као да од Ко­со­ва не­ма ни­шта, да не­ма на­зад. Али Је­ре­мић је, иако млад и не­ис­ку­сан, при­ме­нио пра­ву так­ти­ку, ти­ха во­да брег ро­ни. И њуц, њуц, ма­ло по­ма­ло та­ко млад и не­ис­ку­сан (али за­то оп­ти­ми­ста до ср­жи, љу­би га ње­гов про­фа пси­хо­ло­ги­ја) до­шао на зе­ле­ну гра­ну. По­бе­ђу­је ли по­бе­ђу­је мрач­не ди­пло­мат­ске си­ле и на ис­то­ку, а на­ро­чи­то на за­па­ду. Све их је обо­рио на ко­ле­на, па са­мо кме­че. А за­што, за­то што је био стр­пљив и упо­ран. Нек ка­же не­ко да је Га­бон при­знао Ко­со­во. Нек ка­же да је Га­на при­зна­ла. Ни­је. И не­ће. Ни Ни­ге­ри­ја, ни Тан­за­ни­ја, ни Бур­ма. Све то за­хва­љу­ју­ћи стр­пље­њу у упор­но­сти на­шег ју­но­ше. На ње­га се­ља­ци тре­ба да се угле­да­ју. Да­кле, ти­ха во­да брег ро­ни, па ако ко­ји пре­тек­не до 2052. го­ди­не има да бу­де бо­ље не­го у Бо­цва­ни. Датум: 16.06.2010. На­ви­ја­чи (не)зна­ју за­што Кад се из­у­зму ко­мар­ци, ових да­на сем вру­ћи­не и фуд­ба­ла ни­шта ни­је ак­ту­ел­но. У бри­шу­ћем ле­ту над Га­ном сру­ши­ла су се на­ша не­ре­ал­на оче­ки­ва­ња ко­ја смо га­ји­ли пред по­че­так Свет­ског пр­вен­ства. Ако нам је за уте­ху Га­на ни­је при­зна­ла Ко­со­во, али с дру­ге стра­не, шта оче­ки­ва­ти од Аустра­ли­је и Не­мач­ке ко­је су при­зна­ле от­це­пље­ње на­ше ју­жне по­кра­ји­не? На­шим ор­ло­ви­ма се ло­ше пи­ше. А та­ман смо сми­сли­ли ка­ко ће­мо и с ким у по­лу­фи­на­лу. Ми ов­де у Ср­би­ји. Они у Ју­жној Афри­ци има­ју кан­да дру­га­чи­је на­ме­ре и мо­гућ­но­сти. На­ви­ја­чи не зна­ју за­што. Кад смо код Ко­со­ва, на сед­ни­ци Скуп­шти­не оп­шти­не По­ду­је­во из­ме­ште­не у Кур­шу­мли­ју, на ко­јој се рас­пра­вља­ло о сме­ни вла­сти, до­шло до фи­зич­ког об­ра­чу­на из­ме­ђу опо­зи­ци­је и вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је. Због оп­ште ту­че у скуп­штин­ској са­ли, у ло­кал­ну по­ли­циј­ску ста­ни­цу су при­ве­де­ни сви од­бор­ни­ци и ком­плет­но оп­штин­ско ру­ко­вод­ство. Мо­жда сам ја уда­рен у гла­ву, мо­жда ми је од ове вру­ћи­не ма­ло по­му­ћен ра­зу­ма, али ствар­но се пи­там шта ће По­ду­је­во у Кур­шу­мли­ји ако је Ко­со­во део Ср­би­је. На то пи­та­ње, си­гур­на сам ни­ко нор­ма­лан не мо­же да од­го­во­ри, сем мо­жда ми­ни­стра Је­ре­ми­ћа ко­ји је ве­ро­ват­но опет у не­кој ди­пло­мат­ској офан­зи­ви. Од сил­них офан­зи­ва чо­век не ви­ди шта се до­га­ђа, а до­га­ђа се сра­мо­та. И то на­ша сра­мо­та. Та­ко да те при­ве­де­не не тре­ба пу­шта­ти на­по­ље до даљ­њег. Исту ме­ру би ва­ља­ло при­ме­ни­ти и на мно­ге дру­ге, али уза­луд ми на­да. Не­ма те по­ли­ци­је ко­ја би нас осло­бо­ди­ла та­кве га­ма­ди. Бар не у Ср­би­ји. Да­чић се на­вр­зо на Зе­мун­це. Хо­мен на Ша­ри­ће­ве кре­ве­те, пла­зма те­ле­ви­зо­ре и сто­не лам­пе, а Ђе­лић нас по­но­во за­ду­жу­је, на­рав­но под вр­ло по­вољ­ним усло­ви­ма. Још ни­сам чу­ла да смо по­ди­гли не­ки кре­дит под вр­ло не­по­вољ­ним усло­ви­ма. Овај пут да би вра­тио на­зад струч­ња­ке ко­ји су од ње­га и ње­му слич­них по­бе­гли у ино­стран­ство. Ка­же да ће Ср­би­ја из­дво­ји­ти 20 ми­ли­о­на евра за по­вра­так на­ших по­зна­тих струч­ња­ка из ино­стран­ства. Мо­гао је сло­бод­но ре­ћи да ће Ср­би­ја из­дво­ји­ти и 20 ми­ли­јар­ди евра. Ко ће то да про­ве­ри и да пре­бро­ји по­врат­ни­ке? И још, он је из­ра­зио на­ду да ће струч­ња­ци са со­бом до­не­ти про­јек­те и до­ве­сти ви­со­ко­тех­но­ло­шке ком­па­ни­је и на­ја­вио да ће у че­ти­ри го­ди­не Ср­би­ја у ис­тра­жи­ва­че, про­гра­ме и опре­му уло­жи­ти 800 ми­ли­о­на евра. Опет ави­о­ни, ка­ми­о­ни, ми­ли­о­ни. Вру­ћи­на из­гле­да не ути­че на ма­шту на­ших ми­ни­ста­ра. Ма­шта ра­ди и код на­шег пред­сед­ни­ка. На­дам се да тај тај­кун­ски мост о ком је не­дав­но го­во­рио не­ће би­ти као мост на Ади у Бе­о­гра­ду, јер то би и за тај­ку­не би­ло мно­го. Још увек се не зна ко­ли­ко ће ко­шта­ти, а по све­му су­де­ћи би­ће ду­пло ску­пљи не­го мост Сло­бо­де на Ду­на­ву. Али, Бе­о­град је Бе­о­град, па по си­сте­му у Ру­си­ји је све ве­ли­ко, са­мо су бу­ве ма­ле, та­ко је и у Бе­о­гра­ду све ску­по, са­мо је људ­ски ра­зум ба­га­те­ла. Да је ствар­но ба­га­те­ла све­до­чи и на­ја­вљен штрајк бе­о­град­ских до­мо­ва здра­вља. Ле­ка­ри ће да штрај­ку­ју по пр­ви пут не због пла­та, већ због то­га што не мо­гу нор­мал­но да ле­че па­ци­јен­те. За сва­ког бо­ле­сни­ка пре­ма нор­ма­ти­ву има­ју по осам ми­ну­та. Се­стра др­жи што­пе­ри­цу. Ми­ли­о­ни, ави­о­ни, ка­ми­о­ни, на све стра­не, а у жи­во­ту бе­да. Не­ма нов­ца ни за основ­но. Па ни­је он­да чуд­но шта нам се ми­ни­стар здра­вља ле­чи у ино­стран­ству. зна чо­век, из пр­ве ру­ке, с ким и чим има по­сла у срп­ском здрав­ству. У др­жа­ви у ко­јој обез­бе­ђе­ња кон­тро­верз­них би­зни­сме­на у сред бе­ла да­на пу­ца­ју јед­на на дру­ге, не зна се с ко­је стра­не шал­те­ра су бо­ле­сни­ци. Ова вру­ћи­на је ипак бла­го­род­на. Бар се не при­ча о ко­ри­до­ру 10. До не­дав­но, ка­ко ко­ји ми­ни­стар ују­тро уста­не из кре­ве­та, та­ко поч­не да пра­ви ко­ри­дор 10. Још га се ни­је ла­тио са­мо онај са леп­тир ма­шном, онај за­ду­жен за ве­ре. Ако зна­те на ког ми­слим, јер ја сам му име за­бо­ра­ви­ла. Е, са­мо тај до са­да ни­је ни реч зуц­нуо о том фа­мо­зном ко­ри­до­ру ко­ји се пра­ви већ 10 го­ди­на. Ко Ска­дар на Бо­ја­ни. Не­ма дру­ге не­го да се на­ђе „мла­да Гој­ко­ви­ца“. Мо­жда би нам то по­мо­гло. Датум: 09.06.2010. Не­при­стој­но сме­шно Па­жљи­во слу­шам шта ка­же мој пред­сед­ник. Ка­ко и не бих кад сам гла­са­ла за ње­га. Ни­је ми ва­жно да ли он го­во­ри као пред­сед­ник стран­ке или пред­сед­ник др­жа­ве. Шта ћу кад сам то­ле­рант­на. Не­ко дру­ги, сит­ни­чав и не­до­ту­па­ван, не­ко ко не раз­у­ме озбиљ­ност си­ту­а­ци­је, ре­као би да ни­је у ре­ду, шта ви­ше, да ни­је по за­ко­ну да се те функ­ци­је ме­ша­ју, али ме­ни не сме­та. Ја во­лим мог пред­сед­ни­ка и он во­ли ме­не. Па ду­шма­ни нек црк­ну. Елем, мој пред­сед­ник је ски­нуо шлем са гла­ве, изуо гу­ме­не чи­зме, се­би дао не­пла­ће­но на рад­ном ме­сту „шеф др­жа­ве“ па се леп, млад и строг по­ја­вио на сед­ни­ци глав­ног од­бо­ра сво­је стран­ке. Ру­да­ри, по­пла­вље­ни, де­ца, са­мо­хра­не мај­ке, си­ро­ма­шни и сви ини ко­ји ва­пе за ле­пом реч­ју, то­плим по­гле­дом и раз­у­ме­ва­њем, мо­ра­ли су да се стр­пе док се пред­сед­ник ни­је ма­ло по­за­ба­вио и сво­јом стран­ком. Јер не ка­же се џа­бе - сво­ја пар­ти­ји­ца, сво­ја сло­бо­ди­ца. Па и пред­сед­ник је чо­век. Мно­го во­лим кад је мој пред­сед­ник строг. Иде му стро­го­ће уз цр­ни чу­пе­рак на се­дој гла­ви и уоп­ште до­бро му сто­ји. Па кад он по­гле­да пре­ко на­о­ча­ра за чи­та­ње и кад она­ко стро­го под­вик­не на тај­ку­не, Европ­ску уни­ју, ком­ши­је из ре­ги­о­на, ме­ни бу­де ми­ло око ср­ца. Знам да ни­сам уза­луд за ње­га гла­са­ла и знам да је то што по­не­кад по­ми­слим да ви­ше ни­кад не­ћу иза­ћи на из­бо­ре и да ћу пре се­би ру­ку од­се­ћи не­го што ћу би­ло ко­је име за­о­кру­жи­ти, са­мо тре­ну­так сла­бо­сти. Не, не, мој пред­сед­ник увек има си­гу­ран глас. Сад и за вје­ке вје­ков. Да­кле, чи­ме је то ме­не по­но­во осво­јио и обо­рио с но­гу мој пред­сед­ник. Пр­во и пр­во ти­ме што ми је отво­рио очи и ре­као да Ср­би­ја ни слу­чај­но не до­при­но­си свет­ској еко­ном­ској кри­зи. Ова­ко глу­па ја сам ми­сли­ла да Ср­би­ја као еко­ном­ски ги­гант и др­жа­ва ко­ја у свет­ском плат­ном про­ме­ту и из­во­зу има зна­чај­но ме­сто, по­себ­но у сфе­ри фи­нан­сиј­ских тран­сак­ци­ја, има не­ке „за­слу­ге“ за оп­шти ко­лапс свет­ске еко­но­ми­је, али не, ми смо чи­сти ко су­за. Ни­чим ни­смо до­при­не­ли тој по­ша­сти ко­ја је стр­мо­гла­ви­ла свет­ске бер­зе и ин­ве­сти­ци­је. Ни­смо кри­ви ни за пад Дау Џон­со­на, ни за пад То­киј­ске бер­зе, ни за Лон­дон­ску. Из­ви­ни­те го­спо­до Аме­ри­кан­ци, Нем­ци, Ја­пан­ци, Ки­не­зи, Ру­си, са­ми сте кри­ви за оно што сте на­пра­ви­ли. Ср­би­ја мо­же сва­ком по­гле­да­ти у очи и ве­дра че­ла на­ста­ви­ти да у енорм­ним ко­ли­чи­на­ма снаб­де­ва свет ра­зним ро­ба­ма и услу­га­ма. Да­ље, ка­же пред­сед­ник, на­ста­ви­ће­мо и да­ље, као и до са­да, да ула­же­мо у ин­фра­струк­ту­ру, да отва­ра­мо но­ва рад­на ме­ста, да при­вла­чи­мо но­ве стра­не ин­ве­сти­ци­је, да се бо­ри­мо за очу­ва­ње КиМ у ме­ђу­на­род­но при­зна­тим гра­ни­ца­ма. Као и до са­да на­ста­ви­ће­мо ле­по да са­ра­ђу­је­мо са ком­ши­ја­ма у ре­ги­о­ну. Са Цр­но­гор­ци­ма, Хр­ва­ти­ма, Бо­сан­ци­ма и сви­ма ко­ји­ма је до­бро­су­сед­ство на ср­цу. Је­сте да је то све кра­сно, и да се пред­сед­ник баш ле­по ре­као на глав­ном од­бо­ру сво­је пар­ти­је, али да не би оног о тај­ку­ни­ма, не бих ја сад ни пи­са­ла о пред­сед­ни­ку. То је оно што је ме­ни по­но­во вра­ти­ло ве­ру у по­ли­ти­ку, у љу­де, у жи­вот уоп­ште. Да­кле, тај­ку­ни­ма се цр­но пи­ше. И не са­мо да им се цр­но пи­ше не­го још го­ре. Пред­сед­ник је ре­као да ће на њих „пу­сти­ти“ све др­жав­не ин­сти­ту­ци­је. Па да ви­де. Кад их до­гра­би не­за­ви­сно ту­жи­ла­штво и суд­ство, има да бе­ру ко­жу на ши­љак. Не­ма сми­сла да се бу­де не­при­стој­но бо­гат, ка­же пред­сед­ник. Тре­ба би­ти са­мо при­стој­но бо­гат и он­да је све у ре­ду. Али, кад је чо­век, тј. тај­кун, чуд­но жи­вин­че па не зна шта му је до­ста. И сад, са­мо се­дим пред ма­лим екра­ном те-ве при­јем­ни­ка и че­кам да ви­дим чи­ја ће мај­ка цр­ну ву­ну пре­сти. И не сум­њам уоп­ште да ће би­ти цр­не ву­не. А би­ће и пре­ђе. И не бих ја уоп­ште би­ла та­ко са­мо­у­ве­ре­на и си­гур­на у на­ме­ре мог пред­сед­ни­ка да ни­је суд, до­ду­ше пр­во­сте­пе­ни, пре­су­дио у афе­ри ко­фер. То ме је пот­пу­но уве­ри­ло да у овој др­жа­ви по­сто­је не­за­ви­сне ин­сти­ту­ци­је, чвр­ста ве­ра да се ко­руп­ци­ји ста­не за врат, и на­да­све же­ља да се про­ве­ри ода­кле то не­при­стој­но бо­гат­ство. Би­ло да се др­жи у ко­фе­ру или на Ки­пру. За­то ће се по­бри­ну­ти пре свих мој пред­сед­ник. И ја му у тој пра­вед­ној бор­би да­јем пу­ну по­др­шку, на­ви­јам за ње­га ја­че и стра­сни­је не­го за на­шу ре­пре­зен­та­ци­ју. И не­ћу га пи­та­ти за­што му је тре­ба­ло де­сет го­ди­на да схва­ти шта зна­чи би­ти при­стој­но, а шта не­при­стој­но бо­гат. Млад је он и не­ис­ку­сан сео у др­жав­нич­ку фо­те­љу, раз­у­мем ја све то. И имам стр­пље­ња. Још јед­но пе­де­сет го­ди­на и ето ме­ни нор­мал­не др­жа­ве. А шта је то за ме­не? Тек по­ла жи­во­та или жи­вот цео, ако не ра­чу­нам вре­ме до ма­ту­ре. Да­кле, тај­ку­ни­ма се цр­но пи­ше. И не са­мо да им се цр­но пи­ше не­го још го­ре. Пред­сед­ник је ре­као да ће на њих „пу­сти­ти“ све др­жав­не ин­сти­ту­ци­је. Па да ви­де. Кад их до­гра­би не­за­ви­сно ту­жи­ла­штво и суд­ство, има да бе­ру ко­жу на ши­љак. Не­ма сми­сла да се бу­де не­при­стој­но бо­гат, ка­же пред­сед­ник. Тре­ба би­ти са­мо при­стој­но бо­гат и он­да је све у ре­ду. Али, кад је чо­век, тј. тај­кун, чуд­но жи­вин­че па не зна шта му је до­ста. И сад, са­мо се­дим пред ма­лим екра­ном те-ве при­јем­ни­ка и че­кам да ви­дим чи­ја ће мај­ка цр­ну ву­ну пре­сти. И не сум­њам уоп­ште да ће би­ти цр­не ву­не. А би­ће и пре­ђе Датум: 02.06.2010. Лук и стрела Пре неки дан прочитам у новинама како је председник Тадић рекао да је патриотизам отварање радних места, а тог отварања неће бити без страних инвестиција, а страних инвестиција неће бити без европских интеграција. То је рекао пре него што је ставио шлем на главу и спустио се право тамо где „ђаволи се коте“, у рудник заправо, и у разговору са рударима закључио да Европа нема алтернативу. Са Косовом, наравно. Дакле, прво смо имали патриотизам и радна места, онда смо добили шлем и на крају, после свега чујем да су том нашем патриотизму и отварању радних места највећи противници Немци, односно Немачка. Хвала богу па Немачка нема никакав утицај у Европи, нико се баш не осврће на њихово мишљење. Нама је у овом тренутку драгоцена подршка Кипра и пријатељског Габона, који руку на срце није у Европи, али на све могуће начине подржава нашу праведну борбу за очување територијалног интегритета и суверенитета. Наша дипломатија је непогрешива. Чему акање око безначајне Немачке, кад су ту Габон и Јамајка. И Кипар. Представници Међународног монетарног фонда били и отишли. Решено је, нема повећања плата и пензија. Има само једнократне помоћи социјалним случајевима у државној администрацији. По пет хиљада сваком ко има плату мању од 80 хиљада динара. Онај ко уопште нема плату неће добити ништа. Такав је државна политика. Држава неће сиротињи да компликује живот. Таман су научили да не једу и сад треба да доживе стрес. Овога пута, по свему судећи, Бајатовић неће добити бонус од пет хиљада, на жалост, али видећемо како ће социјалиста преживети да не заграби из државне касе. Наравно он све то после да у хуманитарне сврхе. Али, кога Србија брани и Бајатавовић ’рани, тај неће скоро на зелену грану. Неко ће се питати одакле држави толики новац. Пет хиљада пута 500 хиљада (то онако оријентационо, претпостављам да је толико људи накачено на државну славину), па ви видите колика је то сума. Наши стручњаци кажу из добити јавних предузећа. Оних истих предузећа која су од 2000. године до данас накупила губитке од четири милијарде евра. Ко је ту луд, а ко безобразан ускоро ћемо видети. Ови из ММФ-а сигурно нису луди. Управни одбор Радиодифузне установе Радиотелевизија Србије, у народу познате као јавни сервис, расписао је конкурс за директора. Тражи се неко ко је или завршио факултет или је истакнути новинар. Управном одбору није пало на памет да неко може бити истакнути новинар иако је завршио факултет. Јасно ми је шта значи услов завршен факултет, али уопште не разумем шта значи истакнути новинар. Ко у овој земљи може да истакне новинара и где се новинари уопште могу истаћи, и у чему? Конкурс је јасна ко бели дан, једино што у тексту нигде није написано да будући директор мора бити из Подујева, мора бити глават и ошишан ко припадник земунског клана. Али, чим је истакнут и без факултета, то и не мора да пише, јасно је на кога се циља. А оно или-или служи само за додатна цењкања и показивања мишића с једне стране и оданости с друге стране. Истакнути новинар без факултета врло добро зна како се показује оданост кад почну да раде мишићи, зато и јесте истакнут. Киша пада ко пред потоп, а богами негде туче и лед. Као у Чачку ономад. И опет је, нећете веровати, заказала противградна одбрана. Овога пута не зато што нису хтели да пуцају, већ зато што нису имали чиме да пуцају. Ваљда је неко, надлежан, а мудар, мислио да ракете нису неопходне, да градоносни облаци могу да се гађају луком и стрелом? Немам појма, али видом да ће због нове кише и старих клизишта цело Трговиште морати да се евакуише. Није успело бетонирање Ивице Дачића од пре неки дан. Изгледа да клизишта немају респекта спрам ауторитета првог српског полицајца. О Трговишту ће се још чути, ако буде било места у дневнику. Јер, колико видим то што 400 кућа клизиште може да збрише са лица земље и што силан народ, сиромашан ко сирће, може остати без крова над главом, није а Србију јако важна ствар, чим се меће у 53. минут дневника. Трговиште је прошло много горе него ономад Книн. Вест да је пао Книна објављена је у двадесет и неком минуту дневника. Због такве уређивачке политике и избора приоритета Управном одбору РТС и треба истакнути новинар на месту директора. Што истакнутији, то бољи. Датум: 26.05.2010. Га­бон не­ће па­сти Ако је тач­на сво­је­вре­ме­но из­ре­че­на оце­на да је на­ша ди­пло­ма­ти­ја на сте­ро­и­ди­ма, он­да сам си­гур­на да су уред­ни­ци ин­фор­ма­тив­ног про­гра­ма јав­ног сер­ви­са на ко­ка­и­ну. Дру­га­чи­је не бих мо­гла об­ја­сни­ти ег­зал­ти­ра­ност ко­јом је на­би­јен дру­ги днев­ник, гле­да це­ло­куп­не си­ту­а­ци­је у ко­јој се на­ше дру­штво на­ла­зи. По­чев од шпи­це па до прог­но­зе вре­ме­на. Ре­ци­кли­ра­на шпи­ца те-ве днев­ни­ка из де­ве­де­се­тих го­ди­на је сам увод у оп­ште ве­се­ље и оп­ти­ми­зам ко­јим зра­чи наш јав­ни сер­вис. Фа­ли са­мо Ми­ла Шту­ла и Си­мо Га­јин па да све бу­де исто као пре пет­на­ест го­ди­на. Дру­га­чи­је ре­че­но, све је исто, са­мо ње­га не­ма. Шта мо­же­мо са­зна­ти гле­да­ју­ћи дру­ги днев­ник? Пр­во, Га­бон ни­је при­знао Ко­со­во и упр­кос при­ти­сци­ма ко­је тр­пи та, на­ма при­ја­тељ­ска африч­ка зе­мља, и не­ће. Дру­го, уско­ро ће­мо по­ста­ти на­уч­на су­пер си­ла, јер на­по­ри ко­је ула­же на­ша вла­да, на че­лу са пред­сед­ни­ком др­жа­ве, не­ма чи­ме дру­го да ре­зул­ти­ра до пот­пу­ном и то­тал­ном по­бед­ном на­шег на­уч­ног кор­пу­са над свим свет­ским си­ла­ма. Шта је пу­сти Ја­пан и ње­го­ва до­стиг­ну­ћа у обла­сти ро­бо­ти­за­ци­је и раз­во­ја на­но тех­но­ло­ги­ја кон­тра на­шег ми­ни­стра Ђе­ли­ћа? Шта је Ки­на, шта си­му­ла­ци­ја пр­во­бит­ног пра­ска, шта про­на­ла­зак ве­штач­ког жи­во­та у Аме­ри­ци спрам на­шег на­уч­но уте­ме­ље­ног стре­мље­ња да пра­ви жи­вот до­ве­де­мо до ста­ди­ју­ма аме­ба и би­ча­ра? Да­ље се мо­же са­зна­ти да је наш во­ље­ни пред­сед­ник оштро под­вик­нуо тај­ку­ни­ма да во­де ра­чу­на где се­ле свој по­ште­но и ча­сно за­ра­ђе­ни но­вац. Тај­ку­ни су се, на­рав­но, од­мах смр­зли од пред­сед­ни­ко­вог пра­вед­ног гне­ва и си­гур­на сам да ће убу­ду­ће би­ти до­бри ко се­ке. Има ту још и ми­ни­стра Да­чи­ћа са ло­па­том ка­ко не­што бе­то­ни­ра по по­пла­вље­ном Тр­го­ви­шту, има и ка­ми­о­на ху­ма­ни­тар­не по­мо­ћи ко­је су у исто то Тр­го­ви­ште по­сла­ли на­ши тај­ку­ни (је л ви­ди­те ка­ко ра­ди пред­сед­ни­ков гнев) има и сце­на из по­пла­вље­на Пољ­ске и пре­бро­ја­ва­ња мр­твих По­ља­ка. Мр­тви у Тр­го­ви­шту ни­су ни бли­зу за­ни­мљи­ви ни вред­ни па­жње ко мр­тви По­ља­ци. Да се не би­смо мно­го по­тре­са­ли око Пољ­ске, ту је на­рав­но и из­бор за пе­сму Евро­ви­зи­је. Сви на­ви­ја­мо за на­шег Ми­ла­на, а и фуд­бал­ска ре­пре­зен­та­ци­ја је кре­ну­ла на при­пре­ме. Ми­слим да, ре­ал­но, на свет­ском пр­вен­ству ис­под фи­на­ла не мо­же­мо про­ћи. На­ви­ја­чи зна­ју за­што. Шта има још? Не­ка­да­шња за­ме­ни­ца ди­рек­то­ра Фон­да за ПИО је по­сле до­бро­вољ­ног од­ла­ска из те ин­сти­ту­ци­је узе­ла от­прем­ни­ну од 20 хи­ља­да евра и за­по­сли­ла се у Ди­рек­ци­ји за имо­ви­ну. Из­ве­сна Сла­ви­ца је очи­глед­но не­за­мен­љив ка­дар у на­шој др­жав­ној ад­ми­ни­стра­ци­ји. Та­ко­ре­ћи екс­перт без ко­га би др­жа­ва би­ла у још ве­ћој кри­зи не­го што је да­нас. Ка­ко ина­че об­ја­сни­ти чи­ње­ни­цу да же­на мо­же да се за­по­сли где јој ду­ша иште? Оних ми­лион не­за­по­сле­них у Ср­би­ји не­ка гле­да­ју шта Сла­ви­ца ра­ди и нек уче. Ме­ђу­тим, у ра­шо­мо­ни­ја­ду око пљач­ка­ња др­жав­ног бу­џе­та у ви­ду ба­сно­слов­них от­прем­ни­на укљу­чио се ми­ни­стар Мла­ђан Дин­кић и Сла­ви­ци по­мр­сио ра­чу­не, та­ко да је на­вод­но вла­да Сла­ви­цу ис­те­ра­ла из Ди­рек­ци­је за имо­ви­ну. От­прем­ни­ну јој ни­су узе­ли. У исто вре­ме, иста та вла­да до­не­ла је од­лу­ку да по­мог­не не­раз­ви­је­ним оп­шти­на­ма по Ср­би­ји и сва­кој упла­ти по ми­лион ди­на­ра. Прет­ход­но је, због кри­зе, оп­шти­на­ма уки­ну­ла тран­сфе­ре и оста­ви­ла их без нов­ца. Да­кле, ми­лион ди­на­ра по са­да­шњем кур­су је не­што ма­ње од де­сет хи­ља­да евра. Ра­чу­ни­ца је про­ста, две срп­ске оп­шти­не, са бу­љу­ком ра­зно­ра­зних про­бле­ма, не­за­по­сле­них, ин­ва­ли­да, са­мо­хра­них мај­ки и де­це по за­ба­ви­шти­ма, вре­де као јед­на Сла­ви­ца. У те не­раз­ви­је­не оп­шти­не си­гур­но спа­да и не­срећ­но Тр­го­ви­ште, али ни­сам си­гур­на да ће за Тр­го­ви­ште би­ти оно­ли­ко нов­ца ко­ли­ко су раз­не сла­ви­це на­пла­ти­ле ка­да су се до­бро­вољ­но при­ја­ви­ле за од­ла­зак у пен­зи­ју. За­то Тр­го­ви­ште има Да­чи­ћа и ње­го­ву ло­па­ту и два ми­ну­та у дру­гом днев­ни­ку. Ма­ло ли је? Па ни Пољ­ска не­ма ви­ше. А те сла­ви­це су овој зе­љи очи­глед­но би­ле при­о­ри­тет, за раз­ли­ку од ми­ли­о­ни рад­ни­ка ко­ји су по­сле при­ва­ти­за­ци­је оста­ли без по­сла, без пла­те, без пр­сти­ју, без на­де. Због њих се ни­ко ни­је штре­цао ни је­дио, као због на­шег Ми­ла­на и фуд­бал­ске ре­пре­зен­та­ци­је. Они су оква­ли­фи­ко­ва­ни као тран­зи­ци­о­ни гу­бит­ни­ци, до­чим на дру­гој стра­ни по­сто­ји ма­ла, али ода­бра­на ка­ста тран­зи­ци­о­них до­бит­ни­ка. Углав­ном у ви­ду оп­штин­ских и др­жав­них чи­нов­ни­ка ко­ји су у пре­ва­ри ко­ја се зва­ла „ра­ци­о­на­ли­за­ци­ја др­жав­не упра­ве“ за­ра­ди­ли оно­ли­ко ко­ли­ко ни­ко од от­пу­ште­них рад­ни­ка ни­је за­ра­дио у по­след­њих два­де­сет го­ди­на. Та­ко има­те раз­не оп­штин­ске слу­жбе­ни­ке, за­ду­же­не за ба­ца­ње пи­ка­да, или отва­ра­ње из­ло­жби хе­кле­ра­ја, ко­ји су сво­је де­це­ниј­ско са­мо­пре­га­ла­штво и жу­ља­ње сто­ли­це у не­кој оп­штин­ској кан­це­ла­ри­ји или би­бли­о­те­ци де­бе­ло на­пла­ти­ли и то све по за­ко­ну. С тим у ве­зи, ствар­но не знам ка­ко ће са­да­шња ми­тро­вач­ка град­ска ад­ми­ни­стра­ци­ја пре­жи­ве­ти и ка­ко ће се укло­пи­ти у европ­ске то­ко­ве и ин­те­гра­ци­је без пи­ка­да и хе­кле­ра­ја, јер фа­кат је да је те ми­тро­вач­ке чи­нов­нич­ке пче­ли­це-вред­ни­це до­ка­чи­ла ра­ци­о­на­ли­за­ци­ја по истом прин­ци­пу као и Сла­ви­цу. Ко ће о то­ме убу­ду­ће во­ди­ти бри­гу у гра­ду на Са­ви, пи­та­ње је за оне ко­ји су мно­го па­мет­ни­ји од ме­не? Ја гле­дам дру­ги днев­ник. Датум: 19.05.2010. Са­да­шњи и бив­ши Со­ци­ја­ли­ста Ду­шан Ба­ја­то­вић, по­сла­ник у Скуп­шти­ни Ср­би­је, ди­рек­тор ЈП Ср­би­ја­гас и члан Управ­ног од­бо­ра Ју­го­рос­газ, узи­ма на­док­на­ду на све три функ­ци­је и ме­сеч­но при­ма 1.345.000 ди­на­ра. Са­мо за члан­ство у управ­ном од­бо­ру до­би­ја не­ве­ро­ват­них 995.941 ди­на­ра. Ови по­да­ци сто­је у имо­вин­ској кар­ти, ко­ју је Ду­шан Ба­ја­то­вић као и дру­ги јав­ни функ­ци­о­не­ри по За­ко­ну до­ста­вио Аген­ци­ји за бор­бу про­тив ко­руп­ци­је. По­ред ми­ли­он­ске су­ме ко­ју до­би­ја у Ју­го­рос­га­зу, као ди­рек­тор Ср­би­ја­га­са при­ма пла­ту од 319.258 ди­на­ра. Ма­да су ње­го­ва ме­сеч­на при­ма­ња екс­трем­но ви­со­ка и за за­пад­не зе­мље, Ба­ја­то­вић се ни­је од­ре­као ни па­у­ша­ла од 30 хи­ља­да ди­на­ра (не­што ма­ње од про­сеч­не пла­те у Ср­би­ји) ко­ји до­би­ја на име по­сла­нич­ке функ­ци­је у срп­ском пар­ла­мен­ту. И по­ред та­ко ви­со­ких ме­сеч­них при­ма­ња, Ба­ја­то­вић не по­се­ду­је ни стан, ни ку­ћу. У ње­го­вој имо­вин­ској кар­ти сто­ји и да у свом вла­сни­штву има два пла­ца, је­дан по­вр­ши­не од пет ари и 36 ква­дра­та, а дру­ги од ско­ро јед­ног хек­та­ра. Та­ко то ра­де со­ци­ја­ли­сти. Они ко­ји у свом по­ли­тич­ком де­ло­ва­њу за­сту­па­ју иде­о­ло­ги­ју јед­на­ко­сти ме­ђу љу­ди­ма. Та­ко је то у со­ци­ја­ли­стич­кој по­ли­тич­кој те­о­ри­ји, по ко­јој смо сви јед­на­ки. Али у прак­си је ма­ло дру­га­чи­је. Прак­са обич­но де­ман­ту­је те­о­ри­ју и по­ка­же да увек има јед­на­ки­јих. Али, без об­зи­ра на те­о­ри­ју и прак­су фа­сци­нан­тан је тај ари­сто­крат­ски мир са ко­јим се при­ма­ју све те при­на­дле­жно­сти. То мо­гу са­мо со­ци­ја­ли­сти. И у те­о­ри­ји и у прак­си. Про­ве­ре­но. Ко се угра­дио 20 ми­ли­о­на евра у афе­ри "са­те­лит"? Ми се пи­та­мо, а бив­ши ам­ба­са­дор у Изра­е­лу Ми­ле Иса­ков то, из­гле­да, зна са­мо не­ће да ка­же. Иса­ков је био ам­ба­са­дор Ср­би­је у Изра­е­лу до апри­ла про­шле го­ди­не. Ка­ко се про­те­клих да­на "из­ја­вљи­вао" по штам­пи, пред­став­ни­ци изра­ел­ске ком­па­ни­је са ко­јом је бив­ши ми­ни­стар од­бра­не у пр­вој вла­ди В. Ко­шту­ни­це, Пр­во­слав Да­ви­нић, пот­пи­сао уго­вор о из­најм­љи­ва­њу са­те­ли­та, има­ли су же­љу да се спор ре­ши на "нај­ле­гант­ни­ји на­чин". Иса­ков по­ми­ње сил­не ми­ли­о­не, те 45, те 36, те 22, а по­што са на­ше стра­не ни­је би­ло же­ље за "еле­ган­ци­јом", ре­зул­тат свих тих ра­чун­ских опе­ра­ци­ја је 20 ми­о­на евра, ко­је су по ми­шље­њу Ми­ле­та Иса­ко­ва за­вр­ши­ле у не­чи­јем џе­пу. Или џе­по­ви­ма. Пре ће би­ти ово дру­го. Али, шта да се ра­ди кад су сви ак­те­ри већ бив­ши. Бив­ши ми­ни­стар, бив­ша вла­да, бив­ши пре­ми­јер. Још је­дан бив­ши се ја­вља, али овај је спре­ман да од­го­ва­ра за сво­ја (не)де­ла. Ве­ли­мир Илић твр­ди да док је он био ми­ни­стар за ка­пи­тал­не ин­ве­сти­ци­је, ни­чег не­за­ко­ни­тог ни­је би­ло у по­сло­ва­њу Же­ле­зни­це, а с тим у ве­зи да ни оп­ту­же­ни ди­рек­тор ни­је крив. Све је чи­сто ко су­за, ка­же Илић и ну­ди сво­ју „гла­ву“. То што су за вре­ме кра­ља Алек­сан­дра Обре­но­ви­ћа во­зо­ви би­ли бр­жи не­го да­на­шњи, ми­ни­стра се не ти­че. Не ти­че се ни ди­рек­то­ра срп­ских Же­ле­зни­ца, ни бив­шег ни са­да­шњег. Ре­монт хи­ља­ду ва­го­на, плус шве­ђан­ке, и опет „ми­ли­о­ни, ави­о­ни“, али све је по за­ко­ну. У за­ко­ну о пру­га­ма и же­ле­зни­ци ваљ­да пи­ше да во­зо­ви не сме­ју да иду бр­же од 30 на сат и да ко­ров мо­ра да ра­сте из­ме­ђу пра­го­ва и ши­на? Не знам, ни­сам чи­та­ла тај за­кон, али ко­ли­ко сам раз­у­ме­ла бив­ши ди­рек­тор твр­ди да ни­ка­кве мал­вер­за­ци­је не мо­гу би­ти до­ка­за­не. Сад, да ли их је би­ло или не, то је са­свим дру­га при­ча. У Град­ском су­ду за пре­кр­ша­је у Бе­о­гра­ду су­ди се ми­ни­стру тр­го­ви­не, ина­че де­мо­кра­ти од гла­ве до пе­те, Сло­бо­да­ну Ми­ло­са­вље­ви­ћу, по зах­те­ву др­жав­ног ре­ви­зо­ра. Пре­кр­шај­на при­ја­ва про­тив Ми­ло­са­вље­ви­ћа од­но­си се на про­је­кат Ср­би­ја - Ду­нав­ски слив. Тај про­је­кат, пре­ма оце­ни др­жав­них ре­ви­зо­ра, ни­је тре­ба­ло да бу­де фи­нан­си­ран из сред­ста­ва на­ме­ње­них за из­град­њу и по­зи­ци­о­ни­ра­ње на­ци­о­нал­ног брен­да Ср­би­је, већ из дру­гих бу­џет­ских став­ки. Ми­ло­са­вље­вић се сум­њи­чи за кр­ше­ње За­ко­на о бу­џет­ском си­сте­му, а за­пре­ће­на ка­зна је до 50 хи­ља­да. Ди­на­ра. Сва­ка част за од­го­вор­ност и та­ко „сит­ни­ча­ву“ прав­ну др­жа­ву ко­ја те­ра мак на ко­нац за 50 хи­ља­да ди­на­ра. Пред­сед­ник са­ве­та На­род­не бан­ке Ср­би­је, а не­ки ка­жу и бу­ду­ћи гу­вер­нер, Де­јан Шо­шкић је ре­као да је ре­це­си­ја иза нас. Не знам шта је ис­пред нас, али ка­ко твр­ди још јед­на бив­ша, ми­ни­стар­ка за со­ци­јал­на пи­та­ња у вла­ди Зо­ра­на Ђин­ђи­ћа Гор­да­на Мат­ко­вић, у од­но­су на раз­ви­је­не зе­мље и да­ље смо си­ро­ма­шни и глад­ни. Око 700.000 љу­ди не мо­же да за­до­во­љи ни сво­је нај­о­снов­ни­је по­тре­бе. Су­де­ћи пре­ма го­ре да­тој хро­но­ло­ги­ји, из ре­це­си­је је пр­ви иза­шао Ду­шан Ба­ја­то­вић. Бив­ши ми­ни­стар Да­ви­нић, по­сле тран­сак­ци­је са Изра­ел­ци­ма ни­је у ре­це­си­ји ни био. Ми­ни­стар Илић, пар­дон, бив­ши ми­ни­стар, у сле­де­ћем де­ље­њу мо­же по­но­во да ра­чу­на на не­ку фо­те­љу. Што да не. Код То­ме је отво­рен кон­курс за по­ли­тич­ке пре­ле­та­че, али са­мо за оне вред­не и па­мет­не. Ка­же Јор­го­ван­ка Та­ба­ко­вић. Они ко­ји се не упи­шу у на­пред­њач­ку стран­ку су ле­њи глу­пи. Ка­же ана­ло­ги­ја. Да­кле ко сма­тра да је вре­дан и па­ме­тан, сад зна где ће. П.С. 700 хи­ља­да глад­них за са­да ни­ко ниг­де не упи­су­је и не ра­чу­на. До из­бо­ра. По­сле ко­јих ће са­да­шњи ми­ни­стар Ми­ло­са­вље­вић опет би­ти ми­ни­стар. До­бро је пре­зи­ва­ти се Ми­ло­са­вље­вић. Датум: 12.05.2010. Ју­пи­те­ри и во­ло­ви Оно што је до­зво­ље­но Ју­пи­те­ру, ни­је до­зво­ље­но во­лу. Та­ко не­ка­ко гла­си ла­тин­ска по­сло­ви­ца ко­ја је му­дра упра­во оно­ли­ко ко­ли­ко су би­ли му­дри ста­ри Ла­ти­ни. А би­ли су ве­о­ма му­дри. Ју­пи­те­ру се, у пре­во­ду, мо­же, док си­ро­том во­лу оста­је да са­ња оно што се Ју­пи­те­ру мо­же. Јер, во увек оста­је во, и ни­кад не­ће би­ти Ју­пи­тер. Али, у вре­ме Ју­пи­те­ра и во­ло­ва у ста­ром Ри­му ни­је би­ло де­мо­кра­ти­је ка­кав се прак­ти­ку­је у Ср­би­ји. Да је­сте, ви­де­ли би ста­ри Ла­ти­ни мно­го во­ло­ва ко­ји су се до­че­па­ли сја­ја Ју­пи­те­ро­вог. И ње­го­ве мо­ћи. Али, кад сам по­че­ла о Ју­пи­те­ру и во­ло­ви­ма, ни­сам ми­сли­ла ни на пра­ве во­ло­ве ни­ти на пра­ве бо­го­ве. Ра­ди се о не­ким дру­гим ства­ри­ма као што је на при­мер па­рад у Мо­скви по­во­дом 9. ма­ја. Сад, да ли је то дан по­бе­де над фа­ши­змом или је то дан Евро­пе? У по­след­ње вре­ме вла­да ма­ла збр­ка око то­га, али не и код Ру­са. Њи­ма је са­свим ја­сно да је 9. мај Дан по­бе­де над фа­ши­змом и тач­ка. За ту по­бе­ду по­ги­ну­ло је пре­ко два­де­сет ми­ли­о­на Ру­са. Ма­ло ли је? По­ло­ви­на укуп­них жр­та­ва Дру­гог свет­ског ра­та. За­то Ру­си не­ма­ју ди­ле­му. Ди­ле­ма по­сто­ји на дру­гој стра­ни, оној по­ра­же­ној. Ме­ђу­тим, ка­ко у жи­во­ти ни­шта ни­је цр­но-бе­ло, та­ко ни та по­ра­же­на стра­на ни­је ви­ше ни на­лик оној од пре 65 го­ди­на. Да то ни­је чи­ње­ни­ца, не би Ан­ге­ла Мер­кел се­де­ла уз Вла­ди­мир Пу­ти­на у по­ча­сној ло­жи. Евро­па је ује­ди­ње­на, фа­ши­зам је по­ра­жен, на Цр­ве­ном тр­гу у Мо­скви сви­ра се Бе­то­ве­но­ва Ода ра­до­сти. Али, по­сто­ји по­тре­ба да се Дан по­бе­де над фа­ши­змом за­ме­ни Да­ном Евро­пе. Као што је Бер­лин­ски зид пао баш 9. но­вем­бра. На го­ди­шњи­цу Кри­стал­не но­ћи 1938. го­ди­не. Па кроз два­де­сет, пе­де­сет или сто го­ди­на ни­ко 9. но­вем­бар не­ће по­ве­зи­ва­ти са по­гро­мом Је­вре­ја, не­го са па­дом Бер­лин­ског зи­да. И та­ко до­ла­зи­мо до при­че о Ју­пи­те­ру, као сим­бо­лу мо­ћи. Не­мач­ка мо­же мно­го то­га о че­му дру­ги мо­гу да са­ња­ју. А мо­же за­то што је упр­кос по­ра­зи­ма, зло­чи­ни­ма и по­ни­же­њи­ма ко­ји су је пра­ти­ли кроз исто­ри­ју, да­нас де­мо­крат­ска и ан­ти­фа­ши­стич­ка. И за­то што је еко­ном­ски ја­ка, пре све­га. Та­ко да је та па­ра­да би­ла де­мон­стра­ци­ја мо­ћи и си­ле. На јед­ном ме­сту ску­пи­ли су се ве­ли­ки. За ма­ле је Цр­ве­ни трг био те­сан. За­то ће ма­ли до­ћи дру­ги пут. Он­да кад ве­ли­ки од­лу­че. Тек да се ма­ли­ма ста­ви до зна­ња да су ма­ли. Ју­пи­те­ри су Ју­пи­те­ри, би­ли Аме­ри или Ру­си. А из про­вин­циј­ске бал­кан­ске пер­спек­ти­ве све то мо­жда из­гле­да дру­га­чи­је. Пред са­му па­ра­ду но­ви­не су би­ле пу­не бом­ба­стич­них на­сло­ва као „Срп­ска вој­ска не­по­жељ­на у Мо­скви“. Ни­ти смо не­по­жељ­ни, ни­ти смо по­жељ­ни. У том тре­нут­ку смо за Ру­се би­ли бе­зна­чај­ни. Кад им бу­де­мо зна­чај­ни, ста­ви­ће нам то до зна­ња, без бри­ге. Брат­ска, сло­вен­ска и пра­во­слав­на љу­бав је за ли­те­ра­ту­ру. Жи­вот је не­што са­свим дру­го. То ми мо­жда мо­же­мо да схва­ти­мо, а мо­жда и не. За­пра­во, не­ко схва­та не­ко не схва­та. Не­ко је за­глу­мио да је Ју­пи­тер, а ни­је да­ле­ко од­ма­као од во­ла. Па за­то кад ру­ски вој­ни ор­ке­стар на сред Цр­ве­ног тр­га сви­ра Оду ра­до­сти, на­ши во­ло­ви мо­гу са­мо да се чу­де. Ми смо, ако се се­ћа­те пред­сед­ни­ку Ру­си­је ка­да је до­ла­зио у Бе­о­град хте­ли да при­ре­ди­мо кон­церт сто тру­ба­ча, на ко­ји он сре­ћом ни­је до­шао. Да му од­сви­ра­мо Ме­се­чи­ну, Ка­ла­шњи­ков и оста­ле по­ско­чи­це. Да по­ка­же­мо на­шу тра­ди­ци­ју и иден­ти­тет. Као да се ико на овом бе­лом све­ту оти­ма за тај наш иден­ти­тет. Та­ко про­вин­ци­јал­но и та­ко ти­пич­но за ма­ле на­ро­де ко­ји су пу­ни ком­плек­са ко кер бу­ва. Али, Ру­си­ма не тре­ба по­твр­да о на­ци­о­нал­ном иден­ти­те­ту. Они ту свест но­се у се­би, јер су ве­ли­ки, им­пе­ри­ја­ли­стич­ки на­род и то су до­ка­за­ли кроз исто­ри­ју. За­то 9. ма­ја ни­су ор­га­ни­зо­ва­ли кон­церт сто ба­ла­лај­ки и ни­су пе­ва­ли Рај­би­ну.   www.m-novine.com © Сремске недељне "М" новине 2009. All Rights Reserved